Прва недеља Великог поста - Чиста

[Огњен]

Јев. 329 (11:24-26,32-12:2)

24. Вјером Мојсеј, када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове;

25. И више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу гријеха,

26. Сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду.

32. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима,

33. Који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,

34. Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске;

35. Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење;

36. А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице;

37. Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама;

38. Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским.

39. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање;

40. Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

1. Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји,

2. Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега.

Јн. 5 (1:43-51)

43. Сутрадан хтједе Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!

44. А Филип бјеше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова.

45. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина.

46. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види!

47. А Исус видје Натанаила гдје долази к њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.

48. Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.

49. Одговори Натанаило и рече му: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев.

50. Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видјех под смоквом, вјерујеш? Видјећеш више од овога.

51. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког - Омилије

ЧАСНИ ПОСТ - НЕДЕЉА ПРВА

Јеванђеље о Господу Свезнајућем и о човеку без лукавства

Јован 1, 43-51. Зач. 5.

Како је велико и страшно присуство Божје - о како је велико и страшно присуство Живога Бога!

У трепету пред Њим стоје ангелске силе; серафими закривају крилима лица своја од пресјајне светлости и неизразиве красоте.

Како је сјајно сунце! како је красно звездано небо! како је силно валовито море! како су величанствене горостасне планине! како су страшни громоносни облаци и огњени вулкани! како су умилне цвећане ливаде са хладним изворима и белим стадима! Но све су то само дела руку Божјих: све је то смртна твар бесмртнога Творца. Па кад је твар тако красна, какав је тек Творац!

Кад се срце човечје испуњава страхом, или радошћу, или сузама у присуству твари Божје, како ли је тек у присуству Свемогућег и Живог Творца?

Која смртна твар може стати у близини Бесмртнога и не растопити се? Који ли смртан човек погледати у лице Божје и жив остати? Гле, страшно је и престрашно сагледати и лице ангела Божјега а камоли лице Бога! Описујући своје виђење ангела Божјега пророк Данило говори: и не оста снаге у мени, и лепота моја обрати се у ругобу (Дан. 10, 8)! Тако је немоћан и најмоћнији човек, и тако ругобан самом себи изгледа и најкраснији муж, у присуству пресветлога ангела Божјег, коме је тело као хрисолит, и лице му као муња, а очи му као лучеви запаљени (Дан. 10, 6). Онога преславног јутра када је Господ Исус васкрсао гле, земља се затресе врло, јер ангел Господњи сиђе с неба. - И лице његово бејаше као муња и одело његово као снег. И у страху од њега уздрхташе стражари и постадоше као мртви (Мат. 28, 2-4). Такав је само слуга Царев - а какав ли је тек Цар? О, кад би људи знали; кад би непрестано знали, и кад ниједнога тренутка не би губили то знање, да су такви муњеносни и белоснежни ангели близу њих, сасвим близу њих! То знање, које је код пророка и свих видовитих људи било виђење, и чинило је ове бескрајно кротким н смиреним пред небеским светом, а одлучним и гневним према непокајаним, заслепљеним грешницима. Једанпут сс пророк Јелисеј помоли Богу. да Бог отвори очи његовом момку. те да види оно што је сам пророк могао видети. И Бог услиши молитву великог пророка, и отворише се очи момку његовом те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја (II Цар. 6, 17).

А какво ли је тек виђење Цара над небесним војскама, о какво ли је величанствено и страшно виђење самога Цара над небеским војскама! Кад се велики пророк Исаија удостојио тог виђења, узвикнуо је у страху и ужасу: јаох мени! погибох! јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана. јер цара Господа над војскама видех својим очима (Ис. 6. 5)!

О, кад би људи знали, да их Цар Господ непрестано гледа - тај исти величанствени и непроменљиви Цар Господ кога је Исаија једанпут угледао и испунио се страхом и ужасом! Не би тад људима падао на ум никакав грех и никаква нечистота. Видео човек Бога или не видео, Бог њега гледа. Није ли то језа за богохулника? Није ли то утеха за хришћанина страдалника?

И не само троједини Бог да нас гледа и види у сваком часу нашег живота него и сва војска небесних ангела и прослављених светитеља. Милиони очију гледају нас као једним оком. Милиони добрих жеља прате нас на нашој трновитој и мрачној стази живота; и милиони руку пружају нам се у помоћ као једна рука. Вођена Духом Светим Црква Божја на земљи потрудила се да ову величанствену, страшну и умилну стварност представи вернима помоћу многобројних икона на иконостасу, које изображавају невидљиви свет небесних сила и напомињу на стално присуство тих сила у свету. Поштујући иконе ми не поштујемо дрво и боју на дрвету него поштујемо те живе и присутне небесне силе. Имајући страх од икона ми имамо страх од тих сила. Осећајући утеху и радост од икона ми уствари осећамо утеху и радост од тих небесних сила које су изображене на иконама. Само безумни. и злим духовима испуњени људи, сматрали су иконопоклонство као идолопоклонство. Ко је вековима водио борбу против идолопоклонства ако не Црква Православна? Ко је други дао милионе жртава у тој победоносној борби? Ко је други срушио идолопоклонство? Па зар Црква која је срушила идолопоклонство да буде идолопоклоничка? Такву поругу па Цркву Божју бацали су нечисти јеретици, који су мислили чулним а не духовним разумом. По грубости свога расуђивања они нису могли да разликују иконопоштовање од идолопоклонства. Кад нису могли успети својим слабим разлозима, јеретици су дигли огањ и мач против икона и иконопоштоватеља. Огњем су спаљивали иконе а мачем су секли правоверне. Но како је Божја сила јача и од огња и од мача, то су јеретици најзад пали и пропали, а иконе су остале и надаље да красе Божје храмове и да подсећају верне на велико и страшно присуство Бога и небесних сила у животу људском на земљи. У спомен победе над иконоборцима и на торжествено успостављање поштовања икона у време Патријарха Методија, благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, свети и богоносни оци одредили су ову прву недељу Часнога Поста за празновање тога догађаја. Ова недеља названа је и Недељом Православља за спомен победе православног вероисповедања над јеретичким зановетањима и земним мудровањима. У вези с тим изабрано је да се на данашњи дан чита јеванђеље о Натанаилу, о сумњи овога у Христа док је стајао далеко од Христа. и о његовом обраћању чим је дошао у близину Христову. Да се тиме покаже како потреба Божјег присуства за обраћање маловерних у веру тако и чудотворна моћност тога присуства!

У време оно намисли Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: хајде за мном. А Филип беше из Витсаиде из града Андрејева и Петрова. После Свога крштења на Јордану Господ Исус упутио се у Галилеју, где је требао да отпочне Свој рад. Развраћени ум Јудеје није био достојан да Господ отпочне Своје дело међу Јудејцима. Јудеја са Јерусалимом по својој земности и чулности била је пала ниже од незнабожачких предела. Галилеја је била незнабожачка, насељена углавном Грцима, Римљанима и Сирцима, и само нешто прошарана Јеврејима. Јевреји из Јудеје презирали су Галилеју као земљу незнабожачку, земљу мрака и незнања. Баш у тој презираној земљи требало је да засветли видело велико, према пророчким речима: Галилеја незнабожачка...народ који ходи у тами видеће видело велико, и онима који седе у земљи смртне сени засветлиће видело (Ис. 9, 1-2). Отворивши Своја божанска уста прво у тој Галилеји, која је представљала мешавину народа, Господ је већ тиме истакао свечовечанску намену Свога Јеванђеља. Појавивши се пак прво у томе мрачном и незнатном кутићу Палестине Он је тиме показао колико Своју смиреност толико и осуду безумне гордости помраченог и развраћеног Јерусалима.

Андреја је најпре сам пошао за Господом и без позива, и привео је свога брата Симона Петра (Јов. 1, 35 - ), док Филипа Господ позива: хајде за мном! Да је Филип одмах следовао позиву без икаква оклевања јасно је из тога што он, загрејан ревношћу за Христа, почиње сместа и друге да врбује и приводи своме Господу. Брза одлука Филипова да одмах следује Господу може се тумачити тиме што је он можда пре тога чуо о Христу од својих суседа, Андреја и Петра, пошто су сви били из једног истог места, Витсаиде, а можда и од других; но највероватније је, да га је обајавајућа личност самога Господа намах покренула да остави све, да заборави све, и да за Њим пође. Но моћна личност Христова толико је освојила Филипа, да је, као што рекосмо, не само он пошао за Њим, него је одмах почео с апостолисањем, тј. са придобијањем других људи за Христа, јер се каже даље:

Филип нађе Натанаила и рече му: за кога Мојсеј писа у закону и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета. Како просто Филип говори! Ово две чежњиве људске душе разговарају, Филипова и Натанаилова! Филип не каже: нађосмо обећаног Месију, нити Сина Давидова, нити цара Израиљева, нити Господа Христа; он само наговештава Натанаилу: онога за кога писаху Мојсеј и пророци нађосмо Га. То говори душа испуњена чудом и радошћу. Најсилнија осећања не бирају речи, но изражавају се просто, понекад препросто, као да су уверена сама у себе, да ће се њихова сила осетити и кроз најпростије речи. Слаба и лажна осећања праве себи сребрне трубе од громких и бујних речи, да би се показала јача и истинитија него што су. Свакако су Филип и Натанаил и раније разговарали међу собом о Обећаноме, о Прореченоме, о Дугочеканоме. То је био обичан предмет разговора правих Израиљаца, свих чистих и жедних душа. Нађосмо га, говори Филип. То јест: Он се није појавио као муња што потреса облаке и застрашава земљу; нити је пао изненадно на земљу као метеор; нити се узвисио на царском престолу у Јерусалиму, камо су били упрти погледи кратковидих фарисеја и неразумних књижевника и осталих ишчекивача Месије. Он је растао и живео ту у Галилеји, међу нама, ево већ тридесет година, и ми Га не познасмо; растао је као питома лоза међу дивљим лозама, па Га је тешко било познати, док није сазрео и почео плод показивати. Био је још као благо заривено у земљу; земља се одгрнула и благо се засијало. Он се није истицао ни наметао: ми Га видесмо и познасмо. Као јагње је кротак, као сунце видовит, као пролеће привлачан, као Бог моћан. Он је из Назарета, син Јосифов. Ко може знати, како је све Филип описивао Христа Натанаилу? Ко може поновити цео њихов разговор? Јеванђелист саопштава укратко само оно што је најглавније. И све што је Натанаил чуо од Филипа могло га је само обрадовати. Но једно га је збунило и учинило маловерним, наиме, како то да се Месија појави из Назарета? Филип назива Исуса сином Јосифовим можда зато што и сам још није знао о превеликој тајни зачећа Богомајке од Духа Светога, а можда и само зато да би био што краћи и разумљивији пред једним човеком, који је тек имао бити постепено уведен у тајну Божјег ваплоћења. Можда Филип већ овде поступа мисионарски, по методу апостолском, описаном доцније од апостола Павла: слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога (I Кор. 9, 22). Натанаил је био још слаб, неуведен, непосвећен, и према њему се апостол односи као према слабоме.

И рече му Натанаил: из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: дођи и види. Питање Натанаилово не треба разумети као једну злураду опаску тврдокорног и одрицајућег срца него као бојазан једног искреног срца, да му се пријатељ његов случајно није грубо преварио. Сара се у себи насмејала када јој је Господ објавио, да ће сина родити у старости (I Мојс. 18, 12). То је радост која жели сумњом да се утврди. И Натанаил није могао никад у животу чути радоснију вест од ове коју му је донео Филип. Но као што је свака радост видовита за сметње и сенке, тако и радост Натанаилова. Натанаилова радост одмах се разбила о реч Назарет. Како да Месија дође из Назарета? Није ли Витлејем означен од пророка као место Његовог рођења? Нису ли поколења и поколења гледала у град Давидов е чежњом, да тамо угледају очекиваног царевића и цара? Свакако се Филип морао преварити! Но Филип неће ни да се упусти у објашњења и доказивања; нити хоће ма шта од себе да одговори Натанаилу на његову примедбу. Он му само вели: доћи и види! Како победоносно звуче ове речи: дођи и види! Само дођи и види, Натанаиле. ја ти не могу доказати, но Његово присуство доказаће ти све. Ја ти не могу одговорити ни на то ни на друга твоја питања, но Његово само присуство одговор је коме се ти не можеш противити. Само хајде са мном у Његово присуство - дођи и види! - Натанаил се сагласи и пође са Филипом.

А Исус видевши Натанаила где иде к њему рече за њега: ево правога Израиљца у коме нема лукавства. Како дивна похвала! па још из чијих уста! Но шта то значи Израиљац у коме нема лукавства! То значи - човек који је испуњен оним што је супротно лукавству. тј. Богом: богомислијем, богочежњивошћу, тражењем Бога, чекањем Бога, надањем у Бога. То је човек који се предао једноме господару, Богу, и неће да зна за другог господара; човек, у коме принцип зла није могао ухватити корена. Но то указивање Христово на Натанаила као праног Израиљца јесте у исто време и истицање жалосне чињенице, како је мало било преостало правих Израиљаца. Зато и сам Господ, као обрадован, узвикује: ево правога Израиљца! Ево једнога правога међу многима лажним! Ево једнога који није само по имену Израиљац него по духу! Иако је Господ из даљине могао сазнати сумњу у Њега коју је Натанаил изразио речима Филипу, ипак Он похваљује Натанаила као правог Израиљца без лукавства. Да ли га похваљује да га придобије? Не, него серцеведац не обзире се на речи но гледа у срце човека. Ми ни по чем не видимо нити можемо на листовима Јеванђеља да прочитамо, да је Натанаил био човек без лукавства, но Господ је гледао у срце и то му у срцу прочитао. Можда су остали апостоли који су били око Христа остали зачуђени овим похвалним речима Христовим, но Христос је оставио времену, да се апостолима открије истинитост Његове похвале. И сам Натанаил био је изненађен овом неочекиваном похвалом, па рече му Натанаил: како ме познајеш? Одговори Исус и рече му: пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом. Видите, како се Натанаил показује одмах као човек без лукавства. Човек са лукавством заузет је самим собом и није му до других људи. Човеку са лукавством годе похвале и ласке. Да је Натанаил био човек са лукавством, он би се осећао опијен овом похвалом Христовом, и почео би Му захваљивати, или у притворној скромности одбијати ту похвалу од себе. Но Натанаилу је више стало до истине него до похвале, више му је стало до Христа него до самога себе. Зато не примајући нити одбијајући изречену похвалу Натанаил се устремљава са једним отвореним питањем које је имало за циљ да му открије истину о Христу. Како ме познајеш? Гле, ми се први пут у животу сусрећемо! Да си ме ословио по имену, мање би ме изненадио; јер име се некако може брзо дознати и погодити; али ме изненађује веома то, да ти тако брзо познајеш име мога срца и моје савести, то јест нечега што је најскривеније у човеку, и што човек најтеже открива и својим блиским пријатељима. Како ме познајеш? На ово питање Господ му одговара откривањем једне друге, спољашње тајне: пре него те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом. Онај који познаје тајне духа лако познаје и тајне тела. И Онај који види крстање мисли и чује тајанствени шапат мисли у човеку, још лакше види кретање тела човечјег и чује речи са језика човечјег. Пре него је Филип и приступио к Натанаилу Господ га је видео где седи под смоковим дрветом; и пре него је Филип и помислио и поћи к Натанаилу Господ је видео и знао срце Натанаилово. По Његовом промислу Филип је и приступио Натанаилу и позвао га да дође и види. Камо ће се скрити човек од погледа Божјега? Камо ће се склонити од великог н страшног присуства Његовог? Размишљајући о овом великом и страшном присуству Псалмист се обраћа Свевидећем Богу и говори: ти знаш кад седнем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека. Кад ходим и кад се одмарам, ти си око мене, и све путеве моје. видиш. Још нема речи на језику мом, а ти, Господе, гле, већ све знаш. Састраг и спреда ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју. Куда би отишао од духа твојега, и од лица твојега куда би утекао (Пс. 139)? Христос је чудо историје земаљске не само због сотворених чуда и због васкресења него, не мање, и због свудаприсутности Свога духа и Свога свезнања. Будући на земљи Он је био истовремено и на небу. Гледајући људе он је у исто време видео Сатану како спаде с неба. Сретајући се с људима Он је погађао њихову прошлост и њихову будућност. Мисли људске он је читао као из отворене књиге. Услед славе и похвале људске Он је говорио Својим ученицима о Своме страдању; усред страдања говорио је о Својој блиској победи и слави. Гледајући мермерни храм јерусалимски Он је видео његово разорење. Са Мојсејем и Илијом разговарао је као са Својим живим савременицима. Живећи у ограниченом телу Он је видео све што происходи на небу, и чуо је разговор између грешнога богаташа у Паклу са Аврамом у Рају. Провидео је из даљине, где стоје везани магарица и магаре, и тамо упутио Своје ученике да их доведу. Провидео је из даљине човека у граду који носи воду у крчагу, и упутио ученике Своје у сретање томе човеку с налогом да Му спреме пасху. Његовом духовном взору времена нису могла ставити никакву завесу. Све што је било и што ће бити Он је гледао као оно што већ бива пред ногама Његовим. Нити је простор за Њега имао раздаљине. Оно што се дешавало ма где у свету Он је гледао као да се дешавало на догледу Његових телесних очију. Оно што се збивало у затвореном простору као да се збивало на отвореном пољу. Па чак и оно што се догађало у најзатворенијем простору, у срцима људским, пред њим је било откривено и јавно. Ова свудаприсутност и свезнање Господа Исуса Христа поразила је Натанаила не мање него Петра богати риболов на мору, и остале ученике идење по мору, и утишавање буре и ветрова. Познавајући срца људска Господ је знао, која ће од Његових божанских моћи више дејствовати на кога ученика. Ако је Петра највише зачуђавала Његова власт над природом, Натанаила је, ево, могла највише зачудити Његова видовитост и Његово свезнање. Знајући све Господ је према Своме свезнању и управљао Своју божанску економију спасења људи. Можда је то Филип већ у те прве дане свога апостолства и назрео, кад је казао Натанаилу: дођи и види! Филип је био уверен, да ће премудри и свесилни Господ открити Себе Натанаилу на начин који је најподеснији за дух и карактер Натанаилов. Он је можда само донекле предосећао оно што је после јасно знао, какве се безбројне и пречудне тајне крију у трошним човечјим грудима његовог Учитеља. Ваистину, тајне шире од небеса и дуже од времена скривале су се у грудима Богочовека! Да ли је Христос Господ открио или исказао један хиљадити део од оних тајни и моћи које су се скривале у Њему? Свакако да није. Огромна већина Његових тајни и моћи остала неоткривена и неисказана, да се тек открије и покаже светима у Његовом небесном царству. Толико је било силе у Њему, да се Он није упињао да чини чуда, но више се трудио да се уздржи да не учини сувише чуда. Од његове стране само је онолико речено, откривено и учињено, колико је потребно за спасење наше без притиска и насиља на нашу вољу, на наш слободан избор, и слободно опредељење.

Но погледајмо удивљенога Натанаила шта одговара Господу: одговори Натанаил и рече: Рави! ти си син Божји, ти си цар Израиљев. То говоре она иста уста која су мало пре тога рекла Филипу: из Назарета може ли бити шта добро? Каква чудна промена! Какво нагло усхићење! О, браћо, како је велико и чудотворно присуство Божје! Нема речи која би га исказала, нити руке која би га написала, али има срца која га могу осетити, и осетивши устреперити као јутарња роса при сусрету са зрацима сунчаним. Не убеђује ли довољно овај догађај, зашто се морао као слаби човек ради људског спасења? Ко би Га могао издржати да се јавио као пламени ангел? Па још да се могао јавити као слаби човек ради људског спасења? Ко би Га могао издржати да се Јавио као пламени ангел? Па још да се јавио као Бог, необучен и незаклоњен завесом тела, у Својој вечној сили и слави - ко би Га могао сагледати и жив остати? Ко би могао Његов глас чути и не распасти се у прашину? Не би ли се сва земља претворила у пару од блискога даха Његовога? Погледајте, како је силно и Његово ублажено присуство! Како у једноме часу обрће срце човеково и мења мисли човекове! Ко је могао и помислити само на неколико тренутака пре овога разговора Христа с Натанаилом, да ће Натанаил кроз неколико тренутака исповедити, да је такозвани син Јосифов и Учитељ, и Син Божји, и Цар Израиљев? И ако Натанаил можда у том тренутку под царем Израиљевим замишља земаљског цара Израиљевог, што је у складу са тадашњим свеопштим мишљењем о Месији, ипак за једнога почетника у исповедању Христа и следовању Христа ово је више него довољно. Јер Натанаил Га уз то именује још Сином Божјим, чиме уздиже личност Христову високо изнад вулгарног схватања Христа као обичног земаљског цара на престолу Давидову.

Одговори Исус и рече му: што ти казах да те видех под смоквом зато верујеш; видећеш више од овога. И рече му: заиста, заиста вам кажем: одселе ћете видети небо отворено и ангеле Божје где улазе и силазе, к сину човечјему. Господ, дакле, сматра да је открио Натанаилу само једну малу тајну о Себи рекавши му да га је видео под смоквом. Његова видовитост на таквој невеликој раздаљини на земљи јесте само као један зрак Његове свеобухватне сунчане видовитости. Због чистоте своје душе Натанаилу је и то мало било довољно да поверује. Нечисти и лукави фарисеји и књижевници јерусалимски гледали су како Господ лечи губаве, како даје вид слепим, како васкрсава мртве, па ипак нису могли поверовати. А гле Натанаила, правога Израиљца, како верује и исповеда само због мало одшкринутих врата чудеса! Видећеш више од овога, обећава му Господ. Шта ће видети? Небо отворено, и ангеле где узлазе и силазе к сину човечјем. Господ се обраћа с овим речима Натанаилу, но ово обећаше свима, јер вели: заиста, заиста вам кажем. А даће се то обећање неминовно испунити показује силан нагласак тога обећања: заиста, заиста! Од самога почетка ангели су служили Спаситељу, силазећи с неба и узлазећи на небо. Ангел се јавио Захарији да му објави рођење великог Претече Христовог. Ангел се јавио Пресветој Деви да јој саопшти превелику тајну Рођења Господа. Небо се показало отворено пастирима витлејемским, и ангели су силазили певајући радосну песму измирења Бога са људима. Ангели су силазили и узлазили да обавесте и упуте Јосифа и источне звездаре. Кад је Господ победио сва искушења и искушења Сатане у пустињи, ангели су сишли и служили Му. У Његовим предсмртним мукама у врту Гетсиманском ангел Му се јавио да Га крепи. При Његовом Васкрсењу ангели су сишли на гроб Његов. При Његовом Вазнесењу са земље на небо два ангела у белим одеждама сишла су и јавила се ученицима. После Његовог Вазнесења ангели су се јављали често Његовим апостолима, а потом и многим и премногим Његовим угодницима, мученицима и светитељима. Није ли свети првомученик Стефан видео небо отворено? Није ли се апостол Павле успео до трећега неба? Нису ли апостолу и јеванђелисту Јовану откривена безбројна чуда небеса, и времена и вечности? И до дана данашњега многим чистим и богоносним душама јављају се ангели, и многи покајани и од греха опроштени виде небо отворено. О, колико и колико пута су се до данас обистиниле речи Господа Исуса о отвореном небу и о силазећим и узлазећим ангелима! Господ је и сишао на земљу да покаже људима отворено небо. Пре Христа само малени број пророка и богоугодника удостојавао се видети отворено небо, но после Христа читаве војске небовидаца дизале су се видовитим духом својим у небеску висину и сретале са ангелским војскама небесним. Небо је ваздан отворено према људима, но људи су затворени према небу, те гледајући не виде и слушајући не чују. Христос је скинуо слепило не само са неколиких телесно слепих него са милиона духом слепих људи. И слепи су прогледали и видели небо отворено. И данас слепи прогледају и виде небо отворено. А шта значи небо отворено ако не присуство Живога Бога и Његових безбројних сила? Шта пак значи присуство Живога Бога но страх и ужас нечистим и грешним, а живот и радост чистим и праведним? Од тога великог и страшног присуства нас засад заклања тамна завеса нашега тела. Но скоро. сасвим скоро ће се скинути и бацити та завеса, и ми ћемо се наћи потпуно у отвореном небу, и то они који су покајани и чисти међу нама - у вечном животворном присуству Живога Бога, а непокајани, богохулни и нечисти - у вечитом одсуству од Њега, у муци и тами крајњој.

Притецимо с тога човекољубивоме Господу Исусу и док још нису сви наши дани одбројани, исповедимо име Његово, као једино спасавајуће име, а завапимо за помоћ, једину неварљиву и спасоносну помоћ. Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас грешне! Теби нека је слава, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Огњен]

[Небојша Јовановић]

Мало више инфо о Недељи Православља од теолога на форуму

У Недељу Православља Црква прославља обнављање иконопоштовања и победу над свим лажним учењима и јересима. Овај дан у саборним Црквама обележава служење Молебна у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. Он почиње литијом са иконама које се, после повратка у цркву, поставе на налоње у средини ње. После благодарења за дар спасоносне вере и руководство Божје на путу ка Царству Небеском, следи молитва Господу да просвети духовне очи свих у заблуди, како би сви познали вечну истину Божју.

[Небојша Јовановић]

У Духовном Центру Црквене Општине Подгорица у недељу, 25. фебруара 2007. је одржано предавање на тему "Недеља православља", а предавач је био парох будвански, професор Богословије Светог Петра Цетињског, Арсеније Радовић.

кликни на play

http://www.svetigora.com/audio/download/1735/Katedra_%20o.Arsenije%20Radovic_%20Nedelja%20Pravoslavlja.mp3

[draganzzz]

evo kako se pravilno bacaju anateme,

Akakije je bacio na sve jedino jos na samog sebe je nije usmerio :o

[Макрина]

Ово је из Недеље Православља,ништа није додао нити одузео,наравно,иронија је то ,што је читају људи који нису у Цркви Божијој.

[Небојша Јовановић]

@ draganzzz брате немој да качиш старокалендарце овде имамо засебну тему о њима да не прљамо ову овде!

[nishizawa]

Ово је из Недеље Православља,ништа није додао нити одузео,наравно,иронија је то ,што је читају људи који нису у Цркви Божијој.

Православност је као колач - није довољно само имати праве састојке, већ их треба припремити на прави начин, и у правој размери...

Понекад су само нијансе довољне да се од колача направи бућкуриш...

[Guest]

Беседа светог Григорија Паламе о вери, изговорена на Недељу Православља

04 недеља мар 2012

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ Оставите коментар

1. “Верујемо у Бога” и “верујемо Богу” не значи једно исто, јер “веровати Богу” значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док “веровати у Бога” подразумева да се о Њему мисли на православан начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо (άληθεύειν) и у једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући, отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.

2 Видите ли каква је вера која оправдава?! И нама је Христос обећао наслеђе вечног живота, наслађивање, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитајмо, дакле, према томе и поверујмо у оно обећање Божије, уистину верујући Богу угледајући се на Авраама, и то ће нам се урачунати у праведност.

3. Видите ли шта је уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он, са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност, смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом, наслађивањем, славом и Царством.

4. Због тога је и Он Сам, гледајући Своје ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада, тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).

5. Нека то, да уистину верујемо Богу, односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, међутим, доказати да у Бога верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога), највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.

6. Због тога наша духовна и заједничка Мајка и Хранитељка, Црква Христова, данас још јасније и још свеобухватније оглашава о онима који су засијали у побожности и врлини. Објављујући о њиховим свесвештеним Саборима и о божанским догмама које су тамо проглашене, она уједно одбацује следбенике безбожништва (јереси) и њихова лукава учења и схватања, како бисмо их се и ми клонили и како бисмо, следећи оне који божанствено мисле, веровали у једног Бога Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Којим и у Коме је све постало, Који је пре свега, над свим, у свему и изнад свега; Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињена и недељиво раздељена, Јединица и Тројица свемогућа.

7. Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац, свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов) једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан, јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу “неподложан страдању”, грч. απαθής)и бесмртан и остајући Бог, добровољно је ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према дели-ма његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа, подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изобража-вамо на иконама и побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили. Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.

9. Од превечног и беспочетног Оца исходи и Дух Свети, Који је сабеспочетан Оцу и Сину, будући надвремен (безвремен) али не и безузрочан, јер и Он за Свој корен, почетак и узрок има Оца, од Којега бестрасно и непроменљиво исходи пре свих векова, нер-аздељив од Оца и Сина као Онај што од Оца исходи и у Сину по-чива, имајући са Њима несливено јединство и недељиву разде-љеност. Он јесте Бог и Сам је од Бога; не други као Бог, него Дру-ги као Утешитељ, као самоипостасни Дух Свети Који од Оца има биће и кроз Сина се шаље за почетак вечног живота и залог будућих и вечно постојећих добара; и Сам је узрочник свега што је створено, јер је све у Њему постало. Он је непроменљиво исти као Отац и Син, изузев по својствима нерођености (као својства Оца), и рођења (као својства Сина). Син Га је послао на Своје ученике, тј. Дух Свети се појавио (открио, показао), и у том смислу треба разумети “слање” Духа Светога: како би другачије био послат Онај Који је свуда присутан и неодвојив од Онога Који шаље? Стога се Дух Свети не шаље само од Сина, него и од Оца, и Сам по Својој вољи долази, јер слање или показивање Духа Светог пред-ставља заједничко дело Оца и Сина и Духа.

10. Он се не показује по Својој суштини, јер нико никада није видео и објавио божанску природу, него по благодати, сили и дејству, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Лично својство Свакога од Њих јесте Његова Ипостас и оно што се о Њој опажа, што представља ипостасну особину. Њима није заједничко само оно што је непројављено, неизрециво и непричасно а то је божанска суштина, него и благодат, сила, дејство (енергија), сијање, непропадљивост и Царство и све оно чиме Бог по благодати општи и сједињује се са светим ангелима и људима а да при том не бива лишен јединства и простоте, нити због раздељености и различитости ипостаси, нити због раздељености и разноликости божанских сила и енергија. Тако ми верујемо у једног Бога, у једно триипостасно и свемогуће Божанство, и свечано објављујемо о онима који су такво вером угодили Богу. Одбацујемо оне који не верују на овај начин него проглашавају своје сопствене јереси, или до краја следе своје јересијархе. Знајте, браћо, да су рђаве страсти и безбожна учења узајамно тесно повезани, да представљају извор једно другом и да су узрок оправдане богоостављености ове врсте људи.

11. Пишући о Јелинима, велики Павле поучио нас је да читав рој грехова потиче од безбожништва: И како не марише да познају Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, и предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства и другога (Рим. 1; 28-29, 21). И опет, чињеницу да се кроз огреховљеност уводи безбожништво могу да докажу многи што су то сурово претрпели. Тако је Соломон, препустивши се телесним насладама, пао у идолопоклонство. Јеровоам је, савладан крајњим властољубљем, принео жртве златној телади а Јуда издајник је боловао од среброљубља, због којег је пао у богоубиство.

12. Због тога је вера без дела мртва и неделатна, као што су и дела без вере узалудна и некорисна. Зато је благодат Духа Светога данас, у ово свето време поста и подвизавања у врлини, сјединила како похвалу оних који су правилно поучавали речи по божности (тј. православном исповедању), тако и одбацивање оних чије је учење неправославно. Према томе, побринимо се и за једно и за друго: покажимо веру кроз дела и кроз веру задобијмо корист од свога труда.

13. Рђаве страсти и безбожност не само да припремају једно друго, него су и међусобно слични. То ћу укратко да разјасним вашој љубави, говорећи о онима који су се појавили у наше време, а размишљају другачије од нас. Као што је Адам од Бога добио власт да куша од сваког дрвета у рају па ипак тиме није био задовољан него је, убеђен саветом оне змије, зачетника зла, јео од јединог дрвета за које му је било заповеђено да га се не дотиче. Тако је, може се рећи, и са оним добрим даровима Божијим, уистину достојним Његовој љубави, које је Он пружио свакоме ко жели да им буде причастан. За ове дарове је, како је неко рекао, карактеристично следеће: “Обожени ће по благодати бити удостојен свега онога што је Бог, осим истоветности са Богом по суштини.”[1] Постоје, међутим, неки људи који уче да смо и ми причасни самој надсуштаственој суштини Божијој, и тврде да је се она (суштина Божија) може именовати на одговарајући начин. Подражавајући ону змију, зачетника зла, ови људи искварено тумаче и искривљују речи Светих, баш као што је она (змија) учинила са речима Божијим. Ми смо, међутим, од Господа примили силу да стајемо на змије и шкорпије и на сву силу вражију и лако ћемо разорити свако њено лукавство и замку, било да је усмерено против благочашћа или против благочестивог начина живота. Тако ћемо се у свему показати као победници и задобићемо небеске и непропадљиве венце праведности у Самоме Христу, непоткупљивом Судији и Дародавцу Који нам даје награду,

14. а Којем припада свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

[Andre Williams]

Пост овај назива се Великим, и због посебне важности, и са своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице. Четрдесетница је установљена, од стране Цркве, ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао - после свога крштења, удаљивши се у пустињу - пред своје ступање на проповед Јеванђеља. Иза Св. четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице, посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће „доћи... дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лука 5, 35).

ПРВА СЕДМИЦА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Зове се, она, и Чиста, јер се за време ње - у песмама и молитвама - чује вапај душе која се каје, чисти, оплакује своје грехе. Тим „стихотворенијима", Црква учи верне да се одрекну греха у који су пали, и да не изгубе рај - неуздржљивошћу Прародитеља, него - да самопрегором уздржавања доћу до спасења и вечног живота. Даље, у Служби ове седмице, препоручују се пост, молитва, сузе, покајање, духовни подвизи, чишћење тела и душе, одрицање од греха и страсти, и присвајање врлине бдења, - све: да бисмо се достојно поклонили крсту, и духовно прославили Христово васкрсење. За време овога дела Поста, молитве су дуже и свечаније, а читању је дато више места него појању. Дужину молитава ове седмице још више повећава Велики канон Св. Андреје Критског, на повечерју прва четири дана Поста. У овој, као и у последњој седмици, пост је знатно пооштрен, на тај начин што се прва два дана поста, а по могућству - и четири дана, ништа не једе.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

http://spc.rs/sr/prva_nedelja_velikog_posta

[Andre Williams]

Nedelja prva Velikog posta: Čista Pravoslavlja

Gledajuci prirodu oko sebe, covek zeli da makar na tren bude njen sastavni deo, da samo malo udje u njene zivotne tokove i povrati sebi toliko zeljeni zivotni dah mira i slobode. Cezne dusa ljudska za nepomucenim zivotom prirode, cezne i silno zeli da ga povrati, ali nikako da pronadje nacin, nikako da otvori dveri uma okovanog raznim zemaljskim zivotnim obavezama, koji joj ne dopustaju da se prostre dalje od tela i onoga sto je vezano za telo.

Gledajuci prirodu oko sebe, covek zeli da makar na tren bude njen sastavni deo, da samo malo udje u njene zivotne tokove i povrati sebi toliko zeljeni zivotni dah mira i slobode. Cezne dusa ljudska za nepomucenim zivotom prirode, cezne i silno zeli da ga povrati, ali nikako da pronadje nacin, nikako da otvori dveri uma okovanog raznim zemaljskim zivotnim obavezama, koji joj ne dopustaju da se prostre dalje od tela i onoga sto je vezano za telo. A priroda, puna zivota i radosti, smireno zivi svoj zivot koji joj njen Tvorac podari. Covek pokusava da promeni te prirodne tokove i prilagodi ih svom neprirodnom zivljenju i uvek biva razocaran. Svaki put kada se uplete u prirodu on unisti zivot u njoj, ne razumevajuci njene istancane zivotne tokove koji opet iznova obnavljaju ono sto covek unisti. I tako covek biva vecni gubitnik u borbi sa prirodom koju njen Tvorac - Bog obnavlja i iznova je stavlja pred ljude ne bi li se oni opametili i dosli do spoznaje Njegovog prisustva.

Slicno biva i sa dusom ljudskom, u kojoj se isto nalazi vecna zivotna sila od Boga udahnuta u nju. I tu isto um ljudski koji ne zna za vrednosti duse narusava silu zivota i nastoji da unese promene u dusu. Ali i tu uvek ostaje razocaran, jer svaka promena izaziva ranu na dusi koja je stesnjava i prisiljava da preko savesti upozorava coveka da svoj um usmeri ka Onome Koji ju je udahnuo u telo. Ako um ljudski ne zeli da slusa upozorenja savesti, onda dusa vidljivo projavljuje svoje rane na telu i covek biva bolestan.

Cim covek pocne da dobrovoljno izvrsuje zapovesti Bozje, on otvara kapiju srca svoga i duse svoje za useljenje Bozje sile - blagodati u srce i dusu svoju, koja omogucuje usadjenoj klici bozanskog razuma i vida da se razvija, raste i buja do punoce rasta Hristova.

Ispunjavajuci zapovesti Bozje covek unosi u dusu svoju blagodatne darove Bozje koji dusu hrane i jacaju i rasprostiru silu zivota po citavom telu. Tada telo biva zdravo, a dusa radosna i puna ceznje za Tvorcem svojim od koga je potekla. Um ljudski biva takodje obuzet osecajima duse te vise ne zeli da se prostire po duhovno praznim dogadjajima i zivotnim obavezama ovoga sveta, nego i on cezne za Bogom i onim gde se oseca prisustvo Bozje. U svakom dogadjaju trazi Boga i Njegovo prisustvo i neprestano se moli Bogu da ga hrabri i krepi u iskusenjima. Molitvom dolazi sve blize Bogu, dok se ne sjedini sa Njime i obozi se.

Kada covek ocisti dusu svoju i um svoj molitvom, nastoji da prosiri to stanje Bozjeg prisustva i na telo svoje. Telo tada ukrocava postom da ne opterecuje i ozemljuje um koji je ispunjen mislima i ceznjom za Bogom i tako omogucuje nesmetano prostiranje duse po citavom bicu svome.

Danasnje jevandjelje nam takodje pokazuje jedan primer ispunjavanja zapovesti Bozjih i dejstva blagodatne sile koja je isijavala iz Hrista.

Posto su apostoli Andrej, Petar i Filip dobrovoljno posli za Hristom privuceni tom istom blagodatnom silom, apostol Filip, kao i Andrej prethodno, zeli da privede i svoga brata Natanaila ka Hristu. Sa tim ciljem on odlazi kod brata svoga i pod smokvom mu upucuje reci: “Za koga Mojsej pisa u zakonu i proroci, nadjosmo ga, Isusa sina Josifova iz Nazareta”.

Znajuci za osobinu svoga brata o apsolutnom postovanju i ispunjenju istine, Filip mu navodi reci iz Zakona i proroka. Ali ni to nije bilo dovoljno da uveri Natanaila, koji odgovara: “Iz Nazareta moze li biti sto dobro?” Posto je osetio dejstvo blagodatne sile Hristove, Filip predlaze bratu svome: “Dodji i vidi”, a Natanailo odmah podje da se uveri u pricu i ocaranost Filipovu. Kada je Hristos ugledao bracu da dolaze, obrati se Petru i Andreju recima: “Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva”.

Gledajuci Svojim bozanskim okom u svaki kutak duse i zivota Natanailova, Spasitelj izrice svedocanstvo, cime iznenadjuje i Natanaila i ostale apostole sakupljene oko Njega.

Povrativsi se od prvog trenutka iznenadjenja Natanailo postavlja pitanje Spasitelju: “Kako me poznajes?” Ovim pitanjem Natanailo potvrdjuje Hristovo svedocanstvo izreceno za njega. On ne obraca paznju na Hristovu hvalu, nego trazi istinu. I dobiva odgovor koji je najmanje ocekivao: “Pre nego te pozva Filip, vidieh te kad bijase pod smokvom”. To otvara oci duse njegove te on izgovara reci koje moze izgovoriti samo cista dusa i um prosvecen Bozjom blagodacu: “Ravi! ti si sin Bozji, ti si car Izrailjev”.

Zapazimo ovde, braco i sestre, kako je neizmerno dejstvo Bozje sile - blagodati, kako se preobrazava dusa ljudska kada je ona poseti, kako se obnavlja prvobitni i prvosazdani lik duse ljudske kada blagodatna sila probudi klicu bozanskog razuma i vida u njoj.

Potrudimo se i mi da omogucimo nesmetan ulazak blagodatne sile u dusu svoju, potrudimo se nasim zivotom po Bogu i sa Bogom da, kao i apostol Natanailo, dozivimo preobrazenje duse svoje, da dozivimo prisustvo Bozje u dusi i srcu svome.

Ne dozvoljavajmo prolaznim i laznim zemaljskim osecajima i obavezama da nam okivaju i porobljuju dusu, vec molitvom upravljajmo svoje dusevne sile ka Bogu, obuzdavajmo telo svoje postom i ispunjavajuci zapovesti Bozje cvrsto stanimo na usku stazu hriscanskih vrlina i ljubavi prema Bogu i bliznjemu, koje odvode one koji ih vrse u tiho pristaniste koje Bog ugotovi onima koji Ga ljube.

Za nama je prva sedmica Velikog vaskrsnjeg posta, za nama je vreme u kojem smo svojim dobrovoljnim uzdrzanjima otvarali kapiju dusa i srca nasih za ulazak Bozje sile blagodati. Danas ce oni koji su se spremili za svetu Tajnu Pricesca primiti tu blagodatnu silu i doci do spoznaje bozanske slobode i mira u dusi. Ona ce uzrastati u nama onoliko koliko mi sa svoje strane budemo ulagali napore da je zadrzimo. Bice silnija i jaca ako smo u svetoj Tajni Ispovesti kazali Bogu, preko svestenika, sva svoja sagresenja, ako smo se iskreno i potpuno pokajali za njih i ako budemo nastojali da ih ne cinimo ponovo. Blago onima koji su svojim zivotom u jevandjelskim vrlinama, molitvom i postom, u protekloj sedmici ocistili svoje duse i tela i danas dostojno primili Sveto Pricesce i osetili mir i slobodu u dusi svojoj.

Pred nama je naredna sedmica Velikog posta, koja zadrzava ista pravila kao i prethodna u pogledu uzdrzanja: u sve dane od ponedeljka do subote uzima se hrana biljnog porekla spremljena na vodi. U subotu, ako se u nedelju ne pricescujemo, jede se biljna hrana spremljena na ulju, a ako se pricescujemo u nedelju, onda se uzima biljna hrana spremljena na vodi.

Danasnja nedelja se jos zove i NEDELJA PRAVOSLAVLJA.

Od samog pocetka Crkva je imala mnogo neprijatelja koji su se protiv nje borili ognjem i macem, nasiljem i novcem, ratom i perom, propagandom i knjigom, pocevsi od Izrailjaca, mnogobozaca i bezboznika rimskog doba pa do savremenih ateista. Ljudi su neprestano pokusavali da Crkvu zamagle svojim ogranicenim idejama, mislima, umovanjima i zabludama. Nasuprot svemu tome, Crkva je iz magle ljudskih zabluda izlazila uvek cista kao sunce iza oblaka, i dalje sve osvetljavala zagrevajuci ljudska srca i duse.

Na danasnji dan 843. godine, u devetom veku, za vreme blagocestive i svete carice Teodore i njenog sina Mihaila, a po odluci Otaca svetog Vaseljenskog Sabora, proslavljena je pobeda Crkve nad jereticima ikonoborcima. Milioni zrtava kroz 120 godina progona su pali za dokaz istine ikonopostovanja i rusenje jeresi idolopoklonicke koju jeretici izmislise svojim ogrubelim i ozemljenim umovima.

Kada je Bog sisao u ovaj svet, Gospod Hristos, On je postao vidljiv za sve ljude. I gledajuci Njega mi gledamo Zivoga Boga. On je zivi Lik Bozji u svetu. Ikona Bozja u svetu (Kol. 1, 15). I braneci tu zivu Ikonu Bozju u ovome svetu, Pravoslavna Crkva je odbranila coveka, odbranila coveka u Hristu. On, Bog, postao je covek, da bi u nama ljudima pronasao Ikonu Bozju, zivu Ikonu Bozju koju smo mi zatrpali gresima i strastima, unakazili je, izgrebali je svojim porocnim zivotom.

Zato je nedelja Pravoslavlja jedna vrsta duhovne smotre za sve clanove Pravoslavne Crkve. Ovo je dan kada svako od nas treba da se zapita: sta sam ja doprineo svojim zivotom i radom, sta recima, sta delima, sta posecivanjem bogosluzenja, misionarenjem, sirenjem reci Gospodnje putem crkvene stampe, sta prilozima crkvama i manastirima, sta milosrdjem i prastanjem - svome duhovnom uzrastanju i proslavljanju imena Bozjeg u ovome svetu?

Neka nam Bog bude na pomoci i neka nam da snage da budemo Njegovi istinski sledbenici. Njemu neka je slava vavek.

AMIN.

Jevandjelje o Gospodu Sveznajucem i coveku bez lukavstva

Zacalo 5,

Jovan (1, 43 - 51)

U ono vreme namisli izaci u Galileju, i nadje Filipa, i rece mu: hajde za mnom. A Filip bjese iz Vitsaide iz grada Andrijina i Petrova. Filip nadje Natanaila, i rece mu: za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci, nadjosmo ga, Isusa sina Josifova iz Nazareta. I rece mu Natanailo: iz Nazareta moze li biti sto dobro? Rece mu Filip: dodji i vidi. A Isus vidjevsi Natanaila gdje ide k njemu rece za njega: evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva. Rece mu Natanailo: kako me poznajes? Odgovori Isus i rece mu: prije nego te pozva Filip vidjeh te kad bijase pod smokvom. Odgovori Natanailo i rece mu: Ravi! ti si sin Bozij, ti si car Izrailjev. Odgovori Isus i rece mu: sto ti kazah da te vidjeh pod smokvom zato vjerujes; vidjeces vise od ovoga. I rece mu: zaista, zaista vam kazem: otsele cete vidjeti nebo otvoreno i andjele Bozje gdje se penju i silaze k sinu �?ovje�?jemu.

м. Лепавина

[Срђан Ранђеловић]

 

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца. Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.
 
Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.
 
Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.
 
Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.
 
Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.
 
Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.
 
Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.
 
Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.
 
Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.
 
Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).
Амин.
 
Извор: saborna-crkva.com


http://www.spc.rs/sr/nedelja_pravoslavlja_0

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Adelaida]

УСКРШЊИ ПОСТ (Прва недеља)

Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова.

Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне литургије средом и петком се служи литургија Пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом.

У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост.

Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму.

Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божије; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа.

Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај.

За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири).

У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље.

Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана.

У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости.

Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – светог Андреја Критског.

У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику.

У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници.

Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору.

У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука.

О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“

Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове Недеља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године.

У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846).

Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је историјски.

Чин Православља се углавном састоји од молебанског појања и служи се у саборним црквама после читања часова уочи литургије или после литургије, на средини храма, испред икона Спаситеља и Мајке Божије.

(Наставиће се)

Са руског Марина Тодић

(pravoslavie.ru)

[Драгана Милошевић]

 

 

Четрдесетодневни пут Народа Божијег кроз Велики пост ка Пасхи, Васкрсу, црквени оци поредили су са четрдесетогодишњим путовањем Изабраног народа кроз пустињу, ка Обећаној земљи. На том путу, суботе и недеље су неке врсте одмора. Служи се Литургија и пост је нешто блажи. Поготово после прве недеље, коју многи из Народа Божијег целу посте на води, много значи мало окрепљење и одмор од почетка напорног пута када су сви још увек неприпремљени за појачане подвиге. У прву суботу (Теодорову) и прву недељу поста (Недељу Православља) причешћују се и многи који ће се поново причестити тек за Васкрс. Неки ће се причешћивати сваке недеље. Неки ће ићи и током недеље на Литургије Пређосвећених дарова, причешћивати се и средом и петком. Неки ће наставити с постом, неки ће га потпуно ублажити до Страсне седмице. Не морамо се тим разликама претерано бавити. Свакоме је дана слобода да искористи од понуђених правила колико може. Она су ионако пре средство помоћи на путу него апсолутна правна норма.

 

Али кад већ застајемо на првом одморишту великопосног пута, можда да се запитамо зашто се баш ова недеља зове Недеља Православља. Зар није цео наш живот живот у Православљу? Својевремено, деведесетих година, у време буђења свести о припадности Православљу у бившим социјалистичким земљама, у Русији и Србији посебно, појавило се у анкетама о верској припадности невероватно самоопредељење – „православни атеиста“. Почетком деведесетих и ја сам коначно схватио да припадам својој Цркви, у којој сам као дете крштен, али практично нисам улазио сем као туриста. Литургија и Причешће су ми били потпуно непознати појмови. Слава – то се већ знало шта је, али да је требало да буде посна о томе нисам имао појма. Кад сам почео редовно да одлазим на Богослужења и да се трудим да поштујем црквена правила, један део моје фамилије, иначе поштени српски националисти комунистичког „бекграунда“ мало су се забринули, па чак и увредили. „Сви смо ми православни, а што ти сад мораш да претерујеш, па мало-мало идеш у цркву?“. Тако је испало да је моје црквено буђење нешто као секташка активност међу „нама православнима“.

 

Колико ми само често помињемо нашу припадност Православљу као узрок најразличитијих проблема и неправди које смо због те припадности принуђени да трпимо. Завера против Православља, екуменистички напад на Православље, страдамо зато што смо чувари праве вере а кнез овога света ратује прво против праве неискварене вере... Кад покушамо да нађемо и нека позитивна одређења, обично се дохватимо топлине бројних сачуваних (или обновљених) обичаја, топлине међуљудских односа (иако у пракси често умемо једни другима да будемо много већи непријатељи него неки тамо римокатолици или протестанти). У сваком случају нејасна, топла интуиција нас учвршћује у уверењу да је наша вера права, иако о њој не знамо баш много. Поносни смо што наша вера није религија страха и насиљног ширења. Што нас нико не присиљава да поштујемо нека правила. И углавном не користимо оно што нам се кроз цркву нуди, све верујући да нас Бог неће заборавити и да ће помоћи кад буде најпотребније, да ће нам без обзира на то што смо и никакви сачувати место у Свом Небеском Царству. И у стању смо да за ту веру дамо живот. Има ту нешто дивно, али истовремено и нешто крајње неодговорно и детињасто.

 

У Недељу Православља прославља се победа над иконоборством. Баш поновно увођење прослављања икона 843. Године у Цариграду сматра се најважнијом победом Православља. Погледајмо само колико је обично целивање икона у цркви страно логици савременог образованог човека. Они који не спадају у најужи црквени круг, у најбољем случају доживљавају љубљење икона као неку врсту црквеног бон-тона, који кад се ту затекну могу и да испоштују, а и не морају. А баш поштовање и целивање икона је, ето, изгледа, најпрепознатљивије одређење Православља! Зашто би се иначе Недеља Православља везивала за победу иконопоштовања? О чему се заправо ради?

 

Колико год има места критици православне (поготово српске) опуштености у односу на црквену праксу, свепрожимајућа интуиција о блискости Божијој са Његовим, Православним народом у коме је Црква разливена, без јасних граница, није без основа. Наиме, најважније историјско постигнуће Православља је очување вере у могућност додира Бога и човека. Иконе нису никакви магични објекти већ „прозори у онострано“, места додира овог света и Божијег Царства, видљива и опипљива места контакта нас и Божијих светитеља, нас Богродице нас и самог Христа, Сина Божијег. Велико чудо. Преко живописаног лика светитеља љубављу успостављамо с њим чвршћу везу. Самим тим све црквене иконе су чудотворне, као место сусрета видљивог и невидљивог, створеног и нествореног, с тим да се код неких то својство дуже и препознатљивије задржава, па њих посебно прослављамо и прилазимо им са посебном пажњом. То очување везе нас, створених и самим тим смртних бића, са Нествореним, Неспознатљивим, Бесмртним, чврста вера у могућност те везе - потврђена бројним светитељима, њиховим светим и чудотворним моштима - то и јесте можда најважнија одлика Православља. Не-западна. Дух Запада је због свог активизма углавном ставио ту везу у овом свету у дебеле заграде. Православни монаси исихасти сведочили су могућност везе Творца и Творевине и праксом сталне умносрдачне молитве. Свети Григорије Палама је одбранио њихову праксу и веру у могућност за запад "немогуће" везе и њему је због тога посвећена Друга недеља Великог Поста, али полако. Део по део пута ка Васкрсу, одмориште по одмориште.

 

У одломку јеванђеља које се чита у Недељу Православља Христос каже ученицима, зачуђеним што он може да види на даљину и кроз време - „Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијег“. И ми можемо да видимо „отворено небо“ ако верујемо и покајемо се, ако се трудимо и прихватимо напор, подвиг. Ако се сетимо да је одговорност припадности Православљу управо држање небеса отвореним са ове, човечанске стране, јер Бог их је Христовим рођењем у телу, Његовим Страдањем, Васкрсењем и Вазнесењем оставио за нас отвореним, до краја историје. Та одговорност није само наша одговорност за нас, Православне – то је одговорност за цело човечанство. И наравно да ћемо због такве улоге у историји страдати. Једино што ћемо ако испуњавамо своју велику обавезу страдати као Христови, смислено и у радосној вери у Васкрсење, а ако не испуњавамо – бесмислено, глупо и тужно.

 

Настављамо посни пут ка Крсту иза кога чека Васкрсење. А Бог нам даје дане одмора да можемо да се радујемо, мало и уживамо, да сагледамо лепоту отворених небеса, заједно се подсетимо величанствености циља, и тако смогнемо снаге за наставак заједничког пута. Ми, Православни.

 

 

Ђакон Ненад Илић

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10206376565841341