OPERACIJA FOKUS: Ratna krila Mojsijevih sinova u Šestodnevnom arapsko-izraelskom ratu 1967

[Милан Ракић]

Iznenadnim vazdušnim napadom na egipatske i jordanske aerodrome, izraelska vojska je 5.06.1967. počela „Operaciju Fokus“, čime je počeo Šestodnevni rat arapsko-izraelski rat u kome su Egipat, Sirija, Jordan doživeli debakl i poraz.

Operacija “ Fokus“ počela je koordinisanim vazdušnim udarima po aerodromima u Egiptu, Siriji i Jordanu. O tome kako je izgledao Šestodnevni rat iz ugla avijacije za blog Vojnopolitička osmatračnica piše vojni publicista Danko Borojević.

 

AUTOR: Danko Borojević

Izraelska država je od samog svog postojanja, konstantno u sukobu sa svojim arapskim susedima. Prvi rat sa Arapima, Izrael je vodio već 1948. godine. Taj rat je izbio kao posledica dugotrajne netrepeljivosti između Jevreja i Arapa i reakcije arapskih zemalja na stvaranje države Izrael na teritoriji Palestine. Rat je otpočeo napadom oružanih snaga članica tadašnje Arapske lige na Izrael. U početnoj fazi rata jedinice arapskih zemalja su imale više uspeha. Pod okriljem UN juna-jula 1948. godine vođeni su mirovni pregovori, što je Izrael iskoristio za reorganizaciju svojih OS i preduzimanje protivofanzive. Do februara 1949. godine izraelske snage izbile su na Sredozemno more. Posle te izraelske pobede Egipat pristaje na potpisivanje ugovora o primirju, što su kasnije učinile i ostale zemlje članice Arapske lige osim Iraka i Saudijske Arabije. Savet bezbednosti OUN je 11. avgusta 1949. godine priznao ugovor o primirju.

Izrael je ovaj rat završio u svoju korist, pri čemu je svoju teritoriju uvećao za oko 6700 km2.

Drugi rat je Izrael vodio kao saveznik Francuske i Velike Britanije protiv Egipta 1956. godine. Ovaj oružani sukob je poznat kao Suecka kriza. Povod za krizu i intervenciju Francuske, Velike Britanije i Izraela na Egipat bila je nacionalizacija Sueckog kanala od strane egipatske vlade. Sukob je otpočeo 29. oktobra 1956. godine napadom izraelskih snaga, kojem su sledili vazdušni udari britanskih i francuskih vazduhoplovnih snaga, po egipatskim aerodromima i pomorski i vazdušni desant britanskih i francuskih jedinica. Sukob je prekinut odlučnom akcijom OUN za prekid rata. Od samog svog stvaranja Izrael je zasnivao moć svojih odbrambenih snaga na jakom vazduhoplovstvu. Međutim, iako je novija istorija arapskoizraelskih odnosa puna sukoba, dva rata su možda i najvažnija kako za Egipat i Siriju, tako i za sam Izrael, u kojima je avijacija odigrala glavnu ili čak preciznije presudnu ulogu.

JUNSKI RAT 1967.

Šestodnevni rat, koji je poznat kao izraelsko-arapski rat 1967. godine ili Junski rat, vođen je između Egipta, Jordana, Sirije i Iraka s jedne strane i Izraela s druge strane.

Pored toga što je ovaj rat obilovao novim taktikama i novim oružjima, interesantan je po vanredno dobro smišljenoj i izvedenoj strategijskoj i taktičkoj obmani sa veoma teškim posledicama za obmanjenog.

U godinama koje su prethodile ratu, Egipat, Jordan, Sirija i Irak se užurbano pripremaju za odlučujući rat sa Izraelom. NJihove oružane snage su, uz izdašnu pomoć SSSR, brojčano nadmoćnije. Izrael se nije odrekao ispravke granica, pre svega vraćanju Jerusalima pod sopstvenu kontrolu. Izrael je imao podršku SAD. Situacija je bila eksplozivna.

Izrael je još 1963. godine počeo pripremu za agresiju. Izraelski stručnjaci su računarskom proverom raznih ideja ratnog plana u računarskom centru u Tulonu u Francuskoj, izračunali da mogu, uz minimalne sopstvene gubitke, razbiti arapski vojni potencijal (pre svega egipatski kao najopasnijeg protivnika) jedino ako munjevitim napadom unište avijaciju i oklopne snage protivnika. Takođe su izračunali da se to može izvesti uz najmanje gubitke ako se egipatske snage izvuku iz utvrđenih baza u improvizovane baze na Sinaju.

Upornim radom izraelske obaveštajne službe Mosad, Izraelci na poklon dobijaju 1966. godine najmoderniji arapski lovac MiG-21F13. To se dogodilo 16. avgusta 1966. godine zahvaljujući iračkom pilotu Muniru Rodfi, koji je svojim lovcem MiG-21F-13 prebegao u Izrael.

Na taj način Izraelci su nepunu godinu dana pred veliki vojni sukob s arapskim zemljama, dobili mogućnost da prouče najsavremeniji borbeni avion neprijateljske strane. Izraelski izviđački avioni mesecima su intenzivno izviđali egipatsku i sirijsku teritoriju, posebno aerodrome i raketne položaje. Lažni aerodromi, avioni i raketni položaji, kojih je bilo mnogo, izraelskim izviđačima nisu bili problem, jer nisu bili verodostojni (lažni aerodromi bez tragova stajanja aviona, piste bez tragova kočenja, lažni avioni loše postavljeni, slabo maskirani i bez života i sl.). Da bi postigao svoj cilj – izvlačenje egipatskih snaga i njihovo uništenje, Izrael je, kao uvod u borbena dejstva, proveo dobro zamišljenu, tačno planiranu i dosledno izvedenu obmanu koja se sastojala u lažnoj koncentraciji desantne flote u luci Elat i lažnu koncentraciju oklopnih snaga, koja je izvedena sa dve trećine lažnih tenkova.

Koncentraciju tenkova je 20. maja 1967. godine snimio egipatski izviđački avion, sa visine od 15000 m. Na snimcima lažni tenkovi se nisu razlikovali od stvarnih. Egipćani su već 15. maja prebacili svoje snage na Sinaj. To je dalo signal Izraelcima da počnu sa vazdušnim provokacijama. Pre početka neprijateljstava izraelski avioni lete svako jutro do granice Egipta na Sinaju. Time provociraju egipatske pilote, koji su već od 15. maja na Sinaju. Oni poleću u susret izraelskim avionima. Izraelski avioni skreću natrag u Izrael, egipatski avioni sleću, piloti doručkuju, a avioni se pune gorivom. Sledeća izraelska provokacija bila je u kasnim prepodnevnim satima. I to se ponavljalo svaki dan, tačno, uvek u isto vreme, tako da su egipatski piloti bili naviknuti na „vozni red“.

Odnos snaga u vazduhoplovstvima

Stanje vazduhoplovnih snaga sukobljenih strana uoči rata bilo je sledeće:

Izrael – 347 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona RV Izraela je imalo 72 lovca tipa miraž-IIICJ (Mirage-IIICJ), 24 super misteri (Super Mystere), 60 misteri-IV (Mystere-IV), 40 uragan (Ouragan) i 25 vautour-IIA/N (Vautour-IIA/N), 45 aviona za obuku fuga magister (Fouga Magister), 12 transportnih aviona noratlas (Noratlas), 42 helikoptera Sikorski S55 i S-58 (Sikorsky S-55 i S-58), 15 helikoptera super frelon (Super Frelon) i 12 helikoptera aluet (Alouette).

Egipat – 518 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu je bilo 30 bombardera TU-16, 40 IL-28, 20 lovaca-bombardera SU-7B, 130 lovaca MiG-21, 80 lovaca MiG-19, 100 MiG17, 50 MiG-15, 24 transportna aviona AN-12, 24 IL-14 i 20 helikoptera Mi4 i Mi-6.

Sirija – 153 aviona i helikoptera. Po tipovima tu su bili prisutni od lovaca MiG-15, MiG-17 i MiG-21, od bombardera IL-28, od transportnih aviona IL-14 i od helikoptera Mi-4. Irak – 135 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu su bili prisutni hoker hanter (Hawker Hunter), MiG-15, MiG-17, MiG-19, MiG-21, IL28 i TU-16.

Jordan – 38 aviona i helikoptera hoker hanter, vempajer (Vampire), aluet. Liban – 32 aviona i helikoptera (od tog broja 12 aviona tipa hoker hanter).

Iz gore navedenog vidi se da je najveću opasnost po RV Izraela predstavljalo RV Egipta. Stoga je odlučeno da se RV Egipta uništi na zemlji, i da se potom pruži nesmetana podrška sopstvenim kopnenim snagama.

Pakao na zemlji – trenutak odluke

Na dan napada 5. juna 1967. godine RV Izraela je postupilo na isti način kao i do tada. Posle „jutarnjeg izleta“ posade su doručkovale, a avioni su se punili gorivom. Za razliku od prethodnih dana, u 7č i 45 min., počinje istovremeni napad 120 izraelskih borbenih aviona na 10 egipatskih najznačajnijih aerodroma.

Izraelsko RV uspeva da uništi preko 300 aviona RV Egipta u tri napada u toku tri časa, uz gubitak 19 svojih aviona i 8 pilota. Istog dana, izraelsko RV u potpunosti je degradiralo jordansko, a velikim delom i sirijsko RV. U toku prvog dana rata, bombardovana su ukupno 23 egipatska, sirijska, jordanska i iračka aerodroma i uništena skoro sva borbena avijacija na zemlji uz minimalne sopstvene gubitke.

Krajem istog dana, Izraelci preventivno bombarduju i iračku vazduhoplovnu bazu H-3. Kao odgovor na izraelski napad 6. juna 1967. godine, jedan irački bombarder TU-16K bombarduje izraelski industrijski kompleks Natanija, a zatim biva oboren od strane izraelske lovačke avijacije.

Odmah nakon ove akcije iračkog RV, Izrael ponovo pokušava da bombarduje iračku vazduhoplovnu bazu H-3 pri čemu se suočava sa snažnim otporom iračkih i „preživelih“ jordanskih borbenih aviona tipa hanter. U ovom sukobu bivaju oborena najmanje tri izraelska borbena aviona. Nakon što je ostvarilo premoć u vazduhu, izraelsko RV prelazi na pružanje podrške jedinicama KOV Izraela.

Arapski gubici i posledice izraelske pobede

Ukupni gubici arapskih snaga su bila 452 aviona i helikoptera, od toga 60 je oboreno u vazdušnim borbama, 373 je uništeno na zemlji, 3 je oborila PVO i 16 ostalo.

Izrael je imao 46 izgubljenih aviona i helikoptera, od toga 12 u vazdušnim borbama i 34 ostalo.

Po državama i tipovima vazduhoplova gubici su bili sledeći:

Egipat – 100 aviona MiG-21, 29 MiG-19, 89 MiG-15/17, 14 jurišnika SU-7B, 30 bombardera TU-16, 29 IL-28, 10 helikoptera Mi-6, 1 Mi-4, 24 transportna aviona Il-14, 8 AN-12 i 4 ostala. Ukupno Egipat je imao 338 izgubljenih vazduhoplova.

Sirija – 33 lovca MiG-21, 23 MiG15/17, 2 laka bombardera IL-28 i 3 helikoptera Mi-4. Ukupno Sirija je imala 61 izgubljeni avion i helikopter.

Jordan – 21 lovac hoker hanter, 2 helikoptera i 6 transportnih aviona. Ukupno 29 izgubljenih vazduhoplova. Irak – 15 lovačkih aviona MiG-21, 5 hoker hantera, 1 bombarder TU-16 i 2 transportna aviona IL-14. Ukupno 23 izgubljena aviona.

Liban se pokušao suprotstaviti lovačkoj avijaciji Izraela, koja je preletala njegovu teritoriju na putu ka Siriji i izgubio je samo jedan lovac hoker hanter.

Zaslužni za ovaj uspeh izraelskog RV su i dobro planirana i izvedena obmana o pravcu i vremenu napada, let u malim grupama na malim visinama na kojima je bila PVO slaba i maksimalno korišćenje radio-dezinformacija. Nakon osvajanja prevlasti u vazdušnom prostoru RV Izraela se sledećih dana skoncentrisalo na pružanje podrške izraelskim kopnenim snagama.

Do 10. juna izraelska vojska je ovladala Sinajskim poluostrvom, zauzela Suecki kanal i ovladali Golanskom visoravni.

Za posledicu arapske zemlje su imale 30 hiljada poginulih i nestalih vojnika i oko 70% uništene celokupne vojne opreme. Naročito je teško stradala arapska avijacija.

Munjevitom akcijom svojih vazduhoplovnih i kopnenih snaga Izrael je zauzeo i anektirao stari deo Jerusalima, što je bila potpuna pobeda izraelske vojske. Uverljiva izraelska pobeda u Junskom ratu omogućila je Izraelu da odbaci sve pokušaje nagodbe sa arapskim susedima.

Rat je obustavljen posredstvom OUN..

[Милан Ракић]

Uoči velikog sukoba između arapskih zemalja i Izraela oktobra 1973. godine, period od završetka Junskog rata 1967. godine, pa do izbijanja novog otvorenog sukoba karakterističan je po intenzivnom elektronskom ratu između arapskih i izraelskih snaga. Taj period je bio satkan sa velikim brojem provokacija kako na zemlji tako i u vazduhu. Često je dolazilo do vazdušnih okršaja između izraelske i arapske avijacije. Nezadovoljstvo vojnim porazom i izdašna vojna pomoć SSSR, Egiptu i Siriji dovelo je do „vrelog primirja“. Period od 1968. godine do 1970. godine sada već pokojni egipatski predsednik Gamel Abdel Naser nazvao je „ratom iscrpljivanja“. To je bio manji granični rat između Egipta i Izraela uz često mešanje Sirije na strani Egipta. Otpočeo ga je Egipat u nameri da povrati Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Junskom ratu 1967. godine. SSSR je u tom periodu izdašno pomagao svog saveznika vojnim materijalom. Prelet transportnih aviona sovjetske transportne vojne flote, vršen je preko vazdušnog prostora SFRJ (dozvolu za prelet lično je odobrio predsednik SFRJ Josip Broz Tito). U operaciji „Kavkaz“ SSSR je angažovao između 100 i 150 svojih pilota i 36 lovaca tipa MiG-21MF. Sovjetski piloti i lovački  avioni MiG-21MF imali su egipatske vojne oznake i bazirali su na teritoriji Egipta. Samo odbijanje Izraela da pregovara sa Egiptom o sudbini okupiranih teritorija, dovela je do toga da je juna 1968. godine otpočeo egipatski artiljerijski napad na područje Sueckog kanala. Krajem marta 1969. godine egipatski aretiljerijski napadi uzduž celog Sueckog kanala su eskalirali, pri čemu je Izrael imao veće gubitke u ljudstvu. U napadu na izraelske pozicije uključeni su i lovci MiG-21 dobijeni iz SSSR.

Krajem šezdesetih godina XX veka Izrael je bio na vrhuncu vojne moći, i nije hteo da toleriše egipatske artiljerijske provokacije. Dolaskom odlučne Golde Meir na čelo izraelske vlade, Izrael menja strategiju prema egipatskim provokacijama. Golda Meir naređuje „asimetrični odgovor“ na egipatske provokacije, u čije sprovođenje će se uključiti i moćno izraelsko vazduhoplovstvo. Septembra 1969. godine otpočinje izraelska kampanja vazdušnih napada na egipatske položaje. U bliskim vazdušnim borbama 11. septembra 1969. godine izraelska lovačka avijacija obara 12 egipatskih aviona. I uz pilote školovane u Sovjetskom Savezu, pokušaji Egipćana da u borbama u vazduhu pariraju Izraelcima uglavnom su se završavali bezuspešno. Stoga će se u direktnim duelima sa izraelskim pilotima sukobiti sovjetski piloti. Izraelsko RV 7. januara 1970. godine napada egipatske ciljeve kod Sueckog kanala. Izraelci sumnjaju da u vazdušnim borbama na strani Egipta učestvuju i sovjetski piloti. SSSR će 4. aprila 1970. godine potvrditi izraelske pretpostavke, da su u vazdušnim borbama na strani Egipta učestvovali i sovjetski piloti. Za izviđanje egipatskih položaja na visinama od oko 15000 m Izraelci su koristili bespilotne izviđačke letelice teledajn rajan 1247 (Teledyne Ryan 1247). Posedovanje bespilotnih letelica Izrael je držao u velikoj tajnosti. Letelica je bazirala u tajnoj bazi na Sinaju, a let je lično odobravala izraelski premijer Golda Meir. Žestoka konfrotacija sukobljenih strana i otvoreno uplitanje Sovjetskog Saveza, primoralo je SAD da izvrši pritisak na Izrael kako bi ovaj prekinuo uništavajuće napade na Egipat. Naposletku uz veliki pritisak SSSR i SAD, sukobljene strane su potpisale primirje 7. avgusta 1970. godine. Očigledno je bilo da ovaj sukob i nije odgovarao velikim silama.

Egipat je izgubio 113 aviona (68 MiG21, 20 MiG-17, 23 SU-7 i 2 IL-28).

Sirija je imala 26 izgubljenih aviona (18 lovaca MiG-21 i 8 MiG-17).

Izrael je izgubio 16 aviona i to uglavnom od dejstava lovačkih aviona MiG-21MF kojima su upravljali sovjetski piloti. Izrael je izgubio sledeće avione: 1 A-4E skajhok (A-4E Skyhawk), 4 lovca miraž-III (Mirage-III), 9 lovaca F-4E fantom-II (F-4E Phantom III) i 2 izviđačka aviona RF-4E foto fantom (RF-4E Photo Phantom). Tokom svog angažovanja u operaciji „Kavkaz“ SSSR je imao izgubljena 4 lovca MiG-21MF, a tri pilota su poginula.

OKTOBARSKI RAT 1973. 

Iako je primirje potpisano na intervenciju velikih sila, Egipat je namerno prekršio primirje. U sklopu primirja koje je potpisano 7. avgusta postojala je dogovorena zabrana o svim vojnim aktivnostima u području kanala. Egipat je svesno prekršio taj dogovor razmeštajući stotinjak PVO baterija bliže Sueckom kanalu. Iako je Izrael uočio egipatske aktivnosti, on nije odgovorio na te provokacije i primirje se održalo. Počev od kraja 1970. godine pa do početka 1973. godine u Sovjetskom Savezu je kroz obuku u letenju na lovcima MiG-21, prošlo više mladih egipatskih pilota. Pored toga oni su izučavali i taktičku primenu lovačkih aviona u vazdušnim duelima. Obuka je bila teška i zahtevna. Trogodišnji vrhunski trening izvodili su odabrani

sovjetski instruktori. Zbog težine same obuke mnogo mladih egipatskih pilota je stradalo. Po nekim podacima više nego u prethodnim sukobima sa izraelskom avijacijom. Međutim, trud i napor mladih egipatskih pilota su urodili plodom, što će naročito biti vidljivo prvih dana Oktobarskog rata.

Tako je do prve vazdušne borbe došlo u proleće 1973. godine. Sa egipatskog aerodroma Beni Suef poletela su dva lovca MiG-21 navođeni sa zemlje. Piloti su imali isključivo naređenje da ne ulaze u konflikt sa izraelskom avijacijom. Leteći nisko iznad terena, piloti su se sakrili od vlastitih radara sa zemlje i pratili su poziciju šest izraelskih lovaca F-4E fantom-II. Vođa para egipatskih lovaca pilot Kemal Ahmed Mensuri je doneo odluku da napadne fantome, iako je bio svestan da to znači rat. Dva egipatska lovca su svesno uleteli u pripremljenu izraelsku vazdušnu zasedu, procena je bila da imaju veoma male šanse, ali da šanse ipak postoje, napad je morao biti munjevit i precizan. Iskoristivši pometnju koja je nastala, dva egipatska pilota su se velikom brzinom približavala izraelskim lovcima. Vođa egipatskog para je naredio pratiocu da prebaci na rakete, i da pod punim forsažem krene na neprijatelja. Izraelci sa zakašnjenjem uočavaju egipatske lovce. Ipak pošto su uočili dva neprijateljska lovca na sopstvenim radarima, Izraelci su ih smatrali lakim plenom, poučeni dotadašnjim iskustvom. Ipak, ovaj put to nije bilo tako. Sa daljine od kilometar, lovci MiG-21 lansiraju dve rakete vazduhvazduh na dva fantoma koji su služili kao mamac. Prva raketa promašuje cilj, dok druga pogađa jedan od fantoma u krilo, te ovaj gubi stabilnost i pada u more.

Na dvesta metara od pogođenog fantoma, vođa egipatskog para proleće iznad krhotina pogođenog izraelskog aviona koji se razbija o površinu vode. Zatim izvodi oštar manevar, kojim svoj avion dovodi lice u lice sa četiri izraelska fantoma i razbija njihovu formaciju. Zahvaljujući pre svega dobroj obuci u Sovjetskom Savezu, egipatski piloti uspevaju da sačuvaju svoje lovce od obaranja i izvlače se iz rejona borbe. Izraelski avioni odustaju od gonjenja zbog manjka goriva. Kapetan Kemal Ahmed Mensuri je za ovaj podvig odlikovan.

U leto 1972. godine predsednik Egipta Sadat (koji je na to mesto zamenio pokojnog predsednika Nasera) zatražio je od sovjetskih savetnika i instruktora da napuste Egipat, ostavljajući sebi veći manevarski prostor, za dalje poteze u novom ratu koji će uslediti. Pokušaj ministra odbrane Sadeka da spreči rat, tvrdeći da Egipat nije spreman, nije urodio plodom i usledila je njegova smena na mesto ministra. Do proleća 1973. godine u glavnim štabovima egipatske i sirijske vojske razrađen je plan o ograničenom ratu sa Izraelom pod kodnim nazivom operacija „Badr“. Izveštaj koji su sovjetski instruktori i savetnici poslali vrhu Sovjetskog Saveza, potvrdio je reči već bivšeg ministra odbrane Egipta Sadeka. Naime, u izveštaju je najviše kritike upućeno arapskom vojnom rukovodstvu, koga su savetnici ocenili nesposobnim za ozbiljniju i brzu ali uspešnu vojnu akciju. Ovaj izveštaj će biti vrlo brzo potvrđen, tokom druge faze rata kada je Izrael preuzeo inicijativu. Sovjetski instruktori su pozitivno ocenili osposobljenost egipatskih pilota, naročito pilota koji su prošli obuku u SSSR.

Oktobarski rat poznat je i kao Jom Kipurski (Dan pokajanja) ili Ramazanski rat, jer je počeo na dan tih verskih praznika. Istorijski gledano, Izrael je svoju strategiju superiornosti oružanih snaga zasnivao na jakim vazduhoplovnim i oklopnim snagama i brzoj mobilizaciji. Da bi se suprotstavio ovoj izraelskoj strategiji, Egipat je protiv jake izraelske avijacije naviknute na prevlast u vazduhu suprotstavio „neprobojni“ kišobran raketne PVO.

Veštim korišćenjem verskih praznika: muslimanskog Ramazana u egipatskim snagama sa dozvolom oficirima za „mala hodočašća“ i jevrejskog Jom Kipura, kada su u Izraelu 48 časova sve aktivnosti paralisane, brzim iznenadnim napadom postignut je cilj sprečavanje dovršenja izraelske mobilizacije i prelaska izraelske vojske u moćnu ratnu armiju. Koristeći se iskustvima iz rata u Vijetnamu, kao i poukama iz prvih sukoba na Bliskom istoku, u izraelskoarapskom ratu 1973. godine obe zaraćene strane su u svoju organizaciju i način upotrebe snaga unele brojne novine. Arapske snage su za ovaj rat izvršile temeljne i dugotrajne pripreme. Egipćani su u odnosu na 1967. godinu toliko unapredili svoj radio-saobraćaj i pravila ponašanja tako da i iz njega Izraelci nisu mogli pribaviti nikakve podatke koji bi ih upozoravali na predstojeći napad. U pripremama za rat egipatske i sirijske snage izvele su visokokvalitetnu strategijsku obmanu. Pored učestalog izraelskog izviđanja teritorije Egipta i Sueckog kanala, Egipćani su doveli skoro na samu obalu Kanala sve invazione snage s potrebnim zalihama i pontonska sredstva za forsiranje Kanala, a da nisu bilo čime upozorili izraelsko izviđanje na buduće dogođaje. Oklopne jedinice egipatske armije krenule su u napad iz velikih manevara, a pontonske jedinice došle su u noći pre napada.

RV Izraela, bez sumnje, bilo je iznenađeno, ili je potcenilo realnu snagu, efikasnost i obučenost RV arapskih zemalja, a pre svega RV Egipta, zbog čega su iskustva i šabloni iz 1967. godine primenjeni u prva dva dana rata doveli do neuspeha, gubitaka i neizvršenja osnovnog zadatka tj. nerealizacije prevlasti u vazdušnom prostoru i slobode vazduhoplovne podrške na bojištu.

Time su snage KOV Izraela bile hendikepirane, jer su bile naučene na punu podršku RV. Iz primenjenih načina manevra avijacijom i masovne upotrebe ubojnih sredstava, pri napadu na RJ PVO, vidi se da su Izraelci masovno koristili iskustvo iz poslednjeg perioda rata u Vijetnamu, kada su Amerikanci postizali značajne uspehe. Međutim, efikasna PVO Egipta, smanjila je okvire efikasne upotrebe i uloge RV Izraela.

Raspored PVO jedinica Egipta

Opšti raspored RJ PVO Egipta pokrivao je i glavnu grupaciju aerodroma uz Nil i zapadnije od njega. Na primer, pravac Ismailija – Kairo branile su dve brigade RJ PVO opremljene RS SA-75Mk dvina/ S-75M volhov (SAM-2) i S-125 neva (SAM-3) i jedan divizion opremljen RS 2K-12 kub (SAM-6) s 26 vatrenih položaja po dubini. U skladu s takvim grupisanjem RJ PVO i načinom upotrebe lovačke avijacije razvijena je i mreža VOJ i VOSt od Sueckog kanala u dubini, i to VOJ u dve i VOSt u tri linije.

Lovačka avijacija vodila je borbu pretežno na malim visinama, gde su osnovna sredstva PVO bili PAA oruđa 20, 23 i 30 mm. Skoro sva navođenja vršena su sa zemlje, a vršila ih je služba vazdušnog osmatranja i navođenja. U toku dana izvršavana su 1-2 izlaza (poletanja) lovačke avijacije. Pri zaštiti aerodroma uvođenje lovačke avijacije u borbu bilo je najranije na 20 a najkasnije na 4 km od aerodroma. Po rezultatima dejstva, RJ PVO ocenjene su kao visoko efikasne, s tim što je po ocenama Komande PVO Egipta najefikasniji bio raketni sistem 2K-12 kub, a zatim S-125 neva. Nema pouzdanih podataka o broju lansiranih raketa po svakom RS i oborenom avionu (prema nekim podacima ta brojka se kreće od 4 do 6 raketa po avionu).

Sadejstvo s lakim prenosnim raketnim sistemima nije dobro funkcionisalo, pa je oboren veliki broj sopstvenih aviona. Za RV Izraela podjednako iznenađenje je predstavljalo lansiranje u snopu do sedam IC raketa tipa 9M-32 strela-2, što je u velikoj meri pariralo „odvođenju“ rakete od aviona uz pomoć IC mamaca.

Odnos vazduhoplovnih snaga sukobljenih strana

Brojno stanje RV i PVO sukobljenih strana pred sam rat je bilo sledeće:

Egipat je kao najopasniji protivnik Izraela raspolagao sa 220 lovaca MiG21, 60 MiG-19S, 200 MiG-17, 120 SU-7B, 18 strategijskih bombardera TU-16, 10 lakih bombardera IL-28, 50 transportnih aviona IL-14 i AN-12 i 140 helikoptera Mi-1, Mi-4, Mi-6 i Mi8. Snage PVO su raspolagale sa 20 baterija RS SA-75Mk dvina i S-75M volhov, 85 baterija RS S-125 neva i 40 baterija RS 2K-12 kub. Pored toga tu je bilo prisutno i oko 1300 protivavionskih topova od čega 800 samohodnih ZSU-23/4 šiljka i vučnih topova 23 mm ZU-23 i oko 500 topova kalibra 57 mm kako vučnih, tako i samohodnih ASU-57/2. Kao dopuna svemu bilo je i stotinjak lako prenosnih raketnih lansera raketa Z-V 9M-32 strela-2.

 

Sirija je raspolagala sa 200 lovaca tipa MiG-21, 40 MiG-19, 80 MiG-17, 80 SU-7BM i 36 helikoptera Mi-4, Mi-6 i Mi-8. Neposredno pred rat Sirija je primila od SSSR i 16 novih jurišnika tipa SU-20 koje nije upotrebila u ratu. A neposredno pred kraj rata dobiće i tada najmodernije lovce tipa MiG-23M i MS ukupno 4 aviona. Avioni MiG-23 će se sukobiti sa RV Izraela tek 1982. godine. Od RS Sirija je raspolagala s 20 baterija RS SA-75Mk dvina i S-75M volhov, sa 17 baterija RS S-125 neva i 32 baterije RS 2K-12 kub. Tu je bilo i oko 900 protivavionskih topova od čega 160 samohodnih ZSU-23/4 šiljka, 260 ZU-23 i 300 kalibra 57 mm. Pored toga Sirijci su imali i RS Z-V 9M-32 strela-2.

Kao saveznici Egiptu i Siriji u ratu su učestvovali Alžir sa tri eskadrile aviona i to po jednom MiG-17, SU-7B i MiG-21F-13 i Libija sa 48 svojih aviona miraž-V (Mirage-V) na strani Egipta. Irak je učestvovao u ratu sa sirijske strane. On je sa svojim eskadrilama u kojima su leteli avioni hanter i MiG-21 aktivno učestvovao u borbama. Prema nekim podacima angažovano je više od 60 aviona (po nekim 73 aviona). Iračani su neposredno pred rat dobili nove bombardere tipa TU-22, koje nisu upotrebili u ratu. Alžirci su bili angažovani isključivo kao zaštita glavnom gradu Egipta Kairu i delimično su leteli iznad Sueckog kanala.

Izrael je u rat ušao sa 130 lovaca F-4 fantom-II, 160 jurišnika A-4 skajhok (A4 Skyhawk), 60 aviona miraž-III (većina proizvedeni u Izraelu pod oznakom nešer), 50 super misteri B-2 (Super Mystere B-2), 60 aviona misteri-IV i uragan, 10 vautour, 6 izviđača RF-4, 50 transportnih aviona C-47, noratlas, C97 i C-130 herkul (C-130 Hercules), 12 helikoptera super frelon, 8 CH-53, 25 AB-205 i 20 aluet. Pored toga, u PVO Izrael je imao 12 baterija RS MIM-23 houk (MIM-23 HAWK) i oko 1000 protivavionskih topova 20, 30 i 40 mm.

Tok i ishod rata

Egipćani su počeli vazdušne napade 6. oktobra 1973. godine oko 14 časova. Više od 200 aviona je napalo izraelske položaje, aerodrome i radarske instalacije. U operaciji „Badr“ egipatska avijacija je napala šest izraelskih aerodroma. Prvog dana rata Egipat je izgubio 16 aviona i 20 helikoptera, mada su Egipćani tvrdili da su izgubili 10 aviona. Egipćani su postigli iznenađenje. Za 50 minuta, umesto planiranih 3 časa, prešli su Kanal, zauzeli Bar-Lev liniju i uništili skoro sve izraelske oklopne snage na Kanalu. Zahvaljujući pre svega vatrogasnim šmrkovima, koji su bili odlično sredstvo za rušenje visokih nasipa peska, Egipćani su brzo osvojili utvrđenu Bar-Lev liniju. Probijaći BarLev liniju i zauzimajući desnu obalu Kanala, Egipćani su uništili 60% od 270 izraelskih tenkova koji su krenuli u kontranapad. Egipatski lovci MiG-21 su zaustavili izraelski vazdušni napad oborivši 4 lovca miraž-III uz gubitak jednog MiG-21. Isti dan sirijski avioni MiG-17 su napali izraelske položaje na Golanskoj visoravni. U napadu na Egipćane 6. oktobra nekoliko lovaca F-4 su napali helikoptere Mi-8 koji su prevozili komandose. Pet helikoptera Mi-8 je oboreno. Tokom prvog dana rata egipatski bombarderi TU-16 su napali Tel Aviv s raketama AS-5 kelt (AS-5 Kelt). Međutim, rakete nisu pogodile cilj zahvaljujući izraelskim lovcima koji su ih oborili.

Ujutro 7. oktobra RV Izraela je trebalo da pokrene masovne vazdušne napade, protiv egipatske PVO, ali je to otkazano zbog sirijskog napada na južni Golan. Do večeri 7. oktobra Egipćani su ovladali desnom obalom Kanala i većim delom Sinajskog poluostrva. U tim borbama Irael je izgubio 150 tenkova, a Egipat 20 tenkova i 280 ljudi. Istog dana na sirijskom frontu, Izrael gubi 36 aviona od dejstava PVO Sirije (30 A4 i 6 F-4). Gubitke im je naneo RS SAM6. Ono što je zanimljivo je to da je veoma mali broj pilota uspeo da se spase katapultiranjem. U jednom trenutku Izraelci su gubili iznad Golanske visoravni tri od pet aviona, koji su kretali u napad. Nakon što su ovladali Kanalom i većim delom Sinaja, Egipćani iznenada zaustavljaju dobro koordinisan napad. Ova fatalna egipatska greška promeniće ishod rata. Dana 8. oktobra avioni F-4E RV Izraela su napali sirijske aerodrome. Istog dana su bombama pokušali da napadnu egipatske pontone na Sueckom kanalu. Na četiri MiG-17 su dejstvovali vatrom.

Trećeg dana rata Izraelci su našli način da se suprostave sirijskim RS SAM-6. Do kraja dana 9. oktobra izraelski A-4 su uništili više od pola SAM-6 na Golanskoj visoravni. Izraelski F-4E i miraž-III su oborili 27 sirijskih aviona MiG u jednom danu iznad Golana. Istog dana izvršen je napad na sirijske snage u Damasku. Jedan F-4E je oboren, dok je drugi teško oštećen, ali je uspeo da se vrati kući. Na drugoj strani fronta kod Egipćana, Izrael gubi jedan F-4E pri napadu na aerodrome i elektrane u Egiptu. Sutradan 10. oktobra avioni F-4E su napali razne egipatske i sirijske baze.
Nije bilo gubitaka kod izraelskih aviona. Već 11. oktobra u vazdušnom duelu dva F-4E obaraju jedan egipatski MiG-21.

Pod pritiskom SAD i SSSR proglašava se privremeni prekid vatre na kopnu 12. oktobra, što Izraelu omogućuje da završi mobilizaciju svojih rezervnih snaga. Vazdušnim liftom koji su organizovale SAD za Izrael i SSSR za arapske saveznike uz snabdevanje i s mora koji je počeo 10. oktobra, sukobljene strane su dobile veliku količinu ratnog materijala. Sovjeti su Egiptu i Siriji isporučili 1200 tenkova, 300 aviona MiG-21 i zalihe municije ukupne tonaže 48000 tona (Egipat je primio 33000 tona a Sirija 15000 tona).

Po naređenju predsednika SAD Niksona, počinje operacija snabdevanja Izraela vojnim materijalom iz arsenala američkih oružanih snaga. Operacija je dobila kodni naziv „Nikl gras“ (Nickel Grass). Operaciju su izvršavali američki transportni avioni C-141 i novi C-5. Prelet je vršen do Portugala, gde su se avioni punili gorivom i onda leteli do Izraela. Tokom izvođenja te operacije Izrael je dobio jednomesečnu zalihu vojnog materijala od 27900 tona municije i 56 aviona. Avioni F-4E njih oko 36 su bili iz inventara RV SAD i to iz 4. taktičkog borbenog skvadrona i 401. taktičkog borbenog skvadrona RV SAD. Zatim su dobili i 20 aviona A-4 skajhok (tip aviona koji je imao najveće dotadašnje gubitke u borbenim akcijama). Dok je na nosačima aviona iz sastava RM SAD čekalo još 40 A-4 za slučaj potrebe.

Tokom leta sovjetskih i američkih transportnih aviona, ruta se preklapala, te je često dolazilo do bliskih susreta transportnih aviona velikih sila. Međutim, postojao je prećutni „džentlmenski“ sporazum o preletu između Sovjeta i Amerikanaca. Po sretanju, avioni bi samo nastavljali dalje ka svom cilju. Zahvaljujući vazdušnom liftu i završenoj mobilizaciji Izrael je spasen. Dana 13. oktobra jedan F-4 je teško oštećen od dejstava PAA, tokom napada na aerodrom u Damasku. Pri povratku avion se zapalio a posada se katapultirala. Do 14. oktobra Izraelci su vratili sve teritorije koje su izgubile na frontu sa Sirijom i prodrli su dvadesetak kilometara duboko u sirijsku teritoriju, čime je Sirija izbačena iz rata. Napadi na sirijske aerodrome prestaju 14. oktobra, dok su na egipatske još trajali.

Da bi omogućili sprovođenje plana svojim OMJ čiji je zadatak bio da slome oklopni klin egipatske armije, i da inicijativu na kopnenom delu ratišta preuzmu izraelske snage, avijacija Izraela će 14. oktobra u poslepodnevnim časovima izvesti napad kod El Mansoura.

Vazdušna bitka kod El Mansoura je jedna od najvećih bitaka u vazduhu tokom Jom Kipurskog rata. Bitka se odigrala iznad grada El Mansoura u blizini delte reke Nila, na čijem je obližnjem aerodromu bazirao 104. vazduhoplovni puk RV Egipta, koji je tokom celog toka rata predstavljao udarnu pesnicu lovačke avijacije Egipta u sukobu sa lovcima RV Izraela.

Zadatak RV Izraela je bio uništiti 104. vazduhoplovni puk i preuzeti potpunu kontrolu vazdušnog prostora, pri čemu je trebalo sprečiti isti da pruži lovačku zaštitu egipatskim oklopnim jedinicama, koje su istog dana krenule u opšti napad na izraelske oklopne jedinice. Izraelski avioni su se egipatskoj vazduhoplovnoj bazi približavali iz pravca Sredozemnog mora. Negde oko 15 časova i 30 minuta jedinice VOJIN su obavestile svoje snage da se vazduhoplovnoj bazi približava 60 aviona sa Sredozemnog mora u tri pravca. Jedan talas je prilazio iz pravca Port Saida, drugi iz pravca Damieta i treći iz pravca Baltima, zapadno od Damieta. Hosni Mubarak je naredio svojim lovcima da presretnu sve tri napadačke formacije neprijatelja. Odmah po poletanju 16 lovaca MiG-21 je formiralo zaštitni kišobran iznad grada. Zadatak te grupe lovaca bio je da razbiju formaciju izraelskih aviona, i da ih tako ranjive prepuste drugom talasu lovaca MiG-21 koji su upravo poletali.

Pored 16 lovaca MiG-21 koji su upravo poleteli u drugom talasu, kao ispomoć lovačkim snagama koji su u tom trenutku vodili borbu iznad El Mansoura, iz baze Tanta poletelo je 8 lovaca MiG-21.

Lovci MiG-21 su presreli izraelsku formaciju, desetak kilometara severno od El Mansoura. U 15 časova i 38 minuta egipatske radarske instalacije su otkrile drugu grupu izraelskih aviona. Ta grupa od 16 aviona dolazila je preko Mediterana u brišućem letu, na nju je iz baze Ebu Hamad poslato 8 lovaca MiG-21. Počela je ogorčena vazdušna borba. U jednom trenutku u vazdušnim duelima bilo je uključeno 64 lovca MiG-21 i oko 120 izraelskih aviona F-4 i A-4.

Nekoliko izraelskih aviona uspelo je da stigne do aerodroma i da ga bombarduje. U 15 časova i 52 minuta radari otkrivaju novi talas od 60 izraelskih aviona. Zadatak ovog talasa izraelskih aviona bio je da napadne ciljeve koje nisu uništila prethodna dva napadačka talasa. Prema toj grupi je poletelo 8 lovaca MiG-21, 102. vazduhoplovnog puka iz baze Inshas u blizini Kaira radi presretanja ovog poslednjeg talasa. Nakon što u potpunosti nisu postigli svoj cilj uništenje vazduhoplovne baze kod El Mansoura, izraelski avioni su se počeli izvlačiti iz borbe. Poslednji izraelski avioni napustili su ovaj prostor u 16 časova i 08 minuta. Ova vazdušna borba trajala je 53 minuta, Izrael je izgubio 17 aviona a Egipat 7 aviona. Iako izraelski avioni nisu u potpunosti ostvarili zadati zadatak, ipak su postigli drugi važniji cilj, omogućili su izraelskim oklopnim jedinicama pobedu u tenkovskoj bici koja se vodila u istom trenutku kada i vazdušna bitka kod El Mansoura.

Nakon što je Sirija izbačena iz rata, Izraelci počinju da smišljaju način da unište jake egipatske oklopne snage na Sinaju. Budući da su Egipćani iz nepoznatih razloga još 9. oktobra zaustavili svoj munjeviti prodor, Izraelci su imali vremena da izbace Siriju iz rata i da smisle klopku za egipatske tenkove.

Egipćani su svoje oklopne snage izvukli ispod PVO kišobrana i bez zaštite lovačkih aviona poslali u napad na izraelski oklopni bataljon. U cilju prodora kroz izraelsku odbranu i zaposedanje prevoja Mitla, Gida i Kamfija, Egipćani izvode napad samo s tenkovima. Izraelci su im pripremili dinamičnu zasedu, sastavljenu od tri elementa. Prva dva su činili tenkovi, a treći helikopteri i borbeni avioni. Kada je masa s više od 1000 egipatskih tenkova krenula u napad, suprotstavio im se izraelski oklopni bataljon koji se povlačio pod borbom. U tom trenutku aktiviran je mehanizam postavljene klopke.

Izraelski tenkovi koji su bili postavljeni bočno, zasuli su Egipćane ubitačnom vatrom tenkovskih topova s bliskih odstojanja, nanoseći im ogromne gubitke. Istovremeno su dejstvovali i helikopteri s protivoklopnim raketama tou (TOW). Iznad njih u napad su krenuli i avioni F-4E i A-4F uništavajući egipatske tenkove kasetnim bombama i vođenim raketama VZ AGM-65A mejverik (AGM-65A Maverick). Na zemlji je nastao pakao. U ovoj najvećoj tenkovskoj bici od Drugog svetskog rata, Izrael je egipatskim tenkovima suprotstavio 750 svojih tenkova. Izraelski avioni, helikopteri i tenkovi su uništili 250 egipatskih tenkova uz gubitak 25 svojih tenkova. Ovo je uspelo zahvaljujući, pre svega dobro smišljenom planu i izvlačenju egipatskih tenkova ispod PVO kišobrana SAM raketa. Budući da Egipćani nisu mogli da dejstvuju sa RS PVO SAM protiv izraelskih aviona, ovi su bez problema uspešno pružili vazdušnu podršku svojim tenkovima. Ova bitka je označila prekretnicu u ratu i početak kraja za egipatsku inicijativu u ratu. Inicijativa prelazi u ruke Izraelaca.

Dana 15. oktobra avioni F-4 su napali egipatske avione MiG-21. U toj vazdušnoj borbi jedan F-4 je oboren a drugi oštećen. U naredna tri dana, tokom izraelskih napada na egipatske SAM rakete tri aviona F-4 bivaju oborena a četiri teže oštećana. Dana 18. oktobra, četiri sirijska lovca MiG-17 obaraju izraelski lovci fantom-II koristeći nove rakete šafrir (Shafrir). Dva dana posle, nekoliko lovaca F-4 bivaju oboreni egipatskim raketama SAM. Do sredine oktobra, 37 aviona F-4 je izgubljeno većinom od dejstava SAM raketa i PAA. Dodatnih 6 je teško oštećeno tako da su morali biti otpisani.

RV Izraela je izgubilo i 53 aviona A4 skajhok. Gubici skajhok aviona su delimično nadoknađeni iz američke pomoći.

Izraelski general Ariel Šaron je još 12. oktobra zahtevao da mu se omogući napad na Egipćane i forsiranje Sueckog kanala. Taj zahtev će mu biti odobren 15. oktobra. Iste večeri izraelske oklopno-mehanizovane jedinice pod njegovom komandom, iskoristile su slabo branjeni prostor između 2. i 3. egipatske armije na području Gorskih jezera na Sinajskom poluostrvu i ušle su duboko na teritoriju koju su branili Egipćani.

U toj operaciji Izraelci su okružili 3. egipatsku armiji i ostavili je na milost i nemilost RV Izraela. A potom prelaze preko Sueckog kanala. Na zasedanju UN 24. oktobra usvojena je rezolucija broj 339, s pozivom svim sukobljenim stranama za prekid rata. Rat je završen izraelskom pobedom 26. oktobra 1973. godine.

Gubici sukobljenih strana

Za razliku od prethodnog Junskog rata 1967. godine, ovaj rat što se tiče gubitaka na obe strane imao je veće posledice. Pored velikih gubitaka u kopnenim snagama i vazduhoplovne snage sukobljenih strana su pretrpele teške gubitka Sirija je izgubila 135 aviona i 13 helikoptera. Iračani su izgubili 21 avion hanter i MiG-21. Alžirci su izgubili jedan MiG-17, koji je oboren u vazdušnim borbama sa izraelskim F-4. Libijci su izgubili 4 svoja aviona miraž-V, mada nikada nisu priznali te gubitke. Egipćani su prošli najgore jer su imali i najbrojnije vazduhoplovstvo. Izgubili su 235 aviona i 42 helikoptera.

Prema zvaničnim podacima Izrael je izgubio 105 aviona (od toga 43 lovca F-4 i 53 jurišnika A-4) i 5 helikoptera. Međutim, prema informacijam iz ruskih izvora, kaže se da je u ratu bila uspešnija arapska avijacija.

Naime, u 120 borbi u vazduhu koliko je vodila egipatska lovačka avijacija protiv izraelske, Egipćani su navodno oborili 76 izraelskih aviona, a izgubili su 54 lovca, ostvarivši odnos gubitaka 1,4:1. Sirijski lovački avioni su bili navodno uspešniji, jer su u 150 borbi oborili 103 izraelska aviona, a izgubili 52. Prema zapadnim izvorima Izrael je izgubio između 114 (15 u vazdušnim duelima i 99 oborenih od PVO) i 180 aviona.

Ako se sagledaju ova dva rata, Junski rat 1967. i Oktobarski rat 1973. godine videće se da su Egipat i Sirija uložili dosta pripreme za početni uspeh u Oktobarskom ratu. Međutim, i pored ogromne materijalne podrške Sovjetskog Saveza, početni uspeh arapskih snaga u ratu 1973. godine nije krunisan uspešnim arapskim završetkom rata. Očigledno je bilo da i Egipat i Sirija nisu bili spremni još za rat, te je zbog loših procena i brzopletosti rat završen izraelskim trijumfom. S druge strane, Junski rat je Izraelcima doneo vojnu superiornost i pogrešno uljuljkivanje u svoju vojnu moć. Iako je Šestodnevni rat u potpunosti vojni trijumf Izraela, za Jom Kipurski rat to se ne može reći. Bolje je reći da je uspeh pre svega Egipta rušenje „Mita o nepobedivosti Izraela“. Ipak Izrael je uspeo da se uspešno suprotstavi napadu i da inicijativu iz ruku Egipćana preotme.

Glavnu ulogu u preuzimanju inicijative odigrala je izraelska avijacija. Naime, dejstva izraelske lovačke avijacije karakterisala su se uglavnom, u formiranju i upotrebi udarnih grupa lovačkih aviona koje su izvodile iznanadan napad odozdo nagore. Zatim, dejstvom iz zasede u vazduhu, iza prirodnih maski, u blizini borbenog dodira. Radi stvaranja uslova koji garantuju uspeh u borbi, primenjivali su demonstrativna dejstva i primenjivali su taktiku lansiranja vođenih raketa u susretnim kursevima radi razbijanja borbenog poretka protivnikovih aviona.

U Oktobarskom ratu američki transportni avioni C-5 i C-141 isporučili su Izraelu za 33 dana (ukupno 815 letova) više od 27 hiljada tona vojnog materijala od vitalnog značaja. Prvi brod stigao je sa mnogo većim teretom, ali je do tada rat već bio završen. Takođe je i SSSR pomagao svojim saveznicima vojnim materijalom. Rat 1973. godine nije uopšte odgovarao ni SAD ni Sovjetskom Savezu, pa su velike sile vršile koordinisani pritisak na sukobljene strane da se rat završi. Premijer Izraela Golda Meir 1974. godine podnosi ostavku, dok se Egipat okreće SAD. Ono što uopšte nije mogao postići ratom, Egipat postiže Kempdejvidskim sporazumom marta 1979. godine. Ovim sporazumom Egipat je diplomatski priznao postojanje države Izrael, za uzvrat Izrael je Egiptu vratio Sinajsko poluostrvo. Nakon toga u sukobu sa Izraelom ostaju Sirija i PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija). Zbog otvorenih pretnji sa teritorije Libana, Izrael 6. juna 1982. godine pokreće operaciju „Mir za Galileju“, u kojoj će u potpunosti degradirati vazduhoplovne i snage PVO Sirije.

Scenario po kojem je vođena ova operacija skoro u svemu odstupa od uobičajenih metoda i s tog stanovišta predstavljala je prvorazredno iznenađenje za tadašnje istočne i zapadne vojne stručnjake. Moćno izraelsko vazduhoplovstvo i danas gospodari nad prostorom Bliskog istoka, spremno da u svakom trenutku pokaže svoje opasne zube zmije otrovnice.

Danko BOROJEVIĆ, vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com

[obi-wan]

пре 3 часа, Милан Ракић рече

Budući da su Egipćani iz nepoznatih razloga još 9. oktobra zaustavili svoj munjeviti prodor, Izraelci su imali vremena da izbace Siriju iz rata i da smisle klopku za egipatske tenkove.

Egipćani su svoje oklopne snage izvukli ispod PVO kišobrana i bez zaštite lovačkih aviona poslali u napad na izraelski oklopni bataljon.

Arapi i ratovanje...