Да нам Христос буде мера свега

[Jelena Vitorovic]

Да ли нам је заиста Христос мера свега? Да ли заиста прихватамо различитост без предрасуда и суда? Да ли смо заиста спремни да пристанемо, поверујемо, препустимо се димензији вечности? Колико нам је јасан синовски однос? Да ли уопште схватамо ту реалност која ослобађа, а не негира? Сигурно су многи од вас много пута размишљали о овим питањима, и зато ћу поставити један текст који ће додатно разјаснити дилеме, ако их има, а надам се и позвати на дијалог. Уживајте у читању. 0705_read

[Jelena Vitorovic]

Да нам Христос буде мера свега

Архимандрит Софроније (Сахаров)

Очајање је – губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.
Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, сложене организације савремених Држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислима овога света, него да следимо Христа.
Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он.
Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.
У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.
Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.
Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...
Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја.
Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.
Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини.
Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: "Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?" И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо ? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.
Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: "Волите своје непријатеље."
Зашто се свет плаши таквога Бога?
Може ли се наћи боље начело од тога – "благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?"
Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.
Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу.
Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.
Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао. Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све оне који у њој узму учешћа.
Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.
Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

[Carinik]

        Колико је храбрости и духовне одважности потребно да духовни живот ставимо у само срце свога живота, поготово кад из опита-искуства стараца као што је Архимандрит Софроније (Сахаров)-јер свога сигурно немамо-видимо да ка циљу нашег сваког нашег живота, духовног, душевног, телесног, а који је Видети Бога као што јесте морамо проћи , следовати Христу, кроз страдања, мала и велика , сваког дана и сваког трена. Колико је нас именом Христа који се гордимо спремно да крене , иде , не скрене са тог пута при првим већим тешкоћама? И колико је нас спремно да се не узда у сопствене снаге и да себе сматра за ништа да би га, после спотицања и падања, поново на клецаве ноге и дрхтаве даље кораке поставила и охрабрила само Божја милост?

А неопходно је не стајати, кренути даље, живети духовним животом, као што рече  0913_sport пре него што се огледалу окренуо  crvenilo

Јер:

"Знај да се пут духовног живота много разликује од обичних земних путовања. Када се у земаљском путовању путник зауставља, он ништа не губи од пута који је прешао; ако се заустави на путу духовног живота, он губи много од врлина које је раније стекао. На обичном путовању, уколико путник иде даље, утолико се више замара; на духовном, пак, путу, што се, већма, продужује пут, сежући за онијем што је напријед, тим путник добија већу снагу и моћ за даље путовање. Узрок је тај што наша нижа природа, то јест, тело које својим устајањем против духа и чини пут врлине тешким, све више и више слаби у својој борби против духа; док међутим виша природа у којо и обитава врлина, то јест, дух, све више и више јача и постаје виднија. Зато, уколико већма успевамо у добру, утолико се умањује болни напор који се у почетку ступања на тај пут среће. Поред тога, нека скривена сладост, коју Бог даје, раствара се са нашим срцем и сваким часом постаје већа. Последица свега тога је та да, хитајући напред са већом вољом и снагом, лако прелазимо од врлине врлини и достижемо најзад највиши степен духовног савршенства, где душа отпочиње да чини свако добро, не с приморавањем, него од добре воље и с радошћу. Јер, пошто је савладала и победила страсти и одрекла се свега тварног, живи у Богу и у Њему се, услед пријатних духовних напора, наслађује слатким миром"

  (Никодим Агиорит "Невидљива борба" Издање Светог архијерејског синода СПЦ Београд 2001. год., страна 93.)

  Ето награде ако се не посустане, ето слатке, савршене духовне утехе!

[Carinik]

            Да бисмо следовали Христу, морамо претумбати нешто унутар нас, попут Светог Силуана Атонског допустити да нам све, али све на Христу почива, изокренути пирамиду, разапети свог унутрашњег човека на начин старца Силуана:

                                         

                                                                      Горе

                                                                имајмо срца

                                                                      доле

                                                                умом у аду

[Jelena Vitorovic]

Zaista nema dileme, nerešive situacije, ako pred sobom imamo jasan cilj. Nema obaveze koja se ne može odložiti, nema pesme koja se ne može otpevati, jer hodamo Putem, Istinom u Život. Moja prijateljica kaže da tada rob skida okove, najamnik prestaje trgovinu, a sin se ostvaruje na putu do cilja. Samo Sin može videti Oca. Nekada imam utisak da se mnogo jeftino prodajemo, a tako smo skupo plaćeni. Nećkamo se pogledati istini u lice. Apostol Toma je, da tako kažem, isprovocirao te Hristove reči: " Ja sam Put, Istina i Život", tu istinu koja i dan danas odjekuje u mnogim ušima i kroz večnost. Nećkamo se neverni. Čovek bez cilja je tumaralo tupe misli i lenjih odgovora. Da li je potrebno hrabrosti ili samo jedno carsko Amin?!

[Jelena Vitorovic]

I zaista: "Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија".

[Jelena Vitorovic]

Na početku beše Reč,a reč beše u Boga...t.j. na početku beše smisao a smisao je u Bogu, jer nema reči bez smisla, nema dogadjaja bez smisla. Ništa nije slučajno. Reč bez smisla je pitanje koje za odgovor ima pitanje, a tu nema napredka, nema dalje, samo stajanje u mestu, nazadovanje. Čovek kao da je ogluveo tumarajući vremenom, opipljivim, te ni reč više ne čuje. Ustvari opravdava se željom da čuje, ali ne sluša. I tu upada u zamku toga da je želja samodovoljna, uljuljkavajući se u nju, tetošeći svoju lenost, i zaboravljajući kuda, kome je krenuo. Zaboravljajući Cilj.

Neko je rekao da glupi ljudi trađe izgovore, a pametni rešenje. I zaista kada se potraži rešenje, ono se nekako samo i desi, bez mnogo analiza.

I moram da citiram oca Ugrina čiji je komentar izazvao moj:

" Od onoga sto sebi postavimo kao cilj to onda postaje nasa realnost do koje se, pak, ne dolazi vec se njome zivi jer - odgovor na neko pitanje moze jedino biti odgovor na neko pitanje. Odgovor na specificno pitanje je odgovor na specificno pitanje. Vi insistirate: ''Sta je odgovor?'' On je: ''Sta je odgovor?''! Zivot je eho. Onaj koji postavlja pitanja uvek ce biti onaj koji ostaje sa pitanjem kao odgovorom.

Prema tome, osoba koja zeli odgovor ne sme postavljati pitanja nego dati odgovor. Postavljanjem problema, postavljamo problem. Jedino pronalazenjem resenja pronalazimo resenje. Mislite o tome..."

[Jelena Vitorovic]

I....?

[vlada gorski]

Razmišljajući o prošlosti pada mi u oči jedna od osobina ljudskih drištava, koja (što smo bliži sadašnjem trenutku) postaje sve izraženija: NESTALNOST. Sve što su ljudi stvorili kroz istoriju je imalo tu osobinu nestalnosti. Juče, jedna država bude prijatelj sa nekom drugom a sada su ogorčeni neprijatelji. Juče bude moderno jedno a sada je nešto drugo, pri tom se ono od ranije tretira kao najveći neukus ili glupost. Kultura i nauka takođe nisu pošteđeni, pa čak i moral više nema svoju univerzalnost. Ljudi danas menjaju sistem vrednosti po sopstvenim potrebama.

Zato je bogoborcima dobro došao jadni Darvin kao još jedno oružje u napadima na Crkvu. Zato su danas cenjena umetnička dela koja nas prljaju ludilom i unutrašnjim haosom svojih "stvaraoca". Zato danas trpimo horde duhovno poremećenih boraca za "slobodu" seksualne izopačenosti.

Kao ljudsko biće, osećam potrebu sa nekom nepromenljivošću. Za univerzalnim koordinatnim sistemom vrednosti po kom ću razlučivati dobro od lošeg i shodno tome se ponašati. Za nečim što kroz vreme opstaje i daje sigurnost, poput svetionika u buri...

Posle mnogo lutanja, traganja i jurcanja kroz razna pravila, filozofije, veštine... bih zaustavljen blagim pogledom i mirom reči koje sam mnogo puta čuo al tek sad doprlih do svesti i srca. Beše to ikona Hristova, Njegove besede, žrtva, životi svetitelja i ljubav koju niko ne može objasniti neverujućem. Crkva je nežno uklonila sve krhotine svakojakih ljudskih umovanja i zauzela mesto u meni. Kroz nju napokon imam taj vrednosni sistem koji opstaje kroz vekove, oslonjen na Boga. Ne vidim šta je istinitije, svrsishodnije i lekovitije ljudima od Crkve, čiji su koreni daleko u prohujalim eonima a kraj joj se ne nazire u budućnosti. Slično beloj liniji na sredini puta koja vas vodi noću i u magli da ne završite u kanalu. Sve isto važi i sad kao i pre više hiljada godina. Ljudi su isti sad kao i nekada i isto će odreagovati na uticaje okoline. Dobro je ostalo isto od iskona do danas. Kao i zlo.

[Jelena Vitorovic]

Eee, dobro dosao Vlado , ne znam kako mi je promakao tvoj odgovor.

I evo, vec neko vreme pokusavam da se skoncentrisem i napisem nesto pametno  4chsmu1 , al` ne ide  .

Pusticu da prenoci, jutro je pametnije, tako kazu.

[Guest - . . .-]

Захваљујући нашем модаратору Ивану Илићу, имамо и видео снимак који прати овај текст. Препоручујем:

[JESSY]

браво за Ивана...

[Andre Williams]

zru

[Sinergija]

Браво,браво Иване!Диван видео! klapklap

[свештеник Александар]

Отац Софроније ме је асоцирао да вам нешто испричам.Владика Николај је, као што знамо ,посећивао Старца Силуана на Св.Гори,чак је и објавио текст у "Малом мисионару" поводом упокојења Старчевог 1938. Док је Владика Николај био у Пантелејмоновом манаст.рукоположио је монаха Софронија у чин ђакона.Владика Николај је био у пријатељским односима са Владиком Хризостомом браничевским коме је и поверио уредништво "Малог мисионара" али под именом "Православни мисионар".Одржавао је са њим преписку из Америке.Са друге стране,Владика Хризостом браничевски је лично познавао Старца Софронија још од 1957.када су се срели у ман. Манасији.Први превод књиге "Поуке Старца Силуана" на српски језик дело је Вл.Хризостома.Старац Силуан се упокојио 24.септембра 1938.у Пантелејмоновском ман.на Св.Гори,а Еп.Хризостом 24.септембра 1989.у Пожаревцу.Митрополит Зизиулас је ,,док је боравио у Енглеској био чести гост код Старца Софронија у ман.Есексу,где је много од њега научио.Као што знамо, Митрополит Зизиулас је извршио велики лични и богословски утицај на Еп.Игњатија браничевског који је на катедри наследио Еп.Хризостома.Линија је интересантна-Влад.Николај -Вл.Хризостом-С.Силуан-С.Софроније-Зизиулас-Вл.Игњатије.

Јубилеј 10-годишње службе Еп-Игњатија на трону Епархије браничевске био је 2004..Предложио сам да јубилеј почне код нас ,у цркви св.Максима Исповедника у Костолцу (код Пожаревца).Требало је да се освете нова звона.Ништа нисмо специјално наштимавали око датума.Тих дана у госте је, поводом јубилеја, дошао и Митрополит Зизиулас.И коначно- сасвим спонтано, прослава је отпочела -24.септембра 2004.на годишњицу упокојења Старца Силуана и Еп Хризостома , у цркви св.Максима, у присуству Митрополита Зизиуласа.Ето,има нека тајна веза.