Питајте Андреја и Дарка о погубном деловању верских секти

[Дарко]

Према стручњацима, на следећи начин породица треба да поступа ако неко од њених чланова ступи у секту:

- Покушати да се остане у редовном контакту са ''секташем'', чак и путем поште и телефона ако није могућ други начин, чак ако та особа мало или ретко одговора.

- Изражавати искрену љубав у свакој могућој прилици.

- Водити дневник коментара, ставова и догађаја повезаних са његовим животом у секти.

- Увек са добродошлицом дочекивати ''секташа'' у породични дом, без обзира шта је речено.

- Бележити сва имена, адресе и телефоне људи повезаних са сектом.

- Не одговарати на неумесне коментаре ''секташа''.

- Прочитати и информисати се што више о дотичној секти.

- Потражити помоћ од организација специјализованих за противсекташко деловање; оне брину о вама и вашој личној ситуацији.

- Лагано га подсећати на предсекташки живот, нпр. на музику коју је слушао, спорт којим се бавио...

- И најважније, молити се Богу за ''секташа''.

А сад, шта не треба радити:

- Не срљати у прихватање могућег решења пре него што се пажљиво истражи проблем секти.

- Никако му се не говорити: ''Ти си у секти, теби је испран мозак'', иако је то, нажалост, тачно.

- Не давати новач члану секте.

- Немојте се осећати кривим: породице нису узрочници овог проблема.

- Не понашати се љутито или непријазељски према дотичној особи.

- Немојте мислити да сте усамљени - то се дешава хиљадама породица сваке године.

- Не потцењивати моћ коју секта има над својим чланом.

- Не изазивати непријатељсрво ''секташа'' исмевајући његова веровања.

- Не понашати се као судија или противник особе која је у секти, његовог учитеља, нити учења секте.

- Не сукобљавати се ни са једним од вођа или чланова секте.

- Никако не дозволити да вас неки ''стручњак'' за секте убеди да платите велике суме новца без претходне провере његових квалификација.

- Не губите наду у успех у помагању члану ваше породице да напусти секту, без обзира на то колико је дуго жртва у секти.

- Не запостављати себе нити остале чланове породице.

Брате Шангај, мислим да ће ово за почетак бити довољно, мислим да из овога можеш разлучити шта и колико трпи породица у овом случају. Што се тиче појединца, то ћу моћи тек сутра да ти одговорим пошто је то баш опширна тема, ако није проблем.

[Дарко]

Hvala ti Darko !  4chsmu1

Moj dobar prijatelj je pripadao njima, jedva se izvukao, ali ima od tada stalno maniju da ga gone...

I radujem se sto si postao moderator ovih veoma bitnih tema !  klapklap

Хвала брате Лионе, сад ћу поставити опширну биографију Емануела Сведенборга, њиховог оснивача у којој ћеш доста тога занимљивог наћи, надам се да не смета што је на латиници  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/drugarstvo.gif

[Дарко]

Biografija Emanuela Svedenborga

preveo i priredio Risto Rundo

U jeseni godine 1710 jedan mali brod, koji je plovio iz Švedske u London, zapao je u gustu maglu pred engleskom obalom te skoro nastradao na jednom peščanom sprudu, jer kobilica broda nije bila niti pola metra nad peščanim morskim dnom. Za neko vreme svi na brodu su se već smatrali izgubljenima. Čim su pak sretno izmakli toj pogibli, napala ih je posada gusarskog broda. Sutradan je engleski stražarni brod, smatrajući švedski brod za gusare, ispalio punu bočnu salvu na nj. Napokon, putnici i posada dobili su nalog da ostanu na brodu šest sedmica, jer je u Londonu bila došla vest da je u Švedskoj izbila kuga.

Ne znajući ili ne mareći za taj nalog jedan mladi Švedjanin koji se nalazio među putnicima dao se nagovoriti od nekih svojih zemljaka, koji su se bili u jahti približili tome brodu da se sa njihovom jahtom iskrca. O tome je bila povedena istraga, te je naš čovek jedva izmakao vešalima.

Na taj način, zapavši četiri puta u životnu pogibao, Emanuel Svedenborg započeo je svoje prvo putovanje u inostranstvo. Onda je imao 22 godine. Njegova izučavanja na univerzitetu u Upsali bila su završena, te se latio na putovanja koja su trajala četiri godine.

Svedenborg je rođen 29. januara 1688. Linija njegovih predaka može se pratiti unatrag nekoliko generacija rudarskih inženjera. Njegov je otac bio Jesper Svedberg, čovek duboke pobožnosti koji je redom zauzimao položaje dvorskoga kapelana, profesora i dekana univerziteta u Upsali, te koji je postao biskupom u gradu Skara godine 1702.

Za vreme svog boravka u Engleskoj Svedenborg se dao sa žarom na proučavanje matematike i fizikalnih nauka upoznavajući se, kad god je to bilo moguće, sa istaknutim fizičarima svojega doba i šaljući publikacije, instrumente i izveštaje naučnim društvima u Švedsku. Vrativši se u Stockholm preko Francuske, Nizozemske i nemačkih država, odao se rudarstvu i tome srodnim naukama. Smatrao je da svojoj zemlji može najbolje poslužiti tako da unapređuje nacionalnu industriju. Godine 1716, u svojoj dvadeset i osmoj godini, dobio je nameštenje pri državnoj direkciji rudnika u Stockholmu, gde je služio preko 30 godina. Posle toga što je potpuno proučio metode rada u Švedskoj, otišao je opet u inostranstvo da stekne iskustva o radu i postupcima u drugim radnim prilikama. Njegov dnevnik, koji je pisao za vreme tih putovanja, otkriva nam duh koji je imao interesa za razne stvari te sadrži potanki prikaz o rudarskim i metalurgijskim metodama rada u Nemačkoj u osamnaestome stoleću.

Prve monografije koje je Sved. pisao tiču se u glavnom matematike, švedskih ruda i predloga za poboljšanje industrije i fabričkih proizvoda njegove zemlje. Njegova je "Algebra" (1718) bila prva koja je bila izdana u Švedskoj. Napisao je kratke radove o moneti (1719-1722), o konstrukciji dokova i kanala, o novoj metodi za određivanje geografske dužine, o gibanju Zemlje i planeta, te upustva za pronalaženje žile metalnih ruda. Od vremena do vremena bio je oslobađan dužnosti pri direkciji u svrhu specijalnih poduhvata. Pod njegovim su upravljanjem za vreme opsade Frederickshald-a 1718 god. dve galije, pet velikih lađa i jedna šalupa bile prenesene po kopnu iz Stromstad-a u Iddefjord, na udaljenost od 22 kilometra.

Kroz ovo je razdoblje svoga života Sved. uživao prijateljstvo kralja Karla 12. Njegov je otac, biskup Svedberg, uživao je naklonost članova kraljevske kuće, te je 4chsmu1 Ulrika Eleonora godine 1719 dodelila plemstvo Emanuelu, njegovoj braći i sestrama. Ta se počast, kako je bio običaj, istakla promenom porodičnog imena od Svedberg u Svedenborg.

Službeni nam izveštaji direkcije rudnika svedoče o korisnosti i radinosti Svedenborga dok je bio assessor pri tome nadleštvu. Međutim, kako je vreme prolazilo, nastala je promena u karakteru njegovih privatnih studija. Njegov je interes za filozofske probleme rastao. Već je u svome delu "Principia" (1733-1734) bio izneo teorije o postanku materije i o prirodi magnetskih sila. On je začetnik jedne rane i značajne nebularne hipoteze. Kada mu je bilo tek trideset godina, pozivali su ga (kako se razabire iz Svedenborgovog pisma mužu njegove sestre, Benzeliusu) da preuzme profesuru astronomije u Upsali. Kasnije mu je, god. 1724, bila opet formalno ponuđena profesura više matematike od akademskog konsistoriuma, ali je Sved. i prvu i drugu ponodu odbio, jer su ga njegovi interesi drugamo vodili.

Svedenborg je pristupio filozofiji preko svojih studija autonomije i fiziologije. U tom je periodu njegova života njegov cilj bio da stekne znanje o čovekovoj duši, te je smatrao da bi bilo uzaludno tražiti takvo znanje gde drugde osim u onome "carstvu" u kojemu duša prebiva. S toga razloga, dakle, dao se na daljna putovanja, posećivao predavanja i demonstracije profesora u Francuskoj i Italiji i iscrpno studirao velike anatome. Plodove toga istraživanja možemo naci u njegovim dvema delima: "Ekonomija životinjskog carstva" (1740, 1741), i "Životinjsko carstvo", te u takođe u nekoliko posmrtno izdanih njegovih spisa.

Vrednost ovih anatomskih radova jeste uglavnom u konstruktivnoj i stvaralačkoj misli kojom se pristupa predmetu. Bilo da govori o krvi, o arterijama i venama, o srcu i plućima, ili o možđanom i živčanom sistemu, Svedenborg se nikada ne zadovoljava samim opisom. On se nadasve istice ne kao takmac istraživača kasnijeg i daleko spremnijeg doba već inteligencijom kojom objašnjava proučavane fenomene.

Napredovanjem u tim studijama sve se više počeo interesovati za ideju o korespondentnosti, iliti o odnosu uzroka i posledica, koja postoje izmedju duha i tela. On je tu ideju nešto opširnije razvio u jednome rukopisu koji je kasnije bio izdan pod naslovom "Duša, ili racionalna psihologija". Koji god princip vlada u delovanju duše na telo pokažaće se - osećao je on - kao univerzalni princip koji vlada nada odnosima sveta duhovnog i prirodnog pa čak i Boga i stvorenog sveta.

Za svo vreme njegovih naučnih studija izgleda da pobožnost i jednostavna vera, koje je najpre primio ranim kućnim odgojem, nisu nikada nestale, nego da su jačale kako se njegovo znanje povećavalo. Njemu su carstva prirode, a naročito telo i duh čoveka, bila pozorišta Božije aktivnosti. Teleskop, mikroskop i nož za seciranje služili su mu samo da otkrije nova čudesa Božije mudrosti i moći. Za njega je neka "univerzalna analogija" postojala među carstvima stvorenoga sveta. Fizikalni je svet simbolički predočivao duhovni svet, a ovaj opet, sa svoje strane, Boga.

Kada su ove ideje poprimile oblike suvisle (uzajamno povezane) filosofije, Svedenborg je, od inženjera, naučnika i filozofa, postao teologom. Njegove su ga ranije studije dovele do toga da smatra da svemir postoji od jednoga bića neizmerne ljubavi i da postoji za to biće. Jedan je vrhovni božanski cilj vladao kroza sav stvoreni svet.Život svemira, bilo fizikalni, mentalni ili spiritualni, aktivnost je božanske ljubavi. Život i ljubav jesu identični. Svemir je koordinirana celina koja sluzi božanskom cilju da čovek bude stvoren i vođen: tako da čovek istim osećajam odgovori božanskoj ljubavi.

Od 1745 do svršetka svojega života Svedenborg se potpuno posvetio teologiji. Povukao se od svoje službe kod direkcije rudnika i počeo intenzivno proučavati izvorne jezike Biblije. Zapisnici kraljevskog rudarskog kolegijuma od god. 1747 sadrže sledeću belešku:

"Juni 15. Assessor Emanuel Svedenborg izručio je rudarskom kolegiumu kraljevski dekret kojim ga se oslobađa dužnosti ovde u kraljevskome kolegijumu, dok mu doživotno ostaje pola plate koju je imao kao assessor. Svi su članovi kraljevskog kolegijuma žalili gubitak tako vrednog kolege i zamolili assessora da ima dobrotu da i nadalje prisustvuje sednicama kolegijuma dok se ne reše svi predmeti koji su bili uzeti u rad dok je on saradjivao u kolegijumu, na što je assessor rado pristao."

Nije moguće dati neku predodžbu o Svedenborgovim naučavanjima oslanjajući se na bilo koju od tradicionalnih škola hrišćanske misli. Izvore njegovih doktrina neće se naći niti u delima njegovih prethodnika niti u kurentnim idejama njegova vremena. On nije išao u nikakvu teološku školu. Njegov se položaj najbolje shvati kada se obrati pažnja njegovim vlastitim izjavama, koje su bile otvoreno objavljene i postojano podržavane kroza čitav kasniji deo njegova života.

Na početku dela "Arcana coelestia" (1749-56), njegovog prvog i najvećeg dela u kojemu izlaže svoju nauku, on piše: "Božanskom milošću Gospodnjom dano mi je ima već nekoliko godina da budem stalno i neprekidno u društvu duhova i anđela, da ih čujem govoriti i da sa svoje strane govorim sa njima. Na taj mi je način bilo dano da čujem i vidim divne stvari koje su u drugome životu, te što nije nikada ranije došlo do saznanja ikojega čoveka niti ušlo u njegovo poimanje. Onde sam bio poučen u pogledu raznih vrsta duhova, stanja duše posle smrti, pakla iliti jadnoga stanja nevernih, nebu iliti presretnoga stanja vernih, a naročito što se tiče nauka vere kakav se priznaje u čitavome nebu."

Ovu značajnu tvrdnju podržava Svedenborg u svim svojim teološkim delima. Ne radi se tu o pukim dogmatskim tvrdnjama. Svedenborg se trudi da pokaže da su njegova učenja racionalna i da su pravi izvodi iz sadržaja Svetoga pisma. Ta učenja on prikazuje sasvim kao neku celinu stvari koje je po Božijoj odredbi imao objaviti čovečanstvu. U poznijim godinama, gledajući unatrag na svoj naučni i filozofski rad, mogao ga je smatrati kao providencijalnu pripremu za njegovu spiritualnu misiju. U jednom pismu Oettinger-u (1766) piše:

"Zašto sam bio izabran ja koji sam bio filozof? Razlog je taj eda bi se duhovne stvari, koje su sada objavljene, mogle naučavati i shvatiti na prirodni i racionalni način, zato što duhovne istine imaju saobraznost (korespondenciju) sa prirodnim istinama. S toga me je razloga Gospod najpre uveo u prirodne nauke i tako me pripravio, i to, u stvari, od godine 1710 do godine 1744 kada mi je nebo bilo otvoreno."

Njegovo je uvđjenje u duhovni svet bilo potrebno radi misije koju je imao da izvrši. On je imao da ljude uveri o realnosti toga sveta. On je imao da sazna vlastitim iskustvom da je čovek neumrl te da zadržava sva ljudska svojstva i snage posle smrti materijalnoga tela. Duhovni svet okružuje čovečiji duh. Fizička smrt završava zauvek ljudski opstanak na ovome svetu, pa se onda čovekova svest probudi za realnosti drugoga života.

U delu koje ima naslov "Nebo i pakao" (1758) Svedenborg opisuje duhovni svet i objašnjava njegov sastav i raspored. U tom su carstvu, kaže Svedenborg, svi koji su ikada živeli na Zemlji. Onde nije čovecanstvo neka velika dezorganizirana masa, nego je razvrstano u grupe društava za koje su karakteristične razne naklonosti ili vrste ljubavi. Naročita vrsta ljubavi ili volje nekoga čoveka vodi ga ka udruživanju s takvima koji su istoga poimanja. Stoga Svedenborg naučava da čovekov život na Zemlji određuje kakve će vrste biti njegov prekogrobni život. Sud koji čeka svakoga čoveka nema se smatrati kao kazna ili nagrada. I dok se služi slobodom koju mu je Bog dao, čoveka privlače one zajednice čiji je karakter i život sličan njegovom vlastitom. Ona "velika provalija" koja deli nebo od pakla, to je opreka paklene ljubavi ili samoljublja naprama nebeskoj ljubavi koja je ljubav ka Bogu i bliznjemu.

Iako je "Nebo i pakao" tek jedno od manjih Svedenborgovih teoloških dela, ono označava novu eru u religijskoj i filosofskoj misli čovečanstva. Ne može imati trajnog opsanka nikakva rekonstrukcija teologije koja ne zna za ovu objavu o čovekovoj sudbini i o duhovnoj pozadini svetskoga zbivanja. Veo koji je toliko hiljada godina prikrivao istinu o čovekovom budućem životu otstranjen je. Fizičkom je svemiru dano njegovo pravo mesto u ekonimiji svega stvorena sveta. O njemu je objavljeno da je on tek kao neka matica koja služi tome da se iz nje razvije čovekov najrealniji i trajni život.

Te naročite povlastice koje su mu bile dane, tvrdi Svedenborg, služile su za neke tačno određene svrhe. Njegova se misija prikazuje kao sastavni deo Božijeg dela za spas roda ljudskog. Čovečanstvo je prošlo kroz nekoliko duhovnih epoha, od kojih je svaka primila od Boga nekolio objava primerenih njenom tipu i potrebama. Hebrejski patrijarsi i njihovi potomci bili su od Božanskog proviđenja odgajani i vođeni u tu svrhu da se obožavanje jednoga pravoga Boga održi na zemlji te da uzmogne biti dana i sačuvana Njegova objava. Drugi je period u duhovnoj povesti ljudskog roda počeo utelovlenjem Božijim. Gospod je Isus Hristos, u svojem životu na Zemlji, bio Bog koji se očitovao ljudima u čovečanskome koje je rođenjem uzeo. Istina, koja je nadahnućem saopštena evanđelistima i koja je sadržana u Evanđeljima i u Otkrivenju, bila je dalnje snabdevanje čovecanstva duhovnom svetlošću koju ranija razdoblja nisu mogla primiti.

Značajno objavlenje dano nam po Svedenborgu ima tu svrhu da proglasi da se u njegovo doba stvara jedna nova duhovna epoha u svetu. Čistoća je i jednostavnost rane hrišcanske vere bila nestala. Poduzete su potrebne mere za oblikovanje novoga sveta, za uzgoj novoga duha među ljudima i za ustanovlenje nove crkve čija će vera preći postojeće granice i tokom vremena nadahnjivati čovečanstvo.

Najsmelija i najčudnija tvrdnja Svedenborgova odnosi se na taj početak te druge duhovne objave Božije. U poslednjem teološkom delu koje je izdao, koje se zove "Istinska hrišćanska vera", piše on ovako:

"Budući da se Gospod ne može objaviti osobno ... a ipak je pretskazao da će doći i osnovati Novu crkvu, koja je Novi Jerusalim, to odatle sledi da će On to učiniti preko jednoga čoveka koji je ne samo u stanju da svojim razumom primi nauku te vere nego i da štampom objavi. Da se Gospod očitovao preda mnom, Svojim slugom, izaslao me na tu dužnost, te kasnije otvorio oči moga duha i tako me uveo u duhovni svet, dozvoljavajući mi da vidim nebesa i paklove, te da i razgovaram sa anđelima i duhovima, a to sada već neprekidno za mnogo godina, posvedočujem u istini; takođe da i od prvog dana toga poziva nisam primio ništa što se odnosi na nauk te crkve od ijednoga anđela nego samo od Gospoda, za vreme dok bih čitao Reč Božiju." (Istinska hrišćanska vera, 779).

Drugi dolazak Gospodnji nije tek neko opetovanje prvoga te, nasuprot raširenome mišlenju, ne uklučuje u sebi neko dalnje utelovlenje. Ipak je, kao i Prvi dolazak, bio izvršen pomoću ograničenih posrednih sredstava čovečanskih. Na taj se način uzdržao božanski red neprekinut. Preko device Marije usledilo je utelovlenje Božije redovitim putem.

Ljudska vera nije bila prisiljena ijednim naglim senzacionalnim Božijim pojavlivanjem; vera je bila poticana time što bi ljudi, dok bi slušali Gospodove reči i bili svedoci Njegovoga dela, upoznavali Ga da je On utelovljeni Bog.

"Drugi dolazak Gospodnji", piše Svedenborg, "nije dolazak u osobi nego u Reči koja je od Njega i koja je On Sam" (Istinska hrišćanska vera, 776).

"U tu svrhu da Gospod uzmogne biti stalno nazočan, otvorio je meni duhovni smisao Njegove Reči u kojoj je božanska istina u svoj svojoj svetlosti, a u toj je svetlosti On stalno prisutan" (Istinska hrišćanska vera, 780).

U prvom poglavlju dela "Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk" upozorava Svedenborg kako doslovni smisao Svetoga pisma sadržava u sebi, kao što telo sadrži duh, jedan duhovni smisao čiju je narav on bio pozvan da objavi. Primer koji je za to odabrao jeste opis svetoga grada - od apostola Jovana - kako silazi iz neba od Boga. U pukom prirodnom smislu reči kojima se opisuje ta vizija sadržane su pojedinosti duhovne misli i verskog života koje će karakterisati novu crkvu na Zemlji. Novi Jerusalim koji "silazi oda Boga iz nebesa" predstavlja svu celinu duhovnih istina proistekle iz savršenog Božanskog koje trebaju da pouče i prosvetle čovečanstvo, jer se podrazumeva da je ta celina sadržana u Reči Božijoj.

Ostali se deo knjige sastoji od izlaganja glavnih naučavanja koja su sadržana u Svedenborgovim teološkim spisima. To su doktrine upravljene ne samo na ljudsko shvatanje nego i na volju i život čoveka. Budući da je glavna osobina Božija ljubav, to je i čitava celina Svedenborgova naučavanja objava onoga što se pod tim izrazom podrazumeva te sredstava kojima ta ljubav može biti usađena u pojedino srce i može preobraziti telesni život čoveka. "Sva se vera odnosi na život" pisao je Svedenborg, "a život vere jeste činjenje dobra".

Nebeskoj je nauci, u svim svojim objavama čoveku o njegovoj duhovnoj naravi, jedini cilj, da dela ljudi sve više i više izviru iz ljubavi koju im Bog usađuje u srce.

Do opravdanja i prihvatanja takvih Svedenborgovih tvrdnji kod pojedinog čitaoca može jedino da dođe onda kada ovaj uvidi vitalnost i zdravi temelj njegovih naučavanja. Odgovor sledbenika svima koji začuđeni oklevaju, koji se čude i sumnjaju, jeste taj: "Dođite i vidite", a što znaci: "Proučite stvar jer je vredna vašeg truda, i donesite svoj sud".

Svedenborg je umro dne 29. marta 1772, za vreme jedne od svojih mnogih poseta Engleskoj. Skoro trideset godina živeo je u mirnoj povučenosti, putujući u inostranstvo jedino u tu svrhu da nadzire štampanje svojih knjiga. Oni koji su ga poznavali opisuju ga ne samo kao učena čoveka nego i kao čoveka čije je ponašanje bilo jednostavno, uljudno i prijatno. Vedar u društvu, prijatelj dece i uživajući u razgovoru s inteligentnim prijateljima, bio je svakome pristupan i zadobivao bi duboku privrženost onih koji su ga iz bliza poznavali.

Preko stotinu godina posle njegove smrti, u proleće 1908, jedna je fregata kraljevske švedske mornarice otputovala iz Dartmoutha u Engleskoj u grad Carlskrona u Švedskoj noseći posmrtne ostatke toga slavnoga čoveka. Nakon što su ležali u kripti švedske crkve u Londonu sve od vremena pogreba, zatražila ih je Svedenborgova otadžibina i danas su pohranjeni u jednome mramornome sarkofagu u katedrali u Upsali.

[Ovu je biografiju priredio E.A. Sutton, M. A. predsednik Učilišta Nove crkve u Londonu. Objavljen je kao uvod u prevod Svedenborgovog dela "Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk" u prevodu Stijepa Ferri-a, a koji je objavljen u Londonu 1938, povodom 250-e godišnjice Svedenborgovog rođenja na dvadeset jezika, pa i na srpsko-hrvatskom. Autor ovoga uvoda nije se posebno zadržavao na obilnoj literaturi koja je napisana o Svedenborgu a još manje na uticaju koji je Svedenborg vršio na pisce i filozofe od vremena kada je počeo da objavljuje svoje teološke spise, koje neki nazivaju i Trećim Zavetom, pa do danas. Postoje opsežni članci u svim većim enciklopedijama o Svedenborgu i njegovom kako naučnom tako i teološkom ili kako ga neki nazivaju teozofskom opusu. Pomenimo nemački Brockhaus za koji je članak napisao ruski filozof Vladimir Solovjev, Enciklopediju Britannicu itd. (Primedba prevodioca).]

Teološka dela koja je Svedenborg objavio na latinskom za svoga života

1. Nebeske tajne: 8 tomova in quarto, London 1749 do 1756.

Izlaganje unutarnjeg smisla knjige Postanja i knjige Izlaska prema zakonu saobraznosti (korespondencije). Objašnjava duhovno značenje postanja: u broju 805 govori o unutarnjem disanju koje su posedovali pradavni ljudi a koje je slično disanju anđela: posle određenog vremena ovo disanje je nestalo i sa njim komunikacija sa nebom, uporedo sa čovekovim odstupanjem od unutarnjeg i duhovnog života i sticanjem jednog vlastitog na čulima i prironim stvarima zasnovanog života. Takvo disanje  se može povratiti samo izuzetno dok se ono vraća, iako ne istovetno već drugačije, posle smrti kad čovek postaje duh a zadržava sve svoje osobine ličnosti, razumske i voljne. O ovim stvarima Autor govori i u "Duhovnom dnevniku". Tumači ono što knjiga Postanja kaže o Adamu i Evi (Adam je pradavna crkva ili prva celovita zajednica ljudi vezanih ljubavlju i verom sa Bogom, a Eva je čovekovo vlastito koje je u početku bilo mrtvo "rebro" da bi se nekim preporođajem - kojim rukovodi Bog pretvorilo u oživljeno vlastito, kroz koje čovek otpada od Boga u nered, da bi se u red vraćao samo preobraženjem svoje otuđene čulne prirode. Govori o sedam faza ("dana") u preobraženju i preporađanju koje treba da budu ispunjene raznim mentalnim sadržajima pre nego li čovek dođe do stanja predstavljenog sedmim danom, danom odmora. Ujedno, pominju se preadamiti kao ljudi koji su živeli na Zemlji pre nego su ljudska bića bila dovedena u stanje "Adama" ili prve crkve. Kao što je celo čovečanstvo prošlo kroz ove faze, tako i pojedinac da bi postao pravi čovek i bio ujedinjen sa Bogom mora prolaziti kroz ove faze. (Ovo je prvo naziranje Herschellove teorije da, biološki, svaka ljudska jedinka prolazi u svom nastajanju kroz evolucione faze kroz koje je prošla ljudska vrsta tj. da endogeneza predstavlja filigenezu). Govori i o patrijarsima, o potopu, koji predstavljaju sledeće crkve i njihova račvanja. Na mestima govori o patrijarsima, koji u najdubljem ili nebeskom smislu, predstavljaju razne aspekte utelovljenog Boga Isusa Hrista: Njegovo Božansko-Prirodno (Jakov), Njegovo Duhovno i Njegovo Nebesko, koji je kao obećani Mesija spasio svet. Jer u najdubljem (nebeskom) smislu Sv. Pismo ne govori o preporađanju čoveka - o tome govori duhovni smisao - već govori o utelovljenju Isusa Hrista i o proslavljavanju Njegovog Božanskog-Ljudskog. To su teme o kojima misle anđeli najunutarnijih nebesa (a anđeli su ljudi koji su dostigli duhovni preporod, a zatim nastavili da žive životom blaženih u onome svetu) . Dakle u svojoj največoj dubini Sv. Pismo govori o tome kako će doći do utelovlenja, kako će Gospod postupno - kroz iskušenja i borbe - proslaviti svoje Prirodno koje je uzeo na sebe u svetu, spojivši ga sa svojim Božanskim, i tako da stekne posebnu moć nad paklovima, koji su pretili da unište ljudski rod, pa čak i duhovni svet od koga ljudski rod tako usko zavisi. (Sa stanovišta Staroga Zaveta govori se o Hristovom dolasku kao o budućem događaju.)

Bazirajući svoja zapažanja na onome što je video i čuo, a vođen i upućivan od Gospoda preko posebno za to određenih anđela, autor objašnjava proces prirodne smrti, buđenja u duhovnom svetu, opisuje svojstva duhova i anđela, njihov način života, nebesku radost, a pored toga i žalosno stanje prokletih u paklovima, koji su svi tamo ne po "kazni" Božijoj već od svoje volje. Svaka duša, po ulasku u duhovni svet, slobodno se opredeljuje za život sa onakvim duhovima koji su joj srodni duhovno. Tako dobri idu sa dobrima a zli sa zlima. "Provalija" je nepremostiva jer su to - duhovno govoreći - takva različita i suprotne stanja, da jedni (dobri) ne vide zle, i obratno. Autor govori o duhovnom svetu kao ogromnom čoveku (Homo Maximus) gde svaki njegov deo - nebesko društvo - odgovara ili korespondira nekom telesnom organu kod čoveka ili nekoj njegovoj mentalnoj i intelektualnoj osobini ili sposobnosti. Ovo delo je napisano velikom brzinom, ali sadrzi podatke i učenja koja se posle iznose u sledećim teološkim delima. Mnoga mesta su prepisana, sa manjim izmenama, iz autorovog "Dnevnika", koji je on vodio u to vreme.

2. O nebu i paklu: London 1758.

Izvaci sa manjim izmenama iz "Nebeskih Tajni" sa mnogim novim podacima i učenjima: O religiji u nebu. Suština neba je ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu. Ova ljubav proističe od Gospoda i sačinjava nebo. Celo nebo deli se prema stepenima savršenstva u tri carstva: najdublje ili treće, srednje ili drugo i spoljašnje ili prvo. Ona se nazivaju nebesko carstvo (ono najdublje ili treće); u njemu je "vladajuća" ljubav (volja) ona prema Gospodu, pa tek onda iz ove proistićuća ljubav prema bližnjemu; i duhovno carstvo (ono srednje ili drugo) u kojemu je "vladajuća" ljubav ona prema bližnjemu i prema istini koja je red i zakon neba; a mesto i kvalitet prvoga ili spoljašnjega neba su određeni "prirodnošću" ili "prostotom" onih koji ga sačinjavaju, a to su oni koji su poslušni, bez želje da sami razumu istine, a živeli su prema Božanskom redu i zakonu koji su primili od predaka ili iz Reči Božije. Unutar ovih carstava, koja su odvojena a komuniciraju samo kroz "korespondencije", postoje nebeska društva, već prema specifičnim osobinama njihovih članova. Dati su opisi "fizičke" okoline, načinu života, promena u stanjima stanovnika neba, i na kraju opis pakla i sveta duhova. Ovim "stepenima" savršenstva odgovaraju u čoveku tri stepena savršenstva, jer svaki čovek je potencijano nebo u maloj formi. Ovi stepeni se postupno otvaraju u čoveku, ako sledi život vere i ljubavi, tako da kada uđe u duhovni svet on nastavlja da živi u onom otvorenom stepenu u kome je živeo na svetu. Ako čovek živi suprotno Božanskom redu, ovi stepeni se polako u njemu "zatvaraju" da se posle nikad više ne bi otvorili ako čovek umre okoreo zao i nepokajan. Inače, sve dok ne postane zao i dok se ne "utvrdi" u zlu i obmani, postoji jedan prirodni uticaj iz viših stepena u niže u čoveku, tako da je čovek vođen i pažen iz neba a da toga nije ni svestan. Čovek ne bi mogao ni trenutka živeti kada ne bi kroz ove stepene, a to su osećanja, želje i misli - bilo dobre ili rđave - bio povezan sa nebom odnosno paklom, jer tamo su pravi uzroci dobra i zla ponašanja čovekovog. Čovek na Zemlji živi u ravnotezi između neba i pakla, dobra i zla. Na njega deluju - a da on to čulima ne primećuje - brojne sile. Kada mu se nekim proviđenjem (kao Sv. Pavlu i prorocima) otvore unutarnje oči, onda je iznenađen i zapanjen onim što vidi. Međutim, da bi ostao u slobodi odlučivanja, čoveku se - osim kad je to od Gospoda dozvoljeno i određeno - ne otvaraju unutarnje ili duhovne oči, jer bi postojanje drugog sveta, naročito opaženo telesnim očima, umanjilo ako ne i paralisalo čovekovu slobodu odlučivanja u stvarima morala i vere. Zbog toga je svaka komunikacija čulne prirode sa duhovnim svetom zabranjena i vrlo štetna: Prvo, ona oduzima slobodu akcije jer se onaj koji "spiritizira" ili zaziva i konsultuje duhove ponaša prema njihovim upustvima; drugo, pošto je u duhovnom svetu poznato da je svaka otvorena komunikacija sa ljudima zabranjena, na "seanse" dolaze samo neposlušni i nezreli duhovi, koji ponekad obmanjuju ljude, a mogu i da mu štete na druge načine. Pošto svi stanovnici duhovnog sveta mogu da čitaju sve što je zabeleženo i doživljeno od čoveka, jer oni čitaju tkz. unutrašnju memoriju, to oni mogu lako da pridobiju poverenje čoveka sa kojim razgovaraju, navodeći mu imena i događaje iz njegovog života, prikazujući se ponekad za one duhove koje čovek želi da kontaktira, a zatim ga zavode i obmanjuju, ili se naprosto šegače sa njim. Duhovni svet je prepun duhova koji su nezadovoljni svojim životom tamo i žele da se vrate na Zemlju pa makar samo razgovarajući sa ljudima. Oni se nikad za života nisu uzdigli u više "stepene" u sebi, i ostali su - ponekad nepovratno - vezani za niže slojeve života, zaostajući u dobroti i intelegenciji za onima koji tamo žive u višim sferama odnosno u jednom od carstava Gospodnjih. Pakao - po svojoj strukturi - sličan je nebu, jer se i u njemu razlikuju "stepeni" zla i nesavršenstva: najdublji su oni gde vlada neodoljiva i divljačka mržnja na Boga i njegov red. Manje su "duboki" gde je "vladajuća" mržnja ona prema drugim duhovima i prema ljudima itd. Dok u nebesima vlada harmonija između žitelja neba, dotle u paklu vlada disharmonija: svi mrze sve, a vladaju najpokvareniji i najluđi, jer u duhovnom svetu se nazivaju "ludima" oni koji od slepe mržnje prema Bogu sve vide iskrivljeno, i veruju u svoju vlastitu moć i veštinu vladanja.

Svet duhova je poseban "sloj" ili stanje u koje se dolazi neposredno posle fizičke smrti. Iz njega, posle kraćeg ili dužeg vremena, svaka duša odlazi, bilo u nebo ili pakao prema vlastitoj inklinaciji i želji, u društvo u kome se najbolje oseća. No pre nego se "smiri" i "sredi" bilo u nebu ili paklu, svaka duša mora da vidi svoj život u svetlu Božanskog reda. Pošto se u "unutarnjoj memoriji" čuvaju sve želje, misli i dela kao i sve što je ikada prošlo kroz razum i svesnu volju čovekovu, to se iz te memorije - koja se tamo projektuje pred samim duhom i svima koji su u njegovoj okolini - vidi ceo život čovekov kao na dlanu. Duh je prinuđen da prizna sve, i onda vidi kakav je bio njegov život. Istina, iako žalosna ponekad, čoveka na osoben način oslobađa zabluda o sebi, tako da se čovek lakše snalazi posle toga: Svi njegovi napori da se prikaže drugačijim, a te napore čine skoro svi koji treba da idu u Pakao iz želje da obmanjuju kao što su to na svetu činili, dakle svi se ti napori pokazuju kao beskorisni, jer svi stanovnici duhovnog sveta, u manjoj ili večoj meri, vide "srce" svakog duha pa ga kao licemera ili varalicu izbacuju iz svoga društva. "Fizička" stvarnost i okolina u duhovnom svetu je "supstancijalna" jer korespondira unutarnjem stanju stanovnika neba ili pakla. Kako je pisao Goethe u jednom pismu Lavateru "Ja kao i Svedenborg verujem da je drugi svet samo eksternalizacija čovekovog mentalnog zivota". Pored podataka o životu male dece, o oblačenju i stanovanju anđela, bogoštovljem u nebu, o nebu Muhamedanaca i o posebnim kvalitetima crnih stanovnika Afrike koji "imaju nebeski genije" i često dolaze direktno u nebo preskačući svet duhova, i o hrišćnima koji zbog lažne vere i skrivene sebičnosti najčešće dolaze u pakao (takvo je stanje vladalo u vreme kada je autor o tome pisao, naravno), ova knjiga koja je najčitanije delo Svedenborgovo i koja je izvršila veliki uticaj na mnoge filozofe i pisce - predstavlja pravu malu riznicu podataka i učenja od epohalnog značaja ne samo za hrišcanski svet nego i za ceo verujući i bogoljubivi svet. Iz nje se vidi, kao i iz ostalih dela autorovih, da hrišćanska religija nije ni u kome slučaju "jedinospasavajuća" vec samo crkva koja ima najviše objektivne svetlosti o stvarima koje se tiču Boga i čoveka. No ako ova svetlost ne postane i čovekova lična vodilja, postajuci tako i subjektivna svetlost kroz život prema zapovestima vere, čovek je jednak svakom nehrišćaninu. Prava zajednica i "veza" s Bogom je u životu koji je nadahnut božijom ljubavlju i organizovan prema Božanskoj mudrosti, koja je mnogostruka kao što su i ljudi i narodi mnogostruki pa primaju Božiju ljubav i mudrost na različite načine. Sveta pričest je simbolično predstavljanje te veze između čoveka i Boga kroz Bogočoveka, gde hleb predstavlja božansko dobro ili ljubav, a vino božansku istinu li mudrost. Onaj koji je tim Božijim suštinama povezan sa Bogom, taj je spasen, prvo jer je van domašaja pakla, a drugo jer to podiže čovekov život u stanje unutrašnje sreće i mira, koji se na ovome svetu mogu samo ponekad naslutiti i samo izuzetno osetiti a koji je nepropadljiva baština onih koji - posle života prema duhovnoj svetlosti - dolaze u duhovni svet.

Ova knjiga je prevedena na srpski jezik.

3. Novi Jerusalim i njegovo nebesko učenje: London 1758.

Ova knjiga je na neki način izvadak iz knjige "Nebo i pakao", ali sa posebnim naglaskom na učenja koja treba da budu usvojena u "Novoj crkvi" ili "Novom Jerusalimnu" koji je poslednja duhovna dispenzacija čiji su temelji postavljeni prvim dolaskom Gospodovim, a koja je "idejno" postavljena na noge poslednjom objavom Božjom kroz tumačenja i učenja data u spisima drugog dolaska Gospodovog. Kao i u prethodnim delima, autor zastupa mišljenje da se sve što je rečeno u Sv. Pismu o poslednjem sudu ima razumeti ne bukvalno već duhovno: Istina, poslednji se sud odigrava i "bukvalno" jer je to jedno epohalno "sređivanje računa" u duhovnom svetu kada jedna crkva kao duhovna dispenzacija univerzalne prirode ne može da vrši misiju koja joj je namenjena pa Bog organizuje, na duhovnom planu i u srcima i dušama ljudi jednu novu crkvu. Takvih novih crkava bilo je više: "Nojevska" je bila nova u odnosu na "Adamsku", zatim je "Avramovska" i "Jevrejska" bila nova u  odnosu na "Nojevsku", naravno "Prvobitna hrišćanska" je nova u odnosu na "Jevrejsku", a "Novi Jerusalim" predskazan u "Apokalipsi" je nova u odnosu na "Prvobitnu hrišćansku crkvu". Sve crkve imaju svoje uspone i padove. Svaka od njih je na unutrašnjem planu drugačije organizovana i vođena od Boga, od svake se sačuvaju ostaci (reliquiae) da bi iz njih kao iz semena u dušama ljudi nikla nova crkva. Svaka crkva ima svoje objave, svoja učenja koja su u stvari tumačenja tih objava u njihovoj praktičnoj primeni, svoje rituale, i svoj uticaj na kulturu. Ova knjiga sadrži osnovna učenja potrebna za život vere u novoj crkvi koja je Novi Jerusalim: O dobru i istini, o volji i razumu, o unutarnjem i spoljašnjem čoveku, o samoljublju i ljubavi prema bližnjemu, o savesti, o stanju slobode, o grehu i pokajanju, o preporodu, o svetoj večeri, i nebu i paklu, o Svetom Pismu, o Gospodu, o upravi i vlasti crkvenoj i svetovnoj, gde zastupa nemešanje i odvajanje vlasti, i osuđuje naročito težnju crkvenih vlasti da zagospodare nad dušama ljudi. Sveštenici valja da poučavaju ljude o putu u nebo ... Svešenici ne smeju tražiti da vladaju nad dušama ljudi, jer ne znaju u kojem je stanju čovekova unutrašnjost, a tim manje smeju tražiti za sebe pravo otvaranja i zatvaranja neba, jer je to pravo samo Gospodovo kaže se u br. 316 i 317. Knjiga ima svega 100 strana i bila je objavljena i na srpsko-hrvatskom jeziku u Londonu 1938. godine, uz predgovor koji smo upotrebili i kao predgovor ovome prevodu "Učenja o životu".

4. O poslednjem sudu i srušenom Vavilonu: London 1758.

Poslednji sud ne označava unišenje vidljivog neba ni zemlje; i jedno i drugo će za uvek ostati. Prirodni svet je rasadnik (semenište) neba. Svaki sud se odigrava u duhovnom svetu gde se dolazi posle smrti. Sud u universalnom smislu odigrava se na kraju svake crkve kada su vera i milostivost skoro nestali i kad su se u duhovnom svetu nakupili mnogi duhovi koji - zbog svoje velike želje da izgledaju pobožni i dobri ostaju u svetu duhova predugo ne nalazeći svoje pravo mestu u paklu - i koji na taj način stoje kao smetnja za normalnu unutarnju komunikaciju i uticaj koji se vrši iz neba od Boga a preko sveta duhova na čoveka. Čovek je, naime, neposredno povezan sa svetom duhova a tek posredno sa nebom i paklom. Ako su prilike "nesređene" u svetu duhova, onda ljudi na Zemlji ne mogu da primaju uticaj iz neba i njihovo spasavanje je dovedeno u pitanje. Autor svedoči da je za vreme njegovog prisustva u svetu duhova došlo do "poslednjeg suda" koji je opisan - simboličnim jezikom - u knjizi Otkrivenja Jovanovog. Pominju se i poslednji sudovi koji su se odigrali na kraju prethodnih crkava: prvi je nazvan "potopom", a najznačajniji se odigrao za vreme života Mesije-Hrista na Zemlji. Na to se odnose Hristove reči: "Sad je sud ovome svetu: sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje" Jovan 12:31. Hristos je došao na svet onda kad je na Zemlji i u duhovnom svetu zlo i obmana bilo na putu da nepovratno prevagnu nad dobrom i istinom, i kada su ljudi u čulnosti i surovosti bili se najviše udaljili od neba. Ni ostali poslednji sudovi nisu manje zanimljivi: Na kraju "Nojevske" crkve došlo je do "rasterivanja graditelja vavilonske kule" i do "mešanja jezika" (11. poglavlje knjige Postanja), što je označavalo Božansku intervenciju u vremenu kada su svete stvari vere bile zloupotrebljene, magijama i drugim praksama, u cilju ovladavanja nad dušama ljudi. Nijedan "graditelj" više nije "razumeo" jezik drugoga graditelja, što označava izvrtanje Božije istine, naročito znanja o saobraznostima, do te mere da su učenja takve crkve bila postala suprotna jedna drugima, i njihove namere tako suprotne da su postali nemoćni u odnosu na one nad kojima su želeli da vladaju. Tako isto, zbog zloupotreba u prvoj hrišćanskoj crkvi u kojoj su mnogi težili da preko vere ostvare svoju vlast nad dušama i preko ovih nad materijalnim dobrima ovoga sveta, došlo je i do poslednjeg suda, čiji je svedok bio, kako se kaže u knjizi, i sam autor. Drugi dolazak je najavljen i opisan u tkz. teološkim delima Svedenborgovim, koje sam S. naziva "novom objavom", a uticaj "drugog dolaska" je neizostavan, direktno kroz obnovljeni dodir i komunikaciju između neba i zemlje, a indirektno kroz razumevanje Reči Božije po "ključu" koje se daje u knjigama koje govore o "drugom dolasku".

5. O belom konju o kome se govori u "Otkrivenju": London 1758.

(Iz "Nebeskih tajni"). Beli konj označava prosvetljeno poznavanje istine. Konjanik na belom konju jeste Gospod. Njegovo ime - to je Reč Božija, koja izvire iz svake duhovne mudrosti. Ona je "nepoznato ime" svakoj duši koja ne trazi jedinstvo sa Bogom kroz vlastiti preporod.

6. Učenje Novog Jerusalima o Gospodu: Amsterdam 1763.

7. Učenje o Svetom Pismu: Amsterdam 1763.

Iako se Bog očituje i kroz prirodu koja je ogledalo Njegove mudrosti, ljudskom rodu je potrebna objava, jer sam čovek - zbog svoje specificne prirode za koju je sam odgovoran, a to su oslanjanje na vanjska čula i želja da se dođe do sreće mimo Boga svojim vlastitim razumom i voljom - ne može da sazna ništa o Bogu - pa ni o svojoj pravoj prirodi, potrebama i proviđenju - bez objave. (Na taj način se Sved. pokazuje kao najstrožiji teista i protivnik deizma po kome se Bog dovoljno očituje u prirodi, tako da čovek iz prirode može saznati što mu je potrebno za uredan, moralan život. Deističko shvatanje naročito je zastupao J.J. Rousseau, a formulisao ga je najjasnije u "Emilu" kroz prediku savojskog vikara). Sv. Pismo je napisano po "diktatu" Božijem, gde se pod diktatom podrazumeva kako direktan ili spoljašnji diktat koji je postojao kod pisanja proročkih poruka, i u Otkrivenju Jovanovom, tako i "unutarnji" ili indirektni diktat kao u slučajevima pisanja Evanđelja kada pisac piše pod nadahnućem ali tako da misli da piše sam od sebe dok je na nevidljiv način vođen od Boga da napiše ono što čovečanstvu treba da bude Reč Božija. Sv. Pismo se deli na deo koji ima "unutrašnji smisao" i koji kao takav služi kao spona i veza između čovečanstva i stanovnika duhovnog sveta, i na deo koji nema unutrašnji smisao. Taj unutrašnji smisao je dvostruke prirode, i povezuje ljudski rod sa dvama carstvima: duhovnim i nebeskim. Otuda duhovni smisao koji govori o istinama koje se odnose na stanje čovekovog duha pre preporoda, na stanje u toku i posle preporoda, kao i na sam proces popravka i preporoda. To su ujedno i stvari kojima je prvenstveno zaokupljeno duhovno carstvo. Nebeski smisao govori o Bogu koji se utelovio, i posle života iskušenja borbe i pobede, ponovo vratio u Božansku suštinu od koje je proizašao, i koja je bila Njegova duša i dok je živeo na svetu među ljudima. To su ujedno i teme kojima su u meditacijama preokupirani stanovnici ili "anđeli" nebeskog carstva. Uticaj od Boga na ljudski rod je dvostruk: jedan je direktan u dušu svakoga čoveka gde je Bog neprestano prisutan čak i u ljudima koji žive protivu Božanskog reda. Drugi je indirektan, kroz istine i Reč Božiju.

Kao što je rečeno, neki delovi Sv. Pisma ne sadrže "unutrašnji smisao", iako su i oni odlična moralna literatura (na pr. Poslanice) koja je napisano po nadahnuću. Oni pak delovi koji imaju "unutrašnji smisao" koji je svet i kroz koji se nebo i Gospod "ulivaju" u duše ljudi i anđela, taj deo je Reč u užem smislu. U Reči, opet, treba razlikovati delove koji nemaju istorijsku pozadinu, a to su poglavlja knjige Postanja do Avrama (prvih deset poglavlja i prvi deo jedanaestog poglavlja), i one delove koji imaju istorijsku pozadinu. Neistorijski delovi su prema tome iskazi o postanju sveta i čoveka, rajskom vrtu, prvom grehu, izgonu iz raja, potopu, kuli vavilonskoj, itd. Oni su bili sadržani i u prvobitnoj Reči Božijoj, koja je izgubljena a čiji su delovi sačuvani u knjigama Mojsijevim. (Tom neistorijskom delu - koji sadrži prve mitove o nastanku ljudske duše kao i o zakonima po kojima treba da se odvija "preporod" svake duše - poklanja se velika pažnja u spisima Sved. naročito u "Nebeskim tajnama".). Zatim je reč i o Svetom pismu u nebu, gde ona blista punim sjajem, jer stanovnici neba, i jednog i drugog carstva, ne samo da poznaju i vole unutrašnji smisao Reči, nego oni i žive po tome smislu. Svrha čovekovog poznavanja, ma kako to bilo skromno i ograničeno, unutrašnjeg smisla je u tome da on svesno "sarađuje"  sa Gospodom u cilju Gospodovog najvažnijeg cilja, a to je preporod čovekove duše, kako bi se uvećavalo nebo kroz broj novih "anđela" i kroz uvečavanje nebeskih zadovoljstava koja se "saopštavaju" u nebu između nebeskih društava, i između samih anđela, koji su svi vezani sa Gospodom, jer oni žive Njegovom ljubavlju i milošcu, pa su oni u Njemu i On u njima.

8. Učenje o životu za Novi Jerusalim: Amsterdam 1763.

9. Učenje Novog Jerusalima o veri: Amsterdam 1763.

10. Nastavak o Poslednjem sudu: Amsterdam 1763.

11. Anđeoska mudrost o božanskoj ljubavi i božanskoj mudrosti: Amsterdam 1763.

Sadrži učenje o kontnuiranim stepenima ili konkretnim stepenima (svetlo - tamno, gusto - retko), i diskontuiranim ili diskretnim stepenima (duhovni stepen - prirodni stepen, nebeski - duhovni - prirodni). Tri su discontinuirana, i prema njima se od višeg prostire uticaj (influx) prema nižem. To su stepeni različitih savršenstava, i raznih supstancija, gde niži stepen ne "opaža" viši, a komunikacija postoji samo kroz saobraznosti (korespondencije).

Svi stepeni, kako kontinuirani tako i diskontinuirani, prisutni su u čovekovoj svesti, prvo potencijalno a docnije, ako se čovek razvija po božanskom redu, i aktuelno. Čovek je, kao i nebo, stvoren tako da je njegova svest podeljena u tri po savršenstvu viša i niža "sloja" ili stepena. Na taj je način čovek povezan sa sva tri neba koja se po diskretnim stepenima nižu od nižeg ka višim. U toku preporađanja, ti intimni stepeni se u čoveku otvaraju i postaju prijemnici sve jačih uticaja iz neba, a ti uticaji se ne opažaju čulima tela nego se osećaju po kvalitetu osećanja i misli koje čovek gaji prema drugim ljudima i prema Bogu. Isto trojstvo koje postoji u nebesima i u čoveku, nalazi se i u Bogu. Ono što je u čoveku najunutarniji stepen koji odgovara nebeskom carstvu i u kojemu je sedište ljubavi i volje, to u Bogu odgovara - naravno u savršenome stepenu - Božanskoj Ljubavi; ono što je u čoveku odmah ispod toga, a to je intelekt i mudrost prosvetljene ljubavi  koja se u taj intelekt uliva, to u Bogu odnosno u Gospodu Isusu Hristu odgovara Njegovoj Beskrajnoj Mudrosti; a ono što se u čoveku očituje kao prirodni ili efektivni um i volja koji su rezultat delovanja volje ili ljubavi kroz intelekt ili mudrost, to u Bogu odgovara njegovom Božanskom Prirodnom Stepenu, koji je pre utelovlenja bio "potencijalan" a posle i aktuelan. Ova tri stepena u čoveku, u svemiru i u Bogu mogu se shvatiti i kao odnosi cilja koji deluje u određenome pravcu, a to je ljubav ili volja da se spasi čovek, zatim sredstva koja omogučavaju da se željeni cilj i ostvari a to je u Bogu beskonačna mudrost ili istina kao božanski red po kome se delo spasenja odvija, i posledice ili efekti. Tako se duhovni svet naziva svetom uzroka (u njemu deluje Bog i nebo koji uzrokuju spas čovekov, i u kojemu je pakao koji uzrokuje pad čovekov), dok se prirodni svet naziva svetom posledica ili efekata, koji se proizvode kroz utizaje iz neba s jedne a iz pakla s druge strane u čoveku koji vrši izbor i time - u krajnoj liniji - odlučuje o tome hoće li postati emotivno i intelektualno usmeren ka dobrome i Bogu, ili ka zlu i paklu. Ovo delo takođe raspravlja o uzrocima stvaranja sveta. Bog nije svet stvorio iz ničega, jer Ex nihilo nihil fit, već iz beskrajne ljubavi prema čoveku koji je u Božijem planu zamišljen kao biće koje će - kao slika Tvorca - deliti sa Njim večnost primajući život, ljubav i mudrost od svoga Tvorca, te uzvraćati tu ljubav.

12. Anđeoska mudrost o božanskom proviđenju: Amsterdam 1764.

Priroda i delovanje Božanskog Proviđenja: Pokazuje kako je cilj Božiji pri stvaranju sveta bilo nebo puno anđela koji bi vodili poreklo od ljudske vrste: Ovo je cilj kome služe sve stvari koje su stvorene, počev od poslednjih stvari u prirodi a to je mineralno carstvo. Zla su dozvoljena, a ne stvorena od Boga, sa ciljem da ona posluže istom cilju a to je spasenje ljudskog roda. Zlo, naime, služi kao iskušenje za jačanje i učvršćenje dobra. Samo po sebi, zlo se ne moze uništiti, jer bi se sa njim uništila sloboda čovekova da bira između dobra i zla, a sa njom i sam čovek čija je glavna karakteristika upravo ta sloboda. Božansko proviđenje ide za tim da se spasu i dobri i zli ljudi. Bez zla na svetu, ni dobri ni zli ne bi mogli da uoče razliku između dobra i zla, i da se opredele za dobro. Ne postoji predodređenost za spas samo pojedinih ljudi, te propast u paklu. Ta ideja je kako lažna tako i opasna jer ona oduzima ljudima veru da se mogu slobodno opredeliti za dobro, i tako biti spaseni. Spasenje dolazi od Gospoda koje se u čoveku bori protivu zla, jer to sam čovek ne može, niti to može sam Gospod bez "saradnje" čovekove. Prirodno, čovek se sam bori, ali on iz Reči Božije zna da se ustvari Bog za njega bori, dok je čovekova borba protivu iskušenja i zla jedan privid, ali privid koji igra odučujuću ulogu! Svaki čovek može da se popravi i da bude spasen, ali to Bog ne može da izvede bez čovekovog pristanka i bez njegovog "učešća". Bog ne može nasilno nikoga obratiti, jer nasilje je protivno Božanskom Redu, a to znači Bogu, jer Bog je Božanski Red. Što se tiče količine zla koje Bog dozvoljava na svetu, tu važi pravilo da Bog nikada ne dozvoljava više zla nego što to može biti upotrebljeno za neko dobro, odnosno nečije dobro. Naravno, Bog ima u vidu večno dobro, dok čovek obično - a tako sve dok ne dozivi unutrašnji preobražaj - ima u vidu samo svoje i tuđe privremeno (vremensko) dobro. Otuda nezadovoljstvo čovekovo sa svojim životom, kao i sa stanjem u svetu uopšte. Čovek - sve dok se ne uveri u suprotno - ne može da veruje da Božansko Proviđenje deluje ne samo u velikim stvarima života čoveka ili cele nacije, već i u najmanjim pojedinostima, usmeravajući ceo tok događaja, kao jednu moćnu vodenu struju, ka spasenju i sreći svih ljudi.

13. Otkriveno otkrivenje: Amsterdam 1766.

Obimno delo koje objašnjava unutrašnji smisao svakog poglavlja i svakog stiha ovog nada sve nerazumljivog spisa. Taj unutrašnji smisao ima više slojeva: u najdubljem - nebeski smisao - on govori o osobinama Gospodovog Božanskog ljudskog (Divinum Humanum Domini); zatim govori o preporađanju čovekove duše; najzad, govori o vrstama ljudi to jest vrstama crkava prema njihovoj vernosti ili nevernosti načelu dobrih dela (milostivosti); to je naročito razrađeno u poruci crkvama (sedam crkava od kojih svaka ima drugačije duhovne osobine, koje - ako se te crkve ne obrate - uzrokuju propadanje pa i smrt sveopšte crkve). Taj kraj prve hrišćanske crkve, koji je predskazan u "Otkrivenju", odigrao se, dakle, za Svedenborgova života u onostranom svetu i opisan je sa uverljivošu očevica. Ovi opisi događaja u duhovnom svetu nazivaju se jednim imenom "istorijski unutrašnji smisao". Neki delovi Otkrivenja nemaju, dakle, samo nebeski i spiritualni smisao, već i tkz. unutrašnji istorijski, jer oni opisuju "istorijske" događaje koji su se odigrali u duhovnom svetu. Inače, ovo delo sadrži najpotpuniju osudu načela po kome sama vera spasava. Ono tumači da apostol Pavle pod zakonom koji čovek ne može ispuniti nije mislio na deset zapovesti već na sve one suvišne odredbe ritualne i higijenske prirode u čijem izvršavanju su se isticali Fariseji. Najvažniji zakon je zakon ljubavi i milostivosti prema bližnjemu. Bez života koji je protkan milostivošću, čovek ne može da se preporodi ni da bude spasen pa makar poznavao sve tajne vere, i verovao u sva učenja svoje crkve. Tkz. "samoverci" (solofideisti) su oni koji veruju da je za spasenje potrebno poznavanje istinite vere i verovanje da je sve onako kako Reč i učenje crkve kažu. Ti ljudi su prava kuga, jer je njihov život suprotan načelu milostivosti, a oni zbog svoje lažne pobožnosti zauzimaju glavna mesta po crkvama, pa tako stvaraju sablazan i odbijaju ljude od crkve. Oni su u sebi rđavi, i posle smrti najčešće idu u pakao, jer se prilika za popravak i preporod ima samo jednom, a to je na ovome svetu. Važi ona narodna "posle smrti nema pokajanja". Ovi ljudi, privrženici vere a neprijatelji milostivog i dobrog života, predstavljeni su zmajem (aždahom) kao i zverju. Ovo delo naročito u detalje iznosi sve ono što se odnosi na novu crkvu koja je predstavljena Jerusalimom koji silazi iz neba od Boga. Ta nova crkva nije samo skup anđela i ljudi koji će verovati u osnovna načela nove crkve (da je Gospod Isus Hristos Bog vaseljene, da je Reč Božija sveta, i da je za spasenje potreban život milostivosti), nego ona predstavlja ono prosvetljeno razumevanje (učenje ili doktrinu) Božije Reči koja dolazi od života milostivosti, a čije je razumevanje u stvari sistem odbrane (zidine svetog grada) protivu zla i laži. Te zidine čine život unutar grada bezbednim, i večnim, u jedinstvu sa Gospodom koji je prikazan kao ženik, dok je grad (sveti Jerusalim koji silazi sa neba od Boga) ženikova nevesta. Tako se ovim delom, konačno  diže veo tajanstvenosti sa ovoga predubokog spisa, i prave neumesnim sva istorijska a naročita politička tumačenja koja od vremena prvih hrišćana pa do danas ne prestaju da ovaj sveti spis čine izvorom svakojakih političkih i eshatoloških ("konačnih") nagađanja.

14. O bračnoj ljubavi: 1768.

Ovo delo govori o braku, u svim vidovima. Prvo o duhovnom poreklu braka: To je slika "braka" ili veze između Božanskog Dobra ili Ljubavi i Božanske Istine ili Mudrosti, koja postoji intimno povezana i ujedinjena u Gospodu. Ta ista ljubav i mudrost ujedinjugu se u svakom čoveku u procesu njegovog preporađanja i to čini "duhovni brak" unutar svakog preporođenog coveka. Ovaj unutarnji brak, koji postoji i u Bogu i u čoveku, manifestuje se u svetu među ljudima i u braku između muža i žene: kako muškarac i žena primaju Božansku mudrost i ljubav sprema svojim specifičnim mentalnim strukturama na razne mada komplementarne načine, to je i jedinstvo muža i žene u bražnoj vezi ne samo "slika" jedinstva između Božanske ljubavi i Božanske mudrosti, odnosno Božanskog dobra i Božanske istine nego i jedno aktualno stanje primanja "udvoje" koje je savršenije i punije primanje Gospoda nego što je to primanje ljudi koji ne žive u bračnoj vezi. Ovde se misli, naravno, na brakove koji su sklopljeni ne iz materijalnih ili nekih čisto sebičnih motiva nego koji su u skladu sa duhovnim poreklom braka i sa njegovim ciljem, a to je produženje ljudskog roda radi umnožavanja broja anđela odn. stanovnika neba. Brak treba da ima kako svoje prirodne plodove, gde za to postoje uslovi, a to su rađanje i odgoj dece tako i sve duhovne plodove a to je uzajamno pomaganje supružnika prema cilju njihovog života: a taj cilj je preporod duše i jedinstvo sa Gospodom. Ovo delo naširoko raspravlja i o "preljubočinskom braku", a to su svi oblici polnih veza među muškarcem i ženom koji se protive redu koji u tim stvarima treba da vlada. Dok je prva nazvana "nebeskom i duhovnom ljubavlju", dotle je druga vrsta braka nazvana "paklenom i čulnom ljubavlju". Pod "čulnom ljubavlju" se ovde ne misli na prirodno opšenje među supružnicima nego na brak ciji je cilj samo čulno uživanje, a to je brak među osobama koje nemaju razvijen duhovni život. Prava ljubav među supružnicima postoji i u duhovnom svetu, tj. među duhovima i među anđelima. Ona je na najvećoj ceni i u najvećem savšenstvu postojala kod pradavnih ljudi pre onoga vremena koje je označeno kao "jedenje zabranjenog ploda sa drveta spoznanja dobra i zla", što se vidi i iz života anđela koji žive u nebesima odn. društvima koja datiraju iz toga vremena pradrevne crkve (koja se naziva cesto "Adamskom crkvom"). Ovo delo daje opise tih društava, kao i navode iz razgovora koje je, kako se kaže, autor vodio sa njihovim stanovnicima.

Ovo delo, pored toga, sadrži i neka učenja koja se tako celovito ne nalaze u drugim delima: Tako učenje o profanaciji Božije Reči: Postoji sedam stepeni profanacije od kojih je najblaži - olaka upotreba reči i izraza iz Reči.

15. O odnosu između duše i tela: London 1769.

Priroda jedinstva između duše i tela: duša je duhovna supstancija i ima isti oblik kao i telo; pod "supstancijom" se misli na najdublji i tako reći nevidljivi sastav odn. "materija". Duhovna supstancija je u sebi savršenija od telesne kao što je duh savršeniji od tela. Oni ne žive u sukobu i oprečnosti jer telo živi dok je u njemu duša. Kada se ova odvoji od tela, telo se raspada a duša nastavlja svoj samostalni opstanak u duhovnom svetu. Na prvi pogled, i duša u duhovnom telu sasvim liči ljudskom telu na zemlji, ali ona menja svoj oblik u skladu sa svojim duhovnim kvalitetom, tako da izgled duše odgovara njenom duhovnom ustrojstvu: zao duh ne može imati isti oblik kao dobar duh. Dok je dobar duh (ili anđeo) harmoničnog i privlačnog izgleda, dotle je zao duh - kada ga gledaju oni koji su duhovno dobri - disharmoničnog i odbojnog izgleda. Odnos između duše i tela se zasniva na zakonu saobraznosti. Međutim, ni duša nema egzisenciju sama od sebe. Ona nije "iskra" ili deo Božanstva nego prijemni organ Božanskog uticaja. Ovaj uticaj od Boga, a to je uticaj Božanske ljubavi i mudrosti, nailazi na različit prijem kod raznih ljudi i duhova. Kod jednih je pozitivan a kod drugih negativan itd.

16. Sumarno izlaganje ucenja Nove crkve: Amsterdam 1769.

Učenje Nove crkve upoređeno je ovde sa učenjima protestanske i učenjima katoličke crkve. Protestanska učenja izvedena su iz Formule Concordiae, sastavljene od privrženika Augsburškog verovanja. Učenja katolicke crkve izvedena su iz dekreta (ukaza) Tridentskog sabora.

Specifičnosti učenja Nove Crkve su u tome što NC veruje u potpuno jedinstvo Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha Svetoga, koji su sjedinjeni u Gospodu Isus Hristu kao duša, razum i delovanje, ili kao uzrok, sredstvo i efekat. To je isto kao i jedinstvo (trojstvo) između Božanskog dobra, Božanske istine i Božanske uslužnosti (usus). Nova crkva veruje da Sv. Pismo ne govori o postanku vidljivog sveta već o postanku čovekovog duha, kao i o tome kako se popravlja i preporađa duša, koja je rođena sa svim optrećenjima naslednog zla, te - ako se ne rodi ponovo - ostaje u temeljima zla i osuđena na život u paklu. Kaže se "osuđena" samo u figurativnom smislu, jer Bog nikoga ne sudi već čovek sam sebe sudi tako reći, pošto - čineci dobro ili zlo - sam postaje dobar ili zao, pa se sam opredeljuje za nebo ili pakao. Naime, nijedan duh, kada dođe u duhovni svet, ne može da odoli svojoj "vladajućoj ljubavi" (amor regnans), koja se u svetu duhova ne može promeniti, jer u tom svetu ne postoji podjednak uticaj pakla i neba pa da čovek može da deluje slobodno. Isus Hristos koji se rodio kao čovek, bio je u isto vreme pravi Bog, iako u ljudskom obliku. Prema davnom obećanju, otkada je znao da je njegov silazak neophodan, On se utelovio u devici kako bi u svom nasleđu nosio samo nasledno zlo koje dolazi preko majke a ne i ono koje dolazi preko oca. Njegov "Otac" je Njegova Duša, "Sin" je Božanska Mudrost a "Duh Sveti" je Božansko Delovanje koje je usmereno ne samo na stvaranje i održavanje sveta nego pre svega na spasavanje ljudskih duša i na organizovanje i čuvanje ravnoteže između neba i pakla itd.

17. Istinita hrišcanska religija: Amsterdam 1771.

Celokupna teologija Nove Crkve.

Bog Stvaraoc: Jedinstvo Boga. Božansko biće koje je Jehova. Beskonačnost Božija, ili Njegova ogromnost i večitost. Božanska suština, koja je Božanska ljubav i Božanska mudrost. Svemoć, sveznanje i sveprisutnost Božija. Stvaranje svemira.

Bog Otkupitelj: Jehova Bog je sišao i uzeo ljudsko da bi otkupio i spasio ljude. On je sišao kao Božanska istina, koja je Reč, iako nije od nje odvojio Božansko dobro. Bog je uzeo ljudsko prema Božanskom redu. Ljudsko po kome je Bog poslao sebe na svet je Sin Božiji. Kroz dela otkupljenja Bog je postao pravda. Kroz ista dela Gospod je ujedinio Sebe i Oca, i Oca sa Sobom. Tako je Bog postao čovek, a čovek postao Bog, u jednoj osobi. Put prema jedinstvu sastojao se od egzinanicije (exinanitio - ispražnjenja sebe) kada se je osećao odvojenim od "Oca", i od proslavljivanja (glorificatio) kada se je osećao jednim sa "Ocem". Od sada niko od hrišćana ne može ući u nebo ako ne poveruje u Gospoda Boga Spasitelja (i ako mu ne priđe). Dodatak o stanju crkve pre Gospodovog dolaska, i o stanju posle.

Otkupljenje: Sastoji se od savladavanja paklova, i ponovnog uspostavljanja reda u nebesima, a kroz to od pripremanja za jednu novu duhovnu crkvu. Bez otkupljenja nijedan čovek ne bi bio spašen, a ni anđeli ne bi ostali nepromenjeni. Tako je Gospod otkupio ne samo ljude već i anđele. Otkupljenje je bilo čisto Božansko delo. Ovo otkupljenje nije se moglo izvesti bez Božijeg otelovljenja. Muka na krstu nije bila poslednje iskušenje, koje je Gospod podneo; kroz nju je konačno proslavio Njegovo ljudsko. Verovanje da je jedino muka na krstu otkupljenje jeste fundamentalna zabluda crkve; ova zabluda, zajedno sa zabludom o tri Božanske osobe od večnosti, izokrenula je celu crkvu u toj meri da ništa duhovno u njoj nije ostalo.

Sveti Duh i Božansko delovanje: Sveti Duh je Božanska istina a isto tako i Božanska energija (virtus) i delovanje (operatio), koje proizlazi iz jednog Boga u kome je Božansko trojstvo - a to je iz Gospoda Boga Spasitelja; itd.

Božansko trojstvo: Postoji Božansko trojstvo, koje je Otac, Sin i Sveti Duh. Ovo troje ... su tri suštinska (dela) jednog Boga, i ona sačinjavaju jedinstvo kao duša, telo i delovanje koje u čoveku čine jedno.

Pre nego što je svet stvoren, ovo trojstvo nije postojalo; itd.

Sveto pismo ili Reč Gospodnja: Pismo ili Reč je sama Božanska istina. U Reči postoji duhovni smisao do sada nepoznat. Šta je duhovni smisao. Od Gospoda proizilazi Božansko nebesko, Božansko duhovno, i Božansko prirodno. Duhovni smisao je u svakom i u svim delovima Reči. Dok je bio na svetu, Gospod je govorio u saobraznostima; a to je da je u isto vreme govorio i prirodno i duhovno. Zbog duhovnog smisla, Reč je Božanski nadahnuta i sveta. Do sada duhovni smisao nije bio poznat, iako je bio poznat drevnim ljudima. O saobraznostima kod njih. Od  sada duhovni smisao biće dat samo onima koji su u pravim istinama od Gospoda. Neke divne stvari o Reči iz njenog duhovnog smisla. Smisao slova (doslovni smisao) Reči jeste osnova, sadržalac i potporanj duhovnog i nebeskog smisla.

U smislu slova Reči Božanska istina jeste u svojoj punoći, svojoj svetosti i svojoj moći (sledi razrada).

Pomoću ovoga smisla Reči postoji veza sa Gospodom i zajednica sa anđelima.

Reč postoji u svim nebesima i anđeoska mudrost je iz nje.

Crkva je iz Reči, a u čoveku je onakva crkva kakvo je njegovo razumevanje Reči.

U svakoj pojedinosti Reči postoji brak između Gospoda i crkve, pa tako i brak dobra i istine.

Krivoverja (jeresi) se mogu izvući iz smisla slova Reči, a utvrditi se u njima štetno je (sledi razrada iza svakog podnaslova).

Gospod je na svetu ispunio sve (stvari) Reči, time postao Reč, to jest, Božanska istina, do u poslednje.

Pre Reči koja sada postoji na svetu postojala je Reč koja je izgubljena.

Kroz Reč dolazi svetlost i onima koji su izvan crkve i koji ne poseduju Reč.

Da nema Reči ne bi bilo znanja o Bogu, o nebu i paklu, ili životu posle smrti, a još manje o Gospodu.

Veronauka ili desetorečje objašnjeno u njegovom spoljašnjem i u njegovom unutrašnjem smislu (sledi razrada).

Vera: Spasavajuća vera je vera u Gospoda Spasitelja Isusa Hrista. Jer je On vidljivi Bog u kome je nevidljivi.

Sve u svemu vera je u tome da Gospod spasava svakoga onoga koji dobro živi i veruje pravo.

Čovek stiče veru prilazeći Gospodu, učeći istine iz Reči i živeći prema njima.

Obilje istina koje se slažu kao struk uzvisuje i usavršava veru.

Vera bez milostivosti (sine charitate) nije vera, a milostivost bez vere nije milostivost, niti ona ima života van Gospoda.

Gospod, milostivost i vera sačinjavaju jedinstvo kao život, volja i razum u čoveku; pak ukoliko su podeljeni, propadaju kao biser pretvoren u prah.

Gospod je milostivost i vera u čoveku, a čovek je milostivost i vera u Gospodu.

Milostivost i vera su zajedno u dobrim delima.

Postoji istinita vera, nečista (spuriozna) vera, i licemerska (hipokritska) vera.

Kod zlih ljudi ne postoji vera.

Milostivost ili ljubav prema bližnjemu, i dobra dela:

Postoje tri univerzalne ljubavi: nebeska ljubav, ljubav prema svetu, i ljubav prema sebi.

Ove tri ljubavi kada su pravilno potčinjene usavršavaju čoveka; ako nisu pravilno potčinjene, one ga izopačuju i izvrću.

Svaki čovek kao pojedinac jeste bližnji koga treba voleti, ali prema kvalitetu njegovog dobra.

Kolektivni čovek, to jest, veća ili manja zajednica, kao i skupni čovek sastavljen od zajednica, jeste bližnji koga treba voleti.

Crkva je bližnji koga treba voleti u još većem stepenu, a carstvo Gospodnje u najvišem stepenu.

Voleti bližnjeg, zapravo, nije voleti osobu nego dobro koje je u toj osobi.

Milostivost i dobra dela su dve stvari, kao hteti dobro i činiti dobro.

Milostivost sama to je postupati pravedno i verno u službi, poslu, u kome je čovek zaposlen, i sa svima onima sa kojima ima (čovek) posla.

Dobrodetelji milostivosti su davanje siromasima i olakšavanje potrebitima, ali sa promišljenošću.

Postoje dužnosti iz milostivosti, neke javne, neke kućevne, a neke privatne.

Itd.

Teološka dela koja su objavljena posle Svedenborgove smrti:

1. Dodatak "Istinitoj hrišćanskoj religiji", London 1789.

Na engleskom objavljeno u tomu 1 "Posmrtno izdatih dela", tz. "zeleno izdanje" "Posthumus Theological Works", Swedenborg Foundation, New York, 1961.

2. "Sumarno izlaganje unutrašnjeg smisla proroka i psalama": London 1784.

Na engleskom se može naći u "Posthumus Theological Works" tom 2, Swedenborg Foundation, New York.

3. "Apokalipsa objašnjena": 4 toma in 4, London 1785-1789.

Na engleskom u "zelenom izdanju" celokupnih dela, izdao Swedenborg Foundation, New York i Swedenborg Society, London. Ovo delo je bilo napisano pre "Otkrivenog otkrivenja", o kome smo pisali pod br. 13 pod "Teološkim delima koja je Svedenborg objavio za života". Ono se od objavljenog razlikuje po tome što je mnogo opširnije te sadrži mnoge paralele prema celom Svetom Pismu objašnjavajući i otkrivajući "unutrašnji smisao". Sporno je da li je Sw. zeleo da ga sam objavi.

4. "Devet pitanja o trojstvu": London 1785.

Odgovor na pitanja koja je Svedenborgu postavio Hartly. Objavljeno u "zelenom izdanju" celokupnih dela, u tomu "Četiri učenja", iza "Učenja o Gospodu", Swedenborg Foundation, New York.

5. "Indeks" (kazalo) za "Otkriveno Otkrivenje", London 1813.

6. "Indeks" za "Nebeske tajne", London 1815, na engleskom objavio Swedenborg Society, London 1909.

7. "O Gospodu i o Atanazijevom simbolu", London 1840.

Na engleskom se može naći u "zelenom izdanju" celokupnih dela, u tomu 6 "Objašnjenog Otkrivenja" str. 483-542.

8. "Kanoni Nove crkve", London 1840.

Na engleskom se može naći u celokupnim delima, tom 1 "Posthumous Theological Works".

9. "Učenje o milostivosti", London 1840.

Na engleskom u "Posthumous Theological Works" tom 1.

10. "Izreke ili aforizmi iz Biblije", pripremne beleške za "Istinsku hrišcnsku religiju", Tübingen 1845.

11. "Duhovni dnevnik": 7 delova u 10 toma in 8 (sadrži veliki dnevnik i mali dnevnik): Stuttgart 1843-47, na latinskom. Do sada su objavljena dva izdanja na engleskom: poslednje objavio Swedenborg Society, London 1962 u 5 tomova.

Sadrži sečanja i bele

[Gospodin Jakov]

I ja sam nešto malo čitao Svedenborga .... Nebo i pakao i Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk..... Tralalalala ..... Nako.... Protestanska sekta, kao i svaka protestanska sekta - pihtija  .... Iako se Emanuel dosta dojmi kao ličnost ....  Npr. nije loše napisan predgovor knjizi Nebo i pakao Borhesa... Ne znam da li je i on spadao u njegove poklonike .....? Inače, aktivni su i u Beogradu ......

[Дарко]

I ja sam nešto malo čitao Svedenborga .... Nebo i pakao i Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk..... Tralalalala ..... Nako.... Protestanska sekta, kao i svaka protestanska sekta - pihtija  .... Iako se Emanuel dosta dojmi kao ličnost ....  Npr. nije loše napisan predgovor knjizi Nebo i pakao Borhesa... Ne znam da li je i on spadao u njegove poklonike .....? Inače, aktivni su i u Beogradu ......

Nazalost aktivni su u skor svakoj drzavi koja je imalo razvijaena, malo ih je ali su uporni.

[Gospodin Jakov]

Pa kao i svaka sekta - dosade žive  ....

Sad sve dumam nešto, ne mogu da se setim .... neki savremenik i prijatelj Vladike Nikolaja, naš neki poznati ili naučnik ili umetnik, ne znam.... bio je svedenborgovac.... Probaću da nađem negde gde sam to pročitao .... Uglavnom, ima ih i koliko sam mogao da primetim, za njih se kače većinom intelektualci.....

[Guest ага пије млеко]

Дарко, можда је добро да покренеш посебну тему о Svedenborg-у и компанији.

Налепи и по неку сличицу ако стигнеш....

[Дарко]

To za intelektualce je tacno, jer u vecini funkcionisu po principu rozenkrojcera i masona tako sto posmatraju odredjenog coveka i kad se uvere da je podoban da udje u njihovu organizaciju dobija poziv i ne znam da li postoje oni koji su taj poziv odbili  89898989898989, i onda taj novi clan kroz svoje javne govore i nastupe uvek kao sto se zna propagira stavove sekte, uvek zaodenute u neku pricu koja je u tom momentu aktuelna u drustvu. Boze spasi ih  

[Дарко]

Дарко, можда је добро да покренеш посебну тему о Svedenborg-у и компанији.

Налепи и по неку сличицу ако стигнеш....

Нема проблема, хоћеш ли онда да уместо ових текстова поставиш линкове ка њима кад направим тему?

[Дарко]

За брата Шангаја, део одговора на његово питање јер ћемо овде говорити како неко може приметити да је њему неко близак приступио секти. Према стручњацима, ти видови су следећи:

Промена понашања

Морамо разликовати два модела:

Први, сатанистички

Новопридошли готово редовно постаје агресиван, руди се да буде доминантан, али увек на бахат, насилан начин. То је праћено коришћењем свих психостимуланса: алкохола, дроге, таблета... Ако је дотични раније био темпераментнији, сада далеко превазилази себе и у испољавању своје агресивности зове, најчешће без икаквог разлога, своје истомишљенике да заједно, као у име неког обреда рецимо, демолира сопствени стан, запали подрум, очев ауто... Не ретко, он се упушта у физичке обрачуне (опет без икаквог разлога), са људима из своје околине. Омиљену забаву чини му разбијање породичних - фамилијарних скупова, весеља, слава, чак и сахрана.

Други, везан за друге секте

Грешка је што механички, под секташима подразумевамо само сатанисте, који јесу на очиглед  деструктивни али заборављамо ''вукове у јагњећој кожи''. Друге секте, проводе смишљен систем врбовања желећи да се допадну онима којима се нуде. Десиће се да нови члан одједном одушеви своје укућане фризуром, бираном гардеробом, финим манирима, лепо васпитаним друштвом. Родитељи ће помислити да је то резултат њиховог стрпљивог дугогодишњег поучавања; неће у први мах моћи поверовати да им је неко други, уз посебних разлога преко ноћи преваспитао дете. Зато се препоручује будност и у оваквим ситуацијама.

Одбацивање свакодневнице

неприхватање свакодневних или традиционалних обавеза, небрига за своје најближе, запостављање дотадашњих функција (очинске или материнске бриге и старања, са друге стране дечје послушности и сл.), а на радном месусвих видова дружења и уопште комуникације које превазилазе онај у ужем смислу речи неопходни професионални контакт, карактеристика је понашања нових чланова секти.

Непризнавање биолошких родитеља

Од ''секташа'' новајлије могу се чути овакве ''мисли'': ''Породица је свака заједница људи који се воле и не мора да буде биолошка. Отац и мајка у заједници љубави јесу вође секте.'' ''Ја сам дете Кришне, а не Петра и Милице, случајно сам по кармичком закону рођена 10.10.1980. у Београду.''

Елиминисати породицу из живота придошлице, јесте мера мислије успеха секте.

Нагла потреба да прича и ћути

Једна од најзаступљенијих ''стилских'' вежби које секта намеће свом новом члану јесте да дисциплинује говор од крајности до крајности, од необјашњиве логореје до потпуног мука. Таква лекција мора да се вежба баш онде где је до тада кандидат имао редовну комуникацију, а то је радно место, породица, учионица...

Нови распоред ствари - намештаја у кући

Ово се ваља, оно се не ваља, одавде те ''зраче'' из комшилука, тамо си преблизу родитељске собе... Свака секта има неки свој посебан систем обраде новајлије којим ствара код њега осећање дао њему неко брине па се тако врло често ''новом човеку'' сугерише и нови распоред у стану (соби) како би се заштитио од штетних зрачења неких појединаца...

Одбијање помоћи и сваког старања од стране људи из претходног окружења

Секта, као што је речено преузима покровитељство и заштиту ''је она то чини на прави богомдани'' начин.

Проповедник није само проповедник него и исповедник, духовник, терапеут, исцелитељ, родитељ, саветник за кога се чувају најскривеније тајне. Члановима породице се сугерише да су сувишни.

Ново друштво

Као што смо рекли, далеко од тога да ће то бити неки неугледни, недотерани, неуглађени људи. Са пуно манира и шарма, они ће се трудити да задобију поверење најближих из окружења) породице свога новог сабрата.

Исхрана

Никако не можемо рећи да су вегетеријанци секташи, али многи чланови далекоисточних, синкретистичких, па и псеудохришћанских секти су вегетеријанци. Дакле, уколико неко нагло постане вегетеријанац, треба опрезно утврдити зашто.

Слично претходном, није лоше знати да осим што многи гурмани (који немају никакве везе са сектама) воле ''крваве шницле'', сатанисти у својој исхрани на томе инсистирају.

Иконографија

Све секте имају своје симболе, грбове, логотипе који су бројни онолико колико су и секте бројне. Приметимо ли тако нешто у виду тетоважа, броша, детаља на ланцу, апликације на гардероби, на плакату окаченом у соби, распитајмо се и дознајмо шта то означава и о чему се ту ради.

Литература

Обавезно пратити шта се чита, било јавно, било тајно. Уколико та литература третира ''онострано'', треба се упуштати дискретно у разговоре на тему оног што је у тим књигама (или било каквим другим публикацијама) и кроз те раговоре дознати да ли се то чита само информативно или посвећенички. Ако приметимо да наш ближњи посвећенички тумачи штиво заинтересујмо се и ми ''као'' за те истине које су га заокупиле, јер је то начин да га лагано извучемо, а пре свега преокренемо ситуацију повративши његово поверење. Ово тим пре, што је много малдих читајући парарелигијску литературу самоуко кренуло стазама просветљења, а завршило у душевној болници или на гробљу.

Мисионарење

Најлакше је идентификовати у свом окружењу члана секте када он почне да мисионари. Не треба га нити игнористаи нити му се ругати. Мора се имати у виду да је породица кандидата утолико интересанта за секту уколико се може и он заврбовати. Уколико се то покаже немогућим породица се демонизује и настоји с као што је напред речено одвојити од могућности да било како утиче на живот новог члана. Неки пут му се сугерише прекид сваке комуникације, а некад се чак кандидат дислоцира у други град. Дакле не решавајмо ништа на пречац, дозволимо нашем ближњем да нас врбује, стваљајмо му упорно на знање да је вољен и полако га својим контрааргументима изводимо из лавиринта.

[Дарко]

И последњи део одговора, како прихватити и како се понашати са својим дететом које је тек изашло из секте (брате Шангај, овде ћеш видети све здравствене проблеме које може да ''навуче'' појединац у секти и који се на прави начин манифестују тек кад напусти ''богомдану организацију'').

Како прихватити и како се понашати са својим дететом које је тек изашло из секте

Излазак вашег сина или кћерке из секте може бити тежак. Ово је написано да би вам умањило тешкоће при успостављању делотворног општења и јачања породичних веза. Али немојте то схватити као да треба да преузмете улогу саветника или терапеута, већ да ваша свест о томе може знатно помоћи процесу поновног прилагођавања.

Ваше дете није „аутсајдер"

Приступање секти не указује на грешку, ману или слаб карактер. Секта тражи најбоље квалитете: члан због њих бива врбован.

Чланови покушавају да воде перспективан живот у љубави. Не застрашујте их тврдњом да то чине из слабости или злобе. Ваш потомак је жртва сопственог идеализма и жеље за променом у споју са процесом секташке индоктринације. Такође, битно је схватити да су слабости, страхови, несигурност, осећање кривице, подстицани и гајени да би секта развила зависност и уништила слободну вољу појединаца. Ваш син или кћерка ће покушавати да се опораве од овог облика јаке манипулације.

Ваше дете није болесно

Ранији посматрачи бивших чланова секти изнели су неке претпоставке о појави шизофреније. Постоји култна личност која функционише налик на нормалну личност. Временом, може се препознати ова сектом заведена (измењена) личност. Време и то лечи. Разговор са бившим чланом, истраживање, разумевање контроле ума, и повратак у нормални живот, чак и лаган, показали су се као најбољи лек. Постоје и они којима може затребати додатна професионална нега, психолошка или психијатријска. Међутим, овим људима је таква помоћ могла бити потребна и пре ступања у секту. Стрпљење и подршка су оно најбоље што им ви можете пружити.

Расејаност

Повремено се може јавити стање збуњености или дезоријентисаности. Термин „расејаност" се обично односи на реактивирање секташке индоктринације. Збуњеност може потицати или од потешкоћа при прилагођавању, или од расејаности. Те смене, обично, нису озбиљне, будући да их је могуће пребринути краћим разговором или пребацивањем пажње на нешто друго. Већина бивших чланова пролази кроз то. Не треба се плашити разговора са дететом о томе. Ово стање, обично, не указује на претњу за повратак у секту, али и може. Такође, посаветујте се са особљем рехабилитационог центра, јер они знају ваш случај.

Бивши чланови могу имати потешкоћа при одлучивању

У подсвести, чланови секти су утекли од (доношења) неких мучних, тешких одлука у свом личном животу. Секта је, уместо њих доносила већину одлука. Пре свега, потребна им је пракса да би се вратили у потпуно одлучивање. За неке је то, у почетку, прави проблем. Свакодневне животне нејасноће могу се злослутно помаљати. Будите свесни процеса. Може потрајати дуже но што мислите. Одлуке вашег сина или ћерке о будућим плановима (животним) вредностима итд., могу се, чини се, магловито и споро помаљати. Овде ће ваше стрпљење бити од помоћи. Бивши чланови, такође, морају бити и сами стрпљиви. У тој ситуацији најбоља помоћ је да се конкретне одлуке доносе корак по корак.

Понекад ће бивши члан деловати изгубљено

Ван структуре секте, ужурбаности и подршке, постоји празан простор. Треба мало времена да би се он испунио. Дотле, они можда неко време неће знати шта да раде са собом. Неки падају у, наизглед безразложну, депресију. Ипак, будите свесни нових ослонаца који се развијају. Још један позитиван фактор је и њихово сопствено откриће да су били злоупотребљени и обманути. Бол често за собом оставља осећај празнине и рањивости. Па опет, некима је толико лакнуло што су изашли, да једва чекају да продуже живот.

Друштвени односи

Бившем члану може јако тешко ићи склапање нових пријатељстава, рецимо због стида. Најобичнији друштвени разговори могу представљати проблем. Ваше дете се управо опекло, тако да ће успостављање поверења, бар извесно време, ићи тешко. Није једноставно не дотицати се учешћа у секти током разговора, а и о томе је тешко причати. Можда и није неопходно да се разговара о било ком питању. Само, будите свесни различитих могућности.

Самостално процењивање

Самостално процењивање, обично, не постоји због деградације и подређености појединаца начину живота у секти. Пре свега, осећаји неукорењености и испразности могу бити разлог томе.

Животне вредности и веровања

Оне ће, највероватније, бити крхке и неутврђене. Будите благи и не намећите своје. Потребно је неко време да би бивши члан стекао осећај за сопствене вредности, опажање и веровање. Над овим је секта имала јак утицај, замењујући их, првенствено, својим сопственим системом. Поред времена проведеног у чланству покрета, као и увиђања, могућно и преко депрограмирања, да је било преварено, индоктринирано и израбљивано, ваше дете је било убачено у праву машинерију. Родитељи са нарочито јаким религиозним убећењима, морају бити јако опрезни. Секте се на подмукли начин користе религијом. Прерано етикетирање може бити штетно. Нека ваше дете, временом, само одлучи.

Надокнађивање времена (и претерано надокнађивање времена)

Неки желе да надокнаде изгубљено време, и тако се понашају. Неки ће бити још опрезнији него пре. Чувајте се фанатизма упереног против секте. Он може да статира, а и да буде ослонац, али многи бивши чланови се одлуче да отворено иступају, или, чак, и да помажу другима да се избаве из секте и то чине на један здрав начин. Различите активности, нарочито оне невезане за учешће у секти, корисне су као део комбинације. Многим бившим члановима је потребан одрећени одмор, без претераног учешћа у планираним активностима. Не терајте бивше чланове секте да се одмах укључе у борбу против секти.

Могу се појавити тоталистичке тежње или тежње типа 'све или ништа'

Они су живели у стању ума у коме се зло и добро одређује поједностављено, као у бајкама, превише црно или бело. Охрабрујте, при оваквом стању, смислено размишљење и процењивање.

Они ће, вероватно, бити превише осетљиви на сопствена и ваша осећања

Код њих ће се, вероватно, јављати многа снажна осећања. Ово потхрањује јасно увиђање ствари и плаховитост због ранијег учешћа у секти. Њих је знатно лакше повредити. Због тога су и много осетљивији на остало. То је период рањивости. Ваше дете може желети да дуго борави код куће, а можда и неће.

Односи са супротним полом

Чак и сама та тема може представљати проблем, па и трауму за бившег члана. Секте смрве полност и интиму, прокламујући моралност и уздржавање али се тиме, у суштини, користе као средством контроле. Будући да већина култова третира сексуалну жељу као један од највећих табуа, јавља се нездрави остатак кривице коју бивши члан носи. Многим родитељима је често тешко да разматрају полност, нарочито са одраслом децом. У овом случају, то ипак може користити. Поновно успостављање здравих полних норми може бити веома осетљив проблем.

Пријатељи

Ранији пријатељи можда нису одрасли на исти начин као и бивши члан, али су узнапредовали у својим животима, остављајући бившег члана иза себе. Одлазак у секте и излазак из ње наноси трауму, па ипак учи. У таквој ситуацији може се зачућујуће сазрети. Пријатељи могу да не схвате природу искуства бившег члана култа. Неки ће „умрети од радозналости"; друге то неће много занимати. Пријатељи могу одиграти значајну улогу да би се неко поново осетио човеком.

Чувајте могућност да позовете или се видите са другим бившим члановима

Размена искустава је веома битна. Веома је значајно имати неког ко вас разуме.

Одржавајте контакт са пријатељима који су још увек у секти

Ово је, вероватно, сувише ризично, и то у дужем периоду. Разговарајте о томе са вашим дететом. Охрабрите га да, пре свега, буде опрезно. Писање писама је боља алтернатива.

Не страхујте...

... ако ваше дете увиди неке корисне аспекте у вези са боравком у секти где су се могле десити многе занимљиве и позитивне ствари. Ту се, такође, склапају многа пријатељства. Држите то на уму. Боље је у целости разумети доживљај, него претварати позитивне аспекте у негативне. Таква мера сувише наликује пракси секте.

Осећање даје жељен и прихваћен од своје породице, права је благодет

Благо уверавање може отупети жаоку осећања испразности. Важно је да се према свом детету односите као према одраслој особи, уз оправдане бриге, мисли и осећања. Општење је пресудно. Покушајте да схватите једни друге. Значајан је напор са обе стране. Разговарајте о породици. Делите све, мисли, осећања, наде и разочарања. Они треба да знају да сте и ви човек. Слушајте. Стварно их чујте.

Пропатили сте због учешћа свог сина или кћерке у секти

Можда сте претрпели велике муке и трошкове да бисте утицали на избављење. Битно је да због тих својих потешкоћа не гајите у себи озлојеђеност. Они нису то учинили да би вас бацили у проблеме, чак ако се и чини да је тако. Ако је неопходно, пронаћите други одушак за такву озлојеђеност. Будућност вам може пружити шансу да то размотрите са вашим потомком.

Вероватно сваки родитељ осећа неку кривицу за оно што се догодило. Није то ваша кривица. Задатак да се помогне бившем члану да се поврати изискује љубав, стрпљење, осећајност и разумевање. То ће се исплатити.

* Крис Карсон, преузет из књиге Владимира Димитријевића „Православље и секте", број 5.

Брате Шангај, надам се да ће ти ови текстови бити од користи.  kraljica

[kika]

Draga braćo i sestre,

Ja bih htela samo malo da kažem o tome koliko u mon kraju nadiru ovi sektaši! Često nam dolaze kući, kao mi imamo predavanje o  klapklap pa ako ste voljni i sl. Ja ih ni u kuću ne primam(mislim da ne grešim), jer pročitah da ih treba primati(ako sam dobro razumela), nemam snage da ih slušam https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='klapklap' />. Samo upitam iz koje ste parohije! Nadiru sa svih strana ali  slavabogu i  Bogorodicaaaaaa  oteram ih!

[Дарко]

Кико, слободно нам испричај, свако искуство је драгоцено. Нађи понекад мало стрпљења па их саслушај  klapklap

[suza]

darko nekako  sam osjetila zelju da ovo napisem mozda neko svati i razumije sta i o cemu, ima mnogo godina kad jedna osoba blize familie ,jednostavno ovako ta osoba je komunjara bila do ovog rata zadnjeg u jugi ,posle i sada idu u crkvu, a u ratu samom  je znala ta osoba mnogo da vrijedjala i psovala,  mislim da mrznja bila u samoj toj osobi tolka da mi znalo pozliti i da sam povracala danima kad bi  dosli kod mene u posjetu ,svo vrijeme nisam nikad nista rekla vec sam pustila da pricaju  kad nisam mogla izbjeci ,mnogo  cak i moja djeca su to osjecala cesto da su ponekad rekli nekako kad oni dodju samo nemir neki donesu  ,sve tako su znali da idu do bez granica ,interesantno da su mnogo puta znali napasti i pricu ispricati kako nema nista nema isusa nema nicega posle ovoga zivota,jednom su mi dosadili pa sam im rekla sve vase znanje zadrzite za sebe  ,nepricam o nicemu sto se vjere tice i svega  i tako isto me vase misljenje neinteresuje  ,jel sam osjetila da neka kontrola nevidjena pocela da djeluje u mojoj porodici,ukucanima  ,od tada smo imali redje posjete manje se zvali telefonom i tako ,onda sam saznala od drugih kako psuje i prica  da uzmamo drogu ,gle posle kratko su poceli drugu pricu da pricaju kako sam u sektima tako da me licno napadali i pricali stvari dugo vise godina nazalost,sto ta osoba i  zena mu nisu znali da im rodjeno dijete sa drogama imalo posla ,pa jedno samo sa sektima se druzilo najbolje prijatelje imje to dijete imalo , znala sam da se druzi dijete to sa svojom djecom i sa kim su najbolji prijatelji  tako da su mnoge godine prosle jel sam kontakt prekinula sa svima bila al oni nisu samnom nikada jel su pricali kud su stigli izmisljotinje,poceli su slaviti slavu i zvali su me otisla sam i gle svake godine sam saznala  tu nesto ,il su me napali pa rekli ti se neznas ni prekrstiti kaki Bog tebe gleda jos,il zene obavezno su u kuhinji neki obred  radile sto su za mene licno vracke magije a ne slava,tako posle par puta sam shvatila  nesto i prekinula na slavu da idem  isto ,sada jos uvijek  se bave samnom,mogu reci da su hulama naskodili  i ne malo sve smo prezivjeli    al ostao je jedan utisak  da mnogi sto idu u crkvu nemora znaciti  mnogo,eto zato moje pisanje  tu negdje da su svi ljudi isti ovog svijeta

[Дарко]

Као што си рекла Сузо, ако неко иде у цркву а чини оно што су нпр. теби чинили то нису прави верници, тј. они само ''носе маску побожности, а изнутра су вуци грабљиви''.