Какав ће бити однос оних који су се мрзели по свеопштем Васкрсењу?

[Иван Ивковић]

kako znati prosto kad dići ruke od nekoga, tako da se izrazim? Kako znati da smo dali sve od sebe da se ta ljubav sačuva, pa ako i ona u tim trenucima samo provejava svojim prisustvom među nama? Hvala unapred...

Мислим да бих могао дати одговор само на ово. Не треба никад дићи руке. Чак и да неко потпуно одбаци твоју добру намеру увек ти остаје могућност да се искрео молиш за њега.

[Драган άσημος :)]

Мислим да бих могао дати одговор само на ово. Не треба никад дићи руке. Чак и да неко потпуно одбаци твоју добру намеру увек ти остаје могућност да се искрео молиш за њега.

То да никад не одустанеш од тога човјека, и да кад се све исцрпило остане искрена молитва, без обзира на све што вас раздваја, мислим да ће Господ при другом доласку препознати као један од разлога да те, заједно са осталима, позове ријечима: "Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета."

Мислим да би се ти, таквим твојим поступком, осјетио прозваним у овим ријечима Христовим.

[Иван Ивковић]

@, теоретски љубав лепо звучи...

...малчице је друкчије у пракси...

[Драган άσημος :)]

Знам брате, ја се ево годинама борим и падам, са осјећањем нетрпељивости према неким људима из моје свакодневнице.

Сваки дан их срећем, позвани смо једни на друге, а хладноћа према њима не престаје.

Ето такав сам.

Ако то остане тако до краја мога живота, шта могу да чујем и на који позив Христов могу да се одазовем ако не на:

"Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим."

[Иван Ивковић]

 

Да ли је плач користан за верника?

[Н И Н Е]

Asocirao me naslov ove teme (link), pa da napomenem...

Konkretno, imao sam iskustvo da sam počeo, takoreći, upoznavati jednog bratića u Hristu, počeli smo koliko-toliko deliti iskustva, pričali, družili se... I jeste, videlo se da će teško ići, jer i on težak, ja isto (k'o izvesni rudnik olova ) i na kraju pukne to... Sad, nisam poznat po upornosti, možda po tvrdoglavosti, al je tu nisam iskoristio kako valja. Nego, pitam se, ako uzmemo da saučesvujemo u Svetim Tajnama Crkve, obojica se trudimo da živimo život u Hristu, u kakvom ćemo odnosu biti kada dođe Carstvo Božije? Da li bi raj za nas bio raj ako bi nas Bog stavio jednog pored drugog, ako ostane ovo sada što stoji, da ne možemo jedan sa drugim?

Мени се чини да рај неће бити крцат као што неки мисле, баш због наше међусобне нетрпељивости. Мораћемо се баш помучити да отворимо срце ако желимо да се нађемо у рају.

[Zero]

Мени се чини да рај неће бити крцат као што неки мисле, баш због наше међусобне нетрпељивости. Мораћемо се баш помучити да отворимо срце ако желимо да се нађемо у рају.

Pa, znam, mene moraju pajserom da otvaraju ljudi, a onda shvatim koliko može lepo biti sa čovekom... Mislim da je put ljubavi stvarno "lakši put", kako reče starac Pajsije (čini mi se da je on), prosto kad čovek sa ljubavlju ide, ma šta radio, neće pogrešiti, jer pušta da Bog dela kroz njega. I ma koliko teško bilo, opet je nekako normalno tako, prosto čini se da je čovek stvoren da voli...

[Deja Vu]

mene moraju pajserom da otvaraju ljudi, a onda shvatim koliko može lepo biti sa čovekom

 

Nesto je slicno samnom. Npr. nekad (zapravo ima vec pola godine) mi se uopste ne kontaktira i ne druzi ni sa kim i to obicno najblize osobe tipa neki prijatelji ili rodbina. Prosto me mrzi da im posaljem poruku na Fejsu: E sta ima, kako je itd. itd. to mi bude kao neko smaranje, osecam kao teret obaveze, javi se u glavi taj glas tipa "ajd moras, radi reda ipak ti je kao prijatelj/brat/sestra". To je kao u Dva i po muskarca kad Alena tesi keva jer je pao u bedak, pa ona kaze njemu: Ja te volim, a on kao hvala, a ona: Sta cu moram sin si mi.

 

A onda kad udjem u te kontakte sa njima, onda sve u redu mogu razgovarati. Mada opet zna da se javi taj glas: Ajd dosadan/dosadna si vise, hocu da gledam/citam nesto na netu a ne da se sa tobom dopisujem. 

[Milan Nikolic]

Битно да у Европи има места за нас.

[Никола Ђоловић]

Asocirao me naslov ove teme (link), pa da napomenem...

Konkretno, imao sam iskustvo da sam počeo, takoreći, upoznavati jednog bratića u Hristu, počeli smo koliko-toliko deliti iskustva, pričali, družili se... I jeste, videlo se da će teško ići, jer i on težak, ja isto (k'o izvesni rudnik olova ) i na kraju pukne to... Sad, nisam poznat po upornosti, možda po tvrdoglavosti, al je tu nisam iskoristio kako valja. Nego, pitam se, ako uzmemo da saučesvujemo u Svetim Tajnama Crkve, obojica se trudimo da živimo život u Hristu, u kakvom ćemo odnosu biti kada dođe Carstvo Božije? Da li bi raj za nas bio raj ako bi nas Bog stavio jednog pored drugog, ako ostane ovo sada što stoji, da ne možemo jedan sa drugim? Znam da ne može svako sa svakim, ali voleo bih ovo da znam... I aj da se nadovežem na ovo: kako znati prosto kad dići ruke od nekoga, tako da se izrazim? Kako znati da smo dali sve od sebe da se ta ljubav sačuva, pa ako i ona u tim trenucima samo provejava svojim prisustvom među nama? Hvala unapred...

 

 

И мене ова питања муче.

Ако се држимо Христа он је мало категоричан па каже: У чему те затекнем у томе ћу ти судити.

Тако је и овде.

Колапсе са неким људима болујем најмање годину дана, неки су ми били као род. Проблем је отуђење, сујета, изолација, самодовољност. Ако само једна страна воли и нуди опроштај а друга га одбија, нема помака. За правог хришћанина и тај одбитак може бити пакао без обзира што воли.

Питаш како препознати моменат да нема даље?

Мислим да се то не може неповратно фиксирати (јер слобода је динамичка и игре се лако ротирају са покајањем или оним "први ће бити последњи а последњи први") осим ако није у питању ментална оболелост некога ко је изгубио све моралне и љубеће параметре.

Где ниси пожељан, лако је осетити. А онда, ако љубави имаш, повлачиш се, не намећеш своју љубав. Јер наметање односа тамо где односа нема само може бити дефект љубави.