Свадба у Кани Галилејској (Јн 2, 1 - 11)

[Дарко]

Свадба у Кани Галилејском – Јн 2, 1-11

       О чуду у Кани Галилејској пише само јеванђелист Јован. Опис догађаја у Кани Галилејској је опис очевица, онога који је видео и који сведочи. Лична присутност писца овоме чуду је неоспорна. Овај одељак спада у такозване наративне делове Јеванђеља. Његова аутентичност није оспоравана. Обично се узима да јо ово прво чудо које је Христос учинио, мада ми о Христовом детињству не знамо ништа поуздано (ову празнину покушавају да попуне разна апокрифна Јеванђеља), и не постоје поуздани разлози да у то верујемо. Оно што је сигурно је да је Он захваљујући овом чуду почео да бива свима познат.
      Овај одломак Јовановог Јеванђеља (зач. 6) чита се приликом обреда венчања. Младенци би једном за увек требало да запамте да тамо где је Христос, тамо је и живот и изобиље живота (Јн 10, 10) и да не могу они један другом дати спасење, већ је Христос тај који милује и спасава.
Требало би приметити да је Христос своје прво чудо учинио тако што је претворио воду у вино. На Тајној Вечери дао је својоим ученицима да пију Његову крв у виду вина. Најдубља тајна вина је откривена у Личности Исуса Христа.
      Чудо у Кани Галилејској је било један од преломних момената у Христовом животу. Од тог тренутка повероваше у њега ученици његови (стих 11), мада је Натанаило пре тога исповедио своју веру у Христа (Јн 1, 49).


Јеванђеље по Јовану (2, 1 -11)

Текст и тумачење

1) И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и онде беше мати Исусова.

Сви догађаји описани у 1. глави догодили су се у току два дана. Трећега дана беше свадба у Кани. Трећи дан је вероватно уторак, дан када су се Јевреји венчавали. Неки тумачи у оваквом Јованом набрајању дана виде алузија на 1. главу Постања, имајући сам почетак Јовановог Еванђеља (У почетку). Ово тумачење је прихватљиво, јер је више него очигледно Јованово настојање да подсети читаоце на почетак стварања дајући овом старозаветном догађају један христолошки карактер.
Кана је било мало место и један такав догађај мора да је привукао многе становнике. У Библији се она помиње на само на овом месту.  Писац Кану поближе одређује као Кану Галилејску, јер је постојала још једна – Кана Сидонска. На месту Кане Галилејске данас се налази место Кефр Кенна.
Јован најпре извештава да је на свадби била мати Исусова, притом уопште не помињући њено име. Додуше, Јован не помиње ни своје име. На свадби се не помињње Јосиф. Постоји претпоставка да је он већ раније умро. Међутим, овоме се противе речи из Јн 6,42: “Није ли ово Исус, син Јосифов, коме ми знамо оца и матер?” У сваком случају, Јосиф није био присутан на свадби.

2) А позван беше и Исус и ученици његови на свадбу.

На свадби је био и Исус са својим ученицима. Он је дошао на свадбу са својим ученицима, не да би се гостио, већ да би учинио чудо и показао славу своју као Јединородни Син Очев. Под изразом “ученици” не мисли се на Дванаесторицу. Ученици који су били са Христом су Андрија, Петар и Јован. Присутан је био , вероватно, и Натанаило, јер је он био из Кане Галилејске (Јн 21,2). Присуство ученика на свадби је веома важно, јер су они следили Исуса и веровали у Његово чудесно послање.
Будући позван (на свадбу), Господ није дошао заједно са осталим званицама, које су стигле пре Њега, како би ови попили прво лошије вино. Затим је дошао и Он, да би (са Собом) донео и боље вино. Заједно са осталима био је позван и Господ, јер се по Својој спољашњости није разликовао од њих.
У овом стиху се не помињу “браћа Исусова”. То је чудно, јер с правом можемо претпоставити  да су били на свадби. Тешко да је ово чудо оставило неки утисак на њих јер јеванђелист каже “Јер ни браћа његова не вероваху у Њега.”(7,5) Да су били на свадби сведочи и стих 12.
Савремени протестантски коментатори углавном сматрају да би под изразом “браћа Исусова” требало схватити Маријину и Јосифову децу чиме одричу приснодјевство (увекдјевство) Пресвете Богородице.  Црква је одувек веровала у приснодјевство Дјеве Марије, и ова протестантска мишљења су само оживљавање древних јеретичких учења.

3) И кад неста вина, рече мати Исусова њему: “Немају вина”.

Нестанак вина се не може другачије протумачити до да су малденци били сиромашни, или су се прерачунали у броју званица. То је била срамота за породицу, а поред тога на Блиском истоку су постојали одређени прописи који су налагали казне за оне који не посвете довољно пажње свадбеним обичајима.
Тада на сцену ступа мати Исусова. Она је о Исусу знала нешто што остали нису. Смерна слушкиња Господња обратила се своме Сину у нади да ће Он помоћи домаћинима који су се нашли у невољи. Марија је видела да понестаје вина, и знала је да Он није безразложно дошао на ту свадбу.

4) Исус јој рече: “Шта хоћеш од мене, жено? Још није дошао час мој!”

Господ јој се обраћа помало чудно: “жено”. Тако јој се обратио још једном на Голготи (Јн 19,26). Тако се обратио и Марији Магдалини после Васкрсења (Јн 20,15). Ова реченица се тумачи на најразноврсније начине. Римокатолици из ових редова црпе своју мариологију, док протестанти сматрају да се она може узети као полемика против оних који су обожавали Марију. Ово обраћање требало би схватити више озбиљно и свечано. Ово Исусове речи можемо узети као његово динстанцирање од мајке. Св. Кирило Александаријски каже да су ове Спаситељеве речи врло јасне. Он сматра да се Христос овако обратио мајци упозоравајући је да га не пожурује, јер присутнима није хтео да се представи као неки чудотворац, којих је у оно време било много.
Св. Јефрем Сирин ово место тумачи: будући да је Марија мислила да је узрок његових чуда стицање славе и части у јудејској светини, Он јој је рекао: “Још није дошао час Мој”. Он, наиме, није сатворио дело због онога о чему је мислила Марија, него пре због тога што је хтео да угуши ту њену помисао.
Треба приметити да “мој час” има значење смрти и славе (као и свуда код Јована). У Христовом животу је битна само једна веза, а то је однос са Оцем. Никакви биолошки односи нису одређивали Христов идентитет. У том смислу треба и схватити ове речи упућене Богородици.

5) Рече мати његова слугама: “Што год вам рече учините”.

Овај стих нам сведочи да претходне Исусове речи нису биле грубе, иако се то може учинити на први поглед. Богородица их барем није тако схватила. Она је знала да ће њен Син помоћи, али није знала како, није знала начин на који ће Господ учинити чудо. Ове речи Пресвете Богородице сваког хришћанина увек подсећају на апсолутну послушност Христу.
Свети Јефрем Сирин мисли следеће: Марија је знала да ће Христос на овој свадби учинити чудо, али није била сигурна у које време и како ће оно бити извршено. Када је видела да понестаје вина, посумњала је да ће чудо бити управо овде иѕвршено, и због тога је рекла: Немају вина. Христос је одговорио: Још није дошао час Мој, тј. за Мене не постоји време или, није ни потребно да дође Моје време, будући да је оно већ дошло и да свагда јесте. Марија је из тих речи разумела да је њена сумња била неоснована, због чега је рекла слугама: Шта год вам каже Син мој учините.

6) А онде беше шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватаху по две или по три мере.

Ово је први призор из амбијента у коме је протицала свадба. Писац нас полако уводи у оно што ће  се ускоро десити. У шест камених судова стаје велика количина воде. Једна мера обухвата 30 – 34 литра, дакле, у сваки од судова је могло стати око 75 литара.  Мојсијев закон прописује доста често очишћење или прање, нарочито за свештенике и левите (Изл 2,5; Лев 15,13). Јевреји су волели да се купају и то су чинили кад год су могли, с обзиром да је вода у Палестини била реткост.  Количина у овим судовима говори о броју званица јер слуге пре оброка полију руке сваком поједино госту.

7) Рече им Исус: “Напуните судове водом”. И напунише их до врха.

Исус је заповедио слугама да напуне  судове водом. Слуге знају да је у судовим само вода. Писац нагалашава да су судови напуњени до врха. Податак је важан јер искључује сваку превару.

8) И рече им Исус: “Захватите сада и носите пехарнику”. И однесоше.

Пехарник (трпезар) је имао функцију да руководи свадбеном церемонијом. Он је био први слуга. Он ће први окусити вино које је неизрециво од воде постало.

9) А кад окуси пехарник вино које је постало од воде, и не знађаше откуда је , а слуге знадијаху  које су захватиле воду, позва пехарник женика.

Очигледно је да пехарник није био у току онога што се догађало око Господа Христа. Вероватно је био стално у покрету, тако да није чудно што није видео како је вино настало. Св. Кирило Александријски каже: “Шта је тешко Свемогућем? Зар је тешко ономе који све ствари зове из небиће у биће да их претвори у шта год пожели?”
Што се тиче хипотеза да су прикази Дионисијевих  чуда дали повода некима да прогласе Христово чудо у Кани позајмицом из разних митова, најбољи одговор је: Исус је дошао да стварно и уистину изврши ствари које сте ви само замишљали да богови могу учинити, који је дао Баркли.
Због чега је Господ, на почетку Својих знамења, изменио природу воде? Да би показао да је Божанство, које је изменило природу воде у каменим посудама, изменило и природу у утроби Дјеве, слично као што је и на крају Својих знамења отворио гроб да би показао да грамзивост смрти није могла да Га надвлада.
Он је, дакле, од воде начинио вино да би свакога убедио у то, на који начин је дошло до Његовог зачећа и рођења. Шест сасуда позвао је за сведочанство једној Дјеви, која је Њега родила. Камени сасуди су на сасвим нов и себи несвојствен начин зачели и родили вино, и више нису рађали. Тако је и Дјева родила Емануила, и више није рађала.

10) И рече му: “Сваки човек најпре добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино  до сада.”

Овако тумачи св. Јефрем Сирин: Ово је пехарник рекао да би се објаснило да је оно, што је претходило, било слично житници (тј. припрема), јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1; 17). Земаљски женик позвао је Женика небеског, и Господ је, припремивши се за свадбу, дошао на свадбу. За трпезу је био позван Онај, Који је за целу васељену приуготовио трпезу у Свом Царству, и подарио им је свадбени дар да би се утешили.

Речи пехарника се могу схватити на три начина:

1. најчешће се узима да се пехарник нашалио са младожењом;
2. можда га је похвалио због оваквог поступка;
3. можда га је укорио зато што поступа супротно опробаном обичају.

На крају гозбе појавило се боље вино, а пехарник није знао одакле, мада га то није много ни занимало. Њему је најлогичније било да је боље вино сачувао младожења. Овај стих показује да Христос није правио помпу када је претварао воду у вино. То није приметио ни пехарник, а вероватно ни многи други. Онима којима је било дато да примете ово чудо, приметили су (стих 11).
Овај стих се може протумачити и есхатолошки. Често чујемо да боље увек претходи лошијем. Ако овако размишљамо, изненадићемо се да у Светом писму првенство у хронолошком смислу заправо значи инфериорност: Кајин претходи Авељу, Исмаил се родио пре Исака, Исав је претходио Јакову, Арон је претходио Мојсеју. Није у почетку, у прошлости, овај свет био савршен, па је грехом то савршенство изгубио, већ је читав свет створен да свој циљ – заједништво са Богом – оствари у једном будућем догађају: најпре оваплоћења и васкрсења Христовог; а потом другог и славног доласка, а када ће Бог да буде све у свему (1Кор 15, 28).
Зато хришћанин не размишља овако: “Добро је старо вино. Зашто бих узимао ново, јер свакако је боље старо”(уп. Лк 5,39), већ са вером и љубављу чека боље вино и жуди за њим, верујући речима Господа Исуса Христа који је рекао: “Кажем вам, пак, да нећу од сада пити овога рода виноградарскога до онога дана кда ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега” (Мт 26,29)

11) Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења, и показа славу  своју, и вероваше у њега ученици његови.

Писац опет нагалашава да је Исус учинио прво чудо у Кани Галилејској. Овим чудом Христос је подсетио на речи пророка Исаије: “У прво време он обесцени земљу Завулонову и земљу Нефталимову, али у време последње он ће прославити Пут уз море, с оне стране Јордана – Галилеју незнабожачку. Народ које је у тами ходио виде светлост велику; оне што у мрачној земљи обитаваху светлост јарка обасја”(Ис 9,1-2)
Вино по самој својој природи весели човека. Како је Његова заповест брзо сатворила вино које је пријатношћу свог укуса превазилазило све остале врсте вина, због тог његовог превасхкодства распитали су се и дознали ко је његов господар и творац.
Интересантно је приметити да се каже “и повероваше у њега ученици његови”. Иако је пре тога Натанаило изразио своје веровање у Господа, каже се да су ученици поверовали у Њега, као Господа. Ово би требало схватити тако да је ово чудо било усмерено на то да га виде пре свега Христови ученици. Они су били позвани да виде чудо и препознају и поверују у Христа, или пак да потврде своју веру.
Овим случајем се показује да је Христос, иако беше позван као страни гост, у суштини био господар свадбе, јер је недостатак на свадвеној гозби допунио Својом речју која испуњава све несавршено. Осим тога, Господ овим чудом није створио потпуно нову ствар, нити је Своје делање ограничио на исту стару ствар, каква је била раније, јер им није предложио да пију воду уместо вина. Он, међутим, није у потпуности прешао преко граница те ствари јер вино, које је начинио, сатворио од раније сатворене воде. Он, дакле, тамо није открио потпуно нову ствар него је ту претходну ствар изменио, како би посредством њене промене показао да је Он њен господар и како би тиме, што ју није учинио нечим другим, остали разумели да Он њу не презире и не одбацује. Исто тако ће и на крају времена те исте твари бити обновљене, будући да она воља, која је једном речју изменила обичну воду у пријатно вино, може васцелој творевини васпоставити облик, чија је лепота неизрецива.

[JESSY]

Приликом описа свадбе у Кани Галилејској у Еванђељу по Јовану (Јн 2,1–11) на Маријину констатацију да је нестало вина, Исус одговара својој мајци: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Како разумети ове речи Господње?

 

У оквиру описа чуда у Кани Галилејској, које нам је предато једино од Еванђелисте Јована, долази до чудног дијалога између Марије и Исуса Христа. Наиме, Исус је са својим ученицима и мајком био присутан на свадби. У једном моменту нестаје вина и Марија се обраћа Исусу: „Немају вина.“ Исус јој на то одговара: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Ово је једно од новозаветних места које код читалаца често изазива недоумице и то с разлогом. Маријина констатација да је нестало вина узрокује Исусове загонетне речи које чак звуче грубо и дистанцирајуће.

 

Најпре треба покушати да се појасни Исусово питање упућено Марији: „Шта је теби до мене, жено?“ Ова реченица је превод једне чудне грчке конструкције која би буквално преведена значила: „Шта имамо ти и ја?“ или „Шта је мени и теби (заједничко)?“ Разлог ове необичне граматичке конструкције лежи у томе што се ради о изворно семитској формулацији, односно о семитизму, што је назив за речи и конструкције које су у грчком језику преузете из семитских језика. Ова конструкција се релативно често користи у Старом Завету да би се изразила непремостива дистанца између два саговорника која отежава њихову даљу комуникацију (види, на пример, Суд 11,12; 1Цар 17,18; 2Цар 3,13; 2Днев 35,21). Марија се Исусу није обратила са недвосмисленим питањем или пак молбом да учини нешто и помогне домаћинима свадбе – да се извуку из тешке ситуације у којој су се нашли оставши без вина.

 

ЉУДСКЕ ЖЕЉЕ И БОЖИЈА САМОВЛАСНОСТ

 

Исус је, међутим, очигледно разумео њене речи као молбу или подстицај да нешто предузме. Његова реакција показује да не жели да му се сугерише када треба нешто да учини. У једном дубљем теолошком смислу, ово место значи да Богом и његовим чудесним делима нико, па ни мати Божија, не располаже и да се не може на сваки захтев или молбу очекивати аутоматска реакција. Непремостива дистанца између Марије и Исуса која се овде наглашава је дистанца између људске жеље и Божије самовласности и слободе да на њу одговори или не. Ова дистанца још се више продубљује Исусовим ословљавањем Марије са „жено“. Мада нама, данас, ово обраћање звучи грубо, оно је било уобичајено за тадашњу епоху – када је неко желео да се љубазно обрати жени, као данас на пример са: „госпођо.“ Међутим, и даље остаје необично то што се Исус мајци обраћа на овај начин. Ово обраћање треба разумети у контексту претходно наведеног, наиме да се читава реченица односи на дистанцирање од Маријине жеље као символа свих људских жеља, захтева, молби и сл. Богу и Божије самовласности да делује када и како хоће. Простор вере је простор неизвесности и недетерминисаног односа са Богом. Божанска слобода Бога Логоса (Јн 1,1) измиче свакој инструментализацији, ма од куда она долазила. 

 

ЗАГОНЕТНЕ РЕЧИ ХРИСТОВЕ

 

Следеће загонетне речи су: „Још није дошао мој час.“ У Еванђељу по Јовану често се помиње „час“ Исусов који се на крају испоставља као „час“ његове смрти на крсту и пројаве божанског идентитета (Јн 7,30; 8,20; 12,23; 13,1; 16,32; 17,1). У том светлу наведене речи изговорене на свадби у Кани Галилејкој значе да Исус ставља мајци до знања да моменат пројаве његовог божанског идентитета у свету још није дошао. Још једном се наглашава дистанца између Марије и Исуса. Међутим, дубље промишљање над текстом показује да овај однос није обичан и да постоји нека врста тајновите комуникације између Марије и Исуса.

 

Наиме, Марија се у тешком тренутну на свадби обраћа Исусу свесна да је он једини који може да реши овај проблем. Како је мислила да Исус може да реши проблем? Зар није и сама чињеница да му се обраћа показатељ вере у његове чудесне моћи које чак и у овако безизлазној ситуацији могу наћи излаз? Зар није веровала да за њеног Сина не постоји нерешив проблем? С друге стране, Исус разуме шта мајка жели да му каже, а да она није јасно изразила своју жељу. Коначно, без наставка даљег дијалога Марија се обраћа на свадби присутним слугама речима: „Шта год вам каже, учините“ (Јн 2,5).

 

Мати Исусова се, и поред његове дистанцирајуће реакције, ослања на човекољубивост свога Сина. Она га познаје, она зна да он неће ускратити утеху потребитима. Њене речи надаље показују да она не зна шта ће се десити, нити се усуђује да даље пита о томе, већ саветује слугама да се у потпуности препусте ономе што им Исус буде наложио. И чудо се догодило, вода је претворена у вино, и то вино најбољег квалитета (Јн 2,10).

 

Остварење чуда на подстицај мајке показује да се Исусове речи: „Шта је теби до мене жено?“ не могу читати као груб одговор; мада, с једне стране, Исус овим речима наглашава дистанцирање од мајчине жеље коју она очекује да јој испуни, ипак на крају он ту њену жељу испуњава, помогавши на тај начин и домаћинима и слугама који би свакако били кажњени да су сватови остали без вина.

 

ЧАС ХРИСТОВ

 

Исус Христос се обраћа својој мајци у тренутку почетка његовог јавног деловања у свету речима: „Још није дошао мој час.“ Он јој на тај начин указује на две ствари: прво, чудо које ће управо учинити не треба схватити као његов „час“, као моменат откривења његовог истинског идентитета. И у другим Еванђељима се наглашава то да Исус не жели да од стране своје непосредне околине буде схваћен само као чудотворац. Он је знао да такво схватање његове личности може да раслаби његове следбенике за суочавање са његовом крсном смрћу која следи. С друге стране, мада тај час још увек није дошао, он је отпочео, пошто се претварањем воде у вино пројављује на најопипљивији начин нетрулежност и пуноћа његовога дара људима. У том смислу треба разумети и Исусове речи у Јн 4,23: „... долази час и већ је настао.“

 

Затим, Исус, на парадоксалан начин, дистанцирајући се од њене жеље, истовремено јој открива тајну која ће уследити у даљој приповести, а то је да спасење долази кроз страдање, али да је оно већ присутно кроз чуда која Исус чини преображавајући творевину и уводећи је својим присуством у једну нову стварност.

 

На крају, можемо закључити да Јн 2,4 не осликава недостатак поштовања према Богородици, већ само дистанцирање између човекове жеље и богочовечанске ничим условљене воље, која се пак на крају, у чињењу чуда, ипак показује као човеку окренута и посвећена. Међутим, како смо показали, постоји неки тајанствени однос мајке и Сина који струји из дијалога који воде, а који се показује присан и савршен баш у догађају самог чињења чуда за које је Марија ненаметљиво замолила Исуса.

 

БОГОРОДИЦА И ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА

 

Интересантно је приметити да је у Еванђељу по Јовану, Марија присутна и код првог и код последњег откривењског акта свога Сина. Њено присуство сигнализује почетак, у Кани Галилејској (Јн 2,11) и крај, под крстом (Јн 19,25–26), откривењске делатности Бога Логоса међу људима. „Час“ који још не беше дошао на свадби у Кани, из перспективе крсног страдања задобија коначно тумачење. Мати Господња која вероватно тада није била свесна значења „часа“ који још није дошао, доживела га је под крстом, када је он коначно „дошао“ и отворио врата спасења човеку и свету.

 

др Предраг Драгутиновић

 

[Anette]

https://www.pouke.org/forum/topic/15278-%E2%80%9E%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%B1%D0%B8-%D0%B4%D0%BE-%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%BE%E2%80%9C/

[JESSY]

упс....нека неко споји теме или избрише ову моју......