Како гледате на конфликте и да ли сте конфликтна личност?

[Драган orthodox]

Постоје људи са којима морамо да прекинемо комуникацију или нећемо моћи мирно да живимо од њих. Негде где смо животном свакодневицом принуђени да делимо простор и време са њима гледамо да комуникацију сведемо на нужни минимум. Главни је проблем што сви не видимо ту границу где престајемо ми, а почињу други.

[JESSY]

 

Већину психијатара, па и лекара опште праксе занима данас питање на који се начин манифестују симптоми код њихових болесника. Познато је, на пример, да је хистерија са својом јарком психосексуалном симболиком, која се одражавала у тзв. великим хистеричним нападима, практично ишчезла. Још неке форме неуроза, које су биле карактеристичне за крај прошлог и почетак нашег века, такође се све ређе појављују. Прилично једногласни извештаји лекара, психолога, социолога са разних страна света обавештавају нас да су неурозе у порасту, али да су од пре неколико деценија почеле да мењају своје начине манифестовања. Онај некадашњи, драматски и театралан начин самопоказивања, као што је то било у случају хистерије, уступио је место све чешћим неуротично-депресивним синдромима и, још чешћим, хипохондричним сметњама, без икаквог органског налаза, или са неким лакшим налазом.

 

[JESSY]

Стрпљиво слушајући исповести таквих болесника, који се жале на најразличитије могуће сметње у свим унутрашњим органима, лекар и нехотице уочава да све ове тегобе телесног карактера треба, у ствари, да попуне неку празнину, неки недостатак, неку рану у психичком животу пацијента. Осећајући се све више усамљен, несхваћен, чак и одбачен и одгурнут, свеједно да ли од сопствене породице или друштва, такав пацијент почиње да се понаша према своме телу као према детету, као према нечему што му је још последње остало, што заслужује посебну пажњу и негу. Врло често се иза таквог инфантилног става пацијента крије или очајни апел упућен околини да га бар сада разуме и помогне му, или уцена истој околини, односно свестан или несвестан покушај да из болести извуче највећу могућу корист. У сваком од ових случајева постоји несумњиво на дну пацијентове душе осећање безвредности, празнине, некорисности и дубоког незадовољства собом. Некада би овакав човек показивао то своје незадовољство или хистеричним нападима или хистеричним понашањем у коме често и алкохол одигра своју деструктивну улогу. Има таквих испољавања, наравно, и данас па ипак све мање. Насупрот таквом начину реаговања, све се више сусрећемо са типом данашњег човека који носи у себи своје тегобе, труди се дуго времена да их не испољи, прерађује их својим сопственим ферментима. Управо овакав тип пацијента сусреће лекар све чешће у својој пракси, при чему их пацијент, постајући слеп за своје душевне проблеме, преводи на „телесни језик“, соматизира их, како се то стручно каже, и долази лекару са различитим жалбама на функционални поремећај.

[JESSY]

Чудна је ствар то наше тело, као и појављивање неких телесних симптома који су психичког порекла. Иако нам је пут претварања неког психичког конфликта - на пример, неке мучне нерешиве ситуације у породици или на радном месту - у телесни симптом готово до танчина познат, као, на пример, настајање гризлице у стомаку или високог крвног притиска, још остаје тајанствена способност неких људи да све своје конфликте, и оне најжешће, задрже на психичком плану а с друге стране, чудна пријемчивост неких наших унутрашњих органа (нарочито желуца, црева, срца) да узму на себе претешки терет психе, жртвујући се на неки начин за психу у прихватању конфликата. Импресивно је посматрати како код неких пацијената, који су дуго у мучној напетости изазваној неком свесном или несвесном конфликтном ситуацијом, настаје право олакшање када се појави неки телесни знак болести. Овакви пацијенти често доживљавају телесни бол као знак олакшања, као да се телесном патњом жели неко искупљење, понекад и поткупљење неког строгог ауторитета било у околини болесника или у њему самом. Старијим психијатрима било је одавно познато да се чак и код хроничне схизофреније примећују побољшања када болесник оболи од неке физичке болести. Тело нам дакле, на известан значајан начин помаже да растеретимо своју савест, да ублажимо оштрицу конфликта, да одложимо решење проблема који нас мучи. Да ли је такав начин реакције једини и да ли је најбољи?

[JESSY]

Било би нечовечно и чудовишно тражити од људи да буду хероји и да на све ударе живота одговарају филозофским смешком или бескрајним опраштањем. Читавим својим психофизичким устројством човек није способан за такве одговоре и велико је питање да ли ће икада у будућности бити способан. Њему је много својственије да на бол реагује патњом, на патњу болом, на неправду мржњом, на мржњу опет само мржњом. Па ипак, нешто се мења у психи данашњег човека. Његове реакције нису више онако силовите и непромишљене као некада, његово тело је све мање онако робусно, „здраво“ и отпорно као некада. Друштво је опет оно које све мање хоће да прихвати и толерише овакве реакције стварно или лажно оптерећене увређеним афектом. Људи полако почињу да уче да постоје и друкчији путеви „абреаговања“, а у првом реду то је пут преко тела, кроз тзв. психосоматске реакције. Тело све више постаје онај све осетљивији инструмент психе преко кога се сада одвијају душевне реакције. Тај пут је много сложенији и изазива знатно више унутрашњих потреса од онога ранијег, непосредног телесно-афективног пражњења. Давали ми предност коме хоћемо путу, овај други пут соматизације, поунутрашњивања психичких конфликата постаје све доминантнији и неизбежнији.

[JESSY]

Да се још једном вратимо на постављено питање: да ли је овај телесни начин реаговања на психичке конфликте најбољи начин и да ли је једини? Чињеница је да је специјално у нашем народу најчешћи овакав начин реаговања, уз оно још увек непосредно, силовито пражњење. У осталих народа, нарочито англосаксонског, али и код појединаца свих народа, зачуђавајућа је способност да се одржавају и задржавају конфликти на чисто психичком плану. Треба одмах рећи да им на овоме не треба много завидети. Број душевних обољења код ових народа (као што су све врсте депресија, праћених бројним самоубиствима, карактерне неурозе итд.) велики је.

Када је реч о различитим начинима манифестовања наших конфликата, не треба сметнути с ума да постоји и онај најздравији, свакако најтежи начин реаговања на продужене психичке конфликте - а то је њихово успешно савладавање снагом воље, упорности и издржљивости. И још један начин, близак овоме је способност зрелих појединаца да се суоче са патњом, болом и конфликтом и да су чак и када га не могу да савладају, способни да га понесу, у стању су да пате када се друкчије не може, да буду несрећни када се несрећа не може избећи, а да при томе нити душевно оболе, нити преводе своје патње, болове и несреће на телесни план.

На крају, какав закључак из свега овога треба извући? Тело не сме да загосподари нама до те мере да нам својим реаговањима, као последици нерешених конфликата, омета способност живљења, тј. рада и вољења. Истовремено не смемо силити наше тело подижући неразрушиве бране између њега и психе, јер ће цена за такве бране бити губитак оног најинтегралнијег дела човека, целине његовог душевног живота. Помозимо телу да може хармонично да функционише, да би нам то исто тело могло да помогне када нам је најтеже и када нам не остаје никакав други, здравији одговор.

[JESSY]

Ljudi koji su navikli na kontinuitet života često odbacuju konflikte situacije i brane se od konflikata misleći da su opasni i destruktivni. Ali, konflikt je šansa za razvoj kroz ceo život, ne samo u najranijim danima. Šta sve konstruktivno konflikt može da donese?

• Izlazi na videlo problem koji realno postoji i – rešava se – konflikt nastaje kada postoji problem. Dakle, to je put ka rešavanju problema. Tek kada se problem prizna može početi da se rešava.
• Bolja komunikacija  - ako akteri žele da reše nesporazum, otvara se kanal bolje komunikacije. Otvara se mogućnost rasprave i pregovora. Ta komunikacija ne mora da bude prijatna, ali ako se konflikt reši to znači da je ona dobra. Dobra kominikacija nije prijatno ćaskanje, već jasan, odlučan i precizan razgovor uz slušanje i sporazum. Čak iako sporazum nije postignut iskomunicirani su stavovi, tako da je sve jasno
• Lični napredak  - ovo nije individualno, pre je opšte pravilo. Ono što vas ne ubije, ojača vas. Čak iako se konflik završi svađom, vi ste napredovali, naučili ste nešto novo, izvukli ste pouku, shvatili ste da li je nešto moguće ili nemoguće rešiti. Često se konflikt, međutim, završava pravim napretkom u smislu nadmašivanja konkurentne firme, te boljeg položaja na poslu, veće plate, većeg ugleda.
• Grupni napredak – kada se konflikt rešava pronalaženjem zajedničkih ciljeva, to često nije lični, već napredak cele grupe ljudi. Kada firma pobedi konkurenciju, dolazi do boljeg pozicioniranja na tržištu, do većeg ugleda firme s kojom se zaposleni identifikuju, te do većeg ugleda svih zaposlenih
• Prilagođavanje – budući da je rečeno da konflikt pomaže razvoju, može se reći da pomaže i adaptiranju. Adaptiramo se na nove razvojne faze tokom života, tako i na nove uslove koje konflikt donosi. Bez uspona i padova život je ravan. Adaptacija se gleda kao kratak odmor do novog konflikta koji nosi nove šanse za napredak.
• Rat je otac svemu – bez konflikta (rata) ne bismo znali koliko treba ceniti rešenje (mir)

Kada se sagledaju pozitivne strane konflikata i kada se shvati da je konflik neizbežan, ostaje na nama da se trudimo da iz svakog konflikta izvučemo ono najbolje. To se radi apsolutim odustajanjem od svađa i okretanjem mudrosti slušanja i razumevanja sebe i drugih. Opisano je mnogo tehnika za rešavanje konflikata, među njima ima i broj koje vode zajedničkim dobicima. Svađa uvek vodi obostranim gubicima.  Računica je prosta, a sve tehnike tu da bi se naučile i primenile. Pre promene pristupa, najbolje je promeniti stav. Svaki konflikt se može posmatrati kao šansa za razvoj i unapređenje. To nije optimizam, već realno stanje stvari.

[Srdasce]

Nisam konfliktna ličnost. Impulsivna jesam, ali agresivna nisam. Jesam direktna. Jesam otvorena. Ali ti sve govorim na jedan fin način. Maksimalno se kontrolišem, imam živce kao konopce i na sve načine pokušavam mirnim putem, sve da se reši. Da se iznađe rešenje lepim .  Sve opcije iscrpim, pre no što se umorim, odustanem, prestanem i dignem ruke. Volim konstruktivne diskusije, ako tako može da se kaže, te vrste konflikata, gde suprostavljamo mišljenja uz puno poštovanje nečije ličnosti, integriteta i principa. Nisma se bojala konflikta. Da uđem u njih. Da reagujem. Treba imati i sagovornika za odmeriti snage.

 

Tupim i drvim, tubim...do određene mere, kada ide ono ja u klin ti u pločicu. Kada vidim da više ne vredi i da će konflikt eskalirati, ja se povlačim. Ja nisam od ljudi, koji pritiskaju taster, poput terorista samoubica, kada se njima nešto ne sviđa. Ja dignem sidro, mirna sama s sobom jer potrošim toliko vremena, resursa i rešenja, da više nemam ništa, s čim bih delala...

 

[JESSY]

Nikola Rot - O konfliktima

 

Konflikti omogućavaju da se revidiraju razne od neadekvatnih grupnih normi. Kao u društvu u celini, i u grupi, konflikti su ne samo smetnja funkcionisanju postojećeg nego su i pokretači razvoja i napretka. Niti je svaka solidarnost dobra i korisna, niti je svaki konflikt rđav i štetan.

Konflikti se neretko prikazuju kao izuzetna i nenormalna stanja, kao stanja koja su uvek štetna za grupu i kao odnosi koji ugrožavaju opstanak grupe. Takvo shvatanje o konfliktima podržavaju i neke od teorijskih koncepcija. Naglašavanje važnosti redukcije tenzije, svake i odmah, ili težnje za konsonantnošću u svemu i u potpunosti u biheviorističkim i geštaltističkim učenjima podržava ovu ideju o apsolutnoj destruktivnosti i o nenormalnosti svakog konflikta. Slično, naglašavanje značenja principa zadovoljstva ali i važnosti prilagođavanja u psihoanalitičkim teorijama podržava shvatanje da je svaki konflikt negativna pojava. Suprotno je tome dijalektičko gledište koje ističe značaj suprotnosti i konflikata za razvitak i napredak. Ljudi i sami, opravdano navodi Dojč, često svesno i namerno traže konfliktne situacije. Oni žele teškoće i prepreke koje će, ulažući napor, savladati i doživljavaju zadovoljstvo u tome. Interes za sportska nadmetanja, za razne igre u kojima se takmiči, zadovoljstvo u posmatranju drama ili čitanju druge vrste literarnih dela u kojima se na umetnički način iznose konflikti i konfliktne situacije, a koje posmatrač i čitalac mogu da dožive, svedoče o tome da beskonfliktno stanje za čoveka nije idealno stanje.

[Adelaida]

Uopste nisam konfliktna licnost, izbegavam konflikt koliko mogu. A ako je konflikt neizbezan, mirno saslusam sta osoba ima da kaze i slozim se sa njom.   Kazem doslovno: Da, da, u pravu si. I odem da gledam svoja posla. Tako postupam ukoliko je tom drugom vaznije da cuje da je u pravu nego da resi neki problem, nedoumicu ili sta vec. Za sve drugo, konstruktivan dijalog je zakon. 

[JESSY]

@@Adelaida,

[Adelaida]

[Данче*]

Гледам на конфликт тако да што пре изгладим ситуацију ако може, ако не ником и ништа..иначе нисам конфликтна личност.

[Рапсоди]

Ух, ево пре минут сам била груба према колеги, са правом, не могу више да исправљам туђе криве Дрине.Срећом да је добрица.После ми буде жао,

могла сам све на лепши начин, али не може се увек. Поготово када сам у стисци са временом онда пуцам /рокови....итд/. Имплусивна сам особа па некада брзо реагујем не размисливши претходно. Никада ме љутња не држи, знам да се извиним и да кажем крива сам, погрешила сам, није ми то проблем.Али ми је дуго требало да то научим, и још се учим.               

[Рапсоди]

Шалим се за висину и тежину.

Српкиња него шта. Када добро размислим, када дође до конфликта, увек смо ми криви /ја као ја/ јер као хришћани и неко ко би требао више да зна,  трабало бих увек да снисходимо туђим слабостима, или бар да утичемо да не дође до конфликта.Али пала смо природа, па се то у пракси баш и не дешава  .