Zoran Panović: Osam šezdeset

[Милан Ракић]

Ono – vratiće se opet osam šezdeset – iz pesme je DŽonija Štulića ’68 sa Azrinih čuvenih ‘Filigranskih pločnika’. Pesma, dakle, o epilozima famozne šezdeset osme godine ispričana kroz sudbinu jednog njenog učesnika – luzera.

Prototip domaćeg šezdesetosmaša je glavni lik ‘Tajvanske kanaste’ Saša (Boris Komnenić) – nezaposleni arhitekta zaokupljen izradom ‘mrdalica, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno.

Nema ozbiljnog medija koji se ovih dana ne bavi fenomenom 68. na jubilej – pola veka od studentske pobune, o njenom globalnom i lokalnom značaju. Pravilo kaže da društvo nije dobro ako studenti izgube buntovnost, radnici solidarnost, a inteligencija integritet. Letargija i konformizam ne znače onu ‘dosadnu zemlju’ koju nam je obećavao Koštunica.

‘Osam šezdeset’ je povod i za priču o potonjim studentskim gibanjima. I nije tačno da su studenti uvek u pravu. Kad su krenuli 1988. iz Studentskog grada da pred Saveznom Skupštinom urliču ‘Uhapsite Vlasija!’ bili su deo rulje ‘antibirokratske revolucije’. Od Terazijske česme do Petog oktobra, većina politizovanih studenata je bila deo opozicionog bloka – sa liderima direktno vezanim za političke partije. DEPOS, Zajedno i DOS imali su jake saveznike u studentima.

Ratko Dmitrović je na RTS-u 1992. imao oštar intervju jedan na jedan sa studentskim liderom Draganom Đilasom. Pita ga da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer. Danas, kao verovatno najjači lider opozicije, Đilas može samo da mašta njemu naklonjen studentski aktivizam iz 1992. kad doduše nije bilo društvenih mreža, a ni privatnih fakulteta. I bilo je mnogo više radničke dece po studentskim domovima. Vertikalna socijalna prohodnost ka fakultetima se sužava. Svi govore o pametnoj deci koja hoće da posle diplomiranja napuste zemlju, ali niko ne istražuje socijalnu stratifikaciju roditeljka te dece. Studiranje postaje skup sport.

Milošević je sebi dozvolio luksuz i jednom došao u Rektorat Beogradskog univerziteta da odgovara na pitanja studenata koji su branili demokratske tekovine Devetog marta. Dobro su ga ispreskakali. Bilo mu neprijatno, zarumeneo se u licu od nelagode i besa. Možete li zamisliti Vučića u sličnoj situaciji? Mislite li da bi pristao da dođe u Rektorat na neviđeno?

Da li bi aktuelni patrijarh kao nekad Pavle poveo litiju da skloni policijski kordon u Kolarčevoj ulici? I da li bi danas studenti građanske orijentacije i oni s neradikalske desnice moglo zajedno da protestuju kao tada? Kao onda kad su se zastave Boba Marlija i Mitra Mirića vijorile zajedno. Taj bunt je uspeo i zbog sinergije sa građanskim demonstracijama i partijama Koalicije Zajedno, ali su uspele i zato što su počele na jesen. Kad demonstracije počinju u pozno proleće, režimu je bitno da izdrži najkasnije koji dan posle Vidovdana, dok studenti ne odu na ferije.

Studenti su 1968. tražili i ‘više komunizma’ (ravnopravnosti i slobode), 1988. više nacionalizma i hapšenje Vlasija, 1992. monarhiju, Vuka i Matiju, dok su 1996/97. branili izbornu volju građana. Da li se danas samo traži ‘više šansi da se ode iz zemlje’, kao najciničniji odgovor na stanje stvari.

Svet iz 1968. je ipak svet u kome je socijalizam u raznim oblicima bio ‘svetski proces’. Samim svojim postojanjem Sovjetski Savez je humanizovao kapitalistički svet. Problem otuđenja i danas je urgentan. Pitanje nove levice je pitanje nove solidarnosti, i uvredljivo je to poistovećivati sa bilansima etatizovanog realnog socijalizma. Možda nas je praksa naučila da suština levica nije vlast, već snaga korektivnog faktora.

Marks i danas, dva veka od rođenja i vek i po od objave ‘Kapital’ postaje inspirativan za analizu, ali praktično jalov u političkoj artikulaciji iznalaženja realne alternative kapitalističkom (neo)liberalizmu. Jedina alternativa izgleda može biti još magloviti socijalni liberalizam.

Ako je pola veka od ‘osam šezdeset’ bar nakratko povratilo interesovanje za ideje i društvenu akciju, aktuelizovane su i knjige koje pasionirano i kreativno demistifikuju marksizam. Na primer, ‘Kapitalizam i šizofrenija’ Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu.

Kapital u 21. veku Tome Piketija brzo je postao bestseler i proglašen za Novi Kapital. Ni Piketi nema teorijske snage da parira suštinskoj tezi Karla Popera da princip jednakosti negira princip slobode, kao što teško daje jasne odgovore na nerešeno pitanje još od Marksovih vremena – da li je sloboda više antropološka ili istorijska kategorija? Može li Marksova misao biti delotvorna i u sve zloslutnijoj fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora?

U Trampovoj Americi nije malo onih koje nadahnjuje ideja Bernija Sandersa o skandinavizaciji američkog kapitalizma?

Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio, pomalo parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem – to sad zvuči prilično zlokobno. Pa čak ni kad ‘lakanovski staljinisti’, kako to voli da kaže Slavoj Žižek ne žele novu lenjinističku partiju.

I on se divi dometima kapitalizma (i u privredi, i u ljudskim pravima), ali ukazuje na ljude bez uloga (često i bez papira), na deliričnu poziciju Bila Gejtsa i Marka Zakerberga (jer ni Marks ni Lenjin nisu predvideli Majkrosoft, Gugl i Fejsbuk), na biogenetiku i nove Černobile, dakle na sva ona pitanja na koja globalni kapitalizam, i njegova demokratija ne nude rešenja.

Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle Petog oktobra knjigu čudnog formata koja se zove ‘Zbogom partije’ (LJudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Problem nije, piše tamo, u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo pažnje obraćao na ovo levičarenje, ali usudi tranzicije su tu – u osvit Vučićevog ‘zlatnog doba’.

Profesor i kolumnista Gardijana Gej Stending bio je otkrio prekarijat – novu klasu u usponu. U prekarijatu gde solidarnost (u smislu levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Novinari u Srbiji su, na primer, u velikoj većini prekarijat. Ali u SFRJ nisu bili proletarijat.

Nakon Titove smrti, zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjavanja u Savez komunista. Negde 1981. SK Srbije može da se podiči, da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800 hiljada članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzajućeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600 hiljada članova.

SNS uspela je maltene da dostigne brojno stanje SKS. Šest stotina hiljada krompira nije malo, kamoli članova. Poučna su iskustva SKS, DSS, SPO, DS… Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjavali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS.

Sećam se kad mi se jedan ‘žuti’ žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci…

Dominantne srpske partije uglavnom se kreću oko pola miliona, gore-dole, članova. HDZ recimo ima oko 250 hiljada.

Uplaćeno je oko pedeset hiljada članarina zbog današnjih izbora u DS. Iako je to i iz taktičkih razloga – delegiranja i lobiranja – kao da ovde još ima neke demokratske strasti u koju čak i naprednjaci čežnjivo gledaju. A malo bi i da učestvuju. Kao što su i kolege iz opozicija zainteresovane. Nije sve samo lešinarski plen i labudova pesma ovdašnje demokratije.