Претражи Живе Речи Утехе

KADA SU U JUGOIMPORTU SDPR ČULI DA VOJSKA SRBIJE RAZMIŠLJA O NABAVCI NOVIH OKLOPNIH VOZILA, ODMAH SE KRENULO U RAZVOJ, BOLJE REĆI U "BUDŽENJE", SOPSTVENOG. UZETO JE OSAM TOČKOVA SA KAMIONA FAP 2226, MONTIRANI SU NA ŠASIJU, UGRAĐEN JE MOTOR I UPRAVLJAČKI SISTEM, NAPRAVLJENA KUPOLA SA MITRALJEZOM, SEDIŠTA ZA POSADU I VOJNIKE, PUŠKARNICE I PROZORI ZA GLEDANJE NA KOJE SU KASNIJE UGRAĐENI I BRISAČI Ako je verovati ministru odbrane Aleksandru Vulinu i njegovom v.d. pomoćniku za materijalne resurse Nenadu Miloradoviću, opremljenost Vojske Srbije savremenim borbenim sistemima nikad nije bila bolja. Sa druge strane, reprezentativni Vojni sindikat kaže da ta sredstva neće imati ko da koristi jer vojsku u proseku napušta pet-šest ljudi dnevno. Vulin i Miloradović obišli su u prvoj polovini januara prikaz sredstava i borbenih sistema uvedenih prošle godine u upotrebu u vojsci, kao i onih koji će tek da se uvedu. Nabrojali da ih je u 2018. uvedeno 29, od početka ove godine za još četiri Tehnički opitni centar (TOC) izdao je dozvolu, 20 je "trenutno na internim i završnim ispitivanjima", a očekuje se da do kraja godine još 10 uđe u ispitivanja. Pa onda da je planirano da se "za srednjoročni period opremanja" uvede 90 sredstava, od kojih 76 domaće proizvodnje. Njihov obilazak Vojnotehničkog instituta (VTI) trajao je više od sat i po: pored svakog sredstva Vulin je značajno klimao glavom, a Miloradović je detaljno i opširno iznosio svoja zapažanja i stručnu procenu. Nešto manje oduševljen od Vulina bio je načelnik Generalštaba Milan Mojsilović. Stigli su konačno i do haubice 155 mm B-52 NORA. Miloradović se pohvalio da je izvezeno 76 komada tog oruđa, čiji je domet 42 kilometra, a Vojsci Srbije "donirano" je šest komada (doduše u zamenu za kasarnu "Jakub Kuburović" u širem centru Zemuna). Ostaje samo da se vidi kako će i gde Vojska isprobati njen maksimalni domet, pošto u Srbiji nema poligona tolike dužine. KRATKA ISTORIJA BUDŽENJA: Inače, na prikazu se moglo videti da razna sredstva proizvođača Jugoimport SDPR koja su, navodno, ušla u upotrebu – od NORE i "Lazara", do "Miloša" i sličnih kamionskih "budževina" – na sebi nemaju tablice Vojske Srbije niti evidencijske oznake, nego civilne probne (BG PROBA, tako piše), neke prave, neke kartonske. Zašto nemaju, nije objašnjeno. Za "Lazar 3" se čak još ni ne zna da li će imati tablice kao točkaši ili evidencijski broj, kao oklopnjaci. Vulin i ekipa potom su ušli u hangar VTI, gde ih je čekala "zvezda" prikaza, oklopni točkaš "Lazar 3", koji je napokon, posle mnogo peripetija i pritisaka, glavni vojnotehnički savet prihvatio da uvede u upotrebu. Pošto je obilazak bio nekoliko dana posle Božića, moglo se komotno reći "Lazar se rodi" jer je 10 godina trajao njegov razvoj, a premijeru je imao u januaru 2009. na poligonu u Nikincima pod dirigentskom palicom koga drugog nego Miloradovića. Ta "premijera" prošla je neslavno: proklizavao je "Lazar", nije mogao savladati ni malu prepreku, a vrhunac blama bilo je slučajno novinarsko otkriće da je, umesto oklopa, napravljen od medijapan ploča ofarbanih u zeleno sa zadatkom da glume čelik. Autor ovog teksta posle je čuo priču iz vojnog vrha šta se desilo. Pošto su u Jugoimportu SDPR, kojim je i tada, kao i danas, suvereno vladao Miloradović, čuli da vojska razmišlja o nabavci novih oklopnih vozila, odmah se krenulo u razvoj sopstvenog, bolje reći u "budženje". Uglavnom, uzeto je osam točkova sa kamiona FAP 2226, montirani su na šasiju, ugrađen je motor i upravljački sistem, napravljena kupola sa mitraljezom, sedišta za posadu i vojnike, puškarnice i prozori za gledanje, na koje su čak kasnije ugrađeni i brisači. Nije, međutim, bilo ni sistema za usisavanje barutnih gasova, niti hvatača čaura. "Znate li vi kako izgleda kad vam u tako skučenom prostoru vrela čaura upadne za vrat", pitao je tada jedan novinar Miloradovića, i dobio odgovor da "vojnici imaju pancire". Odgovor na pitanje zašto nema usisnika barutnih gasova, jer bi se ljudi unutra pogušili kad bi ih samo nekoliko pucalo, a ne svih osam, nikad nije dobijen. Tek na "Lazaru 3" je to ugrađeno. Iskusni vojnici kažu da je ugradnja puškarnica sa balističkim staklom za posmatranje potpuno bespotrebna, i kao primer navode finsku "Patriu" i druge slične borbene točkaše. Za 10 godina "Lazar" je bezbroj puta prikazivan, vozali su ga od grada do grada i uvek se govorilo da "samo što nije uveden" u naoružanje. I bio bi, samo im je "prepreka" bio TOC, koji nije davao saglasnost. NAREĐENJE, IZVRŠENJE: U novembru 2017. tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković je, tokom jednog, ko zna kojeg po redu prikaza "Lazara" u Nikincima najavio da će on ući u upotrebu "do kraja godine" i da je to gotova stvar. A na novinarsko pitanje koje oružje će biti na njemu, da li top 30 milimetara po taktičko-tehničkom zahtevu vojske ili postojeći mitraljez 12,7 milimetara, Diković je prostodušno i iskreno odgovorio sa "ne znam". Načelnik Generalštaba je po funkciji na čelu glavnog vojnotehničkog saveta koji odobrava uvođenje novih sistema naoružanja i vojne opreme, a Diković je time nehotice ogolio stvarnost u Srbiji – da neko drugi odlučuje. Neko je naredio "Lazar mora proći" i to se moralo desiti. A što se naoružanja tiče, iskusni vojnici kažu da je "Lazar 3" sa mitraljezom 12,7 mm upotrebljiv samo za mirovne misije, gde nema realne opasnosti. I tu do izražaja dolazi mitraljez na daljinsko upravljanje, kao i "prozorčići" sa brisačima. Prema njihovom mišljenju, upotreba "Lazara" u, na primer, Kopnenoj zoni bezbednosti, bila bi potpuno neefikasna u slučaju da tamo dođe do nekakve eskalacije sukoba. A načelnik Generalštaba Milan Mojsilović je rekao da su novouvedeni "Lazari", čiji broj nije preciziran, ne zna se koliko će ih Vojska dobiti u prvoj isporuci (spekuliše se brojkom između 10 i 18), namenjeni 21. i 41. pešadijskom bataljonu – u prevodu Drugoj brigadi čije sedište je u Kraljevu (pokriva severni deo Kopnene zone bezbednosti) i Četvrtoj, koja je stacionirana u Vranju (zadužena za istočni deo zone). Na terenu idealnom za zasede naročito je neefikasan mitraljez 12,7 mm jer nema takvo razorno i psihološko dejstvo po protivnika kao top 30 mm. To, uostalom, traže i sve ostale armije sveta. Zašto je SDPR ostao na 12,7 mm, ne zna se, ali nije teško naslutiti odakle je stigao pritisak na vojsku da prihvati "Lazara" takvog kakav je. Uzgred, kupola sa topom 30 mm morala bi se uvoziti, raspisivati međunarodni tender, a jeftinija varijanta bila bi iz Rusije, gde ona košta između 400 i 500 hiljada dolara, što bi znatno poskupelo cenu "Lazara". Ne treba, takođe, zaboraviti ni da je bivša JNA imala borbeno vozilo pešadije M-80, koje je u prvobitnoj verziji imalo top od 20 milimetara, pa su ispitivanja pokazala da ima malu vatrenu moć i nova verzija M-80A1 dobila je top od 30 milimetara. Čak je i borbeno oklopno vozilo BOV, koje je koristila vojna policija, imalo na obrtnoj kupoli top trocevac od 20 mm. Ne bez razloga, ali tada su o tome odlučivali stručnjaci, na osnovu brojnih ispitivanja. Uglavnom, na prikazu novih sredstava uvedenih ili onih koja će se uvesti u vojnu upotrebu Vulin je u izjavi novinarima iskazao zadovoljstvo viđenim, Miloradović se u neizbežnoj parauniformi sa kačketom "šepurio" i hvalio sve što je proizvedeno, general Mojsilović bio umereno suzdržan, a oficiri stručnjaci iz VTI ionako nisu smeli ništa da komentarišu. Hajde da se oklopimo IGRE OKO RATNE OPREME: Parada u Banjaluci Nije samo Srbija zemlja koja je razvila svoja borbena vozila. Povedeni njenim primerom, to su učinile i Crna Gora i Republika Srpska, svojim projektima "Mašana" i "Despota". "Mašan", neobično nalik na američki "Hamer", oklopno je vozilo četvorotočkaš, koji je proizvela kompanija "Montenegro armour group" iz Bijelog Polja. Premijerno je prikazan 2017, a u avgustu 2018. dat je na ispitivanje vojnoj i civilnoj policiji. Rezultati ispitivanja još nisu poznati. Na Dan RS, 9. januara u Banja Luci prikazan je oklopni četvorotočkaš "Despot", koji su udvorički mediji predstavili kao "oklopno čudo" i "projekat koji je zadivio region". Imajući u vidu da su, kao i u slučaju SDPR, neki mediji na razne, uglavnom finansijske načine (ali ima i drugih oblika, poput zapošljavanja srodnika) povezani sa tom kompanijom, pa su neumereno i neosnovano hvalili "Lazara", nije čudo da se to isto dešava i sa "Despotom", koji proizvodi kompanija "Tehnički remont Bratunac". Karakteristike oba vozila nisu poznate, od motora i snage do drugih performansi. Konstruktorima je, izgleda, bilo važno napraviti oklop i što bolji dizajn, "oku prijemčiviji". Sve to može, kad uđe u upotrebu, biti mač sa dve oštrice, što se u praksi pokazalo na Kosovu 1998. kada je MUP Srbije, suočen sa stalnim napadima iz zasede, odlučio da oklopi ruske džipove UAZ i na njih montira mitraljeze. I to je stvarno bila dobra zaštita, ali samo za puteve, jer na manje prohodnim terenima, za koje su džipovi prvenstveno namenjeni, oni su, zbog težine oklopa i slabog motora, bili praktično neupotrebljivi. Pametniju stvar od svih napravila je Hrvatska, koja je pokušala da pravi svoje oklopnjake, pa je digla ruke od svega i od Finaca kupila 126 "Patria". Pored toga, uspeli su da postignu dogovor da ih sklapa fabrika "Đuro Đaković" u Slavonskom Brodu (sklapali nekad i tenkove M-84), čime su podigli i domaću privredu. Prvobitna verzija hrvatskih "Patria" imala je isto mitraljez od 12,7 mm, što je izazvalo podsmeh kod vojnih stručnjaka, pa su to vozilo nazivali, a mediji uredno prenosili, najskupljim vojnim kamionom na svetu. Da bi svoje oklopne točkaše doveli pravoj nameni, Hrvati su usvojili odluku da se ide na ugradnju topa od 30 mm, i posle međunarodnog tendera, posao je sklopljen sa Izraelom, a pored topa kojim se upravlja daljinski, iz kabine, na "Patriu" će biti ugrađen protivoklopni raketni sistem "Spike", takođe izraelski. foto: ap Davor LUKAČ, VREME

Ono – vratiće se opet osam šezdeset – iz pesme je DŽonija Štulića ’68 sa Azrinih čuvenih ‘Filigranskih pločnika’. Pesma, dakle, o epilozima famozne šezdeset osme godine ispričana kroz sudbinu jednog njenog učesnika – luzera. Prototip domaćeg šezdesetosmaša je glavni lik ‘Tajvanske kanaste’ Saša (Boris Komnenić) – nezaposleni arhitekta zaokupljen izradom ‘mrdalica, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno. Nema ozbiljnog medija koji se ovih dana ne bavi fenomenom 68. na jubilej – pola veka od studentske pobune, o njenom globalnom i lokalnom značaju. Pravilo kaže da društvo nije dobro ako studenti izgube buntovnost, radnici solidarnost, a inteligencija integritet. Letargija i konformizam ne znače onu ‘dosadnu zemlju’ koju nam je obećavao Koštunica. ‘Osam šezdeset’ je povod i za priču o potonjim studentskim gibanjima. I nije tačno da su studenti uvek u pravu. Kad su krenuli 1988. iz Studentskog grada da pred Saveznom Skupštinom urliču ‘Uhapsite Vlasija!’ bili su deo rulje ‘antibirokratske revolucije’. Od Terazijske česme do Petog oktobra, većina politizovanih studenata je bila deo opozicionog bloka – sa liderima direktno vezanim za političke partije. DEPOS, Zajedno i DOS imali su jake saveznike u studentima. Ratko Dmitrović je na RTS-u 1992. imao oštar intervju jedan na jedan sa studentskim liderom Draganom Đilasom. Pita ga da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer. Danas, kao verovatno najjači lider opozicije, Đilas može samo da mašta njemu naklonjen studentski aktivizam iz 1992. kad doduše nije bilo društvenih mreža, a ni privatnih fakulteta. I bilo je mnogo više radničke dece po studentskim domovima. Vertikalna socijalna prohodnost ka fakultetima se sužava. Svi govore o pametnoj deci koja hoće da posle diplomiranja napuste zemlju, ali niko ne istražuje socijalnu stratifikaciju roditeljka te dece. Studiranje postaje skup sport. Milošević je sebi dozvolio luksuz i jednom došao u Rektorat Beogradskog univerziteta da odgovara na pitanja studenata koji su branili demokratske tekovine Devetog marta. Dobro su ga ispreskakali. Bilo mu neprijatno, zarumeneo se u licu od nelagode i besa. Možete li zamisliti Vučića u sličnoj situaciji? Mislite li da bi pristao da dođe u Rektorat na neviđeno? Da li bi aktuelni patrijarh kao nekad Pavle poveo litiju da skloni policijski kordon u Kolarčevoj ulici? I da li bi danas studenti građanske orijentacije i oni s neradikalske desnice moglo zajedno da protestuju kao tada? Kao onda kad su se zastave Boba Marlija i Mitra Mirića vijorile zajedno. Taj bunt je uspeo i zbog sinergije sa građanskim demonstracijama i partijama Koalicije Zajedno, ali su uspele i zato što su počele na jesen. Kad demonstracije počinju u pozno proleće, režimu je bitno da izdrži najkasnije koji dan posle Vidovdana, dok studenti ne odu na ferije. Studenti su 1968. tražili i ‘više komunizma’ (ravnopravnosti i slobode), 1988. više nacionalizma i hapšenje Vlasija, 1992. monarhiju, Vuka i Matiju, dok su 1996/97. branili izbornu volju građana. Da li se danas samo traži ‘više šansi da se ode iz zemlje’, kao najciničniji odgovor na stanje stvari. Svet iz 1968. je ipak svet u kome je socijalizam u raznim oblicima bio ‘svetski proces’. Samim svojim postojanjem Sovjetski Savez je humanizovao kapitalistički svet. Problem otuđenja i danas je urgentan. Pitanje nove levice je pitanje nove solidarnosti, i uvredljivo je to poistovećivati sa bilansima etatizovanog realnog socijalizma. Možda nas je praksa naučila da suština levica nije vlast, već snaga korektivnog faktora. Marks i danas, dva veka od rođenja i vek i po od objave ‘Kapital’ postaje inspirativan za analizu, ali praktično jalov u političkoj artikulaciji iznalaženja realne alternative kapitalističkom (neo)liberalizmu. Jedina alternativa izgleda može biti još magloviti socijalni liberalizam. Ako je pola veka od ‘osam šezdeset’ bar nakratko povratilo interesovanje za ideje i društvenu akciju, aktuelizovane su i knjige koje pasionirano i kreativno demistifikuju marksizam. Na primer, ‘Kapitalizam i šizofrenija’ Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu. Kapital u 21. veku Tome Piketija brzo je postao bestseler i proglašen za Novi Kapital. Ni Piketi nema teorijske snage da parira suštinskoj tezi Karla Popera da princip jednakosti negira princip slobode, kao što teško daje jasne odgovore na nerešeno pitanje još od Marksovih vremena – da li je sloboda više antropološka ili istorijska kategorija? Može li Marksova misao biti delotvorna i u sve zloslutnijoj fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora? U Trampovoj Americi nije malo onih koje nadahnjuje ideja Bernija Sandersa o skandinavizaciji američkog kapitalizma? Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio, pomalo parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem – to sad zvuči prilično zlokobno. Pa čak ni kad ‘lakanovski staljinisti’, kako to voli da kaže Slavoj Žižek ne žele novu lenjinističku partiju. I on se divi dometima kapitalizma (i u privredi, i u ljudskim pravima), ali ukazuje na ljude bez uloga (često i bez papira), na deliričnu poziciju Bila Gejtsa i Marka Zakerberga (jer ni Marks ni Lenjin nisu predvideli Majkrosoft, Gugl i Fejsbuk), na biogenetiku i nove Černobile, dakle na sva ona pitanja na koja globalni kapitalizam, i njegova demokratija ne nude rešenja. Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle Petog oktobra knjigu čudnog formata koja se zove ‘Zbogom partije’ (LJudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Problem nije, piše tamo, u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo pažnje obraćao na ovo levičarenje, ali usudi tranzicije su tu – u osvit Vučićevog ‘zlatnog doba’. Profesor i kolumnista Gardijana Gej Stending bio je otkrio prekarijat – novu klasu u usponu. U prekarijatu gde solidarnost (u smislu levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Novinari u Srbiji su, na primer, u velikoj većini prekarijat. Ali u SFRJ nisu bili proletarijat. Nakon Titove smrti, zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjavanja u Savez komunista. Negde 1981. SK Srbije može da se podiči, da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800 hiljada članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzajućeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600 hiljada članova. SNS uspela je maltene da dostigne brojno stanje SKS. Šest stotina hiljada krompira nije malo, kamoli članova. Poučna su iskustva SKS, DSS, SPO, DS… Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjavali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS. Sećam se kad mi se jedan ‘žuti’ žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci… Dominantne srpske partije uglavnom se kreću oko pola miliona, gore-dole, članova. HDZ recimo ima oko 250 hiljada. Uplaćeno je oko pedeset hiljada članarina zbog današnjih izbora u DS. Iako je to i iz taktičkih razloga – delegiranja i lobiranja – kao da ovde još ima neke demokratske strasti u koju čak i naprednjaci čežnjivo gledaju. A malo bi i da učestvuju. Kao što su i kolege iz opozicija zainteresovane. Nije sve samo lešinarski plen i labudova pesma ovdašnje demokratije.

O našem Ratnom Vazduhoplovstvu se u stranim medijima relativno retko piše a da se s vremena na vreme i tamo nešto vidi i čuje o nama brine se naš vojno-politički komentator Aleksandar Radić koji već više od 25 godina piše za najpoznatji britanski vojni časopis na svetu – Air Forces Monthly (AFM). Postojeći srpski MiG-ovi 29 trebalo bi da lete do 2027, Ipak RSK MiG razmatra produženje životnog veka za još 5 godina / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Najnoviji, majski broj AFM-a donosi nam Radićevu priču o trenutnom stanju i perspektivama RV i PVO Vojske Srbije u kome pored brojnog stanja, tipova letelica i formacijskog sastava ima i nekih zanimljivosti koje do sada nisu objavljivane koje smo rešili da prenesemo. Polovni MiG-ovi 29 kao privremeno rešenje za lovačku avijaciju / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ono o čemu se malo pisalo i malo znalo do sada vezano je pre svega za nabavku novog višenamenskog borbenog aviona, ponuda koje smo imali i za polovne vazduhoplove, od svega toga znamo nije bilo ništa i izabrali smo donaciju 6 ruskih polovnih MiG-ova 29 kao privremeno rešenje. Za neke od iznesenih podataka se spekulisalo a sada je dobijena i dosta pouzdana potvrda. Tu su zatim neke nove informacije o modernizaciji jurišnika Orao koji je u međuvremenu dobio prioritet u odnosu na školsko-borbeni avion G-4 za čiju modernizaciju su postojali veliki planovi koji nisu realizovani. Kao još jedna zanimljivost koju smo izdvojili, jeste integracija ubojnih sredstava domaće proizvodnje na nemačke helikoptere H145M koji su nabavljeni za RV kao i modernizacija Gazele. Izbor novog borbenog aviona Sve do pre nekoliko godina RV i PVO je insistiralo da se nabave isključivo novi višenamenski borbeni avioni, tokom jeseni 2010. godine Ministarstvo odbrane dobilo je odgovore na tzv. Zahtev za informacijom (RFI – Request for information) na koji je odgovorilo 6 od 7 proizvođača. Dobijene su ponude za američki F-16C i D, ruske MiG-29M i M2, Su-30, francuski Rafale, evropski EF-2000 i kineski JF-17. Švedski SAAB, za traženu informaciju o Gripenu nije odgovorio. FORCE REPORT: Serbian Air Force and Air DefenceThe Serbian Air Force and Air Defence has given itself the goal of putting years of crisis behind it and embarking on the road to recovery, as Aleksandar Radić explains. Međutim početkom 2011. pripreme za početak procedure raspisivanja tendera su obustavljene. U međuvremenu je od ruske kompanije RSK MiG dobijena ponuda za 10 bivših mađarskih polovnih MiG-ova 29, ta ponuda je odbijena jer su u obzir dolazili samo novoproizvedeni avioni. Nakon promene vlasti 2012. godine usledio je još jedan pokušaj nabavke novih aviona, u avgustu iste godine u Moskvi je prvi put razgovarano o mogućoj nabavci MiG-ova 29M i M2. Ova ideja je zbog nedostatka novca definitvno napuštena 2015. godine. Prototip MiG-29M2 za Siriju (Izdelije 9.47S) koji je 2012. bio na aeromitingu na Batajnici / Foto: RSK MiG Iste godine Srbija se obratila Rusiji za donaciju polovnih MiG-ova 29, kao deo paketa koji je obuhvatao i raketne sisteme za protivvazduhoplovnu odbranu. Odgovor Rusije je bio pozitivan i na proleće 2016. Srbija je bila obaveštena da će dobiti 6 MiG-ova 29 a nakon toga i 30 tenkova T-72 i 30 modernizovanih oklopnih automobila BRDM-2A. Nakon dugotrajnih pregovora s kompanijom Rosoboronoeksport i nekoliko političkih intervencija da se uslovi dogovora poboljšaju, decembra 2016. potpisana su dva ugovora. Ovim ugovorima je definisano da 6 ruskih aviona bude dovedeno na standard postojećih srpskih aviona kao i to da svih 10 aviona bude remontovano. Avione su donirale Vazdušno-kosmičke snage Rusije ali je tehnička podrška, koja obuhvata, kako piše Radić, dodatne motore RD-33, rezervne delove, pokrivena komercijalnim ugovorom s Rosoboronoeksportom. Takođe životni vek aviona će biti produžen prvo na 30, zatim na 35 i na kraju na 40 godina. Navedena je i mogućnost odnosno razmatranje produžetka veka i na 45 godina. Ono na šta je podsetio Radić, jeste da je predsednik Srbije u decembru 2016. izjavio da će prva dva aviona ući u upotrebu 9 meseci od aktiviranja ugovora a da će radovi na preostala četiri aviona biti završeni dva meseca kasnije. Međutim nakon toga su usledili teški pregovori oko detalja ugovora koji su rešavali pre svega tehnička pitanja i način transporta. Srpska strana je insistirala da se avioni prebace u Srbiju i da se radovi na avionima obave na Batajnici, u saradnji kompanije RSK MIG i domaćeg vazduhoplovnog zavoda “Moma Stanojlović“. Nova verzija MiG-a 29 u RV i PVO, Izdelije 9.13 / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Interesantno, Radić navodi da je pre transporta u Srbiju avionima izvađena određena oprema, između ostalog i sistem za identifikaciju “svoj-tuđ“ (IFF). Takođe izneo je informaciju da će radovi na novopridošlim avionima biti gotovi u drugoj polovini 2018. nakon čega će oni ući u upotrebu. U međuvremenu će postojeći avioni morati na remont zbog isteka međuremontnog roka. Kada se oni vrate u stroj, na remont će morati i 5 bivših ruskih primeraka, kako kome bude isticao resurs a Srbija će tek 2020. godine imati spremnu eskadrilu od 10 aviona. Već oko 2025. Srbija će morati da izabere novi višenamenski borbeni avion. Spomenuti su i prošlogodišnji pregovori s Belorusijom gde je naveden podatak da su nuđena 4 modernizovana MiG-29BM kao i 4 obične jednosede 29-ke. Modernizacija Orla i G-4 Jurišnici Orao dugo su smatrani neperspektivnim vazduhoplovima zbog nastojanja da se nabave novi višenamenski borbeni avioni koji bi, osim njih, zamenili i postojeće lovačke avione. Prioritet u modernizaciji imao je školsko-borbeni avion G-4 “Super Galeb“ dok je bilo očekivano da Orlovi budu prizemljeni nakon što im je već jednom produžen životni vek. Međutim početkom 2016. godine došlo je do promene plana i odlučeno je da se izvrši modernizacija Orlova nakon čega bi započela i modernizacija G-4. Kako Radić navodi, modernizacija je planirana u dve faze i obuhvatiće ugradnju nove elektronske opreme i integraciju novog pre svega domaćeg naoružanja. Ovaj zadatak poveren je Vojno-tehničkom institutu iz Beograda a istovremeno je odlučeno da se obezbede rezervni delovi i hitni remonti u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“. Broj operativnih Orlova bi trebao prvo da se poveća na 10 a zatim i na eskadrilu od 14 aviona. Prvi Orao na kome su izvršene dorade za ispitivanje naoružanja / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Radić se osvrnuo i na produženje životnog veka Orlova koji je u početku iznosio 24ali je 2010. to produženo na 29 godina. Analiza struktukture aviona pokazala je da se vek dodatno može produžiti na 40 godina a u izuzetnim slučajevima, dakle u zavisnosti od stanja pojedinačnih aviona i do 48 godina odnosno još 8 godina ili 1000 sati naleta nakon remonta. To bi značilo da bi Orlovi koji su proizvedeni između 1985. i 1992. mogli da lete i u 2030-tim. Radovi na doradi prvog primerka su završeni krajem 2017. a od elektronske opreme avioni bi između ostalog trebali dobiti tzv. “stakleni“ kokpit i novi napadno/navigacijski sistem. Ispitivanja bi trebala da traju do 2021. godine nakon čega bi bila izvršena modernizacija svih planiranih primeraka. Paralelno VTI radi i na novim vođenim ubojnim sredstvima. 27. decembra 2017 je s Orla NJ-22 ev. broja 25530 koji je dorađen panelom i prikazivačem za vođenje, izvršeno prvo probno lansiranje inercijalno i televizijski vođene rakete vazduh-zemlja VRVZ-200 koja je nastala na osnovu vođene leteće mete PRM-200 koja je razvijena tokom 70-tih godina prošlog veka. Modernizacija G-4 izgubila prioritet, to bi trebalo biti urađeno nakon osavremenjavanja Orla / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Modernizacija školsko-borbenog aviona G-4 prestala je da bude primarna onda kada je bilo jasno da nema ništa od nabavke savremenog višenamenskog borbenog aviona. Studija iz 2007. godine predviđala je digitalizovanu varijantu G-4MD(Modernizovani Digitalizovani) kako bi se u obuci olakšao prelaz na moderni borbeni avion. 2011. godine Ministarstvo odbrane tražilo je ponude od 11 kompanija za predlog modernizacije G-4 a zanimljivo da su među njima, kako navodi Radić, bile i firme iz Kanade i Južne Koreje. Međutim planirani tender nije realizovan a u međuvremenu je srpska vlada pristupila pregovorima o strateškom partnerstvu s kompanijom Erbas. Memorandum o razumevanju je potpisan 7. oktobra 2016 godine a taj dokument podrazumeva tehnološku podršku za nadogradnju trenažnog i lakog borbenog aviona. Međutim moguće je, kako navodi Radić, da se to ipak odnosi na unapređenog Orla. H145M i modernizacija Gazela Krajem ove i početkom sledeće godine Srbija će primiti prve helikoptere Erbas H145M. Od 9 naručenih, 6 idu Vojsci Srbije od čega će 4 biti naoružana, jedan će biti za traganje i spasavanje/medicinsku evakuaciju i jedan za prevoz veoma važnih osoba (VIP). Srbija će postati prvi korisnik H145M sa sistemom naoružanja HForce u opciji odnosno Nivoa 1 koji omogućuje upotrebu balističkog naoružanja uz upotrebu nišana i prikazivača na kacigi pilota. Prvi H145M za Vojsku Srbije / Foto: Alex Lutz Naoružani H145M će na bočnim stranama nositi aerodinamički kontejner s naoružanjem, svaki kapaciteta od po 200 kg. Prema ugovoru, RV i PVO će koristiti domaće naoružanje, VTI radi s Erbasom na integraciji kontejnera s mitraljezom M87 kalibra 12,7 mm kao i nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm čija je serijska proizvodnja započeta prošle godine u fabrici Krušik iz Valjeva. Postoji opcija za opremanje helikoptera sistemom HForce Nivoa 3 s optoelektronskim sistemom L3 Wescam MX-15 i domaćim protivoklopnim raketama 2T5 dometa 5 km. Srpski H145M će imati sistem za samozaštitu koji uključuje 4 senzora AN/AAR-60 MILDS za detekciju lansirane rakete zemlja-vazduh kao i dva bacača mamaca. Balističku zaštitu sadržaće modularne HPPE ploče koji omogućuju zaustavljanje zrna kalibra 7,62 mm. Biće zaštićena sedišta posade kao i teretna kabina. Demontsrator modernizacije helikoptera GAMA / Foto: Živojin Banković, Tango Six RV i PVO planira upotrebu lakih višenamenskih helikoptera Gazela do 2030-tihgodina. Paralelno s sertifikacijom Vazduhoplovnog zavoda ‘’Moma Stanojlović’’ za remont, popravku i održavanje ovih helikoptera, što je deo ugovora s Erbasom, radi se na modernizaciji lake borbene varijante. Pored dorade kabine, iznad kabine je ugrađena multisenzorska platforma koja je zamenila žiro-stabilisani nišan. Takođe biće integrisane i nove protivoklopne rakete 2T5 kao i rakete Pauk s IIR (imagine infrared) tragačem uz prenos signala za navođenje preko fibr-optičkog kabla. Živojin BANKOVIĆ

Naučni triler o prvom srpskom krunisanom kralju Obeležavanje osam vekova od kako je prvi put na glavu jednog srpskog vladara - Stefana Prvovenčanog stavljena kraljevska kruna sa završetkom gregorijanske kalendarske godine ulazi u završnicu u kojoj primat od svečanih akademija SANU i prigodnih tribina preuzima TV produkcija sa dokumentarnim programom i iščekivanom TV serijom "Nemanjići - rađanje kraljevine". Među izdavačkim kućama koje su posebnim izdanjima obeležile "ovaj događaj, čija dalekosežnost i prekretnička uloga u istoriji srpske državnosti nema premca" nalazi se i Catena Mundi, koja je u svojoj biblioteci "Putovođe" objavila zbornik tekstova pod nazivom "Stefan Prvovenčani - osam vekova od krunisanja". "Otac tri kralja i jednog arhiepiskopa, pisac i vladar u burnim vremenima, Stefan Nemanjić predstavlja ličnost od formata i po bilansu između duhovnog i svetovnog bića sopstvene egzistencije. Izraz koji je dao svojoj ličnosti i epohi u kojoj je delovao postaće vladarski model svih potonjih izabranika i svetli uzor naroda", objašnjava urednik izdanja Srđan Petrović u predgovoru ove knjige. Prema njegovim rečima, to su razlozi zbog kojih se Catena odlučila za izbor antologijskih tekstova mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića), Stanoja Stanojevića, Smilje Marjanović Dušanić, Ljiljane Juhas Georgijevske, Milana Kašanina, Danice Popović, Janićija Đurića, đakona Milana Kovačevića i Ljubomira Durkovića Jakšića, koji "osvetljavaju istorijski značaj drugog sina Stefana Nemanje iz različitih uglova". Među autorima je i sam kralj Stefan Prvovenčani i sam darovit pisac, autor "Žitija i podviga Svetog Simeona" - prve celovite biografije u srpskoj književnosti, koji se "predstavlja" sa "Hilandarskom poveljom". Tako je zahvaljujući ovoj knjizi moguće celovito sagledati ličnost prvog među Nemanjićima koji je ne samo krunisan za kralja nego je bio i sposoban vojskovođa, vešt diplomata, učen i duhovno potkovan sagovornik, talentovan za pisanu reč i muziku. To što sam "obred miropomazanja i krunisanja Stefana Prvovenčanog pripada kategoriji formativnih događaja nacionalne istorije i srpskog kolektivnog sećanja", kako ocenjuje Smilja Marjanović Dušanić, ne umanjuje zanimljivost drugih momenata iz njegovog života. Kao najuzbudljiviji triler čitaju se detalji o njegovom odnosu sa ocem, braćom, pogotovo nakon što je kao drugorođeni sin došao na presto za koji je spreman njegov stariji brat Vukan, njegovim političkim i dinastičkim brakovima, vladavini, pa i samom odlasku sa ovog sveta pre 790 godina. Pozivajući se na srednjovekovne pisce, mitropolit Amfilohije, između ostalog, podseća da je "Sveti Sava molitvom vaskrsao iz mrtvih svog brata kralja da bi ga zamonašio" i da je prvi krunisani srpski kralj kao "monah Simon živeo još tri sata pre nego što se upokojio 7. oktobra 1227. i bio sahranjen u naosu Studenice, preko puta svog oca Stefana Nemanje". Branimir Nešić, direktor Catene Mundi, kaže za Danas da život i ličnost Stefana Prvovenčanog ne gube na značaju ni danas, jer nam je "prvi kralj iz dinastije Nemanjića zaveštao određenu vrstu kulturno-političke sinteze, koja može biti podsticajna i u savremenom trenutku". - Jedan od glavnih razloga za objavljivanje knjige o Stefanu Prvovenčanom je naše duboko uverenje da nam ta mudrost sinteze danas nedostaje. Na kraju krajeva, nije li to i jedini mogući način na koji jedna kultura poput srpske, koja traje i izgrađuje se na ukrštaju različitih civilizacija, uopšte može da živi i ostvaruje svoje kreativne potencijale? Stefan Prvovenčani je bio vrlo vešt diplomata i pragmatičan političar, ali nikada nije doveo u pitanje identitet naroda, kao ni integritet svoje države. U kontekstu paralela sa aktuelnim trenutkom ključno je obnoviti upravo to iskustvo. A spoljne prilike, pokazuje nam istorija, za nas su gotovo uvek bile nepovoljne - naglašava Branimir Nešić. U korak sa Evropom Naučni radovi o životu, vremenu i svetskim i srpskim prilikama u doba Stefana Prvovenčanog, kao i o vladarskoj kanonizaciji u srednjovekovnoj Srbiji, govore da dvor Nemanjića ni po čemu nije zaostajao za ostalim evropskim dvorovima toga vremena. Sam čin njegovog krunisanja 1217, mada mnogi istoričari i danas ukazuju na "nerazjašnjenu nedoumicu da li je Stefan krunisan jednom ili dva puta, kao i da li je papa uslovio slanje kraljevskog venca njegovim prihvatanjem rimokatoličkog ispovedanja vere", nesporno je predstavljao "odlučujući obred u odbrani Nemanjinog nasleđa" i zajedno sa uspostavljenjem autokefalne Srpske crkve 1219. predstavlja "ulazak Srbije u krug međunarodno priznatih evropskih država". Nemanjići kao novogodišnji poklon RTS Prva epizoda TV serije "Nemanjići - rađanje kraljevine", scenariste Gordana Mihića i reditelja Marka Marinkovića, biće emitovana 31. decembra u udarnom terminu - u 20 sati na prvom programu RTS. Najavljena je kao "jedan od novogodišnjih poklona" gledaocima RTS, prva epizoda "najvećeg projekta ove kuće" smeštena je u Niš 1165. godine, kad na poklonjenje vizantijskom caru Manojlu Komninu dolaze Stefan Nemanja i njegova tri brata - Tihomir, Stracimir i Miroslav. Glavne uloge u prvoj epizodi igraju: Mladen Nelević, Dubravka Mijatović, Miodrag Krstović, Meto Jovanovski i Goran Sultanović. U ulozi kralja Stefana Prvovenčanog u ovom TV serijalu pojaviće se Vojin Ćetković. Jelena TASIĆ

General Vladimir Lazarević, prvi put po izlasku iz Haškog suda, o bombardovanju 1999. godine. Alijansa za 78 dana na našu zemlju bacila više bombi nego Hitler u Drugom ratu. RUŠEVINE Priština, posle jednog od mnogobrojnih naleta NATO aviona 1999. Foto Z. Jovanović PROTIV srpskog naroda i države NATO je 1999. godine vodio nuklearni i hemijski rat niskog intenziteta. Za tih 78 dana NATO je na našu zemlju sa mora, iz vazduha i kosmosa bacio više bombi nego Adolf Hitler 1941-1945. Ekvivalent korišćenih eksploziva je između šest i osam nuklearnih bombi bačenih na Hirošimu. Bio je to najasimetričniji rat vođen u dotadašnjih 50 godina postojanja NATO, a njihov ratni zločin pretvoren je u genocid nad našim narodom. ALARMANTNO Na Kosovo bačeno 10 tona uranijuma Ovo govori general Vladimir Lazarević, prvi put po izlasku iz haškog suda. Nekadašnji komandant Prištinskog korpusa, koji se minulog vikenda u Nišu sreo sa starešinama Treće armije Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja naše zemlje, kaže da su francuski eksperti utvrdili da je radioktivnost municije NATO upotrebljene samo na Kosmetu 350 puta veća od dozvoljenih vrednosti. - Indijski stručnjaci naveli su da se radioktivnost sa Kosova i Metohije proširila 1.000 kilometara u prečniku, a autoriteti u svetskoj medicini, prof. dr Dušan Stanojević i Miodrag Đorđević, tvrde da će pakao kod nas početi tek posle 2020, kada će godišnje od posledica radioaktivnosti iz 1999. od kancera obolevati 70.000 osoba. Od tog broja, umreće, uprkos lečenju njih 40.000 - rekao je general Lazarević. Kako govori jedan od najpopularnijih generala u našoj zemlji, nuklearni rat protiv naših snaga na KiM počeo je 30. marta u rejonu Prizrena, dok je 25. aprila u Uroševcu i okolini NATO upotrebio kasetne bombe sa nepoznatim hemijskim agensom. Na udaru su bili pre svih pripadnici 243. mehanizovane brigade. - U dva navrata je tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, preko TV stanica, objavljivao da Prištinski korpus i Treća armija više ne postoje - podsetio je general. - Prvi put, to je bilo 2. maja, na 32. dan agresije, a komanda Treće armije je reagovala tako što je u centru Prištine sazvala sve komandante jedinice sa terena da pred kamerama održe referisanje. Drugi put, Klinton je 28. maja svetskoj javnosti i rekao kako je američka strateška avijacija tog dana na Paštriku ubila 700 boraca Prištinskog korpusa i stvorila sve preduslove da NATO uđe na KiM. "Vašington post" je 4. juna, međutim, morao da objavi kako se "Vazdušno-kopnena operacija 'Strela 2', planirana u Vašingtonu, odbranom srpske vojske pretvorila u kašu". SEĆANjE General Lazarević, na skupu u Nišu, minulog vikenda Istina o uranijumu duboko skrivana Lazarević ukazuje na to da su ciljevi NATO bili da "primenom Hitlerove doktrine blickriga" za tri-četiri dana uništi efektive VJ i ubije više od 20.000 pripadnika Prištinskog korpusa. - Kada je juna 1999. godine NATO morao da prizna neuspeh, njihovi generali su izašli sa planom da na Srbiju krenu sa 200.000 do 400.000 vojnika i da je okupiraju u roku od četiri do šest meseci - seća se tih ratnih dana general Lazarević i podseća da je tada, ipak, odlučeno da se "problem vrati" Ujedinjenim nacijama. DA SE NE ZABORAVI - NA Veliki petak, 8. aprila, u Drenici su nam ubili 10 vojnika, a ranili 30 - podsetio je general Lazarević saborce Treće armije okupljene u Nišu na susretu pod nazivom "Da se ne zaboravi". - Istog dana na Juničkim planinama na odeljenje graničara pod vođstvom desetara Šarca udara od 200 do 300 plaćenika, a ovaj odbija napad. Druga graničarska grupa "Gromovi" istog dana sukobljava se sa šiptarskim teroristima, koji ulaze takođe iz Albanije i odbijaju napad. I tako... počinje pakao Košara. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:689704-Nato-na-Srbiju-srucio-osam-Hirosima

"Srbiji na poklon 'BUK' i osam 'migova', tema je i S-300" Belorusija će Srbiji pokloniti raketne sisteme protivvazdušne odbrane tipa "BUK" i avione "MiG-29" s tim da će Srbija platiti njihov remont i modernizaciju. IZVOR: TANJUG PETAK, 27.01.2017. | 23:02 Getty Images To je rekao za „Politiku" ministar odbrane Zoran Ðorđević po povratku iz Minska. Ðorđević naglašava da je do ovog za Srbiju veoma važnog aranžama došlo zahvaljujući dogovoru premijera Aleksandra Vučića i predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka, tokom posete delegacije Vlade Srbije Minsku. Reč je o dva diviziona sistema „buk" i osam „migova 29" koji bi trebalo da Srbiji budu isporučeni tokom naredne godine čime će, uz rusku donaciju „migova 29" po sličnom principu, domaći sistem PVO, čija su okosnica upravo raketni sistemi i lovačka avijacija, biti značajno unapređen i modernizovan. "Belorusija, još od sovjetskih vremena, ima izuzetno razvijenu optoelektroniku i elektroniku. Ne samo da su sačuveli ove tehnoligije, već ih i dalje razvijaju. Njihovi kamioni i građevinske mašine bi mogli biti zanimljivi za Vojsku Srbije, moguća je saradnja sa FAP-om", rekao je on. Ministar kaže i da postoji veliki prostor za saradnju kada su u pitanju remonti i modernizacije raznih sistema naoružanja ruskog porekla. Sa druge strane, oni su zainteresovani za raketna goriva i još neke proizvode naše namenske industrije. Takođe, pokazana je inicijativa za osnivanje zajedničkih srpsko-beloruskih firmi iz oblasti odbrambene industrije radi zajedničkog nastupa na trećim tržištima, i to onim prestižnim kao što su Rusija i države EU, objašnjava Ðorđević. On ističe da će detalji vojne saradnje Srbije i Belorusije biti dogovarani od maja, za kada je predviđeno osnivanje zajedničkog tela za saradnju u oblasti odbrane, kakva već postoje kada je u pitanju saradnja sa drugim državama. Upravo zbog toga, ministar odbrane u ovom trenutku nije mogao da se izjasni koliko bi Srbiju koštali remont i modenizacija „bukova" i „migova 29". "Sa Belorusijom ćemo razgovarati i o nabavci čuvenih sistema S-300, reč je o verzijama S-300 V i S-300 PG kojima oni raspolažu. Oni jesu i biće tema naših razgovora, ali da li će biti u naoružanju u VS zavisi od daljih detaljnih analiza i dogovora", dodao je Ðorđević. Kada je reč o ruskoj donaciji vojne tehnike, Ðorđević očekuje da će šest "migova 29" uskoro biti na aerodromu u Batajnici. "Svi ugovori su potpisani, očekujem da će avioni u Vazduhoplovnom remontnom zavodu ''Moma Stanojlović'' biti u martu, najkasnije u aprilu. Ruski eksperti će kod nas obaviti njihov remont i modernizaciju, uz podršku naših stručnjaka", dodao je ministar. Kada je reč o isporuci tenkova i izviđačkih oklopnih vozila oni će biti isporučeni kada ruska strana odluči. "Ova donacija je nesporna i za razliku od aviona neće biti potreban remont i modernizacija ovih sredstava", naglašava Ðorđević. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=27&nav_category=11&nav_id=1224801