LG - Life's Good

[Lady Godiva]

Телефон зазвони. Часак је оклевала, а онда подигне слушалицу. "Да, Борисе" , рече па ослухну. "Да, Борисе. Да, паметна сам - да, знам да много више људи умире од срчане капи и од рака. Читала сам статистике, Борисе, да - знам да се то тако само нама чини, јер овде горе станујемо тако на густој хрпи - да, многи бивају излечени, да, да - нова средства - да Борисе, разборита сам, сигурно - не, немој долазити - да, волим те, Борисе, дакако - "

Она одложи слушалицу. "Разборита", шапне и загледа се у огледало из којег је у њу пиљило њезино властито лице, некако страно и непознато - "разборита!" Забога, помисли, била сам већ предуго разборита! Чему? Да бих постала број двадесет или тридесет у соби седам крај дизала за пртљаг? Нешто у црном сандуку пред чиме човека подилази језа?

Она погледа на сат. Зачас ће девет. Пред њом је лежала тамна и бескрајна ноћ пуна панике и досаде, значајне за санаторије - панике пред болешћу и досадом, одређеног начина живота, који заједно постају неподношљиви, јер контраст не води ничему, осим интезивном осећају потпуне немоћи.

Лилиан устаде. Само сад не сме остати сама!...