Zoran Modli: O "kemtrejlsima" ili jednom pilot - zauvek pilot

[Милан Ракић]

Ispričah li već kako me često me pitaju šta mislim o belim tragovima iza aviona? Kao što su mnogi sigurni da je Zemlja ravna odavde do Kosova, a možda i do kraja sveta, da je osvajanje Meseca holivudski lažnjak i da je vakcinacija opasna za svu decu stariju od nula dana, tako su ubeđeni da baš nas, Srbe, truju sa tih visina ispuštajući otrovnu hemiju.

Ja obično kažem: “Aha, u pravu ste. Mi piloti imamo na desnoj strani instrumentalne table jedno crveno dugme na kojem piše Chemtrails, pa ga povremeno pritisnemo.”

Poput homeopatskih placebo-lažnjaka koji vas privremeno ubede u ozdravljenje (a onda, naravno, umrete od bolesti kojoj mislite da ste doakali), ljudi će se potrovati samo buljeći u tragove aviona na nebu. Masovna histerija je dokazano delotvorna. Histerija je ta koja ubija sve živo. Mrtve ionako ne možeš ubiti jer su se blagovremeno potrudili da postanu pokojni.

Ako sam vam ono gore već ispričao, sigurno vam nisam rekao da sam pilot postajao lagano i mukotrpno. Najteže mi je bilo da na početku karijere pojedinim militantnim paličarima dokažem da nisam “cirkusant” koji je zalutao međ ‘tiće bez mane i straha. Kada sam savladao tu prvu prepreku, sve je bilo lakše. Treba da znate da je većina iskusnih pilota onog vremena nosila na svojim leđima breme vojničkog drila, pa je imala problem da iznebuha prihvati ovakve sumnjivce koji dolaze niotkuda – ili, još gore, sa radija.

Obožavao sam posao instruktora letenja. Jatova Pilotska akademija u Vršcu bila je vrlo kosmopolitsko mesto u koje su se, paralelno sa Jatovim klasama, slivali kandidati za pilote iz Angole, Turske, Libije, Indije, momci i s njima poneka devojka koje su tamošnje nacionalne kompanije (pokatkad i vlade tih država) slale na obuku u ovu institucija sa visokim rejtingom. Bio sam ponosan što sam njen deo.

Jatova Pilotska akademija bila je istovremeno i odskočna daska za konačni prelazak u tzv. “veliki” JAT, čitaj: na velike putničke avione. U tom transferu, moje kolege i ja izabrali smo “boing 727”, tadašnju zvezdu Jatove flote, prelepi tromotorac sa 160 putničkih sedišta, prostranom putničkom i pilotskom kabinom (rekord smo postavili na jednom letnjem letu iz Tivta kada se u kokpit naguralo ukupno 12 persona! – ali, molim vas, nikome ni reči o tome :-) ). Nismo se pokajali. Lično sam proveo najlepše trenutke baš na tom avionu i, kao što svaki pilot koji više ne leti često sanja trenutke provedene na nebu, u moj san najčešće dolazi taj lepi, beli avion. Boing 727.

Posebno me fascinira to što se u snena jutra budim (ili bar otvorim jedno oko) uvek u isto vreme: u trenutku kada digitalni časovnik kraj mog kreveta pokazuje da je sedam sati i dvadesetsedam minuta.

Čudno? Kako da nije, kad na displeju čitav minut svetli: 7:27

Zoran MODLI, FB