Јереј Угрин Поповић

[Guest O.Ugrin]

A, u prilog tome, da zaista svaka sluzba moze svedociti Hrista ako je covek Liturgijski utemeljen pa samim tim posvecen svedocenju Radosne vesti sopstvenim zivotom, ne potcenjujuci sopstvenu sluzbu time sto ce se mesati u druge niti se nepotrebno troseci pokusavajuci da izigrava nesto sto nije, vec fokusirajuci se na sopstveni talanat i sopstvenu realnost, vlastitim Liturgijskim hodom, preobrazavajuci je, kao i okolinu, uzvodeci je ka Hristu i Eshatoloskoj realnosti svedoceci sobom mogucnost i potrebu pomenute, ovim tekstom, koji cu sada postaviti, nadam se da ce vam pomoci u sagledavanju te, i takve, Istine - koju smo pozvani svedociti svi - logicno sobom/vlastitim okolnostima. Koja, opet, ma kakve da su - NISU ZA POTCENITI! Niti ih iko moze potceniti do nas samih ako se odreknemo sebe pokusavajuci da budemo ono sto nismo kao i vlastite sluzbe ako je vlastitim interesovanjem odbacimo ceznjom za drugim sluzbama. Mislite o tome a ovaj tekst neka vam bude na pomoci u vasem razmisljanju. Nadam se da cete uzivati.

Mir Vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Одговорност служења

Ево већ неколико бројева заједно размишљамо о могућности и потреби Православног начина живота; о његовој применљивости у свету и околностима модерног доба у којем живимо. Кључна реч, управо нит водиља нашег промишљања о Православном начину живота јуче, данас и сутра јесте одговорност, као нус последица Љубави, коју би требало да имамо према себи, ближњима и Богу, собом сведочећи Радосну вест Јеванђеља Христовог. Како догађај Литургијског сабрања није комеморативног већ конституитивног карактера то би требало да се он рефлектује на све поре нашег деловања, самим тим и на службе које обављамо, којима умножавамо добијене таланте, крећући се ка зори Осмога дана. Да је битно таланте умножити и да сам тај труд јесте најбитнији, битнији од самих таланата, односно њиховог броја, као и однос нас самих, наших таланата, према туђим талантима и другима, Христос је јасно посведочио у својој причи о истим. Дакле, битно је остварити своје таланте а у радости умножења добијеног, четири и десет постају једнаки али само ако смо одговорно прихватили тих наших два и туђих пет таланата, или обрнуто, без зависти, односно гордости. Такође, литургијска свест да смо удови Тела Христовог јесте подстрек у нашем креативном двигу, бар је апостол Павле о томе био јасан, јер се растерећујемо потребе да будемо оно што нисмо те радосније можемо прионути на посао свесни да је сваки уд незаменљив - подједнако битан. Не може рука рећи нози да јој не треба или око носу, јасна је ствар; но, подједнако би нам требало бити јасно и да та рука не може бити нога или око – нос, па се самим тим не треба ни залудно трудити јер тим начином таланат се закопава; уд одстрањује.

Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали – јесте литургијска потврда реченог, којом заједница оприсутњује јединство у свим својим различитостима исповедајући тим начином једног Бога у три лица – личности, са свим Њиховим различитостима а опет, онтолошким истостима, одговарајући – Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну и нераздељиву. Међутим, како не би превише теоретисали најбоље би било да речено поткрепимо примером; слика говори више него ли хиљаду речи а пример од речи ствара слику. Да ни једна служба није за потценити, сваком хришћанину требало би да је јасна ствар али да свака служба може, и треба, да узводи људе ка Христу и литургијском начину живота, овим примером ћемо јасно видети.

Посао касирке у хипермаркету по многима је незанимљив посао, нешто што се ради тек да би се преживело и нешто што нема много утицаја на људе који пролазе у станци између два бар код очитавања; да не говоримо колико је мало ту простора, по истим тим многима, за сведочење Христове поуке. Најгоре од свега, у суштини, јесте то што се већина људи, која обавља ту врсту службе, сама у то убедила. Да ли је разлог тог самоубеђивања у општем ставу јавног мњења или у недовољној црквености поменутих људи јесте тема за размишљање о којој нећемо на овом месту, због ограничености простора, даље истраживати. Но, било како било, тог дана је један дечак, од својих дванаест година, по имену Лука, ушао са својим пријатељима из школе у хипермаркет у којем је радила поменута Касирка. Како је време било ограничено трајањем малог одмора у школи и како је Лукин мозак био заузет размишљањем о контролном из математике који га је чекао након завршетка одмора, то је он нехотице ишетао са својим друговима из маркета заборавивши да плати бочицу кока-коле. Да се врати, није смео; да размисли, није могао – звоно је управо објављивало крај одмора и почетак часа; за Луку - почетак математике. Математика је прошла, свест о учињеном није и, пошто је литургијски утемељен, он је отишао свештенику и исповедио учињено, са свим својим бојазнима и са свим својим стидом, који га је црвенилом одавао.

Свештеник се благо осмехнуо дечаку, рекавши му да је поносан на њега и на његову одговорност, бригу. Рекао му је да се не плаши и да ће својим примером похвалити своју генерацију, да ће показати Касирки и окупљенима да омладина није за потценити и да је одговорност нешто што се од малена потврђује. Рекао му је још да оде поново у ту продавницу, извине се због своје нехајности, плати бочицу кока-коле и пожели пријатан дан. Лука је сав поносан, као неко ко носи терет старијих година, кренуо у сусрет одговорности радујући се, јер ће скинути бреме са срца, али и са малом тремом, јер није знао шта га чека, иако му је свештеник рекао да нема чега да се стиди нити да себи пребацује; да се тако нешто може десити свакоме али да ће само ретки одреаговати на исти начин. Али, ни свештеник нити сам Лука нису могли да предвиде салву погрдних речи и претњи којима је тај сироти дечак био изложен и уместо да буде мотивисан да настави путем одговорности похвалом, дечак је био изложен вулгарностима после којих би ретко ко, поготово у тим годинама, поново поступио исто; дакле, платио узето. Срећа, па је Лука поново отрчао свештенику; хвала Богу па је Лука литургијски утемељена личност; али, шта би било да није. Међутим, шта би било да Лука, рецимо, није био литургијски утемељен човек али да је, јачином домаћег одгоја, ипак урадио исту ствар а да га је касирка благо, мајчински посаветовала, као свештеник што га је посаветовао, упутивши га својом топлином и на такав један начин Цркви. Зар то не би било сведочење Благе вести? Зар то не би било Литургијски, у крајњој анализи?

Наше размишљање, као и овај тужни пример, можемо заокружити, управо потврдити, самим називом - Литургија. Дакле, заједничка служба – дело свих; самим својим именом нас обавезује да то дело, односно службу, и саму идеју заједништва у чињењу истог, посведочимо свим сегментима властитог живота - умножавањем добијених таланата али и старањем о другима - свим срцем својим и од свег ума свог.

Јереј Угрин В. Поповић

[Guest O.Ugrin]

A, kako da dodjemo do takve svesti i kako da tu svoju Liturgijsku utemeljenost zaokruzimo ne bi li mogli da je svedocimo profesijama svojim/delom svojim sledeci tekst ce vam na to ukazati. Zapravo, ukazace vam na potrebu Agapa, tog Liturgijskog ''nastavla'' o kojem smo govorili i o kojem je I.S. tako nadahnuto posvedocio dok je Milica tuzno prokomentarisala slucaj kao i stanje covekovo kada do tog ''nastavka'' ne dodje. Koliko je taj ''nastavak'', zapravo kolevka Liturgije koju mi poznajemo danas, bitan i koliko bi odgovora njime bilo dobijeno, nedoumica razreseno, nadam se da cu vam ovim tekstom ukazati, kao i na potrebu recenog, kao i na imperativ trazenja recenog da bi mi zaista svim sluzbama svojim i svakim delom svojim svedocili Radosnu vest moramo traziti, kucati, ne miriti se sa tim da Agapa nema i da tu svoju potrebu zaista ''izboksujemo'' jer - OD NAS ZAVISI! Jer, odgovornost je na nama i drugi nam nece biti isprika za to sto nismo kucali i sto nismo trazili a Hristos je lepo ukazao da ko kuca - otvorice mu se i ko iste - dace mu se. Zato kucajte! Zato istite! i, nikada nemojte zaboraviti - OD NAS ZAVISI! Nadam se da ce vam ovaj tekst ukazati na to, kao i na lepotu ostvarenja... uzivajte.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Чај у пет

Чини се да се у данашњем времену, невероватно брзог протока информација, усталио један резон површности у којем се све прихвата здраво за готово док се људи просто отуђују од себе и других прикивајући се за апарате преко којих проживљавају оно чега су се у збиљи одрекли. Такозване чињенице загосподариле су школама, неприкосновени телевизор - свакодневицом а рутина и форма - Црквом. Тако испада да се пост свео на просто нејело а милосрђе на удељивање од сувишка средстава сиротињи по портама цркве, трговима велеграда, ћорсокацима људског прогреса. Замена теза, које смо сведоци, произилази управо из недостатка личносног суделовања у православном начину живота као и опитовања сопственог размишљања кроз литургијску праксу и самом црквеном заједницом, којој смо причасни. Чак и сама литургија се управо тим немишљем свела на недељни спектакл који има мало или нимало утицаја на наш начин живота, те људи у недостатку евхаристијског утемељења просто лутају од цркве до цркве ни сами не знајући шта траже, Кога траже, заборављајући притом да литургију чини причасна заједница. Дакле, конкретне личности - наше комшије. Као да се направио један расцеп у човеку, поделивши га тако на човека у цркви и човека ван цркве. Рутина, којом се све више приступа Тајнама, узела је до те мере маха да се сама поента, смисао, одређених радњи у Цркви, као што су пост или милосрђе, потпуно изгубила. Ако би се упустили на овом месту у експертизу приказаног стања, чини се, саме би странице написаног текста прекриле вимблдонски стадион а опет би сав тај текст допринео врло мало, или чак нимало, превазилажењу описаног проблема. До душе, тај се проблем ни не превазилази листањем ових или оних мишљења већ једним јасним литургијским ходом, евхаристијским утемељењем и опитовањем у сопственој причасној заједници. Схватити то, значи решити пола проблема док се она друга половина може решити једино у односу, којим и потврђујемо нашу црквеност, оприсутњујући идеју заједништва и ван црквене порте.

Дани поста као да собом подсећају на неопходност једног таквог начина изражавања - дружења; на неопходност другог, у нашем животном ходу ка Христу. Тим начином се полако понире и у сам смисао поста, као начина превазилажења датости, свих нужности палог постојања, одабиром еклисиолошке реалности и живота ка другоме, са другим а не ка себи и ради себе. Ка себи и ради себе - јер другим речима не би могли осликали тугу и самоћу палог постојања, целокупне несталности истог. Пост, као временски предах од размишљања стомаком, требао би да нам пружи време које можемо одвојити за интензивираније размишљање о нашем литургијском ходу; може нас подсетити да нисмо само ради јела и пића на овоме свету али, може нас и понукати да размислимо зашто смо заиста овде и да то размишљање, те недоумице, једноставно поделимо са својом причасном заједницом опитујући на тај начин и сам ток сопствених мисли. Да то буде наш импулс, наш личносни подвиг превазилажења датости које диктира свакодневица а који делимо са другима; заправо, на који позивамо друге. А зар нема лепше слике реченог од чаја у пет, који је ето већ вековима синоним за одмор уз пробрано друштво пријатеља са којима имамо однос – пријатељство, јер смо ми тако одлучили – изабрали; а који није, однос, плод ових или оних нужности нашег социјалног миљеа, породице, посла... исто као што и биолошку ипостас превазилазимо еклисиолошком, не укидајући је али ни не задовољавајући се једино њоме. Преневши, на један такав начин, сам етос православног начина живота и узрастања, из црквене порте у наш дом, оприсутњујемо и саму реалност литургијског хода као нашег хода; а за то нам је ипак потребан други. Други, који ће заједно са нама превазићи илузију одмора коју пружа телевизор, илузију задовољавања ових или оних интересовања шупљим причама, јаловим обећањима и сталним јадиковкама о бољем сутра, којима нас засипају у поподневне сате преко ових или оних средстава јавног информисања. Самим тим, нећемо са другима делити туђе реалности, неизвесности, по природи лажне пошто су несталне, већ ћемо сопственим недоумицама градити заједничку реалност, трудећи се да је собом учинимо трајном везујући је за Христа а оприсутнивши је литургијским ходом сопствене свакодневице. У ери општег немишља, празнословља и празномишља, чај у пет јесте уједно и милосрђе, којим конкретно помажемо човека узводећи га из долине плача у Радосну вест Новојерусалимског предукуса, поштујући на такав један начин и достојанство самог човека; коме не удељујемо од нашег сувишка већ делимо са њим – чинимо са њим. Јер, како је могуће неком нешто конкретно помоћи ако након те помоћи не знамо име тог човека? Какав смо ми однос онда успоставили са њим? Конкретан – не; то је сигурно. Па, какав је то онда однос, с обзиром да чин милосрђа јесте чин односа, каква је то онда милост, каква је то онда помоћ? Коме? То је питање. Коме ми на такав начин помажемо, самом човеку, коме смо уделили, не потрудивши се ни име да му знамо, или себи спирајући тим сувишком од наших добара сопствену савест човека који живи за себе и ради себе. Човека, који такође нема имена јер је за име потребан друг; потребан други.

Тако да нам дани поста, као што видимо, омогућавају простор да у окриљу сопственог дома оприсутнимо литургијску реалност којом ћемо схватити разлику између општих и личних именица, разлику између богаташа и Лазара, потпомогавши се на такав начин међусобно и изнедривши тим начином нелицемерно дело милосрђа и радосни усклик – љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали – именом; лицем к лицу.

Јереј Угрин В. Поповић

[marija]

Logicno da se tako osecate zato sto vam i fali ta polovina. Liturgija koju danas imamo u nasem molitvenom obliku jeste razvtiak Agapa koje su sada nastavak same sluzbe i kada one izostanu... vidite i sami - fali vam polovina. A kada one nikada ne bi izostale mnoga pitanja koja se ovde postavljaju ne bi bila postavjlana jer bi se znala/zivela. Mislite o tome. Trazite to!

Mir Vam - Ugrin

Agape su u prvim vremenima hriscanstva imale veliko znacenje. U njima su imali ucesca svi podjednako: bogati, siromasni, gospodari i robovi, i ovo ih je sve vodilo zajednickoj slozi, pomocu kojeg je hriscanstvo i bilo u stanju da se uspesno bori protiv najezde neznabozaca i laznog jeretickog ucenja. U tom bratskom jedinstvu hriscani su imali glavnu utehu i potporu protiv svojih neprijatelja.

? ????????? ??????, ? ?????? ?? ??? ?????????? (????? VIII,32)

O agapama prvo svedocanstvo nalazimo u Djelima apostolskim, gde se kaze: "...A svi koji vjerovase bijahu na okupu i imahu sve zajednicko. I tekovinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kako je kome bilo potrebno. I svaki dan bijahu istrajno i jednodusno u hramu, i lomeci hljeb po domovima, primahu hranu s radoscu i u prostoti srca; hvaleci Boga..." (2, 44-46).

[Guest O.Ugrin]

Svakako, postojanost odrzavanja istih donosi lakocu zivljenja ali i sluzenja, svega sto je ovim tekstovima nagalseno. Mislite o tome.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Милица]

Logicno da se tako osecate zato sto vam i fali ta polovina. Liturgija koju danas imamo u nasem molitvenom obliku jeste razvtiak Agapa koje su sada nastavak same sluzbe i kada one izostanu... vidite i sami - fali vam polovina. A kada one nikada ne bi izostale mnoga pitanja koja se ovde postavljaju ne bi bila postavjlana jer bi se znala/zivela. Mislite o tome. Trazite to!

Mir Vam - Ugrin

???? ?? ???? ??????? ??? ????? ??? ????? ??????? ?? ??????

?? ?? ?? ?? ?? ??? ???????? ???? ???? ???? ?? ?? ??????,

??? ? ???? ???? ???? ??????...

[Милица]

Иначе, дивно је дете мали Лука из приче о. Угрина.

Треба живети хришћанство,

овде сам да то боље и боље научим...

[marija]

 

 Разговори на тему Еп.И.Мидића се наставља на теми                                                                                                

Богословска мисао Еп. Игњатија и неспоразуми око тога

на линку

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,909.0.html

Богословска мисао Еп. Игњатија и неспоразуми око тога

Модератор - Хвала

[marija]

Liturgija posle Liturgije..posle niza godina kada sam u crkvu odlazila samo o praznicima, odlučih da krenem i svake nedelje...posle liturgije svratih u parohijski dom..svi me pogledaše..nastaviše sa svojim razgovorima...nigde ne čuh...sedi sestro..želiš li kafu...čaj..ništa beše mi enprijatno..odoh u biblioteku...tamo me malo opustiše..razgledajte slobodno..šta volite da čitate..Jerotića...sedite da popričamo..želite li kafu, okuražih se pa psole sledeće liturgije opet u parohijski dom..ista lica sede piju kafu ćaskaju...i opet te niko ne ponudi da priđeš ...sedneš..odustadoh...ovo je ovde se za mene anstavlja ta liturgija koja bi trebalo da se nastavlja u mojoj crkvi

ne znam kojoj temi više pripada ovo, ovoj ovde ili onoj o.Alefshina...da li je vera pasivna..i onaj tekst Pasivni ateizam..premneću ga i ovde idea

[marija]

erej Boban Milenkovic

- opasnost za Crkvu -

Pojam pasivni ateizam u sebi skriva paradoks svakodnevnog zivljenja vecine, formalno, vernog naroda. Ma koliko bio na prvi pogled nelogican i neprimetan, nepostojeci, pasivni ateizam ustvari predstavlja pojavu toliko primetnu da je mi svestenici kao problem u svom apostolskom radu i ne primecujemo, jer nas ona sa svih strana okruzuje bas kao i vazduh.

Prostije receno, pojmu pasivni ateizam, kada je rec o, po formi, vernom narodu najbolje odgovara izraz sustinska nezainteresovanost za veru i stvarna otudjenost vernog naroda od sabornog, podviznicko-liturgijskog nacina zivljenja u Crkvi. Najveci deo vernog naroda svoj zivot u Crkvi zasniva i ispunjava na nivou folklorno-istorijskog odnosa u kome je dovoljno znati kada je krsna slava koju su slavili nasi dedovi, kada je prva nedelja posta kada “valja da se” ne jede mrsna hrana da bi se pricestilo - “jer se valja”. Zatim je dovoljno po istom principu znati kada su Bozic, Veliki Petak i Vaskrs sa svim propratnim narodnim obicajima. Neophodno je dalje obratiti paznju i na dane kada se slave veliki Srbi svetitelji, npr. Sveti Sava, ili kad je Vidovdan. Posmatrano kroz prizmu folklorno-istorijskog odnosa prema veri, takodje se i sve molitve, kao i samo Sveto Pricesce, shvataju kao, iako najsvetiji, ipak samo narodni obicaj, narodna tradicija.

******

Imajuci u vidu sve napred receno dolazimo do jednog bolnog, ali tacnog zakljucka. Prosto nam se namece cinjenica da je u Crkvi, Bogocovecanskom organizmu koji u svetu objavljuje Hrista Spasa Koji osmisljava sve vidljivo i nevidljivo, u velikoj meri zanemarena unutrasnja misionarska delatnost. Ocigledna nezainteresovanost vernih za dublje upoznavanje vere pravoslavne u velikoj meri ima korena u nedostatku volje kod svestenika da im pokazu licnim primerom kako je moguce sada i ovde ziveti punim hriscanskim zivotom. Umesto da budemo grad koji na gori stoji, mi duhovni pastiri pre podsecamo na so koja je obljutavela i izjednacila se sa sivilom svakodnevice. Formalno vrsenje bogosluzenja bez osecaja za svetost istog, uz mnoga skracivanja i preskakanja molitvi, nas svestenike sa vernim narodom umesto da uzvodi ka molitvenom sazivljenju sa Hristom i svima svetima nizvodi ustvari u prelest, u kojoj se takvo nazovi bogosluzenje pretvara u demonosluzenje.

****

Reci propovedi u Crkvi nam cesto, ako uopste ima propovedi, zvuce prazno i lice na otaljavanje posla, jer im ne sleduje i primer licnog zivota. Ne moze se verni narod leciti od sujeverja, a da se pri tome citaju nepostojece molitve koje verni traze po nalogu vracara da im se citaju u crkvi. Kako je moguce ukazivati na svetinju braka ukoliko se u privatnom zivotu odobrava i afirmise predbracno i vanbracno sazivljenje muskarca i zene?

Evidentna je nezainteresovanost dela svestenstva za stvaranje i odrzavanje dubljeg duhovnog odnosa sa parohijanima preko svete tajne ispovesti i duhovnog ocinstva. Kao da zaboravljamo na cinjenicu da cemo Hristu Bogocoveku poloziti racun za poverenu nam dusu

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pasivni_ateizam/

zaista ja doživljavam hrišćanstvo kao čovekoljublje i ljubva, ne umem drugačije idea

[Guest O.Ugrin]

Tacno, kao da se sve svelo na jednu potrosacku logiku a sam odnos sa Bogom na neku moralistiku, neku kvotu koja se ima ispuniti ne bi li se covek nasao u Raju. To nije drugo do posledica Zapadnog uticaja na misao Istoka, koji je u jednom istorijskom periodu bio onemogucen. Tacnije, padom istocnih hriscanskih imperija misao Istoka je pod stalnim i permanentnim uticajem Zapada. Vojske Jezuita, sa samo jednim ciljem, preplavile su Istok tako da je i Rusija, koja je izmakla Otomanskom mraku, pala na tom iskusenju za vreme Petra Velikog i podlegla tom uticaju, kako kulturoloski tako i teoloski pa i edukativno. Tek pocetkom 20., odnosno krajem 19. veka, misao Istoka se budi ali, zaostavstina vekovnog stagniranja, se da osetiti i sto je najgore - oni koji se izdaju za branioce Pravoslavlja, zapravo propovedaju ono sto je Istoku, opisanim dogadjajem, bilo nametnuto. Zamena teza od tada jeste standar razmisljanja i poimanja odnosa sveta, coveka, Boga a pojedinac vise ne sagledava spasenje iz prizme licnog saostvarenja u odnosu sa drugim i Bogom vec u ispunjavanjima odredjenih kvota a odredjenim nacinom ponasanja. Jednom recju, licnost je pdgurnuta u drugi plan... ali, na nama je. Mislite o tome.

Mir Vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

I, da... kada bi samo nama svestenicima stalno na umu bile ove reci, svet bi zaista bio jedno bolje mesto za zivot svih, jer znanje je nesto sto unosi kvalitet u zivot a propoved se gromko cuje tamo gde znanje pobedjuje...a ta propoved jeste odnos kojim to znanje delimo sa drugima, cinimo sa drugima, oprisutnjujemo sa drugima.

Проповедај, свештениче!!!

''Коме да проповедам? У цркву ми долазе пет - шест жена на службу Божју. Коме ћу проповедати?

Проповедај свештениче, тим женама. Не греши душу. Не стиди се. Не снебивај се. Сети се, како је Он проповедао једној јединој жени у Самарији, на Бунар Јаковљеву''.

Da... propovedaj svestenice, propovedaj!

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[marija]

I, da... kada bi samo nama svestenicima stalno na umu bile ove reci, svet bi zaista bio jedno bolje mesto za zivot svih, jer znanje je nesto sto unosi kvalitet u zivot a propoved se gromko cuje tamo gde znanje pobedjuje...a ta propoved jeste odnos kojim to znanje delimo sa drugima, cinimo sa drugima, oprisutnjujemo sa drugima.

??????????, ??????????!!!

''???? ?? ??????????? ? ????? ?? ?????? ??? - ???? ???? ?? ?????? ?????. ???? ?? ????????????

?????????? ??????????, ??? ??????. ?? ????? ????. ?? ????? ??. ?? ???????? ??. ???? ??, ???? ?? ?? ?????????? ?????? ??????? ???? ? ????????, ?? ????? ?????????''.

Da... propovedaj svestenice, propovedaj!

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Stavili ste moj omiljeni citat, ?esto sam ga koristila kada me pitaju zašto radim to što radim, a ja kažem, ako samo ejdna osoba pro?ita ovo i zainteresuje se moj dan je ispunjen.

na mladima svet ostaje..i tu ne mislim da mlade godinama nego na mlade duhom..na širinu duha..treba im umeti pri?i i zato mi se ovaj forum dopada više od drugih, na drugim forumima imam ose?aj kao da sam na Bogoslovskom fakultetu, ja želim da mi se objasni a ne da mi se citira doslovce jer citat umem da pro?itam ali ?esto ne umem da ga protuma?im

najgore što sveštenik, nemojte mi zameriti, može u?initi to je prepustiti mirjaninu da sam u?i, tuma?i, on je tu da mu pomogne, jer jednom stvorena zabluda teško se ruši, a svaka laž koja se dovoljnio ponavlja na kraju postaje "istina"

[Guest O.Ugrin]

Svakako, ako prepustimo mirjanima nas deo sluzbe onda smo isti kao protestanti a Pismo se onda tumaci samo, klir je bespotreban a Tajne se svode na puku komemoraciju. Da li cemo to dozvoliti... mozda, da od nas zavisi ali ne zavisi od nas tako da se ni ne brinem - Hristos se vec pobrinuo za sve - ti si Petar i na toj steni sagradicu Crkvu ivrata Adova nece je nadvladati...

Mir Vam - Ugrin