Верниче, буди Форест Гамп

[Снежана]

Верниче, буди Форест Гамп

 

 

Иза овог кликбејт наслова не крије се никаква критика верника, нити Цркве, нити се наслов уопште односи на Форест Гампову интелигенцију, али идемо редом.

За оне који су живели испод камена задњих тридесет година, нека прво погледају филм Форест Гамп, па нека приступе теми. Филм је легендаран, освојио масу награда, заједно са Оскаром, тако да нећете ништа да изгубите.

Што се тиче вас који сте гледали филм...

Шта је основна поента филма? Филм, као и многа америчка остварења, има у себи ону тупаву причу о остварењу америчког сна, али само на први поглед. Амерички сан у овом филму се не остварује онако како би се од просечног Американца могло очекивати - вредним и поштеним радом, снагом воље и борбом са свиме што га спутава у остварењу циљева. Не, наш Форест успева на други начин.

Да би Фореста додатно одвојили од стереотипне матрице америчког сна, сценаристи од њега праве човека са свим могућим отежавајућим околностима. Филм почиње као богаљ у металним штакама, интелигенција му је испод просека потребног за упис у основну школу, а не краси га ни било који други квалитет или таленат. 

Шта онда Форест има? 

Веру. Неупитну веру и способност да се препусти Богу, који га Својом невидљивом руком води кроз цео филм. Верује и следи Бога који му прво скида окове са ногу, 'води га кроз колеџ где од њега прави звезду америчког фудбала, у војсци од њега прави хероја и миротворца, касније милионера, смешта га у сваки најзначајнији догађај модерне америчке историје, а на крају му даје и оно за чим Форест чезне кроз цео филм - љубав једине жене коју је волео целог живота и дете са том женом. Све ово постиже човек без икаквих талената или потенцијала у оном свакодневном смислу, само својом безграничном вером и снагом да се у вери препусти Богу, који га води.

Форесту на том путу није нимало лако. Прима ударце целог живота, како од људи, тако и од тог истог Бога који га све време води. Али, оно што Фореста разликује од свих нас који кукамо за сваку најмању ситницу, јесте неупитна вера и препуштеност Богу све време трајања филма. Без обзира на последице те препуштености, и без обзира на то где га тај пут одведе.

Овај филм модерним генерацијама приказује ону веру о којој сви Свети Оци причају - да се у потпуности и без резерве препустиш Богу, и да верујеш у Њега да ће да те води онде где је потребно да будеш, и да тај пут, иако неће да ти буде удобан, пружа далеко више од свега што овај свет има да понуди, или што твоја способност може да досегне без Бога као твог водича. Бог то у Јеванђељу назива пребацивањем бремена на Њега, и не без разлога.

Редитељ све ово маестрално приказује уводном и завршном сценом перцета које лелуја на ветру који га носи, а оно, препуштено ветру, непрекидно иде на горе, у све веће висине.

Да не бих дужио даље (јер је мало вероватно да ће и ово неко и оволико прочитати), ко није погледао филм, нека га погледа, а онај ко га је погледао, нека га поново погледа, али да има на уму да се ради о једном крајње хришћанском филму, и видеће много тога што је до сада вероватно и читао на другим местима, али нигде овако приближено модерном човеку који живи у свету, и нигде оволико пластично и лишено мистике или високе теологије.

 

 RYLAX

[Снежана]

есенција хришћанства у ових пар реченица

 

 

 

[Toma]

Jedan od najhrišćanskijih filmova koji (možda) i nisu napravljeni sa tom namerom.

Meni omiljena scena, na pitanje "Da li si se bojao u Vijetnamu",
odgovara ... opisom doživljenih lepota ovog sveta!