Оскар Давичо, најмлађи песник у кругу надреалиста

[JESSY]

 

Hvala ti, noći blistava kao ljubavnica,
noći otvorenih puteva, nepomirenih jedino s
ravnodušnošću,
noći okrugla pogleda kao smrt, ili
ma koji drugi sat u krugu grljenja,
noći prožeta letovima zrikavaca pod nezabrinutim
očima
zvezda i mrtvaca,
noći podignuta do reči uraganskim vetrom,
uzneta do ljubavnog delirija srčanim umom
ponekad što je u graškama rose bez pupka,
ponekad što je uspavana kao ti,
noći hitnuta iz sebe svom snagom sigurnom u
svoju istovremenost sa smislom svega sigurnog u sebe
kao kriška hleba u zajednicu gladi;
o, noći, parobrode pristali uz mene u nerazmrsivom
buketu čežnje,
noći naoštrenih čula,
predugo brušenih o kamene ploče vremena,
noći probila na sva vrata istovremeno,
noćinoći nejednaka sebi, toj zajedničkoj gladi,
noći budna od ljubavi ogoljene do ispod mesa bez
ležaja,
noći s krestom zakovrdžalom od bleskanja,
noći – noćinoći
upaljenih lampiona na sve strane bez sjaja, noći
prvi put nalik na devojku bez skazaljki,
na devojku iz petnih žila i ispod tih žila devojačkih
na devojku još niže skroz kroz zemlju i izvan nje i
nekih njenih

zvezdanih korenja za koje se držim
obema rukama ljubavi uhvaćene za ljubav uprkos
mraku oduvek,
noći, o, noćinoći i po drugi put nalik na devojku
koju volim,
noći oduvek nalik na nju, noći pre zemlje, sunca,
vremena, noći,
kad ničeg još nije bilo, ni sveta ni vazduha,
samo noćinoćinoći –
te blistave staze ljubavi na kojoj je zagrcnuto
volim
jer je devojka.

 

[JESSY]

Tragovi

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Oskar Davičo

[JESSY]

Na Rastanku

Praštaj mi, dragano, so i hleb nežnosti, senka robovanja pala mi na rame. Ako se ne vratim, devojko, oprosti krvi što će teći da ne bude tame. Bunom bukte polja i dime se luke. Grad je crn od bola što sve više boli. Cela moja zemlja beži u hajduke i gine da ljubi, juriša da voli. S njom ja loptim vreo, pod krvlju iščezo i pred zadnjom senkom kršim kosti gnevne lancu, što nam zemlji ruke naše vezo, svetle ruke rada, prste tako drevne. Da ne dragam više? Da te ne milujem ljubavlju što vri slobodi na kratere? Praštaj! Na rastanku nju ti posvećujem - zvezde i mog tela krvave ivere.