„Млади папа“ – серија о снази личности

[Иван Недић]

Ово је филм о снази личности у којој се јавља Бог, онда када је цео свет заборавио Бога, када осећај богоостављености постаје тежак до бола, до претећег захтевања чуда. Марија Строганова о серији „Млади папа“ специјално за Правмир.ру

 

Нећу говорити о италијанском филму и о генију Паолу Сорентину, који је за јунака свог новог дела одабрао поглавара Католичке Цркве, у свету и друштву у ком су знаци Божијег постојања подједнако очигледни као и знаци његовог одсуства.

Нећу говорити о невероватно живописној филмској траци, у којој се филм претвара у уметност, а кадрови густи попут уљаних боја се могу посматрати засебно и дуго, уз уживање у композицији, ликовима и цитатима – од Микеланђелове Пијете која оживљава до снежнобеле одеће тамошњих монахиња.

Нећу говорити ни о живој музичкој подлози, која од прве епизоде узима гледаоца и носи га кроз звуке нервозне, наелектрисане композиције групе Labradford (Chris Johnston, Craig Markva, Jamie Evans), а затим се елегантно мења кроз серију, задајући тон радњи.

Или о изузетној глумачкој екипи, добро промишљеним типовима кардиналског колегијума и невероватној глуми Џуда Лоа, који се у тој мери претворио у свог јунака да је у једном тренутку неприметно, напросто, постао папа Пије XIII, Американац италијанског порекла. Чини се, заувек.

Нећу говорити о дивној причи о животу и свакодневици у Ватикану, у коју гледалац улази толико спонтано да заборавља на важност радње.

Садржај епизода даје се кроз савршено усклађене и невероватно живописне сцене свакодневног живота, од јутарње тоалете папе и кардинала до разговора током простирања веша.

Нећу говорити о дијалозима, практично театралним, довољним по себи, понекад намерно несигурним, али толико речитим да гледалац жели да запамти и да касније цитира не само речи, него и мимику, осмех и поглед.

Све то ова серија садржи, али се у њој не ради о томе.

Нећу говорити чак ни о католицизму, о догми непогрешивости, о играма у закулисју, теми папиног конфликта са окружењем, толерантности, конзервативизму и осталим темама. Зато што – какав ужас! – у филму о поглавару Католичке Цркве није реч ни о томе. Па чак ни о католицима.

„Млади папа“ је серија о снази личности.

Има у овом филму и много тога другог, нагомиланог, изрежираног, има много компромиса, али постоји личност. И њена снага је таква да води и усредсређује људе на конкретно место, усмерава њихове погледе, привлачи њихова срца, зато што је та личност светлост свету.

У првој сцени серије из гомиле беба поређаних у облику пирамиде на главном венецијанском Тргу светог Марка, пузећи излази беба-папа. У последњој сцени исти тај папа држи проповед са балкона венецијанске катедрале. Циклус од десет епизода, округао попут фудбалске лопте или планете Земље, завршава се на истом месту, и Пије XIII пада готово мртав. Намерно провокативна и једноставна фигура понтифекса са почетка, која попут Витлејемске звезде пада, претвара се у метеорит, гута све пред собом, руши све границе, а међу кардиналима изазива панику, те они покушавају да се од ње ослободе – та иста фигура кроз серију открива своју дубину, шарм и лепоту, тако да у последњим епизодама једино могуће обраћање папи остаје „свети оче“.

„А сада погледајте свог ближњег. Погледајте га с радошћу и запамтите шта је казао свети Августин: ’Ако желите да видите Господа, то је могуће’“ – изговара папа у Африци речи које није изговорио у првој проповеди на Тргу светог Петра.

Бог се јавља у човеку.

Ово је филм о снази личности у којој се јавља Бог онда када је цео свет заборавио Бога, када осећај богоостављености постаје тежак до бола, до претећег захтевања чуда.

И управо зато овог човека није могуће не заволети. Јер на крају серије, упркос свим лутањима, мраку сумње, патњама, тражењу Бога, кризи вере и самоспознаје, папу воле сви – и некада тако лукави државни секретар Ватикана, кардинал Војело, и мафијаши који су убили папиног најбољег пријатеља, и девојка лаког морала која је у његовим очима угледала Бога, и сваки, сваки појединац из масе чије срце се свом снагом отима ка њему – ка тој тачки на карти кугле земаљске која оваплоћује лик Христов и истинско призвање сваког човека да постане Бог. Према тачки која својом лепотом, и спољашњом и унутарњом, мења људе око себе.

Човечанска љубав је љубав Божија, само кад би толика снага љубави проповедала људима...

Такав човек не постоји, али постоји филм о вери која подстиче на светост, о истинској молитви, о радости тренутног Божијег присуства које се показује у човеку. Овакав филм је најбоља, идеална мисија. Свет застаје да би поразговарао о љубави, зато што је чуо „Песму над песмама“.

 

Марија Строганова

Извор: http://www.pravmir.ru/molodoy-papa-serial-o-sile-lichnosti/

Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић

View full Странице

[Guest]

http://serije.rs/the-young-pope 

[Guest]

Одлична серија и одличан текст! Свака част на преводу.

[Кратос]

Papa je  u seriji u suštini ateista koji je kroz čitavu seriju opterećen time što je siroče,ostavljeno od svojih roditelja hipika.

[Рапсоди]

Управо гледам, 4 епизоду.Одлична серија са мојим омиљеним глумцем у улози  папе.Управо гледам најзанимљивији део када папа жели да прошири прогоне  не само педофила, већ и гејева.Лепо каже : " Искоренимо све хомосексуалце, избацимо их и спречимо улазак нових геј свештеника у цркву." Обавићемо то како треба, без изузетака и лицемерја. А Војело му каже : " Али педофилаија и хомосексуалност су две врло  различите ствари ." А млади папа каже: " Али подјенако неприхварљиве католичкој Цркви." Па Војело рече : " То би био рат после кога би земља била прекривена лешевима Свети оче." Занима вас са колико лешева ? А Папа одговара, 

"  Две трећине свештеника."

А Војело се не да па пита. Шта би било онда са способношћу праштања мајке Цркве? Ни папа се не предаје па каже :"  Захваљујући злоупотреби опроста, постали смо предмет поруге, непоуздани као некаква бедна земља Трећег света . "А Војело додаје." Али с вашим методама ћемо постати поуздани као Северна Кореја." И папа на крају поентира па каже  и истовремено пита Војела. Нећемо. Знаш у чему је разлика ? " Ми наше не затврамо него ослобађамо."  " Сви ће добити опроштај а затим излетети кроз врата. " 

 

 

[goranger]

On 1. 12. 2016 at 21:25, Aleksandar Stojkovic рече

Ne razumem kako sestrica Ruskinja može da bude toliko oduševljena ovom serijom. A ni reči o sceni koja bi trebalo da bude komična, a u kojoj se mladi ,,svetac'' papa sa omalovažavanjem i prezirom odnosi prema moskovskom patrijarhu. Iako je reč o fikciji, mislim da se na osnovu te scene može naslutiti kako Vatikan gleda na pravoslavlje. 

 

 

veoma realno je prikazano pravoslavlje. Dosadno, nezanimljivo, staromodno.....

Stari patrijarh i mladi papa? E pa ne ide.

Bila bi fora da je i patrijarh mlad :-) 

[Tumaralo.]

On 01.12.2016. at 21:45, Кратос рече

Papa je  u seriji u suštini ateista koji je kroz čitavu seriju opterećen time što je siroče,ostavljeno od svojih roditelja hipika.

Nešto kao moj novi omiljeni pisac - Mišel Uelbek

[Guest]

ja sam odgledao prvu sezonu, ali ne znam dali je druga krenula