Разговори о болестима зависности са сарадником Центра "Земља живих"

[Земља Живих]

пре 1 минут, Aleksandar Stojkovic рече

Verovatno je problem u meni, no da ne opterecujem temu. Bolje da postavim neko smisleno pitanje. Da li mislite da adiktivne licnosti ustvari imaju veci potencijal za hriscanski podvig? I da li je bilo slucajeva da neko nakon boravka u vasoj zajednici postane iskusenik u manastiru i monah? 

Претпоставка коју сте изнели је одлична јер су адиктивне личности уствари ватрени боготражитељи. То су људи које не задовољава просек нити су им довољна уобичајена објашњења већ им је потребно јаче чулно или ванчулно искуство. Све то је уствари тражење Божанског, покушај да се приближи Творцу, управо као и поезија коју пишете или било који вид уметности. Деси се да људи током боравка у хришћанској заједници осете призив да свој живот посвете Богу на неки начин. Познајем пар људи који су после заједнице постали искушеници као и оне који су уписали Богословски факултет. И верујем да ће истрајати на том путу.

[Јелена011]

1 hour ago, Земља Живих рече

Претпоставка коју сте изнели је одлична јер су адиктивне личности уствари ватрени боготражитељи. То су људи које не задовољава просек нити су им довољна уобичајена објашњења већ им је потребно јаче чулно или ванчулно искуство. Све то је уствари тражење Божанског, покушај да се приближи Творцу, управо као и поезија коју пишете или било који вид уметности. Деси се да људи током боравка у хришћанској заједници осете призив да свој живот посвете Богу на неки начин. Познајем пар људи који су после заједнице постали искушеници као и оне који су уписали Богословски факултет. И верујем да ће истрајати на том путу.

Ovo je mozda sjajna podloga za jednu novu temu ali i ozbiljnu pricu. Zavisnicki tip licnosti karakterise nezrelost u emotivnom zivotu. Emotivno, zavisne licnosti ne mogu da naprave granicu između zelje i mogucnosti, ne tolerisu frustracije kada neke zelje ne mogu da se zadovolje niti umeju da odgode zadovoljavanje iste i odatle njihova patnja koju posle "niko ne razume". Jako je opasno reci da ih ne zadovoljava prosek i favorizovati na neki nacin njihovo misljenje o tome da su neshvaceni i posebni jer ih to posle ometa da odrastu u zrele licnosti koje prihvataju realnost svakodnevice u svom njenom sivilu. Ne mora zivot biti poseban i uzbudljiv da bi bio lep, ne moramo uvek biti srecni, zrelost je i prihvatiti patnju, dokolicu,sve redom.

Malo je i teoloski to upitno, eto Bog je posebnim ljudima dao dar da budu neshvaceni i oni jadni eto samo traze Boga a zavrse kao narkomani. Svaki Boziji dar je dobar, zavisnicka licnost nije jer onda ispada Bog odgovoran, a ne mi sami. Ne rađamo se svi isto, neko jeste skloniji zavisnickom ponasanju al to nije determinizam, nasa dela su nasa odgovornost.

Sa zavisnicima je to i najteze, prihvatiti i nauciti ih da prihvate i dokolicu, rutinu, to je gore nego svaka apstinencija. Odatle vecina uspesnih programa se sastoji u uspostavljanju discipline i rutine, pored rada na motivaciji, onoj pozitivnoj koja ce biti pozitivna,projekcija buducnosti.

[Земља Живих]

пре 6 часа, Јелена011 рече

Ovo je mozda sjajna podloga za jednu novu temu ali i ozbiljnu pricu. Zavisnicki tip licnosti karakterise nezrelost u emotivnom zivotu. Emotivno, zavisne licnosti ne mogu da naprave granicu između zelje i mogucnosti, ne tolerisu frustracije kada neke zelje ne mogu da se zadovolje niti umeju da odgode zadovoljavanje iste i odatle njihova patnja koju posle "niko ne razume". Jako je opasno reci da ih ne zadovoljava prosek i favorizovati na neki nacin njihovo misljenje o tome da su neshvaceni i posebni jer ih to posle ometa da odrastu u zrele licnosti koje prihvataju realnost svakodnevice u svom njenom sivilu. Ne mora zivot biti poseban i uzbudljiv da bi bio lep, ne moramo uvek biti srecni, zrelost je i prihvatiti patnju, dokolicu,sve redom.

Malo je i teoloski to upitno, eto Bog je posebnim ljudima dao dar da budu neshvaceni i oni jadni eto samo traze Boga a zavrse kao narkomani. Svaki Boziji dar je dobar, zavisnicka licnost nije jer onda ispada Bog odgovoran, a ne mi sami. Ne rađamo se svi isto, neko jeste skloniji zavisnickom ponasanju al to nije determinizam, nasa dela su nasa odgovornost.

Sa zavisnicima je to i najteze, prihvatiti i nauciti ih da prihvate i dokolicu, rutinu, to je gore nego svaka apstinencija. Odatle vecina uspesnih programa se sastoji u uspostavljanju discipline i rutine, pored rada na motivaciji, onoj pozitivnoj koja ce biti pozitivna,projekcija buducnosti.

Потпуно се слажем са вама да не треба очекивати од живота да буде узбудљив да би био леп и да је основни проблем зависнички конструисане личности управо емоционална незрелост и потреба задовољења жеља "одмах и овде" без обзира на социјалну прихватљивост начина којим се та жеља остварује. Такође се слажем са тим да не треба фаворизовати нечије мишљење да је посебан само зато што је зависник али је чињеница да већина зависника има наглашену потребу да нађе неко испуњење изнад рутине и свакодневице. То јесте ствар детерминисаности али таквим људима је теже него онима који су детерминисани другачије. Прихватање рутине и модела "нормалног живота" за њих је подвиг и то је терет с којим су суочени, што свакако не умањује њихову одговорност за властите поступке. Међутим, знам да човеку чије је самопоуздање урушено и који је очајан због свог живота лековито звучи кад му неко објасни да своју глад и компулзију може преокренути на нешто што је корисно и добро. То делује супортивно и чини да зависник доживи себе као биће које јесте у љубави Божијој без обзира на то шта је урадио и пружа наду да је преображај могућ. Дакле, " eto Bog je posebnim ljudima dao dar da budu neshvaceni i oni jadni eto samo traze Boga a zavrse kao narkomani" не би требало да буде закључак извучен из мог коментара. Прикладније би било да нам је Бог свима дао и дар али и њему сразмеран терет који морамо да научимо да носимо. Шта ће од та два бити претежније и којим путем или странпутицом ћемо кренути зависи од низа околности. Несхваћеност нисам употребио у обраћању. Мислим да, иако сте генерално у праву, сувише академски размишљате о овом проблему.

[Homini]

Imam licnog iskustva sa bolestima zavisnosti i prosla sam nekoliko institucija do ocevog zalecenja. Kazem zalecenje jer ni jedan zavisnik nikada nece biti izlecen. No, kada se to prihvati kao cinjenica, kao sto ce dijabeticar zauvek to biti, onda stvari idu mnogo lakse. U vecini bolesti zavisnosti lezi neki psihicki problem (nesigurnost,nestabilnost,poremecaj licnosti,preambiciozni roditelji...). Ne pravdam nikoga, svako je odgovoran za svoje postupke,svako sam sebi zabije iglu u venu, flasu u usta, karte u ruke. No, potrebno je i dosta iskustva i razmisljanja da bi se stiglo do toga da je "sve dozvoljeno" ali nam nije nije sve na korist. Zavisnost menja strukturu mozga i duse a kad se na to doda i supstanca nastane haos. To nije bolest pojedinca vec cele porodice. Svako tu ima neku ulogu i,verovali ili ne,uvek ima jedna ili vise osoba koje svesno ili nesvesno podrzavaju zavisnika.

No, ovo je prica bez kraja.

Sta zelim da kazem jeste da uvek postoji izlaz i resenje. Bog uvek daje sansu i priliku. Meni je dao u recenici moga oca da ne zeli vise da zivi. Preko 30 godina je bio zavisnik od cega poslednjih 5 izuzetno.tezak. sa 60 godina se izvukao.

Nama je Bog podario cudo iako je moj otac zakleti ateista.

Njegov krst je bio tezak ali kad smo ga zajedno povukli izvukli smo se na brdo (simbolicno govoreci). I posle svega,iako je bilo uzasno tesko,vredelo je.

Slava Bogu na svemu

Sent from my SM-G900F using Pouke.org mobile app

[NP24]

On 1.12.2016. at 16:56, Земља Живих рече

Изгледа невероватно заиста али то је логична последица уређеног живота, рада и молитве. Има много радости у тим колективима.

Могли би ми доста да научимо од њих  у комунама ... Е када би сви могли тако да се смиримо ... 

[Земља Живих]

On 1/25/2017 at 12:40, Homini рече

Imam licnog iskustva sa bolestima zavisnosti i prosla sam nekoliko institucija do ocevog zalecenja. Kazem zalecenje jer ni jedan zavisnik nikada nece biti izlecen. No, kada se to prihvati kao cinjenica, kao sto ce dijabeticar zauvek to biti, onda stvari idu mnogo lakse. U vecini bolesti zavisnosti lezi neki psihicki problem (nesigurnost,nestabilnost,poremecaj licnosti,preambiciozni roditelji...). Ne pravdam nikoga, svako je odgovoran za svoje postupke,svako sam sebi zabije iglu u venu, flasu u usta, karte u ruke. No, potrebno je i dosta iskustva i razmisljanja da bi se stiglo do toga da je "sve dozvoljeno" ali nam nije nije sve na korist. Zavisnost menja strukturu mozga i duse a kad se na to doda i supstanca nastane haos. To nije bolest pojedinca vec cele porodice. Svako tu ima neku ulogu i,verovali ili ne,uvek ima jedna ili vise osoba koje svesno ili nesvesno podrzavaju zavisnika.

No, ovo je prica bez kraja.

Sta zelim da kazem jeste da uvek postoji izlaz i resenje. Bog uvek daje sansu i priliku. Meni je dao u recenici moga oca da ne zeli vise da zivi. Preko 30 godina je bio zavisnik od cega poslednjih 5 izuzetno.tezak. sa 60 godina se izvukao.

Nama je Bog podario cudo iako je moj otac zakleti ateista.

Njegov krst je bio tezak ali kad smo ga zajedno povukli izvukli smo se na brdo (simbolicno govoreci). I posle svega,iako je bilo uzasno tesko,vredelo je.

Slava Bogu na svemu

Sent from my SM-G900F using Pouke.org mobile app

Потпуно сте у праву, то је болест целе породице и свакако у њеном корену постоји поремећај личности или неки други вид психопатологије. Ипак, мало је зависника а још мање њихових родитеља способно да се бави сложеним психолошким механизмима и односима међу члановима породице. Већина њих живи скоро потпуно несвесно, базирајући се на елементарне и свакодневне проблеме како набавити дрогу или новац, како одржати привид "нормалности" и остати део заједнице.

Драго ми је да је ваше искуство такво какво јесте, да сте се разумели и прихватили Божију помоћ јер без ње ништа не бисмо могли. Нажалост, спадате у веома малу групу породица са таквим епилогом приче. Нека вам Господ подари упорност, стрпљење и снагу за време које долази. Хвала вам што сте поделили с нама своје искуство.

Срдачан поздрав!

[Homini]

Imala sam srecu da upoznam sjajne ljude iz terapijskih zajednica koji su uspostavili trajnu apstinenciju. Imala sam priliku da vidim porodicu cija su deca polako pocela da gaze stranputicom i koji su, tokom lecenja oca, svi ponovo postali bliski i resetovali se potpuno (zargonski receno).

Nikada ne treba gubiti nadu. Vazno je ypoznati sebe i svoju bolest a terapijske zajednice (bolnicke ili duhovne) ce pomoci u objasnjenju sta nije "normalno" da se radi a sta bi trebalo ciniti da bi se osnazio pojedinac i cela porodica.

Komunikacija mora da bude jasna, otvorena i direktna.

Najveci problem predstavlja povratak i staro okruzenje. No, blagovremenom analizom hazarda i razradom jasnog plana odbrane u slucaju krize kao i promena "prijatelja"vode ka sigurnom boljitku.

Poruka svima koji imaju zavisnika u porodici: ne gubite snagu i energiju na pokusaje maskiranja problema pred drugima, SVI VEC ODAVNO ZNAJU ZA VAS PROBLEM!! Umesto toga svu energiju usmerite ka TRAZENJU POMOCI!

Sent from my SM-G900F using Pouke.org mobile app

[PredragVId]

Помаже Бог, докторе.

Био бих вам захвалан ако бих успео да нађем неколико одговора у вези болести зависности. Наиме, занима ме следеће:  Колико зависника је до сада прошло кроз програм излечења Земље живих? Такође. занима ме и податак колико је регистрованих наркомана у Србији а колико у Београду?

Шта више, био бих вам захвалан ако бисте ме упутили на неки од сајтова где бих нешто више сазнао, на ту тему.

 

Унапред Вам хвала на одговору.

[Земља Живих]

On 1/30/2017 at 10:26, NP24 рече

Могли би ми доста да научимо од њих  у комунама ... Е када би сви могли тако да се смиримо ... 

У праву сте потпуно. Такав начин живота радује и окрепљује дух а здрав је и у телесном и социјалном смислу. Реакције људи који долазе у посету некој од наших терапеутских заједница су увек јако позитивне и могу се описати као комбинација одушевљења и потпуне зачуђености. Људи су навикли да наркомане повезују са ружним менталним сликама и очекују да се нађу у неком депресивном брлогу а пред њима се указује ред, лепота, креативност, дела љубави, сеоско домаћинство где се гаје животиње и биљке, сви штићеници су смирени и насмејани...просто се доживи једна енергија радости и духовног смирења.

Сада, након пет година живота ван заједнице, врло често пожелим да се вратим бар на недељу - две, да поново осетим ту безбрижност и мир, да радим једноставне послове и молим се, да кроз то нађем смирење. Међутим, наши животи су брзи и захтевни, напети и прожети егзистенцијалним бригама, тако да је луксуз приуштити себи такво задовољство.

[Земља Живих]

пре 7 минута, Homini рече

Imala sam srecu da upoznam sjajne ljude iz terapijskih zajednica koji su uspostavili trajnu apstinenciju. Imala sam priliku da vidim porodicu cija su deca polako pocela da gaze stranputicom i koji su, tokom lecenja oca, svi ponovo postali bliski i resetovali se potpuno (zargonski receno).

Nikada ne treba gubiti nadu. Vazno je ypoznati sebe i svoju bolest a terapijske zajednice (bolnicke ili duhovne) ce pomoci u objasnjenju sta nije "normalno" da se radi a sta bi trebalo ciniti da bi se osnazio pojedinac i cela porodica.

Komunikacija mora da bude jasna, otvorena i direktna.

Najveci problem predstavlja povratak i staro okruzenje. No, blagovremenom analizom hazarda i razradom jasnog plana odbrane u slucaju krize kao i promena "prijatelja"vode ka sigurnom boljitku.

Poruka svima koji imaju zavisnika u porodici: ne gubite snagu i energiju na pokusaje maskiranja problema pred drugima, SVI VEC ODAVNO ZNAJU ZA VAS PROBLEM!! Umesto toga svu energiju usmerite ka TRAZENJU POMOCI!

Sent from my SM-G900F using Pouke.org mobile app

Дали сте врло важан и користан савет.

И у праву сте да је моменат ресоцијализације и повратка у средину у којој смо били болесни најчешћи камен спотицања и најслабија карика у терапеутском ланцу. Али и то се да решити уз Божију помоћ. Пожељна је промена средине и социјалног окружења, налажење посла у неком другом граду или формирање породице. Наша Земља Живих се труди да на том плану помогне колико је год могуће.

[Земља Живих]

пре 13 минута, PredragVId рече

Помаже Бог, докторе.

Био бих вам захвалан ако бих успео да нађем неколико одговора у вези болести зависности. Наиме, занима ме следеће:  Колико зависника је до сада прошло кроз програм излечења Земље живих? Такође. занима ме и податак колико је регистрованих наркомана у Србији а колико у Београду?

Шта више, био бих вам захвалан ако бисте ме упутили на неки од сајтова где бих нешто више сазнао, на ту тему.

 

Унапред Вам хвала на одговору.

Бог вам помогао, Предраже!

Нажалост, не баратам статистичким подацима за које сте заинтересовани иако је глобално мишљење да је број регистрованих зависника уствари "врх леденог брега" у односу на стваран број у некој популацији. Предлажем вам да за почетак посетите наш сајт www.zemljazivih.info где ћете наћи много занимљивих података на ову и сродне теме.

Срдачан поздрав!

[PredragVId]

Хвала вам докторе на одговору. Недавно сам на нашем форуму поставио нову тему

Мислим да се о овом проблему мало говори у јавности. Развијене земље улажу у проблем наркоманије огромна средства не би ли се борили са тим. Наша улога као православног интернет медија је да едукујемо младе и да их што више упознамо са овим проблемом. Недавно је било речи на Форуму о удружењу које се самостално бори са наркоманијом у свом Лазаревцу! Заиста потресна и нужна реалност тога града. Шта више, поставили су на ју туб, Црне књиге свих дилера за Лазаревац и шире, и доста тога су постигли у смањену броја зависника, шта више, број се преполовио. Супруга и ја, често, и свакодневно, слушамо ваш интернет радио и веома смо везани за њега. Шта више, у приличној мери, сам прегледао ваш сајт, и одгледао велики број емисија које сте поставили, и могу само да кажем "свака вам част". Шта више, податак, да се штићеници моле на бројаници у шетњи двориштем, свакодневно по пар сати је за пример свима нама, па чак и нашем не многобројном монаштву. Такође, веома ми се допало то, што у Центру имате Јавну исповест, што је изузетно душекорисно за сваку душу, а не само за штићенике. Дуго времена сам се носио мишљу, да на Форуму отворим тему "Јавна исповест", по узору на вашу праксу. Још увек вагам ту опцију - ево чак скоро месец дана. Рад оца Серафима је за сваку похвалу и искрен да будем, с обзиром да су ваши штићеници углавном и осетљиве уметничке душе, волео бих да на Поукама видим више ваших радова, писаних и тексталних. Ето, још једном опростите, и благословите, да наставимо са постављањем видео и аудио садржаја на тему Земља живих. Ето, шта још рећи, до хвала Богу што постојите!

[goranger]

@PredragVId brate

i mene je sve to o čemu pišeš veoma zainteresovalo, pa sam se osmelio da pre par godina odem u Zemlju živih kao gost na nekoliko nedelja.

Preporučujem svakom. Bio zavisnik ili ne. Može da se nauči dosta. Ukratko, ti ljudi tamo, vaskrsavaju svaki dan. Svaki dan se dižu iz mrtvih. Drugačije i ne ide. 

Zajednička molitva koju si spomenuo je stvarno prelepo iskustvo. Tako sam naučio svoje sinove da se mole. Molimo se zajedno. Kad stariji sin kaže: Gospode Isuse Hriste, mlađi sin i ja odgovaramo: pomiluj nas. I svako po jednu brojanicu. Molitvena šetnja. Deci uopšte ne pada teško takva molitva. Jednom smo izašli iz parka sa molitvene šetnje, stariji sin 12.g. je nastavio da vrti brojanicu i kada smo ušli u gužvu, među ljude. Nije ni bio svestan šta radi. 

Često mi se desi da, kad hoću da se malo trgnem, pokrenem na novu akciju, uvedem neki red i disciplinu, uvek mi se vraćaju slike i situacije iz tog vremena. 

Sve u svemu, više nego vredno iskustvo. To je bio jedan od boljih godišnjih odmora u mom životu. Molitvene šetnje, javne ispovesti, kopanje krompira po suncu na +40 i da, liturgija na otvorenom, celiv ljubavi...neprocenjivo

 

 

[PredragVId]

On 03/02/2017 at 21:27, gor.anger рече

@PredragVId brate

i mene je sve to o čemu pišeš veoma zainteresovalo, pa sam se osmelio da pre par godina odem u Zemlju živih kao gost na nekoliko nedelja.

Preporučujem svakom. Bio zavisnik ili ne. Može da se nauči dosta. Ukratko, ti ljudi tamo, vaskrsavaju svaki dan. Svaki dan se dižu iz mrtvih. Drugačije i ne ide. 

Zajednička molitva koju si spomenuo je stvarno prelepo iskustvo. Tako sam naučio svoje sinove da se mole. Molimo se zajedno. Kad stariji sin kaže: Gospode Isuse Hriste, mlađi sin i ja odgovaramo: pomiluj nas. I svako po jednu brojanicu. Molitvena šetnja. Deci uopšte ne pada teško takva molitva. Jednom smo izašli iz parka sa molitvene šetnje, stariji sin 12.g. je nastavio da vrti brojanicu i kada smo ušli u gužvu, među ljude. Nije ni bio svestan šta radi. 

Često mi se desi da, kad hoću da se malo trgnem, pokrenem na novu akciju, uvedem neki red i disciplinu, uvek mi se vraćaju slike i situacije iz tog vremena. 

Sve u svemu, više nego vredno iskustvo. To je bio jedan od boljih godišnjih odmora u mom životu. Molitvene šetnje, javne ispovesti, kopanje krompira po suncu na +40 i da, liturgija na otvorenom, celiv ljubavi...neprocenjivo

 

 

Где се деде Земља живих?

[Natasenka]

mnogi su na psihoaktivnim lijekovima koji stvaraju iste probleme kao droga. nije nimalo lako skinuti se sa lijekova. kakav god problem imali ne uzimajte lijekove. jer s njima i posle njih problem će biti samo veći. nimalo manji. nek se niko ne zavarava. doktori olako daju lijekove. msm da je to legalna droga. ništa više. jeftino nas truju.