Jump to content

Научена (васпитана) беспомоћност


JESSY

Препоручена порука

slonНаучена (васпитана) беспомоћност – је занимљив феномен у психологији. Истакнути психолог М. Селигмен је показао да неки представници животињског света у стресним и болним ситуацијама ништа не чине, како би престали да осећају бол. Неко од њих се покушава спасити и тим самим побољшати своју ситуацију. Док се други толико навикао на то што му причињава бол да то сматра обичним и нормалним.

Да ли сте слушали историју о томе како велики вишетонски слонови не прекидају везе којима су везани, и не беже на слободу? Зашто они, поседујући огромну моћ и силу, ништа не предузимају? Овде управо и дејствује принцип научене беспомоћности. Када је он био малени слончић, завезали су га ланцем који он није могао да прекине. Ма колико се он борио, покушавао да изађе на слободу, ништа му није успевало. Ланац је био чвршћи, него његова упорност, а нанете ране су постајале све болније. Временом је слончић научио лекцију: „Не треба покушавати кидати ланце, јачи су од мене!“ Само је слончић заборавио на то да је он сваке године постајао све крупнији и снажнији. Но лекцију коју је прошао у детињству запамтио је на сав живот. Он сада не покушава да прекине ланац, зато што су једном давно, у детињству, такви покушаји наносили само болне ране.
Слични механизми дресирања се догађају и са човеком: у детињству га васпитавају, обучавају, за једно кажњавају, на друго подстичу.
Појава научене беспомоћности – то је формирана представа о томе да не можете утицати на ситуацију. Ви сматрате да нећете ништа успети, све је већ унапред решено, боље вам је ништа не предузимати. Неки људи се привикавају на страх од грешки, зато што су их често и много кажњавали.
Може се рећи да се сваки човек од самог рођења дресира. Најпре се са тим занимају родитељи, који почињу да код деце васпитавају ове или оне особине, принципе, моралне догме и манире понашања. Потом се прикључују васпитачи, учитељи, суседи и родитељи дететових другова. Како човек расте тако се више к његовом васпитању прикључује друштво уопште, средства масовног информисања и „улица“, где проводи много времена. Другим речима човека дресирају сви, осим ко није лењ. Понекад се смисао таквог васпитавања састоји у следећем: „Не размишљај ни о чему. Ми ћемо ти све рећи, како да живиш, какав да будеш, шта да осећаш и мислиш. Трпи ако је болно. Они који трпе постају јаки…“ Човека приучавају томе да многе ствари од њега не зависе, треба седети и чекати када ће се нешто добро десити.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Треба ли се чудити ако као разултат таквог „дресирања“ човек постаје беспомоћан и несрећан, неуспешан и баксуз? Постоје индивидуе које се некако извуку из даног зачараног круга. Но већи део људи живи у њему, мислећи да тако и треба.
Насупрот наученој беспомоћности можемо да поставимо оптимистичног човека, који дествује смело, чинећи свој живот срећнијим и с више хармоније.


Психолог Мартин Селигман и његове колеге, да би описали феномен „васпитане“ или „научене“ беспомоћности, провели су више експеримената са псима. У лабораторију су три паса била смештена у разне услове. Првог су подвргавали ударима струје с тим да није имао могућности да се било како томе супротстави. Други је у кавезу имао ручку (прекидач), коју ако стисне, струјни удар се прекидао. Трећи пас се уопште није подвргавао ударима струје.
На другој етапи експеримента сместили су их у кавезе из којих је, ако зажеле, било могуће искочити. Научници су пустили струју и открили следеће: други и трећи пас су на сигнал опасности искочили из кавеза, док је први, помиривши се са судбином, остао у кавезу. „Опит“ му је говорио да је немогуће избећи електрични удар и он се предао, како се каже, без борбе. 
Сличну пасивност је Мартин Селигмен виђао и код људи страдајућих од депресије, и дошао је до закључка, да опит беспомоћности у безизлазним ситуацијама приводи к формирању постојаног дефицита мотивације. Притом се заглушује и сама жеља за задовољењем својих потреба, стремљења к бољем. Жива бића постају беспомоћна када се навикну на ситуацију у којој од њихових жеља, потреба, дејстава ништа не зависи.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/11/22/naucena-bespomocnost/

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...