Нобелова награда и научници креационисти

[о.Горан]

ОДБИЈЕНА НАГРАДА

 

 

Фредерик Бeнтинг и Џон  Меклеод познати су по томе што су  поделили Нобелову награду 1923, као проналазачи инсулина. Међутим, румунски креациониста професор Никола  Паулеску (на слици доле) их је претекао у томе.

Алфред Нобел проналазач динамита је са 55 година живота,  у француским новинама у Паризу прочитао вест о сопственој смрти. У ствари, извештач је погрешно пренео – умро је његов брат Лудвиг . Он је написао како би Нобел могао бити упамћен као “трговац смрти”, бизнисмен који је своје богатство створио на разарању људи и ствари. Да га не би потомство памтило само по томе, већ и по нечем лепшем, Нобел је добар део свог богатства оставио за сада познату награду која носи његово име.

Далеко од тога да не доноси срећу и хармонију, али додељивање Нобелове награде  (од којих су већина заслужене)  често активирају горке расправе. То је нарочито случај када је касније откривено да је неко други био „први“ или је на други начин превиђен проналазач. Ми смо већ представили случај креационисте Рејмонда Дамадиана, проналазач МГТ(магнетна резонантна томографија). Изгледа да је откриће инсулина сличан случај.

Преко Николе Паулескуа, који је по много чему био креациониста, ехо Дамадианове неправде и даље одјекује. Дивили су му се и високо га ценили као академика , он је чак своје антиеволуционе ставове пропагирао на факултету.. Имао је обичај да каже: “Научник не може само да каже Credo in Deum (ја верујем у Бога). Он мора јасно потврдити: Scio Deum esse (ја знам да Бог постоји) ‘.

Откривање инсулина

Никола  Паулеску (1869-1931) био је научник светског реномеа. Образовао се у Паризу где је студирао медицину и са 30 година изводи обимна научна истраживања у својој домовини, у Румунији, на Универзитету у Букурешту. 1903 је почео објављивање монументалног списа о медицини у четири тома, а касније (1919-1921) у 3 тома, на 2110 страница „Расправа о физиологији“ (Traité de Physiologie Médicale ). Његова истраживања о хормону панкреаса који регулише ниво шећера у крви је почео у 1916, али га је прекинуо Први светски рат.

Између априла и августа 1921, Паулеску је најавио откриће “панкреина” (сада познат као инсулин) у неколико научних радова. Високо поштована Интернационална архива психологије у Лијежу (Белгија), је примила његов свеобухватан рад 22. јуна 1921. и објавио га  31. августа те године. У њему је  Павлеску најавио своју успешну изолацију  хормона панкреаса , хормона против дијабетеса, и његово коришћење у снижавању нивоа шећера у крви и код паса који имају дијабетес и код оних који немају.

Бантинг (и његов сарадник, Чарлс Бест) је издао прво разматрање рада на дан 31. децембра те године, месецима касније,  којим је објавио своје откриће инсулина. Он се појавио у фебруару 1922.  у Торонту у часопису за „Клиничку и лабораторијску медицину“.

Иако су Бантинг и Бест знали за  Паулескуов рад, они су га погрешно протумачили 1922 говорећи: ‘Он (Паулеску) наводи да инекције у периферним венама не производе никакав ефекат и његови експерименти показују да друга инекција не производи значајан ефекат као прва .

Да је Нобелов комитет проверио Паулескуов рад, они би приметили да су  Бантинг и Бест (и др.), разумели све наопако! Испоставило се да ниједан од оба Канађана нису знали добро француски језик и у писму професору Јону Павелу 15. октобра 1969, Чарлс Бест се најискреније извинио, рекавши: “Ја се не сећам да ли смо се ослонили на наш сиромашни француски или да ли смо имали лош превод. У сваком случају бих желео да кажем како ми је жао за ову несрећну грешку и надам се да ће ваши напори у част професора Паулескуа бити награђени са великим успехом ‘.

У чланку 1971, Роиф Луфт, председник Међународне фондације за дијабетес и председник одбора Нобелове награде за физиологију и медицину, рекао је: „Оно што остаје, а то је да су раније откриће Паулескуа, Бантинг и Бест погрешно разумели из нама непознатих разлога о чему данас не можемо ништа знати…По мом мишљењу, Нобелова награда, без сумње је требало да буде  подељена између Павлескуа, Бантинга и Беста …“.

Могло би се очекивати да постоји неки напор да се исправи ова неправда, али као у случају Дамадиана, ништа није урађено. Павлеска и Дамадиана дели још једна ствар заједничка, а  то  је           веровање у божанско Стварање. Сасвим је могуће да је  Павлеску због отворене критике дарвинизма „запечаћена судбина“.

Чврсто против дарвинизма

У Европи, почетак 20. века је време великих промена у академским круговима. Дарвинова теорија је широко прихваћена и проширена изван граница биологије, и почела да преобликује друштвене науке, па чак и медицинске науке. Веома мали број академика је имао храбрости и научне отворености да храбро стане испред булдожера дарвинизма који дроби све пред собом.

У то време, на југоисточном ободу Европе, професор Паулеску се активно супротстављао идејама дарвинизма. Године 1902, он је отворио свој курс физиологије као оштру критику спонтане генерације – нове еволутивне идеје дана, према којем су хемијски елементи у комбинацији  спонтано генерисали прве примитивне облике живота. Паулеску пригодно поставља питање „да ли је питање порекла живота супстанце део експерименталних наука или филозофије“ Он је даље  истакао да „пошто нико нема идеју какви би услови били на првобитној Земљи“ ниједна хипотеза се не би могла да експериментално тестирати.

Тако је, још 1902, Паулеску направио јасну разлику између експерименталне науке и историјске науке, коју је секуларно образовање потпуно игнорисало.

Паулеску је закључио да пошто физика и хемија нису успеле да створе живот из неживих материја „ морамо признати интервенцију одређених Сила …“ који је идентификован са појмовима Бога и душе, говорећи да је дошло време да ови појмови буду признати и уведени у науку.

Даље у овој отвореној расправи, Паулеску  се бави дарвинизмом per se , истичући да наследне промене у једном типу могу само да доведу до различитих промена у оквиру тог типа. У његово време, није постојала разлика у биолошкој дефиницији између врсте која се пари само са својима и између родова, тако да он то није разликовао. Он је дао пример овце рођене у Масачусетсу , на фарми  1761. са краћим ногама од остатка стада. Ово је била корисна подврста, јер су биле јефтиније ниже ограде којима су се ограђивале.. Тако је из њега изведена нова раса-Анкон. Међутим, још увек је овца, нагласио је он. ( И са знањем данашње генетике и теорије информација, Паулеску би могао да покаже да је то у ствари резултат мутације тј. информације која се губи. Наследни дефект се испоставио као користан, али је ипак промена која није добра)

Пaулеску је такође указао на експерименте који су показали да наследна промена карактеристика врсте тежи да смањи плодност. Дакле, природна селекција (која је прихваћено као очигледна чињеница, као и увек код  већине креациониста) ће радити против било које тенденције радикално различитих врста, а Паулеску је био конзервативни заступник, и деловао је против „дегенерације врсте“.

Овај румунски научник снажно је нападао еволуциону логику која важи за хомологне организме (заједничких карактеристика), што раде и данас креационисти,  као и идеја да су додатне брадавице на људима  „атавизам“ (атавизам (сличност) са нашим животињским прецима). Он је истакао да су то биле само аномалија од репликација истог органа, и често се (за разлику од животиња) налазе изван “млечне линије”, нпр на раменима, или са унутрашње или спољашње стране кука.

Сви ови аргументи могу изгледати уобичајени данас, али још  1902. била је изузетна таква употреба звучне научне логике у супротстављању наглог успона Дарвинове нове парадигме . То је изазвало чак и  да се глас чује у румунском парламенту захтевајући да се Паулеску уклони са факултета! Необесхрабрен, он је активно дебатовао са академском елитом еволуционе биологије тог времена. .

Православни верник, професор Паулеску је једном рекао да зато што је „Бог првобитни узрок и коначни обим свега што постоји, према томе праву науку може само довести да одгонетне у природи знаке божанске воље и разума, која је усмерена да упознамо Живога Бога, Исуса Христа, отелотворена Логоса“ Према свим записима, он је био скроман човек који је добро поднео неправду око Нобелове награде, иако је у великој мери био ожалошћен.

Иако долази из различитог времена и културе, Никола Павлеску ипак заслужује да буде додат на листу великих научника за кога је Бог известан, а хришћанство начин живљења. Врло је могуће да је Комитет за Нобелову награду занемарио његово првенство у открићу инсулина због његовог јаког креационистичког става , а чак се та чињеница рефлектује и 80 година касније, јер се његов значај и даље занемарује.

Данас је више него икада, изузетно  тешко бити отворени креациониста, а  при томе и  даље бити прихваћен као научник од стране установа – без обзира на нечије дипломе или достигнућа. Заиста, ово је изузетно чудно, јер ни мање ни више сер Исак Њутн је потпуно веровао у библијски извештај о стварању, а то не умањује чињеницу да је био један од највећих научника свих времена.

 

 

http://creation.com/denied-the-prize

[о.Горан]

Други пример је Рејмонд Дамадијан,амерички научник јерменског порекла-што се да закључити по презимену.

 

Raymond Vahan Damadian (Armenian: Ռեյմոնդ Վահան Դամադյան, born March 16, 1936) is an Armenian-Americanphysician, medical practitioner, and inventor of the first MR (Magnetic Resonance) Scanning Machine.^[1] His research into sodium and potassium in living cells led him to his first experiments with nuclear magnetic resonance (NMR) which caused him to first propose the MR body scanner in 1969. Damadian discovered that tumors and normal tissue can be distinguished in vivo by nuclear magnetic resonance (NMR) because of their prolonged relaxation times, both T₁ (spin-lattice relaxation) or T₂ (spin-spin relaxation). Damadian was the first to perform a full body scan of a human being in 1977 to diagnose cancer. Damadian invented an apparatus and method to use NMR safely and accurately to scan the human body, a method now well known as magnetic resonance imaging (MRI).^[2]

Damadian has received several prizes: In 2001, the Lemelson-MIT Prize Program bestowed its $100,000 Lifetime Achievement Award on Damadian as "the man who invented the MRI scanner."^[3] He went on to collaborate with Wilson Greatbach, one early developer of the implantable pacemaker, to develop an MRI-compatible pacemaker. The Franklin Institute in Philadelphia gave its recognition of Damadian's work on MRI with the Bower Award in Business Leadership.^[4] He was also named Knights of Vartan 2003 "Man of the Year".^[5] He received a National Medal of Technology in 1988 and was inducted in the National Inventors Hall of Fame in 1989.^[6]

 

 

 

 

The not-so-Nobel decision

Recognition denied for achievement of great scientist Raymond Damadian—who is also a creationist

 

by Carl Wieland

Raymond Damadian.

Anticreationists often try to pretend that there is no prejudice against biblical creation in ‘the world of science’. But creationists have long known that things are not like that in the real world. We even have to publish our own peer-reviewed journals; any paper which does not bow to materialistic axioms on origins has a snowball’s chance in a blast furnace of getting published in a secular journal.

In fact, some editors have made it very clear that they will go to great lengths to keep their respective journals free of such ‘corrupting influences’. Then there was the well-publicized case of Forrest Mims, the highly-skilled science writer. His employment by Scientific American was openly denied on the grounds of his creationist views—even though the subjects he was paid to write on were not remotely related to origins.

In June 1994, Creation magazine ran a feature article¹ on Dr Raymond Damadian, the inventor of the MRI (magnetic resonance imaging) scanner. This medical breakthrough has saved many lives. We wrote how Dr Damadian had been awarded the United States’ National Medal of Technology. He has also been inducted into the National Inventors Hall of Fame, alongside Thomas Edison, Alexander Graham Bell and the Wright brothers, where he was awarded the Lincoln-Edison medal.

(At the time, Dr Damadian’s patents on the MRI scanner invention had been infringed. A jury decision in his favour had been inexplicably overturned by the judge in favour of the companies that had exploited his ideas. However, three years later, the US Supreme Court overruled in his favour.)

In 2003, the Nobel Prize for Medicine went to the breakthrough field of diagnostic MRI scanning. It was shared by two scientists. But, to the stunned disbelief of virtually all who worked in that field, these did not include Raymond Damadian, even though the terms allow for up to three people to share the award.

Dr Eugene Feigelson is Dean of the State University of New York College of Medicine in New York, the institution where Damadian’s pioneering work was done. He said, ‘… we are so disappointed, and even angry … all of MRI rests on the fundamental work that Dr Damadian has done here.’

There is no doubt that the two scientists who were honoured, Dr Paul Lauterbur and Sir Peter Mansfield, did contribute to the field. Lauterbur developed techniques for producing images from scans, and Mansfield refined the techniques to make them more practical. But there is absolutely no question that the pioneering breakthroughs were Damadian’s. He was the first to point out, in a landmark 1971 paper in Science (based on experiments involving lab rats), that MRI could be used to distinguish between healthy and cancerous tissue. Lauterbur’s own notes indicate that he was inspired by Damadian’s work.

 

As an experimentalist, Dr Damadian had to overcome the scoffing of theoretical physicists. Against much opposition, he built the first working MRI scanner. The first MR image of a live human chest was made with this machine on 3 July 1977. The prototype is now on permanent display at the Smithsonian Institution’s Hall of Medical Sciences. In 1972 Dr Damadian filed the first patent for MRI scanning. Dr Bradford James is professor of biochemistry at Drexel University, and Chairman of the Committee on Sciences and the Arts that elected Dr Damadian for the 2004 Benjamin Franklin Medal and Bower Award.² He said, ‘There is no controversy on this. If you look at the patents in this field they're his.’

As an experimentalist, Dr Damadian had to overcome the scoffing of theoretical physicists.

In the definitive 840-page book The Pioneers of NMR and Magnetic Resonance in Medicine: The Story of MRI by James Mattson and Merrill Simon, Bar-Ilan University Press, Jericho, New York, 1996, Chapter 8 is given over to Dr Damadian. The chapter title is: ‘Raymond V. Damadian: Originator of the Concept of Whole-Body NMR Scanning (MRI) and Discoverer of the NMR Tissue Relaxation Differences That Made It Possible.’ And in 2001, the Lemelson-MIT program bestowed its Lifetime Achievement Award on Dr Damadian as ‘the man who invented the MRI scanner’.

All of which makes the exclusion of Dr Damadian as the third co-recipient of the Nobel so pointed that even some of the secular media have talked of the possibility of a link between Dr Damadian’s exclusion and his creationism. The New York Times raised the issue in a recent report.³ In fact, as renowned an anticreationist as the agnostic/deist Canadian philosophy professor Michael Ruse has written of his own deep concern.⁴ Choosing his words carefully, he writes of the ‘likely hypothesis’ that the motive for rejecting Damadian was his open creationism. Damadian is a Christian, says Ruse, whose beliefs include the Genesis account of creation: ‘Adam and Eve the first humans, universal flood, and all the rest’.

Ruse says that in the eyes of the Nobel committee, ‘it is bad enough that such people exist, let alone give them added status and a pedestal from which to preach’.

Having testified against creationism in major US trials, Ruse still opposes biblical creation with every fibre of his being. In fact, he says he feels ‘a certain sympathy’ for those who might say that creationists should be excluded from scientific recognition lest it give their ‘wrong … [even] dangerous’ views credibility. But his sense of fair play makes him say, ‘I cringe at the thought that Raymond Damadian was refused his just honor because of his religious beliefs.’ By those standards, he points out, the Nobel committee (whose deliberations remain sealed for 50 years) would also have had to reject Isaac Newton.

 

 

http://creation.com/the-not-so-nobel-decision-raymond-damadian-mri

[cloudking]

  On 22. 11. 2016. at 8:05, о.Горан рече

Данас је више него икада, изузетно  тешко бити отворени креациониста

Expand  

Bogu hvala...

 

  On 22. 11. 2016. at 8:05, о.Горан рече

Заиста, ово је изузетно чудно, јер ни мање ни више сер Исак Њутн је потпуно веровао у библијски извештај о стварању, а то не умањује чињеницу да је био један од највећих научника свих времена.

Expand  

Ne cudi to nista... Njutn je po mnogim pitanjima bio teeeeska dileja...

[cloudking]

  On 22. 11. 2016. at 8:05, о.Горан рече

ОДБИЈЕНА НАГРАДА

 

 

Фредерик Бeнтинг и Џон  Меклеод познати су по томе што су  поделили Нобелову награду 1923, као проналазачи инсулина. Међутим, румунски креациониста професор Никола  Паулеску (на слици доле) их је претекао у томе.

Алфред Нобел проналазач динамита је са 55 година живота,  у француским новинама у Паризу прочитао вест о сопственој смрти. У ствари, извештач је погрешно пренео – умро је његов брат Лудвиг . Он је написао како би Нобел могао бити упамћен као “трговац смрти”, бизнисмен који је своје богатство створио на разарању људи и ствари. Да га не би потомство памтило само по томе, већ и по нечем лепшем, Нобел је добар део свог богатства оставио за сада познату награду која носи његово име.

 

Expand  

 

Ajmo redom.

 

Nikolaj Paulesku je pored toga sto je bio kreacionista bio ekstremni antisemita a nicifor Krajik ga je proglasio osnivacem Hriscanskog Nacionalizma (dakle dileja).

 

Sto se tice njegovog istrazivanja, to sto je on uradio nije bilo nista posebno jer je to isto pre njega uradio Izrael Klajner kao i Dzordz Ludvig, tako da cak i da je njeogov istrazivanje zasluzilo nobela opet ga ne bi on dobio nego ova dvojica koja su to isto uradila pre njega.

A sta je on to uradio?

Primetio je da ekstrakt inuslina deluje na pse tako sto im spusta nivo secera u krvi, MEDJUTIM bio je izuzetno toksican za upoterbu na ljudima. On je ipak obavio test na coveku i ustanovio je da njegov ekstrakt izaziva insulinsku komu kod ljudi... Sasvim "slucajno"je zaboravio da napomene to u svom objavljenom radu, sto s naucne strane nije mnogo eticki.

 

Naravno, cinjenica da je bio kreacionista i antisemita i "hriscanski nacioanlsita"nema nikakve veze sa njegovim nedobijanjem noblesa, ali naravno da kreacioniste to ne sprecava da sire takvu propagandu, jer svakako nemaju taj domet da se bore naucnim metodama tako da im spinovanja i demagogije jedino preostaju...

 

 

Cekaj da pogledam kakva je situacija sa ovim drugim sto si stavio... nagadjam da je situacija identicna

 

 

PS. Sve moje naovde  ovom postu mozete proveriti na internetu

[о.Горан]

Ма да,човек није имао појма... Замало добио Нобелову награду, али наравно овде јелте има много паметнијих од њега.

[cloudking]

  On 22. 11. 2016. at 8:38, о.Горан рече

Ма да,човек није имао појма... Замало добио Нобелову награду, али наравно овде јелте има много паметнијих од њега.

Expand  

pa da... al zamalo

 

Napisao sam sto sam  imao, neka ljudi sami procene

 

A dal sam pametniji... to je pitanje... ali samom cinjenicom  da nisam nacista, sam svakako bolji od doticnog antisemite i "hriscanksog nacionaliste"  

[cloudking]

  On 22. 11. 2016. at 8:20, о.Горан рече

Други пример је Рејмонд Дамадијан,амерички научник јерменског порекла-што се да закључити по презимену.

 

Raymond Vahan Damadian (Armenian: Ռեյմոնդ Վահան Դամադյան, born March 16, 1936) is an Armenian-Americanphysician, medical practitioner, and inventor of the first MR (Magnetic Resonance) Scanning Machine.^[1] His research into sodium and potassium in living cells led him to his first experiments with nuclear magnetic resonance (NMR) which caused him to first propose the MR body scanner in 1969. Damadian discovered that tumors and normal tissue can be distinguished in vivo by nuclear magnetic resonance (NMR) because of their prolonged relaxation times, both T₁ (spin-lattice relaxation) or T₂ (spin-spin relaxation). Damadian was the first to perform a full body scan of a human being in 1977 to diagnose cancer. Damadian invented an apparatus and method to use NMR safely and accurately to scan the human body, a method now well known as magnetic resonance imaging (MRI).^[2]

 

Expand  

 

kod ovog drugog je situacija slicna al me mrzi sad da pisem sta sam nasao. najvaznija stvar je to sto on sam ne misli da mu je nobel uskracen zbog kreacionizma:

""Before this happened, nobody ever said to me 'They will not give you the Nobel Prize for Medicine because you are a creation scientist'. If people were actively campaigning against me because of that, I never knew it."

[Paradoksologija]

  On 22. 11. 2016. at 8:20, cloudking рече

Ne cudi to nista... Njutn je po mnogim pitanjima bio teeeeska dileja...

Expand  

Njutn je takođe godinama pokušavao da pretvori olovo u zlato, skupljao recepte za kamen mudrosti i predano se bavio alhemijom i okultizmom - ali što da ga ne svojatamo kao vernika? 

[cloudking]

  On 22. 11. 2016. at 10:37, Paradoksologija рече

Njutn je takođe godinama pokušavao da pretvori olovo u zlato, skupljao recepte za kamen mudrosti i predano se bavio alhemijom i okultizmom - ali što da ga ne svojatamo kao vernika? 

Expand  

 

Ma imao je  i neke seksualne bahanalije al ne mog se setim sta bese, dal homoseksualnost ili incest... al mislim da je ovo prvo

 

Ali nista od tog nije vazno niti smeta cinjenici da je njegova Principia Matematica jedna od najznacajnijih naucnih publikacija u istoriji nauke.

[Avocado]

  On 22. 11. 2016. at 8:20, о.Горан рече

Damadian has received several prizes: In 2001, the Lemelson-MIT Prize Program bestowed its $100,000 Lifetime Achievement Award on Damadian as "the man who invented the MRI scanner."^[3] He went on to collaborate with Wilson Greatbach, one early developer of the implantable pacemaker, to develop an MRI-compatible pacemaker. The Franklin Institute in Philadelphia gave its recognition of Damadian's work on MRI with the Bower Award in Business Leadership.^[4] He was also named Knights of Vartan 2003 "Man of the Year".^[5] He received a National Medal of Technology in 1988 and was inducted in the National Inventors Hall of Fame in 1989.^[6]

Expand  

Jel bi ovaj rezime trebalo da oslikava nekog ko je proganjan u naučnim krugovima zbog svojih verskih ubeđenja ili zapravo predstavlja potpuni demanti teze da naučni krugovi šikaniraju i diskriminišu naučnike koji su kreacionisti???

Na ovom primeru, kao i na stotinama drugih primera, zapravo se jasno vidi da možeš da budeš uspešan i cenjen od strane tzv. sekularnih naučnih institucija za svoj doprinos nauci i tehnologiji, iako "u svoje slobodno vreme" veruješ u kreacionističke gluposti.

 

[Аурор]

  On 22. 11. 2016. at 10:37, Paradoksologija рече

Njutn je takođe godinama pokušavao da pretvori olovo u zlato, skupljao recepte za kamen mudrosti i predano se bavio alhemijom i okultizmom - ali što da ga ne svojatamo kao vernika? 

Expand  

Био је одушевљен Књигом пророка Данила, кажу...  

[о.Горан]

ДА ЛИ НАУЧНИК СМЕ ДА ВЕРУЈЕ У БОГА?

 

Наука без религије је хрома; религија без наука је слепа.

Алберт Ајнштајн

 

 

Неуморан

Дубоко посвећен  религији, писао је опширно о библијским пророчанствима књиге Данила и Откривења; био је члан комисије за изградњу педесет нових религијских установа око Лондона, и помагао је у поклањању Библије сиромашнима. Да ли је био свештеник, теолог или мисионар? Не, ништа од тога. Био је то онај кога многи сматрају највећим научником свих времена. Био је то Исак Њутн, човек који је далеко надрастао друге умове док је помагао да се поставе чврсти темељи модерне науке. Његов живот је одликовало дубоко поштовање према Богу и чврста преданост Њему кроз научно истраживање. Исак Њутн  је рођен у Енглеској 1642. године; отац му је нажалост умро три месеца раније. Исак је очигледно био недоношче, и тако мали да је могао стати у посуду од једног литра. Парадоксално, његови слабашни почеци из необразоване и незнатне породице произвели су доајена филозофије његовог времена. За његовог оца, који није био сиромашан, кажу да није знао ни да се потпише. Исаково детињство било је мозаик искустава окаракатерисаних његовом незаситом жељом да израчунава најбољи дизајн код свих врста механичких направа, какве су дечји змајеви и сунчани часовници. Волео је књиге, и имао мало пријатеља, више волећи науку него дружење. Нису га увек сасвим схватали или ценили. Кад је напустио свој дом и уписао Универзитет Кембриџ, његове слуге су се радовале, уз коментаре да он и није ни за шта друго

до за универзитет. Описиван као “неуморан”, тежио је да ради сам, и врло интензивно на својим разним пројектима, некад заборављајући и да једе или спава.

 

 

У Кембриџу се Њутн одмах истакао, и ускоро постао његов чувен члан. Послао је Краљевском друштву нову врсту телескопа коју је направио . Она је произвела велику сензацију и ентузијазам, и ускоро привукла пажњу највећих астронома Европе. Мало после тога Њутн је послао Краљевском друштву детаљно припремљене документе о особинама светлости и боје, који су такође наишли на велике похвале. Био је суздржан у представљању нових идеја, и често би неки свој пројекат представио другима тек годинама након што га је започео. Објављивао је само мало свог рада, “али сваки део био је непропадљив споменик његовој генијалности”. Вероватно је неизбежно да нагли долазак младог, неискусног, и врло

успешног научника изазове и неке критике старе гарде; у Њутновом случају на то се није чекало дуго. Дошло је до више спорова, и историчари су много писали о њима. Њутн је знао да буде страшан противник. Након што би провео године на својим открићима, некад му је било тешко да буде стрпљив са онима који једва да су размислили о његовим идејама или их нису разумели, а одлучили да им се супротставе. Чувен и дугачак спор одвијао се између Њутна и Роберта Хука , кустоса експеримената Краљевског друштва . Хук није био обичан научник; био је и сам на граници генијалности. Даље, он је написао расправу Micrographia, такође о светлости и оптичким темама. Хук је сматрао себе коначним ауторитетом за многе ствари, и имао је неподношљиву навику да тврди да је сам дошао до већине открића. Кад се у Краљевском друштву расправљало о Њутновим идејама, Хук је пожурио да истакне да се већина Њутнових идеја налази у његовој Микрографији. Њутн, који тад није био ту, већ у Кембриџу, напослетку је истакао да већина Хукових идеја о светлости потиче од чувеног француског научника и филозофа, Ренеа Декарта! Хук је сугерисао Њутну да, као новајлија, треба да настави рад на телескопима, а поље експерименталне светлости остави онима који су већ израдили задовољавајуће концепте. Спор је био жесток. У Лондону су се водећи интелектуалци састајали, врло тајно. На тим састанцима се расправљало о Њутновим идејама, и ту је, по очекивању, Хук закључио да је Њутн усвојио неке од његових сопствених идеја. Расправљало се и о природи светлости, ствари која остаје и дан-данас прилично неразјашњена, као и о томе шта узрокује различите боје светлости. Њутн, који је извршио мноштво експеримената на ту тему, брзо је одбацио Хукове аргументе као погрешне. Те расправе вођене су годинама, све до Хукове смрти. “Хуку је,” сумира један историчар, “Њутн био страшан ривал; Њутну је Хук само био неподношљиво досадан, плашљиви шакал немоћан да се храни међу лавовима.” И други су, поред Хука, оспоравали Њутнове концепте о светлости. На европском копну, један стари језуитски учитељ из Лијежа , Белгија, који је себе називао Линус, позабавио се Њутновим идејама о обојеној светлости. Он је експериментисао са призмама, као и Њутн, и сматрао да разне боје светлости узрокују облаци на небу. Кад је Линус пренео своја гледишта Краљевском друштву, Њутн је одговорио упутствима за вршење кључног експеримента који ће разрешити то питање, и тражио од Краљевског друштва да га обави. Даља преписка са Лијежом показује да је Линус умро, али је његов врло лојални ученик, Џон Гаскојнс , био спреман да настави његову борбу против Њутна. Сугестије да је Њутн извео свој експеримент само једном одражавају и патетично непознавање Њутнове темељитости и површност коментара из Лијежа. Тај кључни експеримент, који је Њутн сугерисао, напослетку је обављен у Краљевском друштву, у присуству Роберта Хука, и можемо да претпоставимо да он није био одушевљен исходом. Резултати су били тачно онакви какве је Њутн предвидео. Помислило би се да је то утишало приговоре из Лијежа, али није. Један други професор, Ентони Лукас , преузео је борбу против Њутна, али је ускоро постало очито да су Лукас и Њутн на два широко различита нивоа објективности. Њутн је напослетку затражио да му се писма од Лукаса више не предају.

Још је чувенија битка између Исака Њутна и Готфрида Виљема  Лајбница , у којој су се спорили који је од њих први открио комплексне математичке процедуре интегралног рачуна. То није била само борба између два ривала; она је достигла међународне размере. Немац Лајбниц је имао много поборника, углавном на европском копну, који су тај проналазак приписивали њему; у Енглеској је Краљевско друштво служило као лојална база Њутну, подржавајући њега као проналазача. Сваки од ривала оптуживан је да је украо интегрални рачун од оног другог. Та енигма, која је била подвргнута обимним истраживањима и изложена у многим списима, комплексна је и врло интригантна, али јој недостаје неколико чињеничних детаља да би била коначно решена. Генерално, учењаци се слажу да су вероватно обојица пронашли интегрални рачун независно, Њутн пре Лајбница, али је Лајбниц први објавио своје налазе; и симболи интегралног рачуна које је он развио још увек су исти они који се данас уче на часовима математике. Док се борба распламсавала, Њутнов табор је оптужио Лајбница да покушава да игнорише једно рано писмо које је добио од Њутна, а које је сугерисало инегрални рачун. Са друге стране, има оптужби да је Њутн утицао да извештаји из Краљевског друштва припишу њему проналазак тог рачуна много пре Лајбница. Њутн је био

председник те угледне организације последњих 24 године свог живота, кад се спор одвијао.

 

У погледу Лајбницовог инегралног рачуна, Њутн је био мишљења да се као проналазач прихвати само онај који први пронађе неку ствар, а не и онај који је накнадно нађе. Исак Њутн се с правом може оптужити за самотњаштво, нарочито у младости, и мада се клонио конфронтација, није оклевао да употреби силу свог интелекта и положаја да минимизира рад оних који су му се супротстављали. Како би се и очекивало, била је у њему и блага страна. Кад му је полубрат оболео од малигне грознице, мајка га је неговала до оздрављења, али је напослетку и сама оболела. Кад је то чуо, Исак је напустио Кембриџ и похитао кући да се лично брине о њој. Један од његових рођака је писао да је Исак остајао по целе ноћи с њом негујући је, повијајући јој пликове сопственим рукама, користећи своју спретност, по којој је био чувен, да јој олакша бол. Али сви његови напори нису могли да зауставе разорну болест, и мајка му је напослетку умрла. Мада су сви његови рани породични односи били затегнути због другог брака његове мајке, он се ипак показао верним и савесним сином. Као извршитељ њене опоруке, постарао се да буде покопана поред његовог оца, кога сам никад није видео.

Њутн, који је био невољан да објављује било шта, напослетку је објавио резултате својих многих година проучавања у свом делу Principia, које је било поздрављено као “можда највећи догађај у историји науке – сигурно највећи до скоријих година” даље, “нико жив не би могао оспорити оригиналност или моћ тог дела. Њутн је постао признати првак научне мисли, и нема никога ко би могао да укрсти мачеве с њим.” Важност тротомних Принципиа је у томе што су она увела у науку дотад невиђен и врло висок ниво опсервационе и математичке строгости, повећавајаући тако драматично поштовање према таквим студијама. Њутн је поставио науку на много чвршћи темељ од онога који је имала у прошлости. Принципија су пуна математичких дедукција, обухватајући теме какве су гравитација, небеска механика, комете, месец, плиме, кретање флуида, и законе с тиме повезане. Његова проучавања задала су смртни ударац популарном великом космолошком систему који је развио велики француски  математичар и филозоф Рене Декарт , познат по чувеној изреци “Мислим, дакле јесам.” Декарт је претпостављао да се планете крећу дејством ротирајућих вртлога у неком етру или медијуму, који се простире по целом универзуму. Њутнова елегантна израчунавања,

која су показала како гравитација објашњава многе детаље прецизних образаца ротације планета, елиминисала су сваку потребу за Декартовим идејама. На крају другог издања Principa, Њутн је додао неке закључне напомене под насловом General Scholium. И овде навидело избија нешто од његовог верског жара, јер сматра Бога Створитељем, уз коментар да “је овај дивни систем сунца, планета, и комета, могао настати само из намере и власти једног интелигентног и моћног Бића.”

Њутн је напослетку објавио и резултат својих многих истраживањасветлости и оптике. Изгледа да је имао много тога спремног кад је једног дана, вративши се из Кембриџа, нашао да је једна свећа изазвала пожар у којем су му изгорели тај рукопис и други врло вредни документи.

Тај губитак га је тако погодио да се причало да је био ван себе месец дана. Неки су то описали као нервни слом, али се други с тим уопште не слажу. Сви детаљи живота овог генија предмет су екстремно подробног испитивања и шпекулације. Више од деценију после тог пожара, коначно је објавио своје студије о светлости под насловом Оптика. Историчар науке Виљем Дампјер коментарише да би “Њутна његов рад о оптици, чак и да није урадио ништа друго, поставио у први ред људи од науке.” Дело Оптика се појавила у три енглеска издања, као и у два француска и два латинска. Њутн је примио многе почасти. У Кембриџу му је његово математичко умеће донело положај лукасовског професора математике. Кад се преселио у Лондон, проглашен је шефом ковнице и укључио се у многа грађанска питања. Француска академија наука га је изабрала за свог члана, а краљица Ана му је доделила титулу витеза, и тако је постао сир Исак Њутн. Волтер, један од великих француских вођа настајуће слободне мисли и покрета разума тог времена, лично је упознао Њутна. Хвалио га је речима да кад би се “сви генији универзума скупили на једном месту, они требало да буде њихов вођа.” Век касније, чувени француски математичар и космолог Лаплас је сматрао да је Њутновом делу Principia заувек обезбеђено “место изнад свега што је људски ум произвео.” Недавно је, у расправи о најважнијим личностима прошлог миленијума, магазин Time изабрао Њутна за личност 17. века. Несумњиво да је Исак Њутн био један од највећих умова свих времена. Нутн је, уз своју врхунску научну оштроумност, био и дубоко побожан, и то је имало значајне импликације у његовом разматрању односа Бога и науке. Њутн није одобравао неверовање у Бога, тврдећи да је “атеизам тако бесмислен и одвратан човечанству да никад није имао много учитеља,” и није праштао никакву лакоумност у погледу религијских ствари; кад се такво шта дешавало у његовом присуству, он је то оштро критиковао. Мада је већина научника његовог доба веровала у Бога, и мада је била уобичајена пракса да се на Бога позива у научним списима, Њутн се одликовао и обимним студијама о религијским темама као и својом дубоком побожношћу. Њутн је потомству оставио велики број списа, а вероватно је бар трећина њих повезана са религијским темама. Њутна су нарочито занимала библијска пророчанства, и проучавао је све с тим повезане материјале до којих је могао доћи – били они писани на грчком, арамејском, латинском или хебрејском језику. Направио је дуг списак могућих тумачења. Нарочито га је занимао однос између библијских пророчанстава и историје, и пре своје смрти припремио је рукопис о тумачењу историјских датума. Тај рукопис је објављен после његове смрти под насловом Исправљене хронологије древних краљевстава. Нарочито су му биле занимљиве две првенствено пророчке књиге Библије, наиме Књига пророка Данила и Откривење. Проучавајући их, користио је исти аналитички приступ као и у проучавању природе. Сачинио је и серију од петнаест “Правила за тумачење речи и језика у Библији”. Тумачио је пророчанства у те две различите књиге као откривење светске историје, и многа садашња тумачења тих библијскх књига слична су Њутновим. Неколико година после његове смрти његове студије објављене су као књига: Опсервације о пророчанствима Данила и Откривења св. Јована). Писао је и о Христовом животу и другим религијским темама, некад испољавајући велику независност у свом теолошком размишљању.

 

 

Веровао је у оно што и Библија каже, да сви народи потичу од Ноја и да је Бог створио све ствари онако како то Он каже у својих Десет заповести. Њутну је проучавање Божје природе и проучавање Божјег Светог Писма било део огромне жеље да упозна Бога.

Њутн је пручавао и алхемију и опширно писао о њој. Темељно је познавао алхемијску литературу свог времена, и прилазио је тој теми са истим аналитичким ставом који је примењивао и на друге теме. Неки шарлатани су изнели алхемију на лош глас јер су покушавали да постигну мењање основних елемената у злато, али је у Њутново време, делом

услед пажљивог рада Роберта Бојла, алхемија почињала да одбацује свој мистични плашт на свом путу да постане угледна хемија. Неки су покушали да Њутна прогласе мистичном личношћу због његових алхемијских списа, али то изгледа негира његов сасвим рационалан (то јест на разуму заснован) приступ физици, метематици и Библији. Неке од мистичних импликација алхемије можда су биле занимљиве за његова неодговорена питања, али је он тражио експерименталну потврду у алхемији као што је то чинио и у физици.

Ореол религијског жара који се створио око Њутна донео му је многе поштоваоце. Један чувени Француз покушао је да развије нову Религију Њутнове цркве. Други Француз је озбиљно критиковао Енглеску што не поштује довољно Њутнову божанственост. Он је тражио и да се календар ревидира и почне са датумом Њутновог рођења, и да се изгради црква на месту где се Њутн родио. Математичар који је био рођен у Швајцарској, Фатио де Дује , био је добар Њутнов пријатељ, и једно његово писмо одражава Њутнову духовну дубину и утицај. Фатио се разболео и није очекиво да преживи. Пишући Њутну своје можда последње писмо, он каже, “Захваљујем Богу што ми је душа сасвим мирна, у чему си ти имао главну улогу.” Њутн је сахрањен међу великанима Енглеске, у величанственој и поштованој Вестминстерској опатији . Парадоксално, око век и по касније је и Чарлс Дарвин , који је имао врло различите идеје о Богу, такође сахрањен у Опатији, само метар-два од Њутновог почивалишта. Кад сам посетио гробове те две џиновске научне иконе, нисам могао да се не замислим о супротстављеним заоставштинама које су њих двојица дали свету. Тај контраст је основа великог дела дискусије у следећим поглављима. За Њутна, Бог није био обичан концепт. Осећао је према Њему дубоко поштовање, говорећи да “То Биће влада целим светом, не као душа света, већ као Господар над свим; … Свевишњи Бог је Биће вечно, бескрајно, апсолутно савршено.” За њега је Бог био и врло лично биће, које нас воли и кога треба да волимо и поштујемо. Постоји нота једноставне искрености кад Њутн каже да “морамо веровати да постоји један Бог или свевишњи Монарх да бисмо га се могли бојати и покоравати му се, поштовати Његове законе и одавати му почаст и славу. Морамо веровати да је Он отац од кога су све ствари потекле, и да Он воли своје људе као своју децу тако да и они заузврат могу волети Њега и покоравати му се као свом Оцу.”

Исак Њутн је, вероватно више од било кога другог, помогао да се наука заснује на чврстим темељима. Учинио је то применом врло строгих стандарда на своја истраживања и публикације. Некима можда изгледа парадоксално то што је један од највећих светских научника био тако снажно религиозан човек. Њутнов живот јасно илуструје то како врхунска наука и врло јака вера у Бога могу ићи једна с другом.

 

др Ариел Рот,  Наука открива Бога

[Avocado]

  On 22. 11. 2016. at 20:03, о.Горан рече

ДА ЛИ НАУЧНИК СМЕ ДА ВЕРУЈЕ У БОГА?

 

Expand  

A što ne bi smeo i kada je to uopšte bilo sporno? Uvek je bilo, a i danas ima naučnika koji su vernici, pa čak i sveštenici. Naučnik može da veruje u šta god želi. Ono što ne sme (ako želi da se naziva naučnikom) je da ne koristi naučni metod u svom naučnom radu.

 

  Цитат

Њутнов живот јасно илуструје то како врхунска наука и врло јака вера у Бога могу ићи једна с другом.

Expand  

Evo dao sam ti Amin za ovaj tekst samo zbog ove rečenice. To je zaista jedna genijalna i istinita tvrdnja koju bi svi kreacionisti trebalo da prihvate umesto da se bore protiv vetrenjača. Njutn je odličan primer kako vrhunska nauka i vrlo jaka vera u Boga mogu ići jedna sa drugom - mogu tako što će se naučnik baviti verom i religijom u svojim nenaučnim aktivnostima, a koristiće naučni  metod kad se bavi naukom. Njutn je verovao u Boga, ali u njegovim naučnim formulama ne postoji nikakvo X koje je = Bog. Njegove formule i naučna objašnjenja funkcionišu bez obzira da li postoji ili ne postoji Bog. Zato je Njutn veliki naučnik, a ne kreacionistički šarlatan.

 

  Цитат

Наука без религије је хрома; религија без наука је слепа.

Алберт Ајнштајн

 

Expand  

 

Nagradno pitanje (još jedno od onih na koje nećeš odgovoriti):

Da li iz ogromnog neznanja tipičnog za njih ili iz prevarne namere kreacionisti uvek propuste da pomenu da pasus iz Ajnštajnove knjige koji se završava ovim citatom, počinje sa: "Iako su domeni religije i nauke sami po sebi potpuno razdvojeni jedno od drugog..."???

Šta li je od ta dva, uvek me kopkalo?

Pun citat:

  Цитат

Even though the realms of religion and science in themselves are clearly marked off from each other, nevertheless there exist between the two strong reciprocal relationships and dependencies. Though religion may be that which determines the goal, it has, nevertheless, learned from science, in the broadest sense, what means will contribute to the attainment of the goals it has set up. But science can only be created by those who are thoroughly imbued with the aspiration toward truth and understanding. This source of feeling, however, springs from the sphere of religion. To this there also belongs the faith in the possibility that the regulations valid for the world of existence are rational, that is, comprehensible to reason. I cannot conceive of a genuine scientist without that profound faith. The situation may be expressed by an image: science without religion is lame, religion without science is blind.

Though I have asserted above that in truth a legitimate conflict between religion and science cannot exist, I must nevertheless qualify this assertion once again on an essential point, with reference to the actual content of historical religions. This qualification has to do with the concept of God. During the youthful period of mankind's spiritual evolution human fantasy created gods in man's own image, who, by the operations of their will were supposed to determine, or at any rate to influence, the phenomenal world. Man sought to alter the disposition of these gods in his own favor by means of magic and prayer. The idea of God in the religions taught at present is a sublimation of that old concept of the gods. Its anthropomorphic character is shown, for instance, by the fact that men appeal to the Divine Being in prayers and plead for the fulfillment of their wishes.

Expand  

 

Takođe, kad već citirate tu knjigu i tog čoveka, kako vam uvek promakne ovaj deo:

  Цитат

"A conflict arises when a religious community insists on the absolute truthfulness of all statements recorded in the Bible. This means an intervention on the part of religion into the sphere of science; this is where the struggle of the Church against the doctrines of Galileo and Darwin belongs. On the other hand, representatives of science have often made an attempt to arrive at fundamental judgments with respect to values and ends on the basis of scientific method, and in this way have set themselves in opposition to religion. These conflicts have all sprung from fatal errors."

Expand  

 

 

[о.Горан]

On a given Sunday morning, in a small Bible Baptist church on Long Island, New York, sitting alongside his wife, you might find a quiet, unpretentious white-haired gentleman who changed the world.  Other than by his distinguished appearance, you might not know he warrants a place in our hall of fame, but in fact, millions owe their life and health to him.  His name is Dr. Raymond V. Damadian.  He invented the MRI scanner.

MRI is a household acronym these days; everybody knows somebody who has had one (if not themselves) when needing to be diagnosed for a serious disease.  But in the 1970s, it would have seemed like a device out of Star Trek.  To see inside a living body in fine detail, without the harm of X-rays, was a doctor’s impossible dream then; today it is a reality.  And it is going to get better.  His latest invention, just now coming on the market, will revolutionize the operating room.  More on that later.

Dr. Damadian, biophysicist, took a relatively new discovery of physics called nuclear magnetic resonance (NMR) and applied it to biology.  But it was to prove an uphill battle against doubters and patent thieves.  The three stages of reaction to a new invention are, (1) It’s impossible, (2) It’s possible but impractical, and (3) It was my idea.  Dr. Damadian experienced all three.  After years of legal hassles and near loss of his livelihood, he was vindicated, and is rightly honored today as the inventor of the first practical MRI scanner.

 

http://creationsafaris.com/wgcs_5.htm#damadian

[о.Горан]

Одличан текст о Дамадијану и о томе како је оштећен за једно велико признање:

 

http://www.bastabalkana.com/2014/11/magnetna-rezonanca-ko-je-izmislio-magnetnu-rezonancu-mri/