Тајна духовна смрт детета

[JESSY]

Јутро је. Клијент је дошао на сесију. После дуге паузе, као одговор на моје питање, говори:

• Не знам шта желим, не разумем самог себе.

Касно вече. Дугачки хол огромног трговачког центра. Млада жена за собом вуче уморног четворогодишњег малишана. Ноге му се саплићу. Жали се: „Мама, уморан сам, ‘оћу кући…“, жали се, но све некако млитаво, вероватно се и не нада да ће га послушати. Мама, ослободивши се маркираних пакета из скупих женских бутика, наглим потезом руке поставља сина насупрот себе и љутито му се уноси у лице:

• Никога не занима, шта ти хоћеш! Мало ли је тога, шта ти хоћеш! Престани већ једном да ме смараш!

Вероватно су и њој у детињству тако викали у лице, да њена осећања и жеље никога не занимају, нити шта вреде.

Вероватно ни на њено стање у детињству нико није обраћао пажњу, нико није узимао у обзир њен умор или друге неспопсобности да нешто разуме, одлучи, уради.
Вероватно је и она, не једном сусревши се с родитељским укорима и раздражењем, силом прилика научила како да свој бол смести у најудаљенији угао своје душе, како га не би примећивала, и да некако изађе на крај са тим својим животом, у коме не желе да те схвате.
Вероватно је морала дуго да учи како да поред бола не примећује и сва друга своја осећања. На крају је научила да се боји својих осећања, а заједно са осећањима и својих машти, жеља и потреба.

Вероватно је дуго учила како да потпуно заборави на себе, ту истинску себе, која зна шта је радује и која, исту ту радост, уме да дели са многима.

Борила се да преживи. И сада предаје даље ту штафету са тим како заборавити себе и преживети у условима, када на тебе не обраћају пажњу, када те не слушају и не разумеју. Оно чему се научила, то и предаје сину.

Да би једном његов план преживљавања без осећања достигао свој циљ, и он се превратио у човека, који ће исто тако једно ујутро на сесији рећи:  – Појма немам шта желим.

[JESSY]

Нажалост, таквих је историја у животу веома много, било их је одувек и посвуда. Карен Хорни пише: „Како човек може да изгуби себе? Таква неприметна, несвесна и невероватна предаја често почиње у раном детињству, када наступа душевна смрт, пошто дете не прихватају онаквог какав је на самом делу, не воле га и на све начине критикују све његове спонтане пројаве. „О да, они га воле!“, но само желе, или чекају од њега, да постане другачији! А значи, да га не могу просто прихватити као таквог. С временом и само дете почиње да верује у то и да на крају крајева то прихвата као неоспориву истину. Он се истински одрекао самог себе. И ту није толико важно, да ли се дете подчињава или протестује, затвара ли се у свој свет или нешто друго чини, – важно само његово понашање, које је удобно његовим родитељима.  Ако он све то чак и примети, помисао ће му говорити да је то сасвим нормално. Све то изгледа сасвим пристојно, зато што све происходи непримјетно, непроизвољно, а често и анонимно“.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/11/07/tajna-duhovna-smrt-deteta/

[Bokisha]

Malo je prekoncizan tekst za jake zaključke koje nosi....ili je problem sa rogobatnim prevodima?..da li baš toliko tipskih odnosa imamo ili je svaki priča za sebe zbog neponovljivog lika koji nosi svako od nas i specifičnosti situacija u kojim smo?

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk