"Зашто су лица на православним иконама тужна?"

[lab_man]

34 minutes ago, Pontifex Emeritus рече

ево једне лепе иконе, прикладне за наш народ добри, да се пред њом јада за неправде које га сналазе - Месинина Annunciata di Palermo. ја је од миља зовем Наша Госпа са Подсмехом 

Umetničko delo da...ikona u pravoslavnom smislu ne...a podsmeh je upitan, mada je osmeh definitivno čudan, Pontifexe...

[Лазар Нешић]

3 hours ago, Pontifex Emeritus рече

не звучи логично да су обични богумили (лаици) живи спаљивани, док је њихов предводник (архијеретик) прошао са телесном казном (одсечен језик) и принудном депортацијом. зато глагол ''попали'' треба тумачити у ширем контексту. није Немања спаљивао људе, него је послао војску која је пленила, палила и рушила богумилска насеља. дакле, то је био немилосрдан прогон, али ипак не у мери како је то било уобичајено на тадашњем Западу.

Слажем се, можда ово ипак има више смисла од класичних ломача. Наравно, и даље је страшно и сурово.

[Pancakes]

ima pravo gvatemalka. i ja se slazem da ikonografija sugerise elegicnost (u vecini slucajeva). uzmite konkretno ikone majke bozije. ja ako se nadjem samo neko kratko vrijeme oko nje, suze mi mi brizgaju na oci kao od sale... nije bas 100% tuga, vjerovano je neka preosjetljivost ili univerzalna slika majka-dijete (jer je bogorodica najcesce sa hristom u narucju) ili oni divni stuhovi posveceni majci bozijoj kroz vaskoliku istoriju, ona kao 'jezgro Njegovih dogmata',  pa se to sve pomijesa i izaziva neka osjecanja, emocije itd. I vecina tih ikona je ili opis nekih dogadjaja, cinjenica da ce se umrijeti, bez krsta nema vaskrsenja, sve to nekako tuzno, ili blagodatno-tuzno ako to ima smisla, nekako sjetno, u nekim rijetkim trenucima egzaltacije kao da se citava istorija tu srece... jednostavno traze se suze, plac je neizbjezan.

e sad, ja imam tri ikone u mojoj sobi. znam da je lijevo ikona majke bozije neka vrsta classic-a ali ne znam odakle je, moze li neko da mi pomogne? ovo u sredini je vaskrsenje ali opet ne znam odakle bi mogao biti reprint. i ovu desnu ikonu Hristovu sam dobio na poklon, rekose mi da je to kopija iz nekog svetogorskog manastira, anyone? E, na ikoni Hristovoj se recimo uocava neka blaga strogoca,fiksirajte se na oci... samo ovo rumenilo na obrazima ublazava potencijalnu hladnocu pogleda. :>

[3006]

20 hours ago, lab_man рече

Umetničko delo da...ikona u pravoslavnom smislu ne...a podsmeh je upitan, mada je osmeh definitivno čudan, Pontifexe...

Икона није свакако.

[Ракија]

Поздрав свима.

Мене рецимо фацинира ова фотографија Светог Јована Кронтштатског.

 

 

Мало има фотографија светитеља. Али ова је баш силна. Једноставно може да се кашира.

 

[GeniusAtWork]

2 minutes ago, Ракија рече

 

Поздрав свима.

 

Поздрав, добро дошао на форум  

[Ракија]

Што дуже гледам горњу фотографију све мање мислим да је тужан. 

Више изгледа опасан. Строг. Да се заледиш и најежиш.У другом моменту изгледа замишљен и срећан.

Онда ми изгледа и нежан и опуштен. Заправо он је све то заједно у истом моменту.

[Тихон]

Хуанито, ево још једног смешка за Гватемалу:

 

 

Богородица Љевишка, царски град Призрен, 13. век.

[Tavita]

Моје виђење израза лица светитеља на православним иконама:
Као прво, немам осјећај да су лица светитеља на православним иконама тужна. А, као друго, свјетлопис (=иконопис) је најсавршеније писмо. Визуелна теологија. Лица светитеља не одражавају тугу, већ лица у вјечности исцјељених људи који се налазе у стању непрестане молитве. Простор и перспектива у православним иконама се не подудара са физичким законима простора који нас окружује, јер се ради о Божанском простору и перспективи. Такође, не можемо да одредимо извор свјетлости на православним иконама. Мјестимично долази одозго, сприједа, са стране......ииииии оде ја оф топик. БОжанска радост је нешто другачије од осцилација среће и туге коју ми познајемо. Божански радостан човјек је у равнотежи и благој, ненаметљивој, константној (рекла бих истинској) радости. Баш таквима ми се чине лица светитеља на православним иконама.
Праштајте на сувишној...

[Кратос]

12 hours ago, Tavita рече

Моје виђење израза лица светитеља на православним иконама:
Као прво, немам осјећај да су лица светитеља на православним иконама тужна. А, као друго, свјетлопис (=иконопис) је најсавршеније писмо. Визуелна теологија. Лица светитеља не одражавају тугу, већ лица у вјечности исцјељених људи који се налазе у стању непрестане молитве. Простор и перспектива у православним иконама се не подудара са физичким законима простора који нас окружује, јер се ради о Божанском простору и перспективи. Такође, не можемо да одредимо извор свјетлости на православним иконама. Мјестимично долази одозго, сприједа, са стране......ииииии оде ја оф топик. БОжанска радост је нешто другачије од осцилација среће и туге коју ми познајемо. Божански радостан човјек је у равнотежи и благој, ненаметљивој, константној (рекла бих истинској) радости. Баш таквима ми се чине лица светитеља на православним иконама.
Праштајте на сувишној...

Lepo rečeno.

Vizuelna teologija mira Božijeg koji prevazilazi svaki um.

[Arsenija]

On 1.11.2016. at 13:23, Pontifex Emeritus рече

ево једне лепе иконе, прикладне за наш народ добри, да се пред њом јада за неправде које га сналазе - Месинина Annunciata di Palermo. ја је од миља зовем Наша Госпа са Подсмехом 

Jeste lepa ... Meni recimo ova Gospa nema apsolutno nikakav osmeh , a jos manje podsmeh  ... Izgleda mi nekako zabrinuto za nekoga i nemoćno ... 

[Tavita]

Хвала, брате.

Јесте. Естетика духовне стварности.

Кад бисмо само истанчали духовна чула, и простор у иконама и изрази лица и свјетлост и употреба боја, ма све би нам било ”логично”, разумљиво, природно... то је моје лично виђење, остављам простор да нисам у праву.

[Аурор]

On 10/31/2016 at 14:34, Grizzly Adams рече

Лепа тема...

Ево како ја размишљавам о томе. Лица на иконама нису тужна, она су блага и бестрасна. И та бестрасност у нама изазива тугу јер нас суочава са нашом сопственом пролазношћу. Јер нама ти, ајде да их назовем, "страсни покрети душе" служе у суштини да заборавимо на пролазност, да се "заиграмо" као деца па не мислимо о животу, смрти, злу итд. А икона је супротност тога - она је као огледало у којем видиш своју пролазност, без икакве маске и шминке. Што некоме, посебно ко није навикао, може да изгледа "тужно". У ствари оне показују радост, али једну другачију, мирну, бестрасну радост. Радост којој није циљ да те "привремено омами", која није "локална анестезија" попут других наших овоземаљских радости. Оне су "прозор у вечност", суочавају те са истином о овом свету и нашем животу. Зато покрећу буру осећања.

Ми православни који смо окружени иконама навикли смо на то па више не примећујемо, а за некога новог тај утисак може да буде веома упечатљив. И лако га је протумачити као "тугу".

 

Мислим да би требало да се отвори некакав форумски "Hall of Fame", где бисмо качили најбоље постове који се овде напишу (на редиту постоји https://www.reddit.com/r/bestof/, тај модел)...  
 

Овај би нпр. ту дефинитивно припадао. 

[Biky83]

Pa i trebaju da budu ozbiljne. Ikona nije isto sto i obicna slika. Ikona je nesto sveto. Na sta bi to licilo kada bi ikone bile drugacije....