Др Виктор Савић: Прва столећа словенског књижевног језика код Срба

[александар живаљев]

Почеци српског језика

 

Аутор: Др Виктор Савићсреда, 05.10.2016. у 15:06

ТЕРАКОТА 01 (Дарко Новаковић)

Најстарији период у историји српског језика припада раном средњем веку. У првим столећима на Балкану, дуго по спуштању са севера, Срби су још део општесловенске етнолингвистичке заједнице. На простору некадашњих провинција Далмације, Доње Паноније и Горње Мезије било је, у мањим групама, и других или нешто другачијих етничких група (највидљивији су остаци у топонимији), али је, судећи по изворима и развоју на терену, српска народна скупина била најбројнија. Она је, на своме земљишту, дала општи тон интегративним и формативним процесима. Српски језик на Балкану и лужички српски језици геолингвистички припадају различитим деловима словенског корпуса, тако да је међу њима данас тешко пронаћи везу. Осим етнонима, постоји и Порфирогенитово сведочанство о пресељењу половине народа из области коју су настањивали „некрштени Србљи, названи и Бели“. Траг предисторијског јединства наслућује академик А. Лома и у хидрониму Лаб, повезујући га с Лабом на северу.

Језички преци данашњих Срба ступали су у језичке контакте и улазили у језичке савезе (исто би се могло рећи и за њихове рођаке). Распад познопрасловенског језичког система донео је на јужном терену, у контексту „балканске миксоглотије“ иновације којима су претходила локална, регионална и врло широка, ареална уклапања. Консолидација је окончана до истека IX века, ако не и раније. Лингвистичко језгро које је образовано између сливова Дрине и Неретве (шире посматрано од Ибра до Врбаса), изнедрило је нови, српски језички систем до почетка XI века. Периодизација српског језика коју је израдио П. Ивић, заснива се на историји вокалског система (конститутивна фаза је у X–XI веку, а следећи преломни период, иза којег ће уследити ново доба, пада у XIV–XV век). Наслеђени систем, исувише сложен, упрошћен је с петнаест на девет јединица, нарочито захваљујући процесима на слоговној равни. Изузмемо ли неке општије црте, развијене одраније, кључно је у овом периоду неутралисање разлике између предњих и непредњих вокала, изједначавање полугласника ъ и ь > ə (нпр. лъжьнъ > лəжəн /лажан/), ̥р и ̥р ’ (г̥р л о < *grdlo и ч ̥р нъ < *čьrnъ /црн/), ̥л и ̥л ’ (ж̥л’ тъ < *žьltъ /жут/; с̥лн ьце < *sъlnьce /сунце/), ы > и (кыка > кика), ствара се српско ѣ у вредности е (рѣка [река]; лексикализовани остатак старијег јата је у орах < орѣхъ). У вези с овим је изостанак позиционог умекшавања сугласника (што утиче на учвршћивање палаталног реда, у оквиру кога су нарочито важни ћ, ђ < *t’, d’), уз образовање особеног прозодијског система. Губитак слабог полугласника (богъ > бōг, старьца > старца /стâрца/), последња општесловенска гласовна промена која је нарушила старе односе, на посредан начин одражава се на судбину назала, ǫ [он] > у (ѫтроба > утроба), ę [ен] > е (жѧтва > жетва), и директно на спојеве въ- > у- (въстати > устати), јь- > и- (*jьgra > игра), - ьј- > - и- (змьја > змија), стварање секундарних ̥ р и л ̥ (крьстъ > к̥ р ст, преко генитива; блъха > бл ̥ ха / буха/) итд.

Неке од ових промена обухватиле су и шири простор, инословенски и инојезички. Тако, у дијалекатском смислу, српски лингвистички центар стоји у вези са средњословачким говорима, до којих је водио коридор из времена досељења (контакт је прекинуо долазак Мађара 896). Српска периферија на истоку има сличан однос са центром, као и кајкавски и чакавски говори на западу (те односе илуструје развој јотованих дентала: обично штокавско ћ/ђ, приренско- тимочко т’/д’, тимочко- лужничко ч/џ – према чакавском т’/ј, источном кајкавском ч/џ, у остатку кајкавског су ч/ј). На ово је скретао пажњу још П. Ивић (1963), утврдивши да чакавштину одликује „готово потпуни недостатак генетичке индивидуалности“ у односу на штокавштину, што јој одузима „посебно место у класификацији, на равној нози са штокавштином или кајкавштином“.

То значи да се хрватска говорна скупина у раном средњем веку понашала као архаична српска периферија, „чији су делови“, по речима П. Ивића, „развили и локално ограничене иновације“.

Уз ову продубљену и на упоредној граматици умногоме засновану слику, истраживањима А. Ломе су додате систематизоване потврде из главних извора који покривају време српске лингвогенезе. То су Порфирогенитов спис De administrando imperio (око 950) и Василијеве повеље византијској Архиепископији Бугарске (1019–1025).

Пажљиво ишчитавање језичких слојева у Gesta regum Sclavorum (око 1300), допустило нам је да недавно изолујемо материјал из различитог времена са ширег подручја, у којем налазимо доказе и за општесрпски језички развој у Дукљи св. кнеза Јована Владимира (његове се хиљадугодишњице смрти управо сећамо: 1016–2016).

Тиме структуралистичке поставке оживљавају, добијајући прецизније обрисе у простору и времену.

Српски народни језик, дакле, постоји равно хиљаду година, и можемо га пратити на истом простору до почетка XIX века, када Вук Караџић на његовој основици ствара модеран српски књижевни језик. И још нешто што овде није споменуто: од самог „рођења“ српски језик се записује и ћирилицом. До почетка XI века ћирилица се стабилизује међу Србима из духовног круга Slavia orthodoxa, да би након Василијеве реконквисте, током XI и XII века, постала главно писмо код Срба, и за народни и за књижевни језик. 

Професор Филолошког факултета УБ и Институт за српски језик САНУ

Прва столећа словенског књижевног језика код Срба

 

Аутор: Др Виктор Савићчетвртак, 06.10.2016. у 15:06

Папа Хадријан II у Риму свечано дочекује Св. Ћирила и Методија (детаљ са фреске у цркви Св. Климента, XI век) (Фото лична архива)

Про­шло је не­што ви­ше од 1150 го­ди­на од Ве­ли­ко­мо­рав­ске ми­си­је Со­лун­ске бра­ће (863–2013) и од ства­ра­ња пр­вог сло­вен­ског „књи­жев­ног“ је­зи­ка, ко­ји се да­нас обич­но на­зи­ва „ста­ро­сло­вен­ским“ (у сво­је вре­ме звао се про­сто, „сло­вен­ским“, ѩзъıкъ словѣньскъıи). Да су Ср­би ра­ни су­де­о­ни­ци де­ла св. Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја, зна се још од XIX ве­ка, ка­да се на­у­ка упо­зна­ла са са­др­жа­јем пи­са­ма па­пе Јо­ва­на VI­II ко­ји је, ра­де­ћи на осни­ва­њу сло­вен­ске цр­кве у Па­но­ни­ји (870), во­дио 873. го­ди­не пре­пи­ску, осим с па­нон­ским кне­зом Ко­це­љом и не­мач­ким кра­ље­ви­ма Лу­до­ви­ком и Кар­ло­ма­ном и број­ним епи­ско­пи­ма, још и са срп­ским кне­зом Му­ти­ми­ром († 891). Тон и са­др­жај па­пи­ног пи­сма, а за­тим и од­су­ство дру­гих пи­са­ма ко­ја би до­во­ди­ла у пи­та­ње са­др­жај пр­вог, не оста­вља­ју убе­дљи­ву мо­гућ­ност да је сре­ди­ште Му­ти­ми­ро­ве др­жа­ве у не­ка­да­шњој Дал­ма­ци­ји оста­ло по стра­ни од Ме­то­ди­је­ве ар­хи­е­пи­ско­пи­је (ти­ту­лар­но ве­за­не за Сир­ми­јум). Чи­та­во пи­та­ње тре­ба по­сма­тра­ти у кон­тек­сту ак­ту­ел­ног спо­ра из­ме­ђу Рим­ске и Ца­ри­град­ске цр­кве око по­ло­жа­ја цр­кве у Бу­гар­ској (870–880), за­тим над­ле­жно­сти Салц­бур­шке ар­хи­е­пи­ско­пи­је на де­сној оба­ли Ду­на­ва и дру­гих су­сед­них цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја, као и по­на­ша­ња Акви­леј­ске па­три­јар­ши­је. Ра­ди­ло се, да­кле, о ши­рем про­гра­му чи­ји је циљ об­но­ва пап­ске ју­рис­дик­ци­је над Или­ри­ком, ства­ра­њем „сло­вен­ског цр­кве­ног ко­ри­до­ра“ на гра­ни­ци Ис­точ­но­фра­нач­ког кра­љев­ства (А. М. Пент­ков­ски). У фор­мал­ном сми­слу за­ми­сао је би­ла да се Сло­вен­ска цр­ква у Па­но­ни­ји за­сну­је на те­ме­љи­ма ста­ри­јег, иако крат­ко­трај­ног Сир­ми­јум­ског ви­ка­ри­ја­та (пап­ско на­ме­сни­штво из V ве­ка). У па­нон­ској ди­је­це­зи слу­жи­ло се на сло­вен­ском је­зи­ку, што зна­чи да је сло­вен­ски бо­го­слу­жбе­ни и књи­жев­ни је­зик, ка­ко сма­тра­мо, упо­тре­бља­ван и у Срп­ској зе­мљи (ко­ја је у се­бе укљу­чи­ва­ла за­мет­ке доц­ни­је Бо­сне и Ср­би­је) за вре­ме по­сто­ја­ња ове цр­кве (до Ме­то­ди­је­ве смр­ти), 873–885. го­ди­не (ово ми­шље­ње су, ви­ше-ма­ње, за­сту­па­ли и С. Но­ва­ко­вић, Ђ. Сп. Ра­до­ји­чић, Д. Бог­да­но­вић и др.). 
На­кон са­ве­то­ва­ња пап­ских за­ступ­ни­ка с хр­ват­ским и срп­ским пр­ва­ци­ма по Хр­ват­ској и Дал­ма­ци­ји (то су раз­ли­чи­ти пој­мо­ви; у гра­до­ви­ма Ви­зан­тиј­ске Дал­ма­ци­је пре­те­жно су жи­ве­ли Ро­ма­ни, с ад­ми­ни­стра­тив­ним сре­ди­штем у За­дру), ра­ди кон­со­ли­до­ва­ња рим­ске цр­кве­не упра­ве над овим про­сто­ром, 925. го­ди­не је одр­жан Пр­ви сплит­ски по­ме­сни са­бор. На са­бо­ру је, по­ред оста­лих од­лу­ка, по­по­ви­ма „ко­ји зна­ју са­мо сло­вен­ски је­зик“ огра­ни­че­но на­пре­до­ва­ње и пра­во „др­жа­ња ми­се“, осим у слу­ча­ју „не­до­стат­ка ла­тин­ских све­ште­ни­ка“ у ло­кал­ним цр­ква­ма. Сло­вен­ско гла­гољ­ско бо­го­слу­же­ње, на­рав­но, они­ма ко­ји су га слу­ша­ли на ла­тин­ском је­зи­ку у древ­ним епи­скоп­ским и ни­жим цр­кве­ним сре­ди­шти­ма по При­мор­ју, ни­је би­ло по во­љи, и у из­ме­ње­ним оп­штим окол­но­сти­ма и дру­га­чи­јим пла­но­ви­ма Све­те сто­ли­це, по­ста­ло је из­ли­шно. Ти­ме се, ипак – и то је за нас нај­ва­жни­је – на по­сре­дан на­чин по­твр­ђу­је при­су­ство ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ме­ђу Хр­ва­ти­ма и Ср­би­ма знат­но пре одр­жа­ва­ња ово­га са­бо­ра, до пре­ло­ма IX/X ве­ка.
Ме­ђу­тим, спо­ме­ни­ци срп­ске ре­дак­ци­је ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, по­гла­ви­то они од XII ве­ка, не по­ка­зу­ју не­по­сред­но на­сла­ња­ње на ћи­ри­ло­ме­то­ди­јев­ско де­ло. Ћи­ри­ло­ме­то­ди­јев­ски је­зич­ки обра­зац нај­у­бе­дљи­ви­је се са­гле­да­ва пре­ко Ки­јев­ског ми­са­ла, спо­ме­ни­ка ко­ји се у на­у­ци раз­ли­чи­то да­ту­је, од IX до XI ве­ка, у ко­јем се ис­по­ља­ва за­пад­но­ју­жно­сло­вен­ска, „мо­рав­ска“ је­зич­ка под­ло­га. Исто­вре­ме­но, ни­шта ма­ње ва­жно, ово је спо­ме­ник за­пад­ног об­ре­да. Са­чу­ва­ни срп­ски спо­ме­ни­ци ука­зу­ју на по­сре­до­ва­ње јед­ног ве­ли­ког ју­жно­сло­вен­ског ду­хов­ног (ујед­но и књи­жев­но­је­зич­ког) цен­тра ис­точ­ног об­ре­да у њи­хо­вом об­ли­ко­ва­њу. Ра­ди се о ста­ро­сло­вен­ском на­сле­ђу ко­је је за­че­то у сло­вен­ској епи­ско­пи­ји св. Кли­мен­та Ве­лич­ког (тек од XI­II ве­ка обич­ни­је „Охрид­ског“) на ју­гу да­на­шње Ал­ба­ни­је (у око­ли­ни Ве­ли­це), 893–916. го­ди­не (упра­во се се­ћа­мо хи­ља­ду­сто­го­ди­шњи­це Кли­мен­то­ве смр­ти: 916–2016). Тек је Кли­мент са сво­јим са­рад­ни­ци­ма при­ре­дио и пре­вео не­до­ста­ју­ће књи­ге по ис­точ­ном об­ре­ду, уво­де­ћи Сло­ве­не под ју­рис­дик­ци­јом Ис­точ­не цр­кве у круг ци­ви­ли­зо­ва­них на­ро­да ко­ји има­ју бо­го­слу­же­ње на сво­ме је­зи­ку (до­тад су слу­ша­ли грч­ко бо­го­слу­же­ње). При­су­ство ових „књи­жев­них“ са­ста­ва у ка­сни­јој срп­ској ре­дак­циј­ској пи­сме­но­сти од­и­гра­ло је по­себ­ну уло­гу у до­ка­зи­ва­њу ве­за из­ме­ђу срп­ске пи­са­не ре­чи и Кли­мен­то­ве књи­жев­но­је­зич­ке „ра­ди­о­ни­це“. Ка­ко је за­кљу­чио ака­де­мик Д. Бог­да­но­вић, „сви срп­ски ру­ко­пи­си би­блиј­ске са­др­жи­не“ (а ми до­да­је­мо и не са­мо би­блиј­ски) „из XI­II ве­ка [...] ус­хо­де ка про­то­гра­фи­ма нај­ста­ри­јих пре­во­да пр­ве или дру­ге ге­не­ра­ци­је“. И је­зич­ки раз­ло­зи го­во­ре у при­лог ово­ме из­во­ри­шту ста­рог срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. У осно­ви зре­ле срп­ске ре­дак­ци­је ле­жи ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ски ва­ри­је­тет ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, ка­кав је од­не­го­ван на ју­гу да­на­шње Ал­ба­ни­је, по­том ју­го­за­па­ду да­на­шње Ма­ке­до­ни­је, по­том за­па­ду да­на­шње Бу­гар­ске итд. То је кла­сич­ни ста­ро­сло­вен­ски је­зик опи­сан у ве­ћи­ни гра­ма­ти­ка овог древ­ног је­зи­ка. (Упу­ће­ни­ји чи­та­лац ће при­ме­ти­ти: ов­де не опе­ри­ше­мо тер­ми­ни­ма „Охрид­ске“ и „Пре­слав­ске“ књи­жев­не шко­ле, ко­ји­ма би тек, на­кон јед­не оп­се­жни­је кри­ти­ке, тре­ба­ло утвр­ди­ти ствар­но ме­сто у исто­ри­ји сред­њо­ве­ков­не кул­ту­ре.)
С об­зи­ром на на­пред ре­че­но, оправ­да­но је по­ста­ви­ти пи­та­ња. Мо­же ли се до­ку­чи­ти суд­би­на ста­ро­сло­вен­ских ва­ри­је­те­та ко­ји су за­жи­ве­ли ме­ђу Ср­би­ма? Пре све­га, шта се до­го­ди­ло с пр­вим књи­жев­но­је­зич­ким то­ком, а за­тим, ка­ко је дру­ги књи­жев­но­је­зич­ки ток за­у­зео сво­је ме­сто, по­ста­ју­ћи, на кра­ју, и глав­ним је­зич­ким из­ра­зом у цр­кве­ној књи­жев­но­сти Ср­ба? Да ли је XII век за­и­ста гра­ни­ца пре­ко ко­је не ви­ди­мо до­вољ­но ја­сно сво­ју кул­тур­но­је­зич­ку про­шлост?
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет УБ, Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ

Прва столећа словенског књижевног језика код Срба (2)

 

Аутор: Др Виктор Савићпетак, 07.10.2016. у 15:00

Св. Ћирило и Методије у сцени обретења моштију св. Климента Римског (менолог) (Фото лична архива)

Словенска писменост је у српској средини, као и свуда у другој половини IX века, одмах прилагођавана локалним језичким приликама. О степену адаптација можемо судити на основу прилика у другим срединама: оно што је мењано у Великој Моравској, Панонији, на југу Албаније и на истоку Бугарске у корист посебних словенских говора, вероватно је било мењано и у корист српског. Важно је начелно поставити ствари: док се Словени служе прасловенским језиком, дотле је и домаћи књижевни језик у њиховим црквама и културним средиштима – старословенски, с већом или мањом унутрашњом разведеношћу (у складу с нужним адаптацијама). Стога говоримо о варијететима старословенског језика, а један од њих је био и – српски. С временом, када се формира српски језик, и књижевни језик употребљаван међу Србима, који се све време ослањао на живи говор, постепено ће прерасти у српску редакцију – на самом крају X и сасвим извесно почетком XI века.

У почетку значајан део Срба припадао је западној културној сфери (под претежно византијским политичким утицајем), што значи да је био отворен према делу Солунске браће. То се пре свега односи на континенталну Српску земљу која је у изравном додиру с Панонском архиепископијом; то мање важи за остале српске кнежевине, духовно потчињене латинским епископијама из Приморја (промене су вероватно наступиле с доласком Методијевих ученика после 885). Дукља је, изгледа, дуго остала по страни (први подаци из друге половине X в. показују да је она у саставу источне, Драчке митрополије). Сондажна истраживања су показала, сасвим неочекивано, да у Брижинским споменицима (око 1000), поред словеначке говорне стихије, постоје и гласовне црте блиске штокавским (нпр. рефлекси *t’ и d’ попут штокавских, графички представљени латиничким k, g; индиректна деназализација *ǫ). Могло би се радити о књижевнојезичким заостацима из Паноније (као да је захваћен исечак с простора који је стајао на коридору између штокавског масива и средњословачких говора), одакле је, иначе, и извршен помињани утицај на Србију. Усвојени панонски варијетет стога и није морао бити значајно другачији (у гласовном смислу) од познопрасловенског „српског дијалекта“. До почетка XI века, симултано с процесима у народном говору, овај, одомаћени књижевни језик, прерастао је, условно говорећи, у „прву српску редакцију“. Најкасније у другој половини истога столећа њега је истиснуо други врло сличан језички модел под притиском измењених прилика у Србији (о томе сведоче списи Димитрија Синаита с краја XI века: он и текстове западног обреда пише „климентовским“ језичким типом).

За појаву млађег књижевнојезичког тока код Срба пресудно је, како се сматра, оснивање епископије у Расу у оквиру исте црквене организације којој су припадале некадашња Климентова епископија и друге ране јужнословенске епископије (ради се о Бугарској цркви, у којој је званични богослужбени језик био грчки). То се, изгледа, догодило након Симеоновог разарања Србије (924), у време бугарског цара Петра (927–969), када је на челу Србије стајао кнез Часлав (928–950). Услови за јављање климентовског типа старословенског језика на јужној српској језичкој периферији постојали су и раније, али је за његов шири успех пресудно везивање за Рас који ће у даљој историји постати главним српским државним и црквеним средиштем. Веза с јужним словенским духовним центрима учињена је трајном тек након Василијевог сламања Самуилове државе и оснивања византијске Архиепископије Бугарске (1019). У том, византијском периоду, стасала је „друга српска редакција“ (код Срба ускоро и једина) на подлози источнојужнословенског варијетета старословенског језика. Приближно у истом времену диференцираће се, на другој страни, и руска редакција, а нешто касније и бугарско-македонска. У оквиру поменуте аутономне византијске цркве словенско језичко јединство одржаваће се етимолошким правописом (исти богослужбени текст у различитим срединама „произносио се“ нешто другачије). Нпр. Срби ће у позном XI веку у црквеним текстовима писати углавном голѫбь, пѧтькь, не разликујући јерове (то је шире посведочена црта), с изговором голуб, петǝк. Замаскиране изговорне разлике дуго су збуњивале наше истраживаче. У првој половини XII века и ортографски се трансформише језички већ формирана српска редакција (нпр. Гршковићев одломак апостола, Мирослављево јеванђеље).

Главна, мада ефемерна фонолошка разлика међу редакцијама изниклим на различитим старословенским варијететима, присутним у српској језичкој средини, морала је бити у дистрибуцији шт, жд (само у другом току на месту прасловенских *t’, d’ јер се ради о кључним маркерима источнојужнословенске говорне подлоге). С друге стране, рецепција позиционо умекшаних грчких κ, γ, чији се супституенти, иначе, у класичном старословенском обележавају посебним знаком изнад словенских к, г (к҄ , г҄ ), текла је од најстаријих времена у правцу потпуне адаптације, у корист постојећих африката ћ, ђ (по нашем мишљењу у првом току то је било подржано подударношћу с наведеним рефлексима *t’, d’). Зато је и Даничић у своме Рјечнику из књижевних старина српских (1863–1864) увео на крају азбучног реда графијске корелате Вукових решења. И поред смене српскословенског језика новорускословенским (1726), до савременог српског језика су допрле неке древне књижевне форме, посведочене у Српском рјечнику Вука Караџића (1818): анђел, летурђија, ћелија, ћесар, ћивот, Ћирјак итд. Откад смо усвојили ове речи, оне се, више-мање, овако изговарају. Један миленијум за нама даје нам за право да негодујемо када данас чујемо форме које не одговарају српској традицији: Кирил (уместо Ћирил(о)), ангел (ум. анђео), Георгије (ум. Ђорђе или сл. < Ђеорђије), келија (ум. ћелија) итд.