Способност читања и дислексија

[АлександраВ]

Постоји веома велика понуда литературе која се бави читањем и проблемима читања код деце и одраслих. Да не бих затрпавала тему различитим теоријским приступима, дефиницијама и стручним текстовима, написаћу само пар реченица о томе, а ова тема ће ипак бити резервисана за онај део који се односи на практични, терапијски и конкретни приступ проблемима везаним за читање.

Писани текст се опажа анализом визуелних карактеристика записа, категоризацијом слова (појединачних симбола) и њиховим препознавањем. Током учења вештине читања, процес се одвија споро, серијски, слово по слово, а са даљим усавршавањем читање постаје аутоматизовано.

Читање се реализује помоћу два механизма - директним повезивањем информације о правилима писања (ортографија) са гласовним (фонолошким) системом (читање наглас, са или без разумевања речи); и повезивање ортографије са фонолошким системом преко значења - семантичког система (читање са разумевањем значења речи).

Значи имамо три повезана система - скуп правила писања (ортографија), гласовни (фонолошки) и значењски (семантички) систем.

Очи раде заједно - када траже неки предмет крећу се у серији брзих покрета (сакаде), а између ових покрета имамо период стабилности који се зове фиксација. За време читања очи не прате редове праволинијски и равномерно, него то чине у серијама сакада и фиксација. Уобичајено је да се направи 3-4 фиксације у секунди. За време фиксације визуелна представа графичких обележја преноси се преко очног живца до мозга где се тумачи. Читање суштински значи схватање смисла онога што је написано због тога што ми читамо да бисмо разумели, читамо због значења. Када дете учи да чита, пред њим је задатак срицања слова и речи. Највероватније се у почетним фазама „чита ухом“ (стварање асоцијација између слова и гласа) а касније се „чита оком“ (директна веза између штампаног облика и значења), иако се људи служе и једном и другом стратегијом у различитим фазама учења читања. Процеси који се одвијају у мозгу приликом читања су веома сложени, и укључују просторну анализу, аналитичке језичке процесе препознавања гласова и њиховог повезивања са значењем, и сталну интеракцију слушног и видног апарата.

Јединствено објашњење узрока дислексије не постоји, као фактори настанка наводе се конституционални фактори, фактори средине и начини подучавања вештинама читања.

У међународној медицинској класификацији болести (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorder), дислексија се дефинише као поремећај читања, а главно обележје је да је достигнути ниво читања - тачност, брзина и разумевање прочитаног, значајно нижи од очекиваног за узраст, измерену интелигенцију и образовање примерено узрасту.

Имамо три групе деце која имају тешкоће читања, децу са пролазним тешкоћама и децу са трајним тешкоћама код којих једни имају добре опште способности а други смањене опште способности.

Пролазне тешкоће при читању (и писању) могу имати деца која су педагошки запуштена, недовољно зрела деца, деца коју су често одсуствовала из школе у време усвајања читања, деца која услед неких проблема емотивне природе не прате наставу, одсутна су мислима, деца са поремећајима у понашању и др. Њима се помаже допунским радом, оставља им се више времена за усвајање читања, успорава се ритам усвајања и она углавном савладају вештину читања без значајнијих последица.

Развојне дислексије су оне које настају због незрелости психомоторног система, дислексије које су последица неразвијеног говорно-језичког система (у склопу развојне дисфазије) и дислексија у оквиру неуролошких стања - услед минималне церебралне дисфункције или као последица оштећења централног нервног система.

Како препознати дислексију? Постоје нека обележја дислексије која ћемо продискутовати:

-          дете не може да повеже слово са гласом, да запамти слово, не може тачно да идентификује слова која су слична по облику, тешко повезује гласове и слогове у реч, испољава немогућност да повеже слова у континуирани низ

-          замењује графички или звучно слична слова, изоставља их, премешта редослед слова у речи, додаје слова у реч, замењује слогове, речи

-          одвојено чита слово по слово, замењује вокале, меша сугласнике, понавља делове речи, чита исту реч на неколико погрешних начина

-          прави застоје пред почетак речи, прескаче редове, враћа се на већ прочитани ред, изоставља речи или целе редове, вишесложне речи прекида, не поштује тачку, зарез, понавља више пута прво слово

-          неправилно дише и не користи добро ваздух приликом читања (губи дах, задува се, прекида ради удаха,..)

-          не разуме или погрешно разуме прочитано

-          постоји губљење делова текста, дезоријентисаност у смеровима десно-лево, горе-доле

-          дете испољава тешкоће у памћењу (краткорочна меморија)

Сва деца, и она са дислексијом и она без, могу имати тешкоће које су неспецифичне а најчешће се испољавају као поремећај ритма и изражајности читања, споро читају, праве  различите паузе, имају блокаде, артикулација може бити лоша, нејасна, читају „напамет“ и слабо разумеју прочитано.

Дете са дислексијом, осим проблема у усвајању читања има и друге проблеме који се огледају у бржем замарању, дете делује као да је лењо, неспретно, заборавно, има тешкоће са фигурама и симболима, са оријентацијом, има проблеме са пажњом, може имати лошу слику о себи и блаже поремећаје у понашању али и агресивно понашање, може бити и аутодеструктивно и сл.

Даље ћемо видети шта када се дислексија открије, како приступити детету и како му помоћи.

[Grizzly Adams]

Нешто што сам приметио - многи веома успешни људи су имали дислексију. Ричард Бренсон, Стив Џобс, Џејми Оливер, кажу да је чак и Леонардо да Винчи имао тај поремећај.

Онда се ту поставља питање да ли треба такав поремећај "лечити" у смислу да се по сваку цену покушава дете да уклопи у "стандард" - што може бити напорно и фрустрирајуће - или можда приступити томе на неки други начин. Развијати друге вештине?

Шта мислиш о томе?

[АлександраВ]

Одлично питање Питање је и шта је поремећај, где се огледа нечија дисфункционалност, и да ли је неспособност/ограниченост/инхибираност у једној области окидач за генијалност/надареност/доминантност у некој другој или више њих сличних односно повезаних. Бројни су примери, а мислим да је аутистични спектар као један невероватан пример такве неуједначености био и подстицај многих разговора око тога шта је заправо поремећај у генијалности и генијалност у поремећају.

Међутим, друштво је на основу био-психо-социјалних фактора узело функционални просек и представило га као пожељан и централни модел. То не значи да сви са обе стране скале нису ваљани, али то су друштвене норме које у многим (већини) случајева у најмању руку нису фер.

Познато је да су многе особе са дислексијом надпросечно интелигентни и да су добри математичари и изузетни уметници. Према Роналду Дејвису, све особе са дислексијом иамају способност свесног тродимензионалног посматрања слика у уму, намерног приступа функцији изобличавања перцепције, показују склоност ка невербалном размишљању применом слика појмова и идеја, готово без икаквог унутрашњег монолога а имају и способност да доживљавају замишљено као стварно. Позната је његова идеја да особе са дислексијом нису генијални упркос дислексији, већ су управо генијални због ње, и да исти процеси који стварају генија стварају и дислексију.

Међутим, пошто живимо у свету у којем смо изложени писаним информацијама а такође је писање начин изражавања и комуникације који је веома заступљен и чак у последње време потискује вербални говор у веома значајном проценту, писање и читање као језички медијуми су незаобилазни како бисмо се функционално уклопили у друштво.

Дислексија прави проблем у усвајању знања из свих области осим геометрије (уколико задатак није постављен писаним путем).

Проблеми детета са дислексијом почињу са усвајањем вештине читања, због тога што начин подучавања почетном читању не одговора његовом стилу учења. Све то даље води ка бројним проблемима, не само везаним за усвајање ове вештине, где постоје реалне тешкоће, већ и у социјалној сфери, када се они суочавају са реакцијама околине. Све то даље води ка нижем самопоуздању, повишеној анксиозности, и колико год да се то дете труди, оно се често доживљава као лењо. А то дете се заиста труди а резултати изостају и то је један зачарани круг фрустрације, неуспеха и незадовољства. Ова деца имају и проблеме у секвенционирању и памћењу, који им додатно стварају проблеме у памћењу редоследа догађаја, могу да неки догађај испричају према неком истумбаном редоследу и тако се често окарактеришу као лажљива деца. Неуспех са којим су свакодневно ова деца суочена доприносе да дете има негативну слику о себи и да развија осећај инфериорности.

Због свега наведеног, рано откривање дислексије је непроцењиво. Дислексија није само тешкоћа да се научи читање, она има много пратећих симптома који су додатни проблеми. Када се дислексија открије, детету се пружа вишеструка подршка, од понуђеног прихватљивог модела учења почетног читања, подршке труду а не само успеху, препознавању и осталих тешкоћа а у вези су са неуролошким и когнитивним разликама које имају ова деца. Једна од стратегија помоћи овој деци и јесте подстицање успеха у некој другој области у којој су добри, што је најпре добро за развијање позитивне слике о себи а затим и подстицај да се успешно баве оним где показује надареност и изузетност.

Дислексија не пролази сама од себе, она повлачи људе у један затворени круг неуспеха, лоших осећања и усамљености. Уз модификацију приступа учења читања и добро разумевање свих проблема са којима се ови људи (деца) суочавају, ми њима заправо помажемо да превазиђу фрустрације, а уклапање у „стандард“ је тежња свакога, свих људи без обзира на проблеме које имају. Када бисмо и рекли детету са дислексијом - ево, ти никада не мораш да читаш, буди сликар, оно ће имати жељу да научи да чита, само ће тежити ка том стандарду и свака искљученост из „једнакости“ биће својеврсна изолација која ће бити фрустрирајућа са бројним негативним последицама. Ово можемо видети и из примера да све особе са дислексијом које су постале познате воде изузетно јаке кампање да се дислексија препозна на време, да се о њој што више прича, да се развија свест о потребама деце са дислексијом, да се модификују начини усвајања почетног читања и да се школе окрену ка овој деци, да се развијају стратегије и законски усвојени оквири обезбеђења права деце и људи са дислексијом. У Хрватској су нпр. усвојени бројни правилници који обезбеђују деци и омладини одређена права током школовања, од основне школе до факултета.  

Ово је веома важна тема. Заиста би требало што више причати о томе шта је дислексија. Раније је замишљено да свака основна школа има стално запосленог дефектолога. Овај закон је усвојен пре двадесетак година (не знам да ли је још увек актуелан), али никада није реализован. Не знам како се сада школе у Србији боре да овој деци омогуће њихова права, али заиста би се требало озбиљно позабавити овим проблемом, али не формално, већ путем закона, доношењем правилника и обезбеђивањем адекватног кадра или едукацијом постојећег.

И за крај, ко је све имао дислексију од познатих - Ајнштајн, Њутн, Пикасо, Едисон, Фарадеј, Волт Дизни, Черчил, Џон Кенеди, Мухамед Али, Шер, Ентони Хопкинс, Марлон Брандо, Агата Кристи, Том Круз, Лив Тајлер, Марк Твен, Андерсен, Хемингвеј, Џон Ленон, Мајкл Џордан,.... дугачак списак

[АлександраВ]

Родитељи, васпитачи, наставници али и остали људи који чине дететово окружење би требало да пружају подршку и подстичу дете са дислексијом. Оно што је важно јесте препознавање и разумевање дететових осећања. Одрасли, али и деца из окружења, су ти који могу веома лако да допринесу усмерењу у оба правца, у правцу изградње добре или у правцу изградње лоше дететове „слике о себи“. Треба разумети да ово дете није лењо, да се свакодневно суочава са осећањима забринутости, љутње и „јаловог труда“. Детету са дислексијом можемо дати подршку тако што ћемо му помоћи да постави реалне, могуће, достижне циљеве и смањи неуспех, анксиозност и фрустрацију која је код ове деце честа и може водити у неприхватљива понашања али и у депресију. Овој деци, осим што дајемо подршу за сваки труд и покушај а не само за успешно рализован задатак, веома је значајан подстрек у некој области у којој дете испољава таленат или успешност, с тим што је наш задатак и да та интересовања што више повежемо са осталим областима у којима дете показује мању успешност.

С обзиром да дете са дислексијом прати са много више пажње, оно се чешће и више умара. Даље, веома је честа неконзистентност грешке и уопште дневне (не)успешности детета. Ако мислимо да је ово дете лењо - није, оно се веома труди, морамо му помоћи да организује време и обавезе, и морамо му дати више времена. Ако мислимо да је незаинтересовано, да „не слуша“ - морамо разумети да оно има проблем са памћењем инструкција у низу. Ако мислимо да је дете непажљиво - треба водити рачуна о томе да оно може да прочита реч коректно при чему је уопште не разуме, или да исту реч може да прочита на неколико начина, погрешних, а да то уопште не примети.

Деци са дислексијом помажемо ако укључимо више чула истовремено, кроз тзв. мултисензорни приступ, када користимо видне, слушне и тактилне подстицаје (употреба различитих боја, материјала, подлога, звука,..). Важна је активна усресређеност на текст, који ћемо поделити на мање целине, које ћемо на крају објединити и смисаоно спојити. Кроз разговор о појединим речима и садржају и постављањем питања, тумачењем текста и повезивањем детета са текстом кроз садржај, који повезујемо са реалношћу, са светом који нас окружује, помажемо дететовом разумевању прочитаног, смањењу отпора ка читању и помажемо развој потпунијег начина посматрања, повезивања и закључивања. Са дететом ћемо имати специфичне услове учења значења многих речи и односа између речи, кроз разговор и размену питања и одговора, где је циљ да се разуме све што се учи, а оно о чему се говори да се посматра на више различитих начина, различитог нивоа. Ми тако подстичемо дете на развој и језика и мишљења. Како дете буде мењало угао посматрања тако ће напредовати у тачнијем закључивању.

Оно што би требало избегавати то су дугачки текстови, ситна слова, подвучен текст, дугачке речи, вишесложне реченице. Све ове речи и реченице би требало поједноставити или скратити. Могу да се користе подебљана слова, али треба водити рачуна да иза и око текста, као и у позадини текста не буду нека графичка „улепшавања“ која ће отежати читање. Размаци и величина слоба би требало да буду већи, а за читање би требало користити текстове одштампане на мат папиру, без одсјаја.

Дете са дислексијом напредује својим темпом, кроз различите начине подучавања, кроз индивидуални приступ, уз подршку родитеља и наставника.

[Биљана 1234]

Сусрећем се свакодневно са неким обликом дислексије и дисграфије. Примећујем да је напредовање мојих ученика различито, и неуједначено. Схватила сам да се писана и усмено изговорена реч усваја преко одређене слике, која им помаже у орјентацији, у разумевању. Може се десити да не разликују јуче од прекјуче. Мислим да ту функционише више потешкоћа у разумевању и памћењу.

Елем. ми пишемо индивидуалне планове, или прилагођавамо постојеће конкретном детету. Прво стручна комисија путем одређених тестова утврђује ниво и облик потешкоће, и даје предлог рада са ученицима.

На пример. искључује се писмена форма испитивања. Та практична страна рада је специфична, јер се деца са поремећајима дислексија, дисграфија, дискалкулија налазе у разредима са децом која на уобичајен начин савлађују градиво предвиђено наставним планом и програмом..

Приметила сам да  моји ученици потичу из породица које нису у стању да прате развој детета. Било да су родитељи оптерећени својим животима и амбицијама које подразумевају да је дете сито, обучено, има таблет, лаптоп и иде на зимовање..дакле то је то..треба ићи у корак са другима. На исти начин су занемарена деца чији родитељи немају стални извор прихода и који своју децу, како ми то у жаргону кажемо, пусте на улицу.. Некако резултат је исти.

Када су сви чланови тима укључени, и посвећују један део свог вррмена потребама детета, напредак је евидентан. Моји ђаци, петаци, има их троје, су веома интелигентни, имају склоност ка неком облику уметности, воле ред, уредност, ситуације у којима се лако орјентишу..Покушавам да прилагодим градиво, да поједноставим, да правим наставне листиће, да користимо Viber, или електронску пошту. Не знам много о програмирању, али мислим да је могуће направити мини игрице, мини тестове у којима би се користило више начина перцепције..не знам..мислим, размишљам..

Само, час траје 45 инута..а ту  је и део разреда који усваја знање по тзв редовном наставном програму..Опет и опет се питам како подстаћи вршњачку подршку.

Александра, ја сам завршила књижевност, одабрала сам просвету зато што је то занимање део моје породичне традиције..и осећам велику одговорност сада, иако имаm 25 година радног искуства, ја сам почетник..просветни радници су сваког дана на почетку..тако је то са нама.

Само сам желела да поделим са вама нека искуства из праксе. Одрастање је чудесно, не знамо шта ко може да искаже у свакодневици, не можемо да измеримо суптилну разлику између утисака из разних области које чине наш. један. мали и велики живот.

[АлександраВ]

пре 58 минута, Биљана 1234 рече

Само сам желела да поделим са вама нека искуства

Хвала Биљана, диван текст који отвара многа питања и даје одређене смернице.

1 hour ago, Биљана 1234 рече

Некако резултат је исти.

И узрок је исти - недостатак родитељске пажње, сарадње, заинтересованости, живе речи, игре, гледања у очи... Ово је велика, тужна истина.

Још једном, хвала за ове речи, веома је лепо осетити љубав према деци која се осећа у твом тексту.

1 hour ago, Биљана 1234 рече

Не знам много о програмирању, али мислим да је могуће направити мини игрице, мини тестове у којима би се користило више начина перцепције..не знам..мислим, размишљам..

Постоје игрице, за енглеско говорно подручје јако велика понуда, у Хрватској је одлична понуда, код нас је то веома скромно. Можда @Juanito и @ivona могу да препоруче неке корисне садржаје за овај узраст, нисам баш у току.

[Juanito]

пре 11 минута, АлександраВ рече

Постоје игрице, за енглеско говорно подручје јако велика понуда, у Хрватској је одлична понуда, код нас је то веома скромно. Можда @Juanito и @ivona могу да препоруче неке корисне садржаје за овај узраст, нисам баш у току.

Можеш ли да даш неки пример? О каквим се тачно игрицама ради? 

[АлександраВ]

Ово што је Биљана поменула, нешто типа нпр.  http://www.dyslexiagames.com/

http://dyslexiahelp.umich.edu/tools/fun-games-for-dyslexics

или http://www.phonicsplay.co.uk/PictureMatch.html

Ја те тако "прозовем" а не знам шта хоћу

Не знам да ли ико код нас на српском ради овако нешто, знам да је било покушаја раније, не знам докле се стигло, нисам у току, не радим са децом.

[ivona]

On 10.1.2017. at 21:24, АлександраВ рече

Хвала Биљана, диван текст који отвара многа питања и даје одређене смернице.

И узрок је исти - недостатак родитељске пажње, сарадње, заинтересованости, живе речи, игре, гледања у очи... Ово је велика, тужна истина.

Још једном, хвала за ове речи, веома је лепо осетити љубав према деци која се осећа у твом тексту.

Постоје игрице, за енглеско говорно подручје јако велика понуда, у Хрватској је одлична понуда, код нас је то веома скромно. Можда @Juanito и @ivona могу да препоруче неке корисне садржаје за овај узраст, нисам баш у току.

Žao mi je što nisam ranije proverila notifikacije i potrudila se da napisem odgovor u pristojnijem roku, ali ni sad nije kasno, a i nije da imam da podelim optimistične vesti u vezi nekih it pomagala kad je disleksija u pitanju, a da može da se odnosi na naše govorno jezičko područje. Oprostite mi ako se i pisalo o tome, nisam stigla da opsežnije isčitam prethodne postove ove teme, ipak važno mi je da naglasim da disleksiju valja proceniti zaista stručno jer postoje različiti tipovi i smetnje koje proizilaze iz takve forme disleksije. Uvek je dobro poslati dete kod logopeda koji će to stručno proceniti i u odnosu na to krenuti sa strategijama. Kako je disleksija teškoća koja se vezuje za akademsku veštonu čitanja nažalost tek je uočimo na tom uzrastu, a svakao da prediktori postoje i na ranije uzrastu, ali to je vec druga tema. Znam da se u većini slučajeva ''učitelji, nastavnici srpskog jezika, roditelji, na prvom mestu samo dete, ''rvu'' sami sa disleksijom bez neke stručne podrške. Kod nas je sve to u povoju da dobije javni zamah i značaj i nadam se da će se više na tom problemu raditi. Trenutno nema nijedne aplikacije koja je gotov proizvod, a na našem jeziku je. Jedan svetao korak na tom putu izdvajam,a to je interakivni bukvar i vredi ga ponuditi deci koja su u početnim fazama opismenjavanja http://www.coprix.net/interactive-spelling-book/?lang=sr Ono što učitelj ili nastavnik može je svakako da već postojeća sredstva od smart telefona do računara  iskoristi kao alate koji će biti poznati deci i koja može da iskoristi tokom nastave. Recimo audio recorder koji može da snima dete dok čita ili učitelja i da dete može na slušalicama da preslušava sadržaj isčitanog teksta i da mu pristupa onoliko puta koliko mu je neophodno da bi razumeo tekst i reči koje čuje, do power pointa koji je odličan i jednostavan program i može maštovito da se iskoristi u radu sa decom ,a ne zahteva znanje programiranja. Na prvom mestu je svakako da se opšte strategije u radu sa decom koja pate od disleksije poznaju, a potom te strategije prevesti u model odnosno metodiku rada koja se služi IT tehnologijama. Ako se već pisalo o takvim strategijama odlično , ako ne, Biljana  nek kaže pa ćemo napisati post o tome. Disleksija je zaista jedan što bi se reklo veliki zalogaj jer je sveobuhvatna i neophodno je steći ceo jedan neuropsihološki uvid u kognitivan način funcionisanja deteta, jer mi vidimo vrh ledenog brega tj akademsku veštinu, a iza nje tj ispod su kognitivne sposobnosti koje negde ne uspevaju da izvrše svoje zadatke. A da ne govorim da je svako uopštavanje u smislu toga ''dete je disleksično'' može da znači za svako dete različitu neuropsihološku osnovu teškoće. Ipak srećom ovakva teškoća je jedan veliki izazov i dosta dece sada i vec odraslih ljudi  je uspelo da izadje na kraj i dovrše svoje formalno osnovno pa i visoko akademsko obrazovanje. 

Evo ostavljam jedan sjajan članak koji se tiče neuropsihologije čitanja na engleskom je, ako bude trebala pomoć oko prevoda nekih delova tu sam na raspolaganju.

https://worldowiki.wikispaces.com/file/view/feiffer-dyslexia.pdf

[АлександраВ]

 

[Mилена КШ]

Aleksandra,imam jedno malkice glupo pitanje-da li je disleksija da kazem ogranicena samo na citanje teksta ili nije? 

Mozda je malo cudno,ali na primer,ja imam jako dobar sluh sto se muzike tice,alimislim da imam disleksiju za notni sistem jer jednostavno nikad nisam mogla da povezem note sa zvukom (mislim znam osnovne note kako se zovu ali ih jednostavno ne razaznajem)-da li i ovo moze da se svrsta pod disleksiju?

Hvala unapred

[АлександраВ]

пре 9 часа, Mилена Трифковић рече

da li je disleksija da kazem ogranicena samo na citanje teksta ili nije? 

Драга Милена, нема глупих питања, хвала ти што си поставилa ово питање које нас уводи у још једну димензију експресије и комуникације. Као што је професорка Голубовић рекла у прилогу који сам поставила, немају све особе са дислексијом све симптоме, нити сваки симптом који се појављује у оквиру дислексије значи да особа има дислексију, због тога што се многи исти симптоми јављају у оквиру различитих поремећаја али и изоловано, када je један симптом заправо једини проблем који се код некога појављује, а веома често и није поремећај већ једноставно индивидуално испољавање одређених (не)способности.

Особе са дислексијом имају тешкоће приликом декодирања писаног текста, што се односи и на ноте, без обзира што имају слуха, мелодични су, имају осећај за ритам и темпо. Ткође присутни су и проблеми именовања, бројања такта у паузама и друго. Постоје и други проблеми, али и они се испољавају индивидуално. У суштини, само читање нота је проблем, зато што постоји проблем читања уопште. Међутим, читање нота може да буде проблем и код неких других поремећаја, рецимо код људи са проблемима визуелне дискриминације „читање“ музике је велики проблем, који се може ублажити јачим истицањем писаног материјала између којег су већи размаци на благо обојеној подлози (црно-бели контраст отежава читање), итд, што је и иначе препорука код дислексије.

Ноте имају фиксне фреквенције (тако и штимујемо инструменте, да буду компатибилни). Међутим, у говору је другачије. Људи продукују тонове у различитим фреквенцијским распонима али са истом језичком функцијом (један глас који изговоримоа има широки фреквенцијски распон у оквиру којег ми увек чујемо нпр. А, и овај распон зависи од многих фактора, пола, узраста, итд). И у оквиру произведеног тона код једне особе висина произведеног тона сваког тренутка варира, при чему то не утиче на значење, те варијације у говору не утичу на језик. У музици то није случај. Даље, у музици такође имамо „описмењавање“ које представља учење које је заправо кодирање и декодирање графичких знака, у овом случају нота, и као у описмењавању за читање језика, читање нота обухвата разликовање две структуре, графичку и акустичку. Читање и нотно певање имају визуелну, звучну и артикулациону димензију, и да би се савладало и једно и друго, ове димензије морају бити обједињене. Као и код говора, где имамо прво распознавање гласова, па разумевање, затим имитацију говора која доноси даље удвајање гласова који подстичу формирање слогова, који формирају речи а оне даље исказ и реченицу, па тек онда глас повезујемо са графичким приказом, сукцесивно, тако и у музици препознајемо појединачни тон и даље, на исти начин, стварањем асоцијација између написаног (графема, у овом случају нотни знак) и изговореног (у овом случају тон одређене фреквенције) утврђујемо и даље развијамо ово „читање музике“. Вежбањем се учвршћују ове асоцијације, аутоматизују, фиксирају и омогућавају боље сналажење и у потпуно непознатом материјалу. Тако читамо.

Шта је важно - повезивање звука са сликом, након чега се тонови памте (овде је важна функционалност и фреквенција тона) и фиксирају, а сам назив тона је оријентационог карактера.  

Наравно, да би неко стварао и слушао музику не мора да буде музички „описмењен“, имамо велики број музичара који свирају по слуху и који распознају однос тонова и њихову фумкцију и у тоналитету и у мелодијском смислу.

Ми сви кроз школовање пролазимо кроз ово основно музичко „описмењавање“ али веома мали број људи остаје музички писмен. Зашто је то тако? Због тога што то није даље предмет нашег интересовања, ми не морамо знати ноте да бисмо уживали у музици или певали, и не развијамо и не усавршавамо, не вежбамо и не утврђујемо даље ова основна знања. То је могући разлог нашег непрепознавања нота.

Надам се да је одговор барем мало био од користи

[Juanito]

@АлександраВ

Кад смо код сличности и разлика између нота и текста...

Баш сад радим на неком проблему когнитивне симболичке репрезентације и налетех на ту разлику између представљања вербалног и сликовног у мозгу. На пример, када се процесира вербални материјал, активнија је лева страна префронталног режња, а десна страна је активнија кад се процесора сликовни материјал.

Некад је ствар кристално јасна, речи и реченице су вербалне, репрезентација птице коју видимо испред себе је сликовна. Али да ли су ноте вербалне или сликовне? Генерално, да ли су симболи који нису речи, али припадају вештачким језицима (ноте, математика, хемија, физика...) вербални или сликовни или има нешто треће? Да ли се "вербално" може генерализовати на било који симболички језик који се може описати формалном граматиком (у смислу Чомског) , а "сликовно" на све што има просторну орјентацију, боју, тестуру и слично?

И да ли би особе са дислексијом и даље биле дислексичне (хипотетички) кад би њихов језик имао сликовно писмо?

[Mилена КШ]

Hvala ti Aleksandra,bas sam imala nedoumica oko ovog mog problemcica nadam se da nisam pokrenula neku tesku polemiku svojim pitanjem

[АлександраВ]

пре 3 часа, Juanito рече

Кад смо код сличности и разлика између нота и текста...

И слово (графема) и писана реч су сликовне, имају те елементе, а рецимо просторна оријентација је предуслов за усвајање читања и писања. Не бих делила на вербално и сликовно, због тога што је сликовно (облик, постављеност у простору, однос величина (чак код графомоторике процењујемо и задебљање линије, јачину притиска на папир, заобљеност, итд) присутно у овим језичким медијима људског говора, а вербално је такође присутно у симболичким „вештачким“ језицима. Оно што читање и писање одваја од осталих јесте способност анализе и синтезе говора. Ја бих рекла да су сви и вербални и сликовни, само неки више или мање једно или друго. Заправо, сви језици користе људски језик у свом „језику“ Можемо и да се вратимо на општепознати проблем у вези са термином „језик“, пошто имамо дефиниције са различитих становишта, полазе од функције језика, формалних обележја, па имамо и техничке дефиниције и свакакве. Ја бих се ипак мало удаљила од дефиниција и више се сконцентрисала на карактерике појма језик него на на оно што га дефинише. Мени некако одговара лингвистички приступ који идентификује она својства која су битна и одређујућа карактеристика језика, у смислу да знамо шта се подразумева као људски језик, за разлику од других система комуницирања. Е сад, то је прича о језику, па нећу даље у том правцу, пошто је тема читање волела бих само мало да се вратимо у историју писма. За рани период ми уопште нисмо сигурни да ли је неки графички приказ  био уметничко изражавање (слика) или некакво примитивно писмо, због тога што ми не знамо да ли је постојала некаква систематизација коју би свако писмо требало да има. Када су се одређени цртежи понављали носећи одређено значење, почело је да се развија писмо као систем поновљивих симбола са прихваћеним, одређеним вредностима. Историјски, писмо се може посматрати као систем који можемо анализирати на основу графичких фактора, али нам много више значи посматрање система писма кроз фонолошки-нефонолошки приказ. Фонолошки су они који показују јасан однос између симбола и гласова језика, а нефонолошки немају ту везу. Данашњи системи су фонолошки, што код првих писама није био случај. Код нефонолошког писма као што је нпр. било пиктографско писмо довољно је препознати симбол, али се вербално може описати на различите начине, без обзира на језик којим човек говори. Постоји могућност да ће приликом читања доћи до двосмислености, због тога што га ми заправо не читамо него дешифрујемо. Модерни пиктограми су нпр. саобраћајни знаци где ми без познавања контекста тај знак можемо да „читамо“ на различите начине. Тако историјски, имамо прве записе у облику слика (слика као приказ - нпр нека шема, слика као симбол - што одговара нпр. данашњем броју, слика као приказ значења једне или више речи - што бисмо данас могли да видимо у различитима ознакама и знацима рецимо обавештавања, упозорења па ево и у оваквој интернет комуникацији, у оквиру „службених“ језика одређених професија итд), имамо и слику као приказ звучења речи, а данас ми све то на различитим нивоима и у различитим врстама комуникације користимо.

Алфабетска писма нам приказују директан однос између графема и фонема, и развојем ових писама ми смо стигли до једне од најкомплекснијих (људских) обрада информације, до читања. Лексичка функција је самостална, заснована на гностичким способностима терцијерних предела (темпоро-паријетално-окципитална тромеђа доминантне хемисфере). У читању учествују препознавање речи, радна меморија, синтаксичко и семантичко процесирање, егзекутивне функције и метакогнитивни капацитети особе која чита. Значи читање је језички засновано, и успешно читање мора имати добру фонологију, семантику, синтаксу и прагматику. Код читања и код проблема читања у центар се ставља фонолошка свесност на чији развој утичу когнитивне способности, краткорочно вербално памћење и језичко разумевање. У почетном учењу читања користи се фонолошки механизам читања (превођење слова у одговарајући глас - према правилима графемско - фонемске конверзије, на овај начин читају и одрасли лоши читачи, тако се читају и нове речи, бесмислене речи, дугачких речи итд), а тек касније се користи визуелно семантички механизам читања који се остварује посредно, активирањем значења написане речи. Код визуелно несемантичког читања ми ортографски директно активирамо изговор без неке предходне семантичке анализе.

Особа има дислексију ако не усвоји читање, а слике се користе као помоћни и стимулативни материјал и у почетном усвајању читања код деце. Ако бисмо уместо тога користили језик који има сликовно писмо, те особе би усвојиле још један језик, али не би савладале вештину читања. Они су и иначе просечно и веома често натпросечно интелигентни, и то сам писала у неком разговору са Гризлијем, могу и да пронађем, да се поставља питање да ли су они у ствари високо интелигентни упркос дислексији или захваљујући дислексији. Оно што је њима потребно да би савладали читање јесу побољшани материјали и услови за читање, мало више времена, чешће паузе и потпомогнут рад на сваком ступњу уобичајеног усвајања читања, са мало већим акцентом на појединачне фазе.