Јашуњски манастир код Лесковца: Светиња никла из пепела

[александар живаљев]

Светиња никла из пепела

Јашуњки манастир Свети Јован припрема се да обележи пола миленијума откако је породица Кантакузин подигла храм на темељима из немањићког периода

Аутор: Милан Момчиловићпонедељак, 03.10.2016. у 15:00

Манастирска црква Светог Јована Крститеља (Фото: М. Момчиловић)

Лесковац – Отац Јоаникије, старешина и једини монах јашуњког манастира Свети Јован код Лесковца, дошао је овде пре десет година из фрушкогорског манастира Гргетега. Затекао је запустели и руинирани манастир чији је конак био толико оронуо да је спавао у камп-приколици изнад манастира, а воду је доносио из реке. У воћњаку изнад бедема почео је да прави себи кућу, али је Завод за заштиту споменика културе из Ниша зауставио изградњу. Потом је порушио стари амбар, изузетно вредан етно-елемент и на том месту направио неку врсту летње кухиње и опет дошао у сукоб са Заводом који је планирао да га рестаурира и постави га уз капију као туристички пункт. Стари конак је толико био запуштен да је отац Јоаникије у њему чувао козе које су шетале по оронулим бедемима. И поред свега, остао је упоран у намери да обнови манастир.

Када смо га ових дана посетили, затекли смо сасвим другачију слику, као да смо крочили у неки нови свет. Уз подршку црквених и световних власти, као и бројних верника и донатора, светиња је никла из пепела и достојно дочекује јубилеј – петсто година од изградње цркве посвећене Светом Јовану Крститељу.

Јашуњки манастири, женски и мушки, налазе се петнаестак километара од Лесковца на обронцима Бабичке горе. Женски манастир посвећен Св. Богородици подигла је 1499. године монахиња Ксенија са сестрама Теофом, Мартом и Маријом, док је мушки манастир Свети Јован, на темељима старог манастира из немањићког периода, подигао Андроник Кантакузин, који је са браћом 1517. године изградио храм. Манастири су удаљени један од другог километар и по и имају статус културног добра од великог значаја. Андроник је припадао угледној византијској царској породици Кантакузина, која је била у сродству са деспотицом Јерином у чије време је један део породице дошао у Србију.

Најлепши део представља црквица, јединствена по очуваном фрескопису, осликана и унутра и споља. Изнад улаза је фреска Јована Крститеља чији нас поглед прати из било ког угла да гледамо у његов лик. По речима игумана Јоаникија, тај поглед је највероватније био пресудан што смо за рестаурацију фресака пре неколико година добили помоћ јапанске владе, а на иницијативу професора историје уметности на универзитету Окајама Мичитаке Сузукија, који је православље примио у Хиландару и постао Сава хиландарац.

– Град Лесковац је преко Агенције за локални економски развој, а у оквиру програма стварања услова за развој верског туризма, пре неколико година започео фазну обнову ове светиње. Радови су кренули 2008. године када је издвојен први милион динара за почетак изградње конака, а то је потом финансијски подржао тадашњи нишки владика, а садашњи патријарх српски господин Иринеј. Након тога су радови застали, да би поново били интензивирани 2013. године. Од тада до данас град је у обнову уложио осам и по милиона динара. Завршени су конак, звоник, пирг, потпорни зид са јужне стране конака у дужини од седамдесет метара, чиме је проширен плато испод конака и створена могућност за изградњу летње трпезарије која је делом завршена, а тренутно мајстори раде на њеном проширењу. У 2014. години је завршена помоћна зграда са пет савремено опремљених тоалета и четири помоћне просторије за манастирски живот. Наредне, 2015. године подигнут је још један потпорни зид украшен орнаментима од печене цигле. Његова функција је заштита конака од одрона земље, као и проширење платоа испред цркве намењеног окупљању већег броја верника. Ових дана је завршена капија висине шест метара, ограда и зид дужине шездесет метара, тако да је манастирски комплекс у потпуности ограђен – каже градоначелник Горан Цветановић.

Радост због обнове светиње не крије ни отац Јоаникије, који каже да је манастир Свети Јован украс и драгуљ целе Нишке епархије. – Ово је велико неимарско дело које украшава нашу свакодневицу. Изградњом зида и капије окружили смо манастирску порту и на јединствен начин је украсили. Дали смо јој лице и повратили сјај какав је имала у време Лазаревића, породице Кантакузин и наших предака који су чували ову светињу и са њом живели, радовали се и туговали. Пред нама је велики јубилеј којем се радујемо и спремамо се да га достојно обележимо са приложницима, градским властима, верницима, са црквом, са српским патријархом на челу. Остало је да до пролећа уредимо двориште и да спремно дочекамо госте, вернике и туристе – каже игуман ове препорођене светиње, која је у читавом послератном периоду била заборављена.