Svetovnost države: odgovor Predragu Stojadinoviću

[Guest]

Prethodni blog je bio posvećen analizi teksta Predraga Stojadinovića „Bauk zvani sekularnost“. U njemu je izneto više primedbi na autorovo rasuđivanje o svetovnosti države, zajedno sa argumentima u prilog drugačijem stavu. Posle nekog vremena se pojavio iStojadinovićev odgovor na Direktnoj reči, te mu u redovima koji slede odgovaram na ono što smatram najbitnijim delovima.

U prethodnom tekstu sam na više mesta ponovio kako mislim da Stojadinović pokušava da govori o pravnim pitanjima bez osvrta na pravo, tj. da pravne odredbe tumači bez posedovanja elementarnog pravničkog znanja. Suvišno je reći da Stojadinovićev odgovor ni na koji način ne ide u prilog suprotnom. Idemo redom.

1. Načelo svetovnosti i zabrana diskriminacije

Stojadinović najpre sumarno izražava ono što, barem po njegovom mišljenju, predstavlja načelo svetovnosti:

„Glavna i osnovna poenta sekularnosti je sprečavanje diskriminacije na verskoj osnovi. Ovo je prosto nepobitna činjenica i svako ko ovu činjenicu ne uzima u obzir prilikom bilo kakve rasprave o sekularnosti je ili neobavešten, te ne zna šta sekularnost jeste a šta nije, ili namerno laže jer mu je cilj da sekularnost uništi ili barem što više ograniči.

Svako mešanje države i crkve je obavezno diskriminacija.

Ukoliko je to mešanje negativno po određenu religijsku grupu, to je diskriminacija protiv ljudi koji toj religijskoj grupi pripadaju.

Ukoliko je to mešanje pozitivno po određenu religijsku grupu, to je diskriminacija protiv ljudi koji toj religijskoj grupi ne pripadaju.“

Kratko i jasno: Stojadinović smatra da je svako kršenje načela svetovnosti (zanemarimo sada svaku raspravu o njegovom značenju) ujedno i diskriminacija po osnovu veroispovesti. Zašto ovaj stav, u moru drugih, pokazuje da autor govori o nečemu bez odgovarajućeg znanja?

Da poseduje odgovarajuće znanje (kao što ne poseduje), Stojadinović bi bio svestan činjenice da su ljudska prava, pa tako i načelo nediskriminacije kao temeljno načelo na kojem se njihovo uživanje zasniva, predmet međunarodnog prava. Pitanje uređenja državno-crkvenih odnosa, s druge strane, to nije, ili je barem regulisano tako da državama ostavlja široku diskreciju. Dakle, sijaset međunarodnih ugovora zabranjuje diskriminaciju, ali nijedan ne nalaže državama koje su mu pristupile da moraju da poštuju načelo svetovnosti. Zabrana diskriminacije jeste međunarodni standard, svetovnost države to nije. Šta nužno sledi iz toga? Sledi da pitanje diskriminacije i pitanje državno-crkvenih odnosa, načelno govoreći, nemaju dodirnih tačaka.

Da bi prethodno bilo jasnije, korisno je da napravimo kratak osvrt na jurisprudenciju Evropskog suda za ljudska prava i, ranije postojeće, Evropske komisije kao svojevrsnog prvostepenog organa. Evropska konvencija o ljudskim pravima, što je opšte poznato, jemči slobodu misli, savesti i veroispovesti u čl. 9. Ona takođe zabranjuje diskriminaciju u vezi sa pravima zajemčenim Konvencijom u čl. 14. Dakle, čl. 14 se nikada ne primenjuje samostalno, već isključivo u odnosu na neko drugo pravo iz Konvencije. Sledeći Stojadinovićevo pojašnjenje, koje poštovanje/kršenje svetovnosti države nužno vezuje za poštovanje/kršenje zabrane diskriminacije, dolazimo do zaključka da svaka od 47 država-članica Konvencije koja nije svetovna ujedno krši čl. 14 u vezi sa čl. 9 Konvencije. Naravno, tako to biva kad Stojadinović tumači pravne akte. Hajde da vidimo kako to izgleda u jurisprudenciji Evropskog suda koji je, za razliku od Stojadinovića, nadležan da da svoj sud o tome šta jeste a šta nije diskriminacija, te koliko to pitanje zapravo ima veze za pojmom svetovnosti.

U praksi Suda (i Komisije) već pre više od dvadeset godina je veoma jasno izražen stav da sistem državne crkve nije per se u neskladu sa odredbama Konvencije (Darby v. Sweden, ECmHR, App. No. 11581/85 (1989), § 45).  Drugim rečima, države koje imaju nacionalnu ili državnu crkvu mogu time potencijalno ugroziti neko od prava zamejčenih Konvencijom, ali to svakako nije nužno, kako Stojadinović u svojoj interpretaciji smatra. Što će reći: odluka države da poštuje načelo nediskriminacije ne mora da ide ruku pod ruku sa njenom odlukom da bude svetovna. Država-potpisnica može imati državnu crkvu i poštovati prava zajemčena Konvencijom, jednako kao i ona koja odluči da bude svetovna. Istina, svetovne države po pravilu ređe krše slobodu veroispovesti (ili diskriminišu po osnovu veroispovesti), ali iz toga ne sledi da država koja primenjuje sistem državne crkve nužno krši pomenuta prava. Iz toga jedino sledi da, iako su ova pitanja u jurisprudenciji Suda načelno razdvojena, u određenim situacijama izbor uređenja državno-crkvenih odnosa može uticati na poštovanje slobode veroispovesti i zabranu diskriminacije.

Stoga, stav Evropskog suda u pogledu tog pitanja bi se sažeto mogao izraziti na sledeći način: pri uređenju državno-crkvenih odnosa države-članice Konvencije uživaju široko polje slobodne procene (wide margin of appreciation), ali njihov izbog mora biti takav da poštuje ljudska prava i slobode zajemčene Konvencijom. Dakle, ograničenja postoje, ali svakako da po karakteru nisu takva da poštovanje ljudskih prava i sloboda uslovljavaju izborom svetovnog uređenja. Kratko i jasno, a za razliku od Stojadinovićevog pojašnjenja i – istinito.

Zašto Evropski sud stoji na tom stanovištu? Osnovni razlog je taj da Konvencija o ljudskim pravima nije predviđena kao sredstvo koje će državama određivati da li da budu svetovne ili ne, jednako kao što nije previđeno da reši pitanje izbora između republikanskog ili monarhijskog oblika vladavine. Kako u vreme donošenja Konvencije tako i danas, među članicama Saveta Evrope postoji više država sa jasno izraženim elementima državne crkve (Ujedinjeno Kraljevstvo, Grčka, Finska), dok druge neguju bliske odnose u vidu saradnje i pomoći sa određenim verskim kolektivima (Španija, Italija). Samim tim, tumačiti Konvenciju tako da ona zapravo propisuje odvojenost države i crkve bi bilo potpuno suprotno nameri država koje su je donele ili joj naknadno pristupile. Drugi načelni razlog se nadovezuje na prethodni i može se svesti na dobropoznatu nesaglasnost koja na evropskom nivou vlada po ovom pitanju. Sud nikada neće nametati određeno rešenje ukoliko o tome ne postoji makar relativni konsenzus među državama-članicama. Umesto toga, zaključiće da država u pitanju poseduje široko polje slobodne procene.

Ukoliko ovo nije dovoljno da pokaže kako Stojadinović tumači pravne akte kako god poželi, ne znam šta bi moglo da bude. On ima pravo da se ne slaže sa shvatanjima Suda, jednako kao što to neretko i sam činim. Međutim, njegovo ili moje lično neslaganje nije relevatno za ono što pravo u ovom pitanju jeste. Relevantno je ono što Sud kaže. To ne znači da je Sud uvek u pravu, tj. da su njegova shvatanja nužno najbolja (jer nisu), ali nas njegova nadležnost na osnovu Konvencije, te posebno neke ustavne odredbe (npr. čl. 18 st. 4) obavezuju da zabranu diskriminacije shvatamo i primenjujemo na određeni način, a ne kako lično mislimo da je najbolje. Iz toga i proizilazi ono što sam u prethodnom tekstu više puta ponovio, kao kritiku na Stojadinovićev račun: ne možemo se pozivati na pravne odredbe i u njih umetati sve što nam padne napamet ili što smatramo da bi bilo bolje rešenje. Postoje oni koji su nadležni za tumačenje prava i čija su shvatanja obavezujuća. Stojadinović, kao ni ja, to svakako nije.

2. Pojam „odvojenosti“

Autor se u odgovoru dalje osvrće na značenje reči odvojenost:

„Ako imamo gomilu jabuka i krušaka, pa proberemo sve jabuke i stavimo na jednu gomilu, a sve kruške na drugu, malo udaljenu gomilu, onda smo odvojili jabuke i kruške.

Ako se jedna jabuka nađe među kruškama, ili jedna kruška nađe među jabukama, onda jabuke i kruške više nisu odvojene.“

Svakako, stvari stoje potpuno jasno ukoliko „odvojenost“ pokušavamo da razumemo na primeru sa jabukama i kruškama. Međutim, ukoliko isto želimo da primenimo na neke druge entitete – poput pravnih subjekata – stvari se znatno komplikuju. Naime, prirodni jezici obiluju izrazima koji su višeznačni, nejasni ili sporni. A u zavisnosti od konteksta u kome se primenjuju, njihova neodređenost se povećava ili smanjuje.

Najpre, ukoliko govorimo o pravnim licima (državi i verskim kolektivima), opravdano je postaviti pitanje na šta se „odvojenost“ tačno odnosi. Jasno je da, ako se radi o pravnim licima, teško da možemo imati u vidu fizičku odvojenost kakva postoji u primeru sa jabukama i kruškama. Na šta onda možemo da mislimo kada kažemo da su država i crkva odvojene?

Pre svega, pod time možemo da smatramo da država i verski kolektivi imaju odvojen pravni subjektivitet, što u najkraćem znači da prava, obaveze i odgovornost jednog nisu i prava, obaveze i odgovornost drugog. To je, svakako, mogući kandidat za razumevanje „odvojenosti“, ali je problem što se onda takva odredba čini gotovo izlišnom. Svi pravni subjekti imaju različit pravni subjektivitet i nema razloga da se ta, i laiku očigledna činjenica, posebno potvrđuje za verske kolektive.

Sledeća mogućnost jeste da se „odvojenost“ odnosi na institucionalnu odvojenost između države i crkve. Ta ideja i čini temeljni sadržaj onoga što je danas poznato kao svetovnost države. Međutim, ako je tako, da li je cilj „odvojenosti“ da se spreči uticaj crkve na glavne političke institucije jedne države, poput vlade ili narodne skupštine (i obrnuto), ili je cilj da se ne dozvoli bilo kakav vid institucionalne povezanosti? Države, do dan-danas, ostaju podeljene oko toga, iako u svojim ustavima upotrebljavaju isti termin. Naime, sve svetovne države će se složiti da nije prihvatljivo da, na primer, šef države bude i poglavar crkve ili da visokim crkvenim velikodostojnicima ex officio pripadaju mesta u zakonodavnom telu. Ali se neće složiti oko toga da li je kršenje odvojenosti ukoliko, primera radi, u nekoj državnoj komisiji sede i predstavnici verskih kolektiva. Dakle, ponovo se vraćamo na ono o čemu sam govorio u prethodnom blogu: mnoge države su, unoseći u ustave elemente svetovnosti, svesno težile ka nečemu što se ne može opisati kao potpuna i apsolutna institucionalna odvojenost države i crkve. Ako i možemo da kritikujemo njihov izbor vokabulara, to nam ne daje da pravo da „učitavamo“, tj. pronalazimo nešto čega u tekstu nema, pa da tvrdimo kako odvojenost u svakom ustavu može da znači samo jedno. Ne mora i ne znači.

Na kraju, možemo stvari učiniti još malo složenijim. Zamislimo situaciju u kojoj država i crkva imaju odvojen pravni subjektivitet, a institucionalna odvojenost među njima je  potpuna. Zamislimo, zatim, da država poželi da finansira versku delatnost svih registrovanih crkava i verskih zajednica, srazmerno broju vernika. Zamislimo, takođe, i da je država prethodno savesno i precizno utvrdila koliko vernika koja crkva ima. Kako je time prekršena „odvojenost“ u svom najosnovnijem, bukvalnom značenju? Naime, jasno je da država i crkva imaju odvojen pravni subjektivitet, a isto tako je jasno da institucionalna odvojenost može biti potpuna. Time što neko, u ovom slučaju država, finansira aktivnost nekoga drugog, u ovom slučaju crkve, ne može se kršiti „odvojenost“ u svom najosnovnijem značenju. Slično tome, države finansiraju aktivnosti mnogih drugih privatnih subjekata (npr. subvencije privrednim subjektima, materijalno pomaganje raznih udruženja), pa to nikako ne znači da više nisu odvojeni. Pravni subjektivitet ostaje različit, a institucionalna povezanost među njima je nepostojeća.

Samim tim, da bi se tvrdilo kako se materijalnim pomaganjem verske delatnosti krši „odvojenost“ države i crkve, nije moguće ostati na nivou najosnovnijeg značenja reči „odvojenost“. To ne može niko, uključujući tu i Stojadinovića, koliko god se on trudio da pokaže da je moguće. Jedino što može jeste da nastavi da tvrdi kako se jedan izraz, upotrebljen u određenom kontekstu, može razumeti samo i isključivo na jedan (njegov) način, kako države donose svetovne ustave, a zapravo unapred planiraju da krše „nedvosmislen princip sekularnosti“, ili kako države čiji ustavi prihvataju koncept svetovnosti koji se makar i u sitnim detaljima ne slaže sa njegovim shvatanjem, zapravo imaju „nesekularne zakone“! Spisak besmislica koje proizilaze iz odbijanja jedne elementarne činjenice – da su izrazi neretko neodređeni, te da im različiti ljudi ne pridaju uvek ista značenja – je zaista beskonačan.

Iz nerazumevanja te činjenice prizilazi i navođenje najrazličitijih primera koji su, blago rečeno, neodgovarajući. Tako, Stojadinović često navodi primer sa trudnicom, pa kaže kako ne postoji žena koja je malo trudna. Zašto je primer neodgovarajući? Zato što poredi dva pojma, a da pritom ne uzima u obzir da oko jednog maltene da nema nikakvog spora (eventualno možda oko toga koji trenutak ćemo uzeti za početak trudnoće), dok drugi, kako gornji pregled ukratko prikazuje, izaziva mnogobrojna sporenja. Zato što, navođenjem pojma koji nije sporan i koji sadržajno nema veze sa drugim, pokušava da pokaže kako i taj drugi pojam takođe mora biti nesporan. Jasno je, jedno ne sledi iz drugog. To što, recimo, oko pojma mladoženje maltene da nema spora, nikako ne znači da su i svi drugi pojmovi takvi.

Najzad, moja tvrdnja da ne postoji jedan jedinstveni pojam svetovnosti nikako ne implicira da je pojam u potpunosti neodređen, što autor pokušava da prikaže navodeći primer sa shvatanjem jednakosti u Saudijskoj Arabiji. Naprotiv, gore su navedeni neki primeri koji pokazuju da se gotovo sve svetovne države slažu oko nekih stvari koje nedvosmisleno predstavljaju kršenje svetovnosti. Oko drugih se, pak, ne slažu, i upravo zbog toga je pojam relativno određen. Međutim, tvrdnja da relativna određenost dovodi do toga da svetovnost znači šta god neko poželi, svakako nije teza koju zastupam niti to sledi iz mojih reči. Tako, za Saudijsku Arabiju se nikako ne bi moglo reći da je svetovna država, bez obzira na to da li neki pravni akt dotične države upotrebljava izraz svetovnost.

3. Sukob pravnih odredbi

 

Na samom kraju, malo o tumačenju srpskog Ustava:

„Kontradikcija dva člana jednog istog Ustava je sve samo ne “čudnovat, pravnoj teoriji i praksi, do sad neviđen način”, već jednostavno ljudska greška, bilo slučajna ili namerna.

Ali, zanimljivo je, ako ne zastrašujuće i zabrinjavajuće, kako nepotpisani autor opušteno bira koje će članove Ustava da prihvati kao “izričite” a koje kao nejasne i podložne beskonačnom “tumačenju”, kao da su u pitanju religijski tekstovi, a ne Ustav jedne države.

Smisao objašnjenja o tumačenju nije bio da iznese tvrdnju kako se ustavotvorcima ne potkradaju greške, jer se one očevidno dešavaju, već da pokaže da:

• u konkretnom slučaju nije u pitanju greška, što Stojadinović ne vidi zbog svog autoritarnog stava o značenju jednog izraza. Da se ne radi o ljudskoj grešci već o namernom i svesnom rešenju ustavotvorca je još očiglednije u primeru koji se tiče istopolnog braka. Ustavotvorac je morao da zadovolji međunarodne obaveze u pogledu jednakosti građana, ali nije otišao korak dalje od toga, iako bi to, po mom sudu, bilo bolje rešenje;
• čak i da se radi o ljudskog pogrešci, ustavne odredbe se ne mogu tumačiti tako da „potiru“ jedna drugu, već im se mora iznaći odgovarajuće značenje koje će ih učiniti smislenim i primenljivim. Drugim rečima, u pitanju je fikcija o usklađenosti od koje se mora poći čak i u onim situacijama kada je očigledno da su dve odredbe suprotne, budući da bez toga ustav ne može da se primenjuje. Što, ponavljam, ovde nije bio slučaj.

Drugo, da li je neka odredba izričita ili ne je poprilično jasno iz teksta koji sadrži. Tako, odredbe o svetovnosti, do sada je već jasno, sadrže izraze koji su relativno određeni, dok čl. 7 st. 4 određuju himnu Srbije na nedvosmislen način.

* * * 

Da sumiramo:

1. Stojadinović ponovo pokušava da pravne tekstove tumači bez bilo kakvog pravničkog znanja. Da nije tako, ne bi tvrdio da je svako kršenje svetovnosti ujedno i kršenje zabrane diskriminacije, što je stav koji se nikako ne može opravdati na današnjem stadijumu razvoja međunarodnog prava. Kao što je gore potanko objašnjeno, zabrana diskriminacije je međunarodni standard, dok svetovnost države to nije. Samim tim, pitanje da li će država diskriminisati svoje građane nije uslovljeno načinom uređenja državno-crkvenih odnosa. Države koje nisu svetovne mogu poštovati jednakost kao i one koje jesu;
2. Prirodni jezici obiluju izrazima koje odlikuju različite vrste neodređenosti. Izraz„odvojenost“, u kontekstu načela svetovnosti, jeste neodređen, zato što otvara mnoga pitanja i dileme čije razrešenje se ne može pronaći u prihvatanju najosnovnijeg, bukvalnog razumevanja u smislu fizičke odvojenosti. Štaviše, u najosnovnijem značenju se ne može pronaći ni shvatanje koje Stojadinović zastupa;
3. Relativna neodređenost pojma ne znači apsolutnu neodređenost. Svetovnost države je relativno neodređen pojam, što nije isto što i tvrditi da je pojam besmislen;
4. Članovi 11 i 7 (4) Ustava Srbije nisu u suprotnosti, već čl. 11 ne prati u potpunosti shvatanje koje zastupa Stojadinović, a to je da nikakav, makar i simboličan čin države, ne sme da govori o povezanosti sa religijom. Na kraju, čak i da se radi o kontradiktornosti, članovi ustava se ne mogu tumačiti tako da se potiru.

https://origenesadamantius.wordpress.com/2016/09/24/svetovnost-drzave-odgovor-predragu-stojadinovicu/

[Ћириличар]

Одмах на почетку текста, Пеђа прави грешку када каже:"Главна и основна поента секуларности јесте спрјечавање дискриминације на вјерској основи.". Наиме, главна поента секуларности је одвајање свјетовне власти од вјерских ауторитета са циљем да се вјерска власт не уплиће у државна питања - што је опет идеолошко становиште до којег се дошло након вијекова крвавих религијских ратова у Европи ( међу којима се врхунцем може сматрати Тридесетогодишњи рат 1618-1648 године, гдје је резултат серије тих сукоба начело "quius regio, eius religio" што је само по себи показатељ основа проблема због којих се Запад почео окретати секуларности ). Дакле, суштина начела секуларности је чисто политичке природе, јер се дошло до спознаје да уплитање вјерских ауторитета и институција у државну сферу ствара више штете него користи. Концепт секуларности такође има за циљ вјерску недискриминацију, али је суштина самог концепта ипак ослобађање политике од институционалног утицаја религије. Цару царево, а Богу Божје и мирна Босна.

Неспорно је да је Пеђа у праву како је свака државна интервенција у сфери која је у додиру са неко вјерском институцијом или религијом по дефиницији дискриминација ( било позитивна, било негативна ), али је интелектуално непоштено представљати један историјски сложенији однос државе са религијом ( као онај који постоји на Балкану ) кроз овакву веома круту, усуђујем се речи догматичну, призму. Став да је апсолутно свако мијешање државе дискриминација, те да је по самој дефиницији штетно, је управо због своје крутости нетачан и неисправан. Суштина секуларизма лежи у томе да ниједна вјерска заједница, ниједна религија не може користити моћ државне присиле како би спроводила своје идеје и ширила своја убјеђења, или се на било који начин мијешала у функционисање државног апарата присиле. Функција и суштина секуларизма је одстрањивање религијских институција од државних институција у смислу ефективне институционалне контроле религијских над државним органима. Управо због тога је Пеђино круто становиште како је свака државна интервенција на пољу религије дискриминација по дефиницији нетачно. Исту грешку, услијед интелектуалне догматичности, чини негацијом концепта "кооперативне одвојености", казујући како је то оксиморон ( иако је очигледно да није ). Једноставно, потребно је поставити питање да ли је могуће да двије организационе мреже постоје одвојено и да немају могућности да својевољно намећу своју вољу овоме другоме, да су организационоо и институционално раздвојене, али да при томе сарађују на пољима од заједничког интересовања? Или укратко - могу ли двије организације бити одвојене а да притом сарађују на пољима од заједничког интереса? Наравно да могу. Но, опет услијед своје крутости у мишљењу, Пеђа заузима један категоричан, апсолутно једностран став ( "Only the Sith deal in absolutes" ). 

Наравно, у праву је што се тиче одржавања вјерске наставе у државним институцијама ( што је само дио шире слике гдје Србија финансира школске установе СПЦ, попут ПБФ-а ), али опет и ту се мора имати на уму шта је суштина секуларности - немогућност религије да своју вољу остварује државним апаратом и наметне своју вољу другима. Дакле није у питању потпуна, строга хируршка одвојеност у апсолутно свему, о чему Пеђа мисли да се ради код секуларности, него је суштина у удаљавању религије од центара државних моћи. Проблем постоји када држава преферира и пружа финансијску помоћ само једној вјерској заједници, или пружа диспропорционално већу финансијску помоћ једној вјерској заједници ( без обзира на историјски значај те вјерске заједнице ) у односу на друге, гдје Пеђа јесте у праву јер стање у Србији јесте управо такво. Али мишљење да је сама по себи државна помоћ вјерској заједници штетна и рушење секуларности је у крајњу руку наивно, а у најгорем случају веома догматско. Могуће је да држава пружа финансијску помоћ свим религијским заједницама прописујући исте услове за све - па да се не крши секуларност ( а при томе је могуће да при исти прописаним условима једна религијска заједница прима више новчане помоћи јер је једнсотавно физички и највећа па јој највише и треба помоћи ). Могуће је да држава чак финансира школовање свих студената вјерских студија свих религија које постоје под једнаким условима - а да не дође до кршења секуларности. А зашто? Јер су све религијске групе једнако третиране, као прво, и јер се религијским заједницама и институцијама ни у било каквом облику даје простор за преузимање државне власти, као друго.

Други дио његовог текста је расправа о разним правним актима, при чему је опет показао неразумијевање суштине секуларности када је одредбе Вајмарског устава назвао несекуларним. Но, проблем са Пеђом стоји у његовом схватању саме суштине секуларности. За њега, секуларност је апсолутна одвојеност религије и државе и непостојање било каквих интеракција између њих. Ево само за крај како су то дефинисали људи који се баве секуларизмом:

"Secularism is the principle of the separation of government institutions and persons mandated to represent the state from religious institutions and religious dignitaries. One manifestation of secularism is asserting the right to be free from religious rule and teachings, or, in a state declared to be neutral on matters of belief, from the imposition by government of religion or religious practices upon its people. " (  "Secularism & Secularity: Contemporary International Perspectives". Edited by Barry A. Kosmin and Ariela Keysar. Hartford, CT: Institute for the Study of Secularism in Society and Culture (ISSSC), 2007. )

Дакле мање острашћености, више хришћанског ( или џедајског ) смирења и изучавања основних друштвених и друштвено-политичких појмова.

[Ћириличар]

Пжуууу *фију* *фију*

[Ronald]

Ćirilicar

Zna li se ko piše ove odgovore Pedji?

[Ћириличар]

1 hour ago, Ronald рече

Ćirilicar

Zna li se ko piše ove odgovore Pedji?

Ја не знам. Овај други пост је моје виђење свега. А за први, ваљда Р2 зна?

[Аурор]

Било би сјајно када би неко од њих дошао овде и цивилизовано разговарао (ако постоји такав).

Овако је монолог са атеистима...

[Guest]

27 minutes ago, Ronald рече

Ćirilicar

Zna li se ko piše ove odgovore Pedji?

MIslim da je jedan nas forumas petarm

[Ronald]

Dobar je Petar, dosta čita, svaka cast, mada je Pedja sav spetljan kao i uvijek. Sve pojednostavljuje i zanemaruje religiju koja je imala ogroman uticaj na razvoj institucija. Teško je sa njim normalno komunicirati.

[Grizzly Adams]

Тај њихов Мики-Маус атеизам тешко да заслужује неки већи коментар.

Довољно је погледати савремене државе да се види да та њихова концепција "секуларизма" нема везе с везом. Секуларизам у савременом свету значи да држава нема никакве законе за или против религије, а не да религија нема никаквог места у "јавном животу". То је принцип који ограничава државу, а не религију. Ма како тешко било нашим тоталитарним атеистима да прихвате - секуларизам у савременом свету означава слободу, а не протеривање вере и спречавање људи да је изразе. Укључујући ту и државне празнике, заклетве, школе итд. Тако је свуда у развијеном и слободном свету.