Jump to content

ПОВРАТАК ЂАЧКИХ УНИФОРМИ (КОМЕНТАР АЛЕКСАНДРА АПОСТОЛСКОГ + ВАШ...)


Препоручена порука

Na mene školovanje uopšte nije ostavilo tako traumatične uspomene. Niti su mi nastavnici i profesori bili tirani i autokrate, niti sam posle svega postala bezvoljna, a nisam imala ni sindrom večitog studenta. Naprotiv, meni je to najlepši i najslobodniji period u životu. Umetnik može da se rodi i da uspe svoju sposobnost da razvije i izrazi se i bez škole. Ali, da bi neko bio npr. lekar itekako mu treba i konvencionalno obrazovanje. Mira Marković je smatrala da njenu pametnu decu škola guši i ograničava pa im je organizovala obrazovanje kod kuće. Ne znam nešto da ke to uspešno prošlo. Opet, to sve može biti stvar pedagoškog pristupa. Lično volim red, rad i disciplinu, ali i kreativnost. Prilično sam u stanju da to sve u kombinujem. Kad je reč o ocenjivanju, ako se koristi kao nagrada ili kazna, tu je onda reč o lošem predavaču, jer je ocena jednako povratna informacija i njemu o njegovoj uspešnosti.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Основна школа коју сам похађао била је сеоска. Од униформи смо имали шта је ко могао да скрпи на бувљаку, барем у оним старијим разредима, јер деведесете...Било је ученика чији су родитељи имућнији па су севале аирмаксице, капа тренерке и тако томе слично. Дизелашки фазон, таква била мода. Нисам нешто обраћао пажњу, помало сам се и чудио, као што сам се ишчуђавао помамом Пинка, кога оно страшило од моје антене никако није хватало. Био сам познат као  3К и НС+ клинац, то је био мој медијски свет. Тако исто и по питању гардеробе. Сећам се да сам у неки од старијих разреда кренуо са тикама из претходне године (очуваним, и дан данас сам добар у чувању обуће), и маскирној блузи те војној торби (за књиге)-чичина преостала опрема са ХР ратишта. Јасно сам увиђао контраст али слабо сам придавао пажњу томе, мада не кажем, било је деце којој су ти статусни симболи били битни. Био сам некако клинац на своју руку што се каже, штрчао сам. А то штрчање мени није било штрчање, гледао сам на другарство, на та наша дружења, волео сам да помажем другарима око школе, много смо се лоптали, без обзира на годишње доба. Већину слободног времена и нисам проводио код куће, увек у некој јурњави и штети. И то је оно што желим рећи. Имали смо као деца неко заједништво мимо клишеа и неке униформисаности. Можда је моја генерација имала срећу да смо имали екстра учитељицу која је знала да подстакне то заједништво па је то касније наставило да ради. Тај свој концепт о небитности спољашњости за процену нечије вредности, порекла, итд. никад нисам изгубио. Ни данас не обраћам много пажњу на "марку".

Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. Сваки човјек најприје добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

 
 
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево у целом тексти није нигде помислила да је проблем у њој, тј. у систему у коме је она, а који је остао закопан у 19. веку, па јој уопште није јасно зашто су деца 21. века сморена. И наравно, неизбежни ”западни трендови” морају да се спомену. Да ме не схватите погрешно, знам многе наставнике као она и у питању су савесни и вредни људи, са изразито добрим намерама. Али не вреди кад имају музејски менталитет.

 

 

Деца коју су појели скакавци

 
Тешко ми је да започнем овај текст јер ми је тешко да напишем да су нам ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то истина.

Већ неко време, тачније неколико последњих година, борим се са прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања своде на два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна. Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и да их је из године у годину све мање.

Помислим - можда су она другачија деца сва отишла у гимназију!
Онда се сетим да у средњој стручној школи радим већ 22 године, да никада нисам радила у гимназији и да своје ђаке све време упоређујем са ђацима који су прошли баш кроз моју школу, ту исту средњу стручну.

Помислим - променило се друштво, амбијент је другачији, вредности су другачије.
Онда се сетим да је природа ипак јача од друштва. Дете до десетак година по природи својих година мора да буде радознало, искричаво, да га све и свашта занима, да не зна где ће пре. Тинејџер мора да буде бунтован, пун великих снова, решен да промени свет, убеђен да ће историја запамтити његово име. Мислим, када, ако не тада, када има 15, 17 година?

Помислим - можда је до родитеља? Размислим када су им и како родитељи одрастали, да ли је тада начињена грешка коју преносе на своју децу, да ли је направљена нека штета која ће се тек у наредним генерацијама исправити.
Онда схватим да су родитељи мојих ђака тек неколико година млађи од мене, да су одрастајући можда закачили пар година живота у оној спокојнијој земљи, да су онда пролазили кроз хиперинфлацију, немаштину, растурање бракова, одавање алкохолу неког од родитеља, ратове које нисмо водили, повратнике с ратишта са угаслим очима, бомбардовање, сатанизацију нашег народа, настанак турбо-фолка, дизелаше као главне фаце, Пинк (не)културу, "опасне момке", кајле и утоке, бензин у флашама, празне самопослуге, паштете и виршле, 5. октобар, велике наде, срушене наде, тунел без светла на крају.

У међувремену су они постали родитељи, најбољи што умеју да буду, генерација родитеља која не зна за боље, која не зна за нормално, која је поражена у најбољим годинама свог живота.

Да ли је то разлог што су нам деца овако отупела?

Желим да се извиним родитељима што овако пишем. Знам да звучи страшно и нечовечно, али ви имате то једно или двоје деце, а мени их је кроз учионицу прошло вероватно преко хиљаду, и ја не могу да не видим промену која ми се одвија пред очима. У последње време се одвија толико брзо, да је буквално свака нова генерација убедљиво лошија од претходне. Више не треба да прође пет-шест година да би се разлика приметила. Сада је опипљива и страшна.

И немојте мислити да само о вама размишљам када тражим узрок томе. Напротив! Знам да је и до школе од које неко упорно покушава да направи не забаваште, него зезалиште. Знам да је и до друштва поремећених вредности. Међутим, и једно и друго су на снази бар десетак година, а деца нису остала на нивоу од пре десет година. Срамежљиво и уз много непријатности проверавам са колегама да ли и они имају такав утисак, надајући се да је можда проблем у мојим нереалним очекивањима. Шапућемо о томе, свесни чињенице колико наше речи ужасно звуче. Нажалост, сви са којима сам разговарала виде и осећају ту промену код ђака.

Пре две године осећала сам се јадно када сам из оперативних планова избацила све дугачке текстове. Те исте текстове су ђаци пре десетак година савлађивали као од шале. Данас то могу да ураде три до четири ученика у одељењу. Пре 15 година, када се мој предмет изучавао од петог, а не од првог разреда као сада, моји ђаци, ученици средње стручне школе, уз мало напора могли су да прате гимназијски темпо. Истина, имали су три часа страног језика недељно, а не два као ови сада. Међутим, и колеге које предају остале предмете примећују да данашњим генерацијама градиво једноставно не улази у главу. Ђаци те гледају бело, не умеју да понове шта си рекао, на крају часа се не сећају онога што је било на почетку.

Најгоре је када их питаш за мишљење.
Тргну се и збуњено те погледају. Није им јасно због чега их смараш захтевом да имају мишљење на неку тему, и то тему њиховом узрасту блиску, а може и на српском ако је проблем да говоре на страном језику.

Пре неки дан сам их питала шта би био њихов посао снова, када им новац не би био проблем.
Сазнала сам једино да немају снове.

Тренд се наставља језивом брзином. Стрмоглављујемо се у понор, или смо скуване жабе. Нешто јесте.
То нешто игноришемо и толеришемо. Ту и тамо промрмљамо себи у браду, згранемо се над тим какве нам генерације долазе, није нам добро после иницијалних тестова, кукамо што морамо да предајемо градиво из основне школе чак и када знамо да су наше колеге у основној то одлично урадиле.

Систем је смислио излаз - ИОП 1. Ако дете има из било ког разлога потешкоће у усвајању градива, направи му план по његовој мери, скрати градиво, снизи критеријум, остави му више времена за сплавове, фолкотеке, турске серије. Не масирај га захтевима! Не терај га да стиче знање. Прави од себе и школе будалу чак и када видиш да оно једноставно не жели да учи. Није до њега, до тебе је. Тако каже систем. Ушарени му учионицу, певај му песмице, учи га кроз игру, чак и ако има 18 година. Забављај га, буди пун оптимизма и елана, стално се осмехуј на часу и строго пази да не повредиш његова нежна осећања. Немој случајно да подигнеш глас! Немој случајно да га затрпаваш домаћим задацима! И да се ниси усудио да му даш јединицу, јер није до њега - до тебе је.

Може и тако.
Све може.
Само не знам чему то води.
Не свиђа ми се резултат.
Последице су погубне, а од мене се очекује да им допринесем.

Пошто сам ја из генерације оних који су имали снове и навикли да циљеве постављају високо, а не тамо где је најлакше, сањам о томе да се удружимо: ми, просветни радници, и ви, родитељи. Да устанемо сложно против овог заглупљивања наше деце, против пропадања младости, против одгајања зомби генерација, које не занима ништа, које су већ сада спремне на то да "одблеје" живот и сачекају крај у блаженој отупелости.

Узели су нам фабрике, узимају нам руднике, чак и изворе воде. Сами су одлучили да су наши органи државни. Оберучке прихватамо све западне трендове. Помислио би човек да смо баш модерни. Сада нам некако узимају и децу.

Хајде да се освестимо сви заједно.
Хајде да бар децу не дамо.
Хајде да помогнемо деци.
Надам се да није касно.
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Juan рече

Деца коју су појели скакавци

Мени никако није јасно зашто неки људи нуде "одговор" иако и је очигледно да не разумеју питање.

Проблем са тим нашим (и не само нашим) "интелектуалцима" је што мисле да су ти неки шаблони које су набубали у својем предугачком школовању "универзални одговор на све". А истовремено су изгледа изгубили сваку способност да бар покушају да на свет око себе погледају из другачијег угла. Да доведу и питање бар неке од својих предрасуда. Што је темељ било каквог интелектуалног напретка.

Зато, што лепо рече песник, нећу да будем интелектуалац...

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Grizzly Adams рече

Мени никако није јасно зашто неки људи нуде "одговор" иако и је очигледно да не разумеју питање.

Проблем са тим нашим (и не само нашим) "интелектуалцима" је што мисле да су ти неки шаблони које су набубали у својем предугачком школовању "универзални одговор на све". А истовремено су изгледа изгубили сваку способност да бар покушају да на свет око себе погледају из другачијег угла. Да доведу и питање бар неке од својих предрасуда. Што је темељ било каквог интелектуалног напретка.

Зато, што лепо рече песник, нећу да будем интелектуалац...

Појам интелектуалац је постао флоскула у овом времену. Скупљач информација,уз одсуство мудрости и достојанства,неретко.

Бити аутентична личност ,са ставом требало би да је ближе појму интелектуалац.

Неки пљују боље од себе,уз одсуство свести да пљују по себи.И још би да се зову интелектуалци.Што би наш народ рек`о,е не може и јаре и паре.:skidamkapu:

 

 

 

Нифада :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Проблем са нашим образовним системом је што већина људи мисли да је то нека стварност која постоји сама по себи, која се подразумева, непроменљива је и морају сви да је усвоје здраво за готово. Без обзира на индивидуалне таленте, склоности и жеље. Одатле ауторка не може да разуме како, ето, некима то полази за руком а некима не, и онда су ови други лењи, урушавање вредности, продор запада, итд. Како онда очекивати било какав индивидуални приступ сваком детету ако се тако посматрају ствари?

А посебан проблем је што и се школе и даље посматрају као васпитно-образовне установе. Не знам како је данас, али у моје доба то је значило да учитељ/наставник мора да буде ауторитет сам по себи, без обзира на личне заслуге. И онда имаш гомилу оних којима је важније да ли су сви у разреду устали када су они ушли, или да ли се ђаци кроз школу крећу главним степеништем - резервисаним само за наставнике - или споредним (ово није зезање, код мене у основној је тако било, ниси смео када долазиш у школу да користиш главно централно степениште, него посебно које иде около зграде, поред WC-a), уместо да помогну око учења онима којима не иде њихов предмет. Тријумф форме над суштином. Колико је све то накарадно ваљда не треба посебно да се прича...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 minutes ago, GeniusAtWork рече

да ли се ђаци кроз школу крећу главним степеништем - резервисаним само за наставнике - или споредним (ово није зезање, код мене у основној је тако било, ниси смео када долазиш у школу да користиш главно централно степениште, него посебно које иде около зграде, поред WC-a)

Да бре, тако је било. Те ствари сам почео да заборављам... :)

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 minute ago, GeniusAtWork рече

Проблем са нашим образовним системом је што већина људи мисли да је то нека стварност која постоји сама по себи, која се подразумева, непроменљива је и морају сви да је усвоје здраво за готово. Без обзира на индивидуалне таленте, склоности и жеље. Одатле ауторка не може да разуме како, ето, некима то полази за руком а некима не, и онда су ови други лењи, урушавање вредности, продор запада, итд. Како онда очекивати било какав индивидуални приступ сваком детету ако се тако посматрају ствари?

А посебан проблем је што и се школе и даље посматрају као васпитно-образовне установе. Не знам како је данас, али у моје доба то је значило да учитељ/наставник мора да буде ауторитет сам по себи, без обзира на личне заслуге. И онда имаш гомилу оних којима је важније да ли су сви у разреду устали када су они ушли, или да ли се ђаци кроз школу крећу главним степеништем - резервисаним само за наставнике - или споредним (ово није зезање, код мене у основној је тако било, ниси смео када долазиш у школу да користиш главно централно степениште, него посебно које иде около зграде, поред WC-a) уместо да помогну око учења онима којима не иде њихов предмет. Колико је све то накарадно ваљда не треба посебно да се прича...

На коју ауторку мислите?

Има она васпитно-образовна девиза која претрајава векове:рад,ред и дисциплина.И да без математике нема живота.

Па ти сад причај о лепоти Рубљовљевих слика или икона на пример,премореном детету од математике.

 

Нифада :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 minutes ago, Нифада рече

На коју ауторку мислите?

Ауторку оног текста што је Хуан ставио, пар постова изнад мог: линк

Link to comment
Подели на овим сајтовима

8 minutes ago, Grizzly Adams рече

@GeniusAtWork

А постројавање испред школе пре наставе и онда улазак "два по два"? :)

Ћути, ми смо имали професора физичког код кога смо морали на почетку сваког часа да имитирамо војнички строј: мирно, поглед на десно и богзна какве још глупости којих се и не сећам више. И онда редар иступи из строја и започиње рапорт: "Друже наставниче, на данашњем часу нису присутни тај и тај..." :ani_biggrin:

Е, али ту је баш оно што је Ивица поменуо: тај човек, нпр, не да није био ни зао ни лош, био је максимално добар, поштен и коректан увек. Исто тако и још неки професори које сам имао који су инсистирали на том милитаристичком приступу. Једноставно, ти људи као особе су били стварно добрице, али су одрасли и живели у таквом времену и били су његов продукт по тим неким питањима. Што је данашњим генерацијама вероватно незамисливо.

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...