Филмоване књиге

[JESSY]

 

Naslov originala: The fault in our stars - John Green

Uprkos medicinskom čudu koje je smanjilo tumor i kupilo joj još nekoliko godina života, Hejzel je oduvek bila u terminalnoj fazi bolesti ‒ njeno poslednje poglavlje bilo je ispisano odmah uz postavljenu dijagnozu. Ali onda se u Grupi za podršku pojavio Ogastus Voters, i njena priča je ponovo napisana.

 

 

Sve što nas je roman ”Krive su zvezde” naučio

Sinoć sam ponovo, posle godinu dana, došao u kontakt sa Krive su zvezde, ovoga puta filmom, koji sam odgledao po treći put. Iako je film pretužan (sa čim će se mnogi složiti), knjiga je mene lično naterala da u sred glave koju sam čitao menjam majicu koja je bila mokra od toga koliko sam jecao. Koliko god priča bila ”tinejdžerska” (sa čim se ne slažem – ukoliko su junaci knjige tinejdžeri to ne mora nužno da znači da je knjiga tinejdžerska), ovo je jedina knjiga koja me toliko potresla. Film je zaista divan – to ne sporim, iako na momente malo previše patetičan, jer je cela priča trebala da stane u 2 sata; ali knjiga daje poseban osećaj tuge dok je čitate. Krive su zvezde predstavlja jedan od mojih omiljenih romana, i koliko god želeo da Vam preporučim ovu knjigu, nadam se da je nećete pročitati jer 1. plašim se za vaše srce, i 2. potajno želim da to ostane samo moja omiljena knjiga.

Ukoliko ne znate tačno o čemu se radi, roman Krive su zvezde je napisao američki pisac Džon Grin (takođe poznat po romanima U potrazi za Aljaskom iGradovi na papiru), a njegove romane možete videti po knjižarama jer je od kako je film Krive su zvezde izašao, vrlo poznat. Priču priča šesnaestogodišnja Hejzel Grejs, koja već godinama boluje od karcinoma IV stepena. U trenutku kada Hejzel upozna Ogastusa Votersa, momka koji je preživeo karcinom, i kada se zaljubljuje u njega, njena životna priča menja tok iz korena. Priča Hejzel i Ogastusa je lepša čak i od Džek i Rouz iz Titanika, realnija, i nadasve bolnija. Takođe, ukoliko niste pročitali roman, a možda želite, ne mogu da garantujem da vam ostatak ovog teksta neće pokvariti doživljaj.

Iako Džon Grin odbija da kaže šta se desilo sa likovima iz romana nakon njegovog završetka, na nama je da završimo svaku pojedinačnu priču nakon završetka knjige. Roman Krive su zvezde bi, po mom mišljenju, trebao da se uvede kao obavezna lektira za sve srednjoškolce, jer ovaj roman uči ljude nešto što pola tekstova iz čitanke nikad neće. Ovo su najbitnije lekcije koje su izdvojili sajtovi Bustle,HerCampus i Bukmarkić:

1. Svako koga upoznamo vodi sopstvene životne bitke

Ako nečega u romanu ima na pretek, to su osobe koje se bore sa svojim problemima. Tu su Hejzel Grejs, Ogastus Voters, i njihov prijatelj Ajzak, i svako od njih nosi svoj teret. Odlična lekcija za tinejdžere prepune besa u Srbiji – svako se bori sa sopstvenim tegobama, nikome na ovom svetu nije lako, a nije ni tebi najteže. Tvoji problemi nisu najveći problemi. Nemoj biti zao. Jer nikad ne znaš ko je osoba kojoj se smeješ što je ružna, nema šta da obuče, ili nema ruku; ne znaš šta je preživela, i ne poznaješ je.

2. Ne treba se plašiti zaborava

Nebitno je da li ćeš postati naučnik, vaterpolista, teniser, biznismen. Nebitno je da li ćeš uraditi nešto vredno ulaska u knjige istorije. Nebitno je da li će tvoje ime znati svi. Bitno je da si ti bitan određenim osobama na svetu, i da će tebe te osobe čuvati u srcu zauvek.

3. U redu je pokazivati osećanja

Hejzel Grejs u jednom trenutku u romanu želi da se distancira od ljudi da ih ne bi povredila kada umre, ali ubrzo shvata da to nije poenta života. Ona shvata da su ljudi oko tebe tu da ti pomognu, i da je tvoj posao da ih pustiš u svoj svet, i tako pomogneš i sebi. Nema potrebe izigravati muškarčinu – ako ti se plače, plači. I to je u redu.

4. Prihvati različitosti

Odlična metafora za različitosti su ljudi koji imaju određeni zdravstveni problem, i toga je Džon Grin potpuno svestan. Kroz celu knjigu nemoguće je biti apatičan prema junacima, a na isti način nas knjiga uči da prihvatimo sve različitosti – prvenstveno od ljudi koji su bolesni, sa određenim nedostatkom, preko boje kože, religije, i seksualnog opredeljenja.

5. Bolest te ne definiše (kao i ništa drugo što nisi tražio da budeš)

Za sve one koji su bili, ili jesu, u sličnoj poziciji kao i glavni junaci ovog romana – poruka je sledeća: Ti možeš sve. Bolest te ne definiše. A one koji su imali sreće i ovakve situacije su ih zaobišle, roman uči da nikad ne odbacuju ljude od sebe zbog nečega što je drugačije nego sopstveno; da pomognu ljudima da pronađu sebe i da žive zadovoljni u svojoj koži. Na kraju krajeva, niko nije tražio da bude to što jeste – bolestan, crnac, musliman, gej.

6. Ne možeš uvek dobiti ono što želiš

Često govorimo da nešto nije fer. Ovaj roman na najbolji mogući način oslikava da – život nije fer. I nikada neće biti. Ono što je najbitnije, ipak, je da uvek postoji nada da će sve biti onako kako želimo. Ako ne bude, šta da se radi. Život ne prestaje. On ide dalje. Ako je Hejzel Grejs mogla da nastavi dalje posle svega, možeš i ti.

7. Uživaj u životu

Krive su zvezde je podsetnik na to da tvoj život nije gotov. Dok zapravo ne bude. A do tad, ne treba se ustručavati biti to što jesi, i raditi to što želiš da radiš. Svemu će jednom doći kraj, a kada taj kraj dođe, treba se osvrnuti na sve i videti da si uradio sve što si želeo da uradiš. Sve što si mogao da uradiš. U ovom romanu smrt je samo metafora – kraj može doći svemu; i životu, i porodici, i ljubavi. I treba uživati dok traje. Najgori osećaj bi bio znati da si nešto mogao da uradiš – a nisi.

8. Učini sve za ljubav svog života

Ne treba govoriti koliko toga je Ogastus uradio za Hejzel Grejs, i obratno. To je ono što svaka ljubavna veza treba da ima. Obraduj osobu sa kojom si nečim lepim, nečim što će joj se svideti, ili sa nečim za čim žudi. Zamisli da Ogastus nije sve to učinio za Hejzel – da li bi ta ljubav bila tolika? Da li bi ova priča bila toliko lepa? Ipak su sećanja ta koja ostanu nakon svega.

Krive su zvezde je izdat od strane Urban Reads  i mogu da se nađu u svim knjižarama. Ova knjiga će vam svakako slomiti srce, a tako i treba. Vi samo treba da se prepustite, i da budete zahvalni na svemu što imate, a neko drugi nema.

 

http://www.bukmarkic.com/sve-sto-nas-je-roman-krive-su-zvezde-naucio/

[JESSY]

 

U ovoj knjizi nema cmizdravog, religiozno-fanatičnog ili dosadnog trenutka prosto zato što je Gilbertova satirična, zabavna, hrabra, inteligentna i umešna u svojoj vrcavoj prozi. Čitaoci će se smejati i plakati nad njenim smelim i bizarnim doživljajima i profilima izuzetnih ljudi koje susreće... Njena čulna i pustolovna duhovna odiseja zanimljiva je koliko i prosvetljujuća.” – Buklist 

Elizabet Gilbert je u ranim tridesetim i ima sve što moderna Amerikanka može da poželi – muža, dom, uspešnu karijeru – ali umesto da bude srećna i ispunjena, ona je uplašena i zbunjena. Ovo je uzbudljiva ali i prosvetljujuća priča o tome kako je junakinja ove knjige sve očigledne sinonime za uspeh ostavila iza sebe ne bi li pronašla istinsku sreću. Nakon razvoda i duboke depresije, Gilbertova je odlučila da ispita tri različita aspekta svoje prirode, odmetnuvši se u tri različite kulture: ispitivala je zadovoljstvo u Italiji, duhovnost u Indiji i ravnotežu između zadovoljstva i božanskog na indonežanskom ostrvu Bali

 

"... Ljudi misle da je srodna duša biće koje će im savršeno odgovarati i svi čeznu za njom. Ali prava srodna duša je ogledalo, osoba koja ti pokazuje sve što te sputava, osoba koja te podstiče da promeniš svoj život nabolje. Prava srodna duša je verovatno najvažnija osoba koju ćeš ikada sresti, zato što će te mlatnuti o zid i probuditi te iz sna. Ali da doveka živiš sa srodnom dušom? Nema šanse. Previše je bolno. Srodne duše ti uđu u život samo da bi skinule još jedan sloj tebe a onda opet nestanu. Zahvali bogu na tome. Tvoj problem je što ovog jednostavno ne možeš da pustiš. Gotovo je, Njupalice. Dejvidov zadatak je bio da te prodrma, da te izvuče iz tog braka onda kada ti je to trebalo, da ti malo poljulja ego, ukaže ti na prepreke i zavisnosti, slomi ti srce kako bi u njega ušla nova svetlost i učini te tako očajnom i rastrojenom da moraš da izmeniš svoj život, zatim te upozna sa tvojim duhovnim učiteljem i nestane. To mu je bio zadatak i odradio ga je sjajno, ali sada je gotovo. Problem je u tome što ne možeš da prihvatiš da je taj odnos morao da bude kratkog veka. Ličiš mi na psa u kontejneru, dušo - ližeš praznu konzervu, pokušavajući da se iz nje još malo nahraniš. Ali ako ne budeš pazila, zaglavićeš njušku u konzervi i život će ti biti još jadniji. Pusti je."
"Ali volim ga."
"Pa voli ga."
"Ali nedostaje mi."
"Pa neka ti nedostaje. Pošalji mu nešto ljubavi i svetlosti svaki put kada pomisliš na njega i batali ga. Zapravo se plašiš da izbaciš iz sebe poslednje deliće Dejvida jer ćeš onda zaista biti sama. Liz Gilbert se na smrt plaši onoga što će se dogoditi ako zaista ostane sama. Ali evo šta moraš da shvatiš, Njupalice. Ako oslobodiš sav taj prostor u svom umu koji trenutno koristiš za razmišljanje o njemu, napravićeš vakuum, otvorenu tačku - prolaz. I pogodi šta će univerzum da učini s tim prolazom? Ući će unutra - bog će ući unutra - i ispuniće te ljubavlju kakvu dosad nisi ni sanjala. Zato prestani Dejvidom da zatvaraš ta vrata. Pusti ga."

*
A onda se setim priče koju mi je jednom prilikom ispričala moja prijateljica Debora, psiholog. Davnih 1980-ih godina, grad Filadelfija ju je zamolio da volontira u psihološkom savetovanju grupe kambodžanskih izbeglica, pomoraca koji su se nešto ranije tu iskrcali. Debora je izuzetan stručnjak u svojoj oblasti, ali ju je taj zadatak prilično obeshrabrio. Kambodžani su proživeli ono najgore što ljudi jedni drugima mogu da pričine u ratu - genocid, silovanja, mučenja, glad, ubistva najbližih i to na njihove oči, zatim duge godine izbeglištva u logorima i opasne plovidbe na zapad, tokom kojih su ljudi umirali od bolesti i njihovim telima su hranjene ajkule. Kako je Debora takvim ljudima mogla da pomogne? Kako je uopšte mogla da se saživi s njihovim patnjama?
"Da li znaš", kasnije mi je pričala, "o čemu su ti ljudi hteli da razgovaraju kada su shvatili da želim da im pomognem?"
Sve je bilo u fazonu: Upoznala sam tog momka dok sam živela u izbegličkom logoru i zaljubila se. Mislila sam da me voli ali su nas onda razdvojili u različite brodove i on se smuvao s mojom rođakom. Sada su u braku ali on tvrdi da me i dalje voli, i stalno me zove i znam da bi trebalo da ga oteram od sebe ali i ja njega još uvek volim i razmišljam samo o njemu. Ne znam šta da radim...
Eto kakvi smo mi ljudi. Kolektivno, kao vrsta, neumorno gajimo taj naš emotivni pejzaž. Jednom sam upoznala staricu od približno sto godina, koja mi je rekla: "Postoje samo dva pitanja s kojima se ljudska bića večito bore, od pamtiveka: Koliko me voliš? i Ko je glavni?" Sve ostalo se nekako prevaziđe ali ova dva pitanja ljubavi i kontrole nas sve poražavaju, sapliću nas i izazivaju ratove, stradanja i bol. Nažalost (ili možda evidentno), trenutno su oba predmet moje unutrašnje borbe. Kada sedim u tišini i ispitujem svoj um, spoznajem da je prepun pitanja čežnje i kontrole, koja se tu vrzmaju samo da bi me nervirala, a ta nervoza me sprečava da dalje napredujem.
Kada sam jutros, posle punog sata nesrećnog mozganja, ponovo uronila u meditaciju, otkrila sam kod sebe novu osobinu: saosećajnost. Upitala sam srce da li bi moglo da mi oplemeni dušu s nešto velikodušnijim izgledima za moje umne trudove. Umesto da razmišljam o tome kolika sam luzerka, mogu li nekako da prihvatim to da sam samo ljudsko biće - i to normalno, zar ne? Misli su standardno potekle - okej, neka ti bude - a s njima su se probudile i emocije. Počela sam da se osećam frustrirano i da se osuđujem. Pa čak i usamljeno i gnevno. A onda se odnekud pojavila snažna reakcija, u najboljem kutku mog srca, i rekla sam sebi: "Neću da te osuđujem zbog ovih misli."
Moj um je pokušao da protestuje, govoreći: "Ne zanosi se, ti si luzerka koja nikada neće bilo čemu dorasti..."
Najednom, kao da mi je lav riknuo u grudima, nadjačavajući sve to đubre. Glas kakav nikada ranije nisam čula u sebi. Bio je tako intiman ali tako moćan, da sam bukvalno pokrila šakom usta iz straha da zvuk ne izađe napolje jer bi potresao temelje zgrade čak u Detroitu.
A riknuo je ovo:

NEMAŠ POJMA KOLIKO JE JAKA MOJA LJUBAV!!!!!!!

Brbljive, negativne misli su se raspršile pred ovom izjavom, poput uplašenih ptica i antilopa - bežeći iz mog uma glavom bez obzira. Nastala je tišina. Napeta, vibrirajuća, zapanjujuća tišina. U velikoj savani mog srca, lav je zadovoljno proglasio svoje novo carstvo. Oblizao je svoje velike čeljusti, sklopio svoje žute oči i nastavio da spava..."

 

http://re-evolucija-up.blogspot.rs/2010/10/elizabeth-gilbert-jedi-moli-voli-6.html

[JESSY]

Luiza Klark je devojka iz malog gradića koja iskreno voli svoj jednostavan život. Do nedavno, njena svakodnevnica se sastojala od odlaska na posao u obližnji kafić u kojem bi nekolicini lokalaca služila čaj i kafu  dok bi svoje slobodno vreme provodila ili kod kuće sa porodicom ili na sportskom terenu pasivno podržavajući Patrika, svog dečka trkača  koji se neumorno priprema za predstojeće trke.  Međutim, Luizin život se potpuno menja kada ona neočekivano izgubi posao i biva primorana da potpuno izmeni svoj dotadašnji život.

Vil Trejnor je imućan i uspešan muškarac, zaljubljenik u avanture i egzotična putovanja čiji život biva naprasno promenjen saobraćajnom nesrećom nakon koje Vil postaje kvadriplegičar, trajno prikovan za kolica i zavisan od drugih. Luizini i Vilovi putevi se isprepliću kada Lu postane Vilova lična negovateljica što im oboma menja živote iz korena.

 

Na početku, njihov odnos je, u najmanju ruku, težak i ispunjen neprijatnostima. On je arogantan i zajedljiv, depresivan i grub. Ona je najpre očajna zbog njegovog ophođenja prema njoj, a zatim odlučna da to promeni i da mu se približi. Ona će njega naučiti da pronađe trunke radosti u svom postojanju a on nju da proširi svoje horizonte. Polako je uvodeći u svet umetničkih filmova, klasične muzike i ozbiljne književnosti, Vil, na momente, kako i sam u knjizi primećuje, podseća na profesora Higinsa iz britanske drame Pigmalion, koji obučava neuku devojku pravilima visokog društva. Autorka se ovde vešto poigrala sa književnim klasicima, ne gubeći pritom ni na trenutak osnovnu ideju koju je vezala za Vilov lik, a to je da prikaže jasnu i iskrenu priču o životu bez (aktivnog) života kao i sve probleme koji takav život prate. Baš iz razloga svoje sopstvene nemoći, Vil tera Lu da se pozabavi sopstvenim životom, da ga zavoli, da razmisli o mogućnostima koje joj život pruža i potencijalima za koje nije ni svesna da nosi u sebi.

Dok nisam srela tebe je lepa i dirljiva priča o ljubavi i prijateljstvu, kao i o svim onim sitnicama koje nas i u najgorim trenucima guraju dalje kroz život. Roman se razvija oko veoma ozbiljnih tema, poput teških bolesti i drugih strašnih stvari koje će te sami otkriti, ali uspeva da ostane lagano štivo i to bez preterane patetike. Pored očigledne teme ljubavi, ovo je i priča o porodičnim odnosima, o teškom i kompleksnom odnosu sina i majke, oca i ćerke kao i o posebnoj vezi između dve potpuno različite sestre koje, čak i u trenucima svađe, pomažu jedna drugoj. Ovo je i priča o hrabrosti i konstantnom trudu ljudi da pomognu čoveku da se vrati na svoj životni put, nakon što je sa njega izguran. Iz ovih razloga Dok nisam srela tebe nije obična priča o ljubavi muškarca i žene. Pre svega, ovo je priča o ljubavi prema sebi i sopstvenom životu.

Kako bih izbegla da vam otkrijem previše, koristiću reči glumca koji je glumio Vila, koji kaže: U osnovi ovo je ljubavna priča, ali ona je protkana nekim veoma teškim pitanjima. Na vama je da je pročitate i otkrijete o kojim pitanjima se radi. Roman je pitko napisan i brzo se čita. Iako na momente predvidiva, knjiga uspeva da izbegne previše klišea, i uspeva  i da vas nasmeje i rastuži, a najviše, da vas natera na razmišljanje povodom nekih spornih pitanja. Stoga, ova knjiga je odlična i za ljubitelje bookclub-a jer kraj ostavlja dosta tema za diskusiju.

U junu ove godine izašao je i film pod istim imenom u kojem Emilia Clarke tumači Lu, a Sam Claflin Vila Trejnora. Film, iako interesantan, meni lično nije uspeo u potpunosti da prenese emocije iz knjige kao ni kompleksnost likova, naročito Lu koja je prikazana prilično jednodimenzionalno u filmu. Ovo nije redak slučaj, zapravo ne znam da li se ikada desilo da je neko bio zadovoljniji filmskom ekranizacijom a da je prethodno pročitao knjigu, ali svakako lepo je videti junake iz knjige na platnu i porediti ih sa onim koje ste vi zamislili tokom čitanja. (ispod možete pogledati i trejler za film)

Sve u svemu, moja preporuka za sve ljubitelje ljubavnog žanra, ali nemojte očekivati klasičnu ljubavnu priču sa predvidivim krajem pošto je nećete dobiti.

 

 

http://www.bukmarkic.com/dzodzo-mojes-dok-nisam-srela-tebe-jos-jedna-srceparajuca-prica/

[JESSY]

Pre nekih desetak godina srca velikog broja čitalaca širom sveta osvojila je divna priča pod nazivom Devojka sa bisernom minđušom, svojevrsna istoriografska metafikcija iza poznate istoimene Vernerove slike. Nakon nje, isti ti čitaoci su se upustili u ostale istorijske drame Trejsi Ševalije, od prvog feminističkog pokreta u romanu Pali anđeli pa sve do prve žene koja se bavila istraživanjem fosila u Čudesna stvorenja. Ove godine, Trejsi Ševalije je odlučila da obraduje svoje fanove ne samo zbirkom kratkih priča Dame biraju (o kojoj ćete imati prilike da čitati na Bukmarkiću vrlo uskoro) koju je samo uredila a pero dala spisateljicama amaterima; već i svojim novim romanom koji nosi naziv Plodovi na vetru. Poznato je da je Trejsi Ševalije opsednuta istorijom, i da se njeni romani vrte oko pravih istorijskih činjenica i njene percepcije kako se ta istinita priča možda desila (što je i definicija istoriografske metafikcije), pa se pitamo šta je to što nas Trejsin novi roman može naučiti?

 

Roman Plodovi na vetru smešten je u Ameriku XIX veka, tačnije u 1838. i 1853. godinu, naizmenično. Roman počinje rečenicom ”Ponovo su se svađali oko jabuka”, i to je ono što će se zapravo i dešavati u prvom delu romana, ali ne na dosadan način kao što možda zvuči. Glavni junaci su Džejms i Sejdi Gudinaf, koji su se, sasvim slučajno doselili u Crnu močvaru na severozapadu Ohaja, gde su krenuli da se bave sadnjom jabuka, od čega i žive. Džejms je klasični muškarac iz XIX veka – vrlo je strog i ponosan, i opsednut jabukama, oko kojih se prečesto svađa sa svojom suprugom. Sejdi je sa druge strane vrlo lenja a glavna zanimacija joj je nerviranje svog supruga i izazivanje svađa. Kao i svaka klasična porodica iz tog doba, tako i porodica Gudinaf ima dosta dece, od kojih su neka i umrla. Ipak, ističu se Robert i Marta, koji će imati veliku ulogu u ostatku romana. Kako je u prvom delu knjige opisan život porodice Gudinaf u Crnoj močvari, drugi deo je baziran isključivo na Robertu koji je pobegao iz svoje razbijene porodice i luta Kalifornijom. Ipak, prošlost će doći po njega a on će morati da odluči da li će da joj se vrati ili će dalje nastaviti svoje lutanje.

Iako na momente pasivan, ovaj roman bi zaista trebao da probudi u Vama osećaj koji možda druge knjige neće. Savršeni ritam pasivnog i aktivnog, i priča koja je smeštena u period o kome možda i ne znamo mnogo, su sasvim dovoljni razlozi da ovom romanu bar date šansu. Ševalije je poznata po odličnim dočaravanjem starih dana, i to nije izuzetak ni sa Amerikom XIX veka. Na kraju krajeva, zašto ne bismo, kroz lepu priču, naučili nešto o stvarima i ljudima o kojima možda nikada nećemo imati priliku? Ovo nije roman za one koji vole konstantnu akciju koja već pred kraj romana izgubi smisao. Ovo je roman za sve one koji vole i cene priču o porodici, životu i preživljavanjem.Američka porodica XIX veka nije jedino što je Trejsi Ševalije ”pozajmila” iz istorije – ona se time samo poslužila kako bi smestila radnju. Ipak, poznat period u istoriji poznat kao Zlatna groznica je ono što je u centru istorijskog dela priče. Ukoliko Vam nije poznato, Zlatna groznica je serija velikih potraga za zlatom koja je počela da se odigrava od sredine XIX veka u svim krajevima sveta, ali ponajviše u Americi; a ona je, sem ovog romana, inspirisala brdo američkih filmova i knjiga. Druga najveća istorijska činjenica koja je prisutna u knjizi je Džon Čepmen, lik koji se pojavljuje već na prvoj strani romana kao prodavac koji porodici Gudinaf prodaje jabuke. Džon Čepmen je u istoriji poznat kao Džoni Eplsid (Appleseed – semenka od jabuke), američki voćar koji je živeo i radio u Americi od kraja XVIII pa do polovine XIX veka. Eplsid je odgovoran za širenje drveta jabuke u Pensilvaniji, Ontariju, Ohaju, Indijani i Ilinoisu. Iako je Džoni Eplsid mahom nepoznata osoba većini stanovništa ove planete, vrlo je poznat u svetu voćarstva, posebno američkom, gde se smatra i herojem jer je nesebično širio i delio, i samim tim reklamirao sađenje drveta jabuke po Americi.

***

Kome ćeš se okrenuti kad više nemaš gde da pobegneš od prošlosti?

1838: Džejms i Sejdi Gudinaf sa svoje petoro dece nastanili su se tamo gde su im se kola zaglavila – u močvari severozapadnog Ohaja. Naporno rade da zadobiju svoj komad zemlje, kupuju mladice od mesnog prodavca kako bi odgajili pedeset stabala koje država zahteva. No njihov voćnjak postaje zametak dugogodišnje bitke. 

1853: Robert, njihov najmlađi sin, luta Kalifornijom u vreme Zlatne groznice. Nemiran i opsednut razbijenom porodicom od koje je pobegao, sam putuje zemljom. Nalazi nešto utehe u šumama sekvoja i prikuplja seme za prirodnjaka koji prodaje biljke Novog sveta baštovanima u Engleskoj. Ali ni u Americi ne može se bežati beskrajno, a kad se prošlost neočekivano pojavi u Robertovom životu, on mora da odluči hoće li ponovo uteći ili će najzad stvoriti sopstveni dom.

Trejsi Ševalije u Plodovima na vetru pripoveda strastvenu, majstorski istkanu priču. Ovo je njeno najzrelije i najmaštovitije delo do sada.

„Divna knjiga, bogata, živopisna, originalna. Uživala sam.“ Džoana Haris, autorka romana Čokolada

„Ovaj roman oživljava izuzetno važno poglavlje američke istorije. To je neodoljiv pogled na sve što je dobijeno i izgubljeno tokom širenja na zapad.“ People

„Trejsi Ševalije je podrobno istražila istorijske pojedinosti, ali to ne opterećuje priču, naprotiv, stvorila je niz slika koje zajedno prikazuju život otet od negostoljubive zemlje i neiscrpnu nadu da će život biti bolji u Novom svetu.“ The Guardian 

http://www.bukmarkic.com/trejsi-sevalije-plodovi-na-vetru-kada-zivot-obeleze-jabuke/

http://www.knjizara-sigma.rs/kupi/plodovi-na-vetru-trejsi-sevalije-403559

 

[Милан Ракић]

19 minutes ago, JESSY рече

 

Naslov originala: The fault in our stars - John Green

Uprkos medicinskom čudu koje je smanjilo tumor i kupilo joj još nekoliko godina života, Hejzel je oduvek bila u terminalnoj fazi bolesti ‒ njeno poslednje poglavlje bilo je ispisano odmah uz postavljenu dijagnozu. Ali onda se u Grupi za podršku pojavio Ogastus Voters, i njena priča je ponovo napisana.

 

 

Sve što nas je roman ”Krive su zvezde” naučio

Sinoć sam ponovo, posle godinu dana, došao u kontakt sa Krive su zvezde, ovoga puta filmom, koji sam odgledao po treći put. Iako je film pretužan (sa čim će se mnogi složiti), knjiga je mene lično naterala da u sred glave koju sam čitao menjam majicu koja je bila mokra od toga koliko sam jecao. Koliko god priča bila ”tinejdžerska” (sa čim se ne slažem – ukoliko su junaci knjige tinejdžeri to ne mora nužno da znači da je knjiga tinejdžerska), ovo je jedina knjiga koja me toliko potresla. Film je zaista divan – to ne sporim, iako na momente malo previše patetičan, jer je cela priča trebala da stane u 2 sata; ali knjiga daje poseban osećaj tuge dok je čitate. Krive su zvezde predstavlja jedan od mojih omiljenih romana, i koliko god želeo da Vam preporučim ovu knjigu, nadam se da je nećete pročitati jer 1. plašim se za vaše srce, i 2. potajno želim da to ostane samo moja omiljena knjiga.

Ukoliko ne znate tačno o čemu se radi, roman Krive su zvezde je napisao američki pisac Džon Grin (takođe poznat po romanima U potrazi za Aljaskom iGradovi na papiru), a njegove romane možete videti po knjižarama jer je od kako je film Krive su zvezde izašao, vrlo poznat. Priču priča šesnaestogodišnja Hejzel Grejs, koja već godinama boluje od karcinoma IV stepena. U trenutku kada Hejzel upozna Ogastusa Votersa, momka koji je preživeo karcinom, i kada se zaljubljuje u njega, njena životna priča menja tok iz korena. Priča Hejzel i Ogastusa je lepša čak i od Džek i Rouz iz Titanika, realnija, i nadasve bolnija. Takođe, ukoliko niste pročitali roman, a možda želite, ne mogu da garantujem da vam ostatak ovog teksta neće pokvariti doživljaj.

Iako Džon Grin odbija da kaže šta se desilo sa likovima iz romana nakon njegovog završetka, na nama je da završimo svaku pojedinačnu priču nakon završetka knjige. Roman Krive su zvezde bi, po mom mišljenju, trebao da se uvede kao obavezna lektira za sve srednjoškolce, jer ovaj roman uči ljude nešto što pola tekstova iz čitanke nikad neće. Ovo su najbitnije lekcije koje su izdvojili sajtovi Bustle,HerCampus i Bukmarkić:

1. Svako koga upoznamo vodi sopstvene životne bitke

Ako nečega u romanu ima na pretek, to su osobe koje se bore sa svojim problemima. Tu su Hejzel Grejs, Ogastus Voters, i njihov prijatelj Ajzak, i svako od njih nosi svoj teret. Odlična lekcija za tinejdžere prepune besa u Srbiji – svako se bori sa sopstvenim tegobama, nikome na ovom svetu nije lako, a nije ni tebi najteže. Tvoji problemi nisu najveći problemi. Nemoj biti zao. Jer nikad ne znaš ko je osoba kojoj se smeješ što je ružna, nema šta da obuče, ili nema ruku; ne znaš šta je preživela, i ne poznaješ je.

2. Ne treba se plašiti zaborava

Nebitno je da li ćeš postati naučnik, vaterpolista, teniser, biznismen. Nebitno je da li ćeš uraditi nešto vredno ulaska u knjige istorije. Nebitno je da li će tvoje ime znati svi. Bitno je da si ti bitan određenim osobama na svetu, i da će tebe te osobe čuvati u srcu zauvek.

3. U redu je pokazivati osećanja

Hejzel Grejs u jednom trenutku u romanu želi da se distancira od ljudi da ih ne bi povredila kada umre, ali ubrzo shvata da to nije poenta života. Ona shvata da su ljudi oko tebe tu da ti pomognu, i da je tvoj posao da ih pustiš u svoj svet, i tako pomogneš i sebi. Nema potrebe izigravati muškarčinu – ako ti se plače, plači. I to je u redu.

4. Prihvati različitosti

Odlična metafora za različitosti su ljudi koji imaju određeni zdravstveni problem, i toga je Džon Grin potpuno svestan. Kroz celu knjigu nemoguće je biti apatičan prema junacima, a na isti način nas knjiga uči da prihvatimo sve različitosti – prvenstveno od ljudi koji su bolesni, sa određenim nedostatkom, preko boje kože, religije, i seksualnog opredeljenja.

5. Bolest te ne definiše (kao i ništa drugo što nisi tražio da budeš)

Za sve one koji su bili, ili jesu, u sličnoj poziciji kao i glavni junaci ovog romana – poruka je sledeća: Ti možeš sve. Bolest te ne definiše. A one koji su imali sreće i ovakve situacije su ih zaobišle, roman uči da nikad ne odbacuju ljude od sebe zbog nečega što je drugačije nego sopstveno; da pomognu ljudima da pronađu sebe i da žive zadovoljni u svojoj koži. Na kraju krajeva, niko nije tražio da bude to što jeste – bolestan, crnac, musliman, gej.

6. Ne možeš uvek dobiti ono što želiš

Često govorimo da nešto nije fer. Ovaj roman na najbolji mogući način oslikava da – život nije fer. I nikada neće biti. Ono što je najbitnije, ipak, je da uvek postoji nada da će sve biti onako kako želimo. Ako ne bude, šta da se radi. Život ne prestaje. On ide dalje. Ako je Hejzel Grejs mogla da nastavi dalje posle svega, možeš i ti.

7. Uživaj u životu

Krive su zvezde je podsetnik na to da tvoj život nije gotov. Dok zapravo ne bude. A do tad, ne treba se ustručavati biti to što jesi, i raditi to što želiš da radiš. Svemu će jednom doći kraj, a kada taj kraj dođe, treba se osvrnuti na sve i videti da si uradio sve što si želeo da uradiš. Sve što si mogao da uradiš. U ovom romanu smrt je samo metafora – kraj može doći svemu; i životu, i porodici, i ljubavi. I treba uživati dok traje. Najgori osećaj bi bio znati da si nešto mogao da uradiš – a nisi.

8. Učini sve za ljubav svog života

Ne treba govoriti koliko toga je Ogastus uradio za Hejzel Grejs, i obratno. To je ono što svaka ljubavna veza treba da ima. Obraduj osobu sa kojom si nečim lepim, nečim što će joj se svideti, ili sa nečim za čim žudi. Zamisli da Ogastus nije sve to učinio za Hejzel – da li bi ta ljubav bila tolika? Da li bi ova priča bila toliko lepa? Ipak su sećanja ta koja ostanu nakon svega.

Krive su zvezde je izdat od strane Urban Reads  i mogu da se nađu u svim knjižarama. Ova knjiga će vam svakako slomiti srce, a tako i treba. Vi samo treba da se prepustite, i da budete zahvalni na svemu što imate, a neko drugi nema.

 

http://www.bukmarkic.com/sve-sto-nas-je-roman-krive-su-zvezde-naucio/

 

[JESSY]

 

Moj otac je oblikovao svet oko sebe kako mu se sviđalo, a jedini izuzetak, i to očigledan, bio sam ja. Problem je, naravno, bio u tome što je Baba svet doživljavao crno-belo. A o tome šta je crno a šta belo odlučivao je on. Osobu koja tako živi ne možete da volite a da je se pritom i ne bojite. Možda čak pomalo i da je mrzite.

Amir, mladi i bogati pripovedač, koji sazreva u poslednjim mirnim danima svoje otadžbine, pre revolucije i upada ruske vojske, sin pesnikinje i ambicioznog oca lekara, sklopio je u detinjstvu prijateljstvo sa Hasanom, sinom sluge svoga oca. Svi mu zameraju što se druži sa nekim ko mu nije ravan, dok se Amir bori sa svojim osećanjima prema hladnom ocu i odanom drugu. A onda će se dogoditi izdaja koja će svima promeniti živote.

Ovaj nesvakidašnji, snažan roman o potrebi za iskupljenjem, svirepoj okrutnosti i žestokoj ljubavi koja prašta već je postao svojevrstan književni klasik.

 

 

"Hassan mi je uzvratio osmijehom. Samo sto njegov osmijeh nije djelovao usiljeno. Znam-rekao je. Takvi su vam ljudi koji ozbiljno misle sve sto kazu. Vjeruju da to vazi i za sve druge. 

Zavidio sam joj. Njena tajna je objelodanjena. Izrecena. Prevladali smo je. Otvorio sam usta i zamalo joj nisam ispricao kako sam izdao Hassana, lagao, otjerao ga i unistio cetrdesetogodisnji odnos izmedju Babe i Alija. Međutim, nisam. Pretpostavljao sam da je Soraya Taheri po mnogim osobinama bolji čovjek od mene. Hrabrost je bila samo jedna od njih. 

 

Bilo bi pogrešno reći da je Sohrab bio tih. Tišina je mir. Spokoj. Tišina je okretanje ulijevo dugmeta za glasnoću života. MUK je pritiskanje dugmeta za isključivanje. Gašenje. Svega. "

[JESSY]

 

Njegov blistavi um promenio je naš svet. Njena beskrajna ljubav promenila je njegov.

Šezdesetih godina prošlog veka, Stiven Hoking se tokom studija kosmologije na Kembridžu zaljubljuje u studentkinju Džejn. Posvećen ljubavi i nauci, ovaj briljantni mladić nije ni slutio da će ga zadesiti bolest zbog koje će biti osuđen na doživotnu bitku za opstanak.

Džejn nesebično odlučuje da ostane pored njega, a ljubav i bezuslovna podrška uliće im hrabrost da zasnuju porodicu. Dok se Stivenovo telo iz godine u godinu suočava sa sve većom patnjom i ograničenjima, njegov um neumorno teži istraživanju krajnjih granica teorijske fizike.

Kroz brojne nesuglasice, ali i iskrenu privrženost, njih dvoje prkosili su preprekama i zajedno ostvarili više nego što su mogli i da sanjaju

Koliko god život bio težak, uvek možete nešto da radite i da budete uspešni u tome. 

Primetio sam da čak i ljudi koji veruju da je sve predodređeno i da ne možemo ništa da učinimo da bismo to promenili gledaju levo i desno kada prelaze ulicu. 

Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promeni. 

Ljudi će vas izbegavati ako ste uvek nervozni i ako se stalno žalite. 

Život bi bio tragičan da nije toliko smešan. 

Kada bih mogao da biram koji ću superheroj da budem, bio bih Supermen. On je sve što ja nisam. 

Ja sam dete koje nikada nije odraslo. I dalje stalno pitam "kako" i "zašto" i ponekad nađem odgovor. 

Ljudi koji se hvale svojim koeficijentom inteligencije su gubitnici. 

Rad daje smisao i svrhu i život je prazan bez njega. 

Šta je Bog radio pre stvaranja sveta?

Žene. One su potpuna misterija.

Ne mogu da se prerušim sa perikom i tamnim naočarima - odaju me invalidska kolica. 

Ako razumete univerzum, vi ga na neki način kontrolišete. 

 

 

 

[Милан Ракић]

16 minutes ago, JESSY рече

 

Njegov blistavi um promenio je naš svet. Njena beskrajna ljubav promenila je njegov.

Šezdesetih godina prošlog veka, Stiven Hoking se tokom studija kosmologije na Kembridžu zaljubljuje u studentkinju Džejn. Posvećen ljubavi i nauci, ovaj briljantni mladić nije ni slutio da će ga zadesiti bolest zbog koje će biti osuđen na doživotnu bitku za opstanak.

Džejn nesebično odlučuje da ostane pored njega, a ljubav i bezuslovna podrška uliće im hrabrost da zasnuju porodicu. Dok se Stivenovo telo iz godine u godinu suočava sa sve većom patnjom i ograničenjima, njegov um neumorno teži istraživanju krajnjih granica teorijske fizike.

Kroz brojne nesuglasice, ali i iskrenu privrženost, njih dvoje prkosili su preprekama i zajedno ostvarili više nego što su mogli i da sanjaju

Koliko god život bio težak, uvek možete nešto da radite i da budete uspešni u tome. 

Primetio sam da čak i ljudi koji veruju da je sve predodređeno i da ne možemo ništa da učinimo da bismo to promenili gledaju levo i desno kada prelaze ulicu. 

Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promeni. 

Ljudi će vas izbegavati ako ste uvek nervozni i ako se stalno žalite. 

Život bi bio tragičan da nije toliko smešan. 

Kada bih mogao da biram koji ću superheroj da budem, bio bih Supermen. On je sve što ja nisam. 

Ja sam dete koje nikada nije odraslo. I dalje stalno pitam "kako" i "zašto" i ponekad nađem odgovor. 

Ljudi koji se hvale svojim koeficijentom inteligencije su gubitnici. 

Rad daje smisao i svrhu i život je prazan bez njega. 

Šta je Bog radio pre stvaranja sveta?

Žene. One su potpuna misterija.

Ne mogu da se prerušim sa perikom i tamnim naočarima - odaju me invalidska kolica. 

Ako razumete univerzum, vi ga na neki način kontrolišete. 

 

 

 

И овај сам "препоручио"  Џеси; овај текст је изгледа настао на основу препорука за "Филмове који се не пропуштају" са нашег Форума.

 

[JESSY]

1 minute ago, Милан Ракић рече

 овај текст је изгледа настао на основу препорука за "Филмове који се не пропуштају"

pa i nije bas...nedavno sam procitala par knjiga i odgledala filmove, tako da je ugodjaj bio kompletan...nista bez knjige...

[JESSY]

EVO JEDNE MALE ČINJENICE: Umrećete.

1939. Nacistička Nemačka. zemlja zadržava dah. Smrt nikada nije imala toliko posla. Devetogodišnja Lizel živi sa svojom starateljskom porodicom u Ulici Himel. Roditelje su joj odveli u koncentracioni logor. Lizel krade knjige. Ovo je njena priča i priča o stanovnicima njene ulice, kada su bombe počele da padaju. 

JEDNA VAŽNA NAPOMENA: Ovu priču pripoveda Smrt.

To je mala priča o:
devojčici
harmonikašu 
nekim fanatičnim Nemcima
jevrejskom bokseru
i stvarno mnogo lopovluka

KRADLJIVICA KNJIGA – Markus Zusak

Ima dana kada nisam raspoložena sama smišljati kratak sadržaj za knjigu – netko ga je negdje već napisao i to jako dobro – pa ga samo maznem. Naravno, uz link na originalni izvor.

 

No, ponekad sam raspoložena pročitati gomile drugih recenzija, članaka, intervjua i od toga pokušati složiti što informativniji komad teksta koji bi opisao knjigu koju sam držala u rukama. To sam napravila za “Kradljivicu knjiga” i zaključila da je teško – točnije, nemoguće – adekvatno opisati sadržaj knjige, a da to bude i točno i obuhvatno i baš onako kako knjiga to zaslužuje.

 

Uostalom, nesvakidašnja pripovjedačica (ili pripovjedač, kako vam je draže) najbolje rezimira kada kaže:

 

“To je zapravo samo priča o, između ostaloga: jednoj djevojčici, nekoliko riječi, harmonikašu, nekoliko fanatičnih Nijemaca, židovskom šakaču i poprilično mnogo krađe…”

“Kradljvica knjiga” je jedan od naslova koji je, od trena kada je izdan (2005.) i/ili preveden (kod nas 2008.), svatko tko se smatra ozbiljnim čitateljem vjerojatno pročitao. Ja nisam. Ja sam knjigu pročitala tek prije dva tjedna.

 

Sa čitanjem “Kradljivice knjiga” poprilično kasnim i, kako nemam inteligentno i uvjerljivo opravdanje, branit ću se šutnjom. Isto tako kasnim i sa gledanjem filma, ali za to imam poluinteligentno opravdanje – čekala sam da prvo pročitam knjigu. Dok sam ja pročitala knjigu, film je u kinima premješten na onaj raspored projekcija koji znači otprilike “ovaj film možete gledati možda još samo ovaj tjedan, a onda pa-pa”; jednom dnevno i to u kasnim popodnevnim ili ranim večernjim satima. Kako bilo, ja se ne dam obeshrabriti i ovaj petak smo ja i moja Kija (odnedavna suradnica na ovom mom malom blogu) u redu A, na sjedalima X i Y, koja sam rezervirala iako, u trenu pregledavanja rasporeda sjedenja u dvorani, ni jedno drugo sjedalo nije bilo rezervirano. Baš me zanima kako će me gledati teta na blagajni kad dođem podignuti rezervirane za karte. U praznoj dvorani. I to još na Valentinovo. U društvu prijateljice. Kija, jesi sigurna da želiš ići sa mnom? 

 

OK, sad ozbiljno…

 

Godina je 1939. u nacističkoj Njemačkoj. Oči cijelog svijeta uperene su u tu zemlju i Führerove odluke. Stotine tisuća ljudi diljem svijeta suspreže dah. Smrt nikada nije tako pune ruke posla, ali čini se da će tek trebati i zavrnuti rukave.

 

Liesel Meminger je posvojče koje sa posvojiteljima živi u predgrađu Münchena. Obitelj jedva spaja kraj s krajem i Liesel ne posjeduje baš previše toga. No, Liesel otkriva ljubav prema nečemu čemu se ne može oduprijeti – riječima i knjigama. Ta ljubav će je učiniti kradljivicom, ali je isto tako dovesti u kontakt sa različitim ljudima, povezati njihove sudbine na nepredviđene načine i, na kraju, spasiti joj život.

Uz pomoć svog strpljivog i dobrog očuha (i ne tako strpljive pomajke, koja ipak ima jednako veliko srce koje se skriva ispod otrovnog jezika i arsenala drevenih kuhača) Liesel uči čitati – najprije iz knjige koju je našla kada su na groblju ispraćali njenog malog, iznenada preminulog brata – “Grobarov priručnik”. Knjige koje Liesel “nalazi” i “posuđuje” dijeli sa susjedima; nekima ih posuđuje, a nekima sama čita, kada su previše ustrašeni bombardiranjem ili previše paralizirani tugom da bi sami čitali. A neke dijeli i sa mladim Židovom koji se skriva u njenom podrumu.

 

“Kradljivica knjiga” je posebna knjiga iz niza razloga. Da, priča je to o Holokaustu, ali nikada ovako ispričana, nikada iz ovako neobičnih, netipičnih perspektiva – iz perspektive Smrti te iz perspektive djeteta, i to njemačkog djeteta.

 

Kroz cijelu knjigu, Smrt vam šapće u uho – o stvarima koje će se dogoditi, koje su se dogodile, koje su poznate samo njoj, a tiču se svih onih koje ona promatra, itd.

 

Smrt kao narator, kao netko tko bespomoćno gleda što si mi ljudi međusobno činimo, čini se kao idealan pripovjedač. Kroz njene oči vidimo širu sliku, geografski i povijesno, ali vidimo i pojedine sudbine običnih ljudi koji žive u prašnjavim uličicama kao što je ulica Himmel. I Smrt sama traži nešto lijepo u krvavom hororu koji gleda, traži drugu boju osim krvavo crvene, sprženo crne i zadimljeno sive. I nalazi Liesel.

 

Liesel je Njemica. A biti Nijemac za vrijeme Drugog svjetskog rata garantiralo ti je sigurnost, čak i povlašten položaj, zar ne? Ne. I upravo tu je ljepota i veličina Zusakove knjige – ispričati da nisu svi Nijemci prihvaćali Hitlerovu viziju, da nisu svi to mirno i tiho podnosili, da nisu svi Nijemci ostali zaštićeni od gubitaka, patnje i straha. Holokaust je rastrgao samo onu skupinu ljudi prema kojoj je bio aktivno usmjeren, nego je neselektivno i divljački poharao živote svih onih koji ga nisu vidjeli kao ispravan čin.

 

Radnja knjige se odvija sporo; čitatelj ima dovoljno vremena da zastane i upije svaku scenu i sva njena značenja i implikacije.

 

Knjiga je zbirka snažnih, emotivnih slika, koje djeluju na čitatelja isto onako kako su zvijezde djelovale na mladog Židova koji ih se usudio pogledati nakon mjeseci boravka u podrumu.

 

Odgovorila je Rosa. Čučnula je i pogledala ga. “O čemu ti to govoriš? Max?”
“Ja..” Mučio se da odgovori. “Kad je sve bilo tiho, otišao sam gore u hodnik, a zavjesa u dnevnoj sobi bila je samo malčice otvorena… vidio sam van. Gledao sam, samo nekoliko sekunda.”
Dvadeset i dva mjeseca nije vidio vanjski svijet.
Nije bilo bijesa ni prigovora.
Tata progovori.
“Kako je izgledalo?”
Max podiže glavu, s velikom tugom i čuđenjem. “Vani su bile zvijezde”, reče.
“Ispržile su mi oči.”

 

Neke stvari se ne vide u dokumentarcima; pogotovo načini na koji su Nijemci pokazivali sitnim i velikim (iako možda tajnim) gestama otpor prema Hitlerovoj politici i viziji pomažući Židovima – ljudima koje su oni u ulici znali po imenima, a sada je netko tražio da ih se vidi samo kao jedno lice, neprijateljsko, životinjsko lice, označeno za klanje Davidovom zvijezdom.

 

Dodatni, ne i posljednji, razlog zbog kojeg mi je ova knjiga posebna jest što pokazuje toliko puno divnih likova. Liesel je možda istaknut lik, ali nije prevladavajući lik; njena patnja nije gurnuta u prvi plan; njena hrabrost jest, njeno usuđivanje da izravno gleda u ljude i svijet oko sebe i vidi stvari onakvima kakve jesu. Zato vidimo koliko su posebni njeni posvojitelji, susjedi, prijatelji.

 

Hans Hubermann će mi uvijek ostati u srcu; upravo zbog toga što je za Liesel bio poseban, mogao je postati poseban i nama čitateljima. Ona je u naše ime svjedočila svim njegovim sitnim, ali značajnim herojstvima. Upravo je taj lik nadahnut, kaže Markus Zusak u jednom od svojih intervjua, njegovim djedovima s mamine i tatine strane. Njegov djed s mamine strane je bio mamin očuh; Markusova mama je po tome bila jako slična maloj Liesel.

 

Markusovi roditelji su 1950. godine emigrirali u Australiju. Njegov otac je Austrijanac, a mama Njemica. Oboje su bili živi za vrijeme ratnih strahota u Njemačkoj i okolnim zemljama; majka je imala samo šest godina kada je svjedočila kako židove kao stoku tjeraju niz ulice prema koncentracijskim kampovima. Markus je na neki način pisao o onome što je znao, o onome što je slušao u svom obiteljskom domu, kada su se roditelji prisjećali svoje priče o ratu koji su iskusili iz prve ruke u svojim rodnim gradovima, Münchenu i Beču.

 

Vjerojatno je teško pisati o Holokaustu, a da ratne strahote ne preplave i ne preuzmu kormilo nad pričom. Markus Zusak je uspio istovremeno dati važnost i oslikati horore Holokausta, i prikazati tragediju na razini pojedinaca – djeteta i odraslog čovjeka, Nijemca i Židova. Istovremeno uz strahotu umiranja i ubijanja, prikazao je ljepotu i herojstvo preživljavanja, izdržavanja i nalaženja sitnica koje se iz ruševina života mogu spasiti – prijateljstva, sjećanja, dostojanstvo, knjiga i pokoji život.

 

Zato pljesak i naklon Markusu!

I jedno veliko: “Hvala.”

[JESSY]

Knjiga "Devojka sa bisernom minđušom" je roman, istovremeno lep i brutalan, prepun strasti i gneva vodi čitaoca u svet slika, u atmosferu remek-dela koje istražuje: dirljivu, tajanstvenu, na mahove gotovo nepodnošljivo snažnu i tako živu da čitalac može gotovo da je oseti, da je namiriše oko sebe.

Ono čega se uvek setim kad pomislim na dan kad sam prvi put ušla u predvorje, jesu slike. Stala sam na vratima stežući svoj zavežljaj i buljila. Viđala sam slike i ranije, ali nikada ovoliko u jednoj prostoriji. Izbrojala sam ih jedanaest. Najveća je predstavljala dva muškarca, gotovo naga, kako se rvu. Nisam to prepoznala kao priču iz Biblije i pitala sam se je li to neka katolička tema. Druge slike prikazivale su mnogo bliskije stvari – hrpe voća, predele, brodove na moru, portrete. Činilo se da ih je izradilo nekoliko slikara. Pitala sam se koje od njih je naslikao moj novi gospodar. Nijedna nije bila onakva kakvu bih od njega očekivala.

Holandski slikar Johanes Vermer ostao je jedna od najvećih enigmi slikarstva XVII veka. Ma koliko da se malo zna o njegovom privatnom životu, Vermerove slike odredile su zlatno doba flamanskog slikarstva. Inspirisana njegovom slikom Devojka sa bisernom minđušom Trejsi Ševalije stvorila je izuzetan, ubedljiv istorijski roman prožet zrelom studijom ljudske prirode.

 

 

[JESSY]

        

Tod Burpo i Lin Vinsent

 

RAJ IPAK POSTOJI

 Raj ipak postoji je istinita priča o četvorogodišnjem sinu sveštenika veslijske crkve iz malog mesta u Nebraski. Za vreme hitne operacije slepog creva, dečak gubi svest i, kako nam on sam dečje iskreno kasnije govori, odlazi u raj. Srećna što je uspeo da preživi dve teške operacije, porodica u početku nije pridavala značaj dečakovim pričama, ali kako su one poprimale sve življe opise, privukle su pažnju.

Dečak Kolton je gledao „dole“ i video doktora kako ga operiše i svog tatu

kako se moli u čekaonici. Upoznao je svoju sestru (koju je majka izgubila

u spontanom pobačaju, što mu nikad niko nije pričao), kao i dedu koji je

umro trideset godina pre njegovog rođenja, a potom je o njima ispričao

pojedinosti koje nikako nije mogao da zna. Kolton opisuje detalje iz raja:

vrata raja su od zlata i bisera, tamo su svi mladi i niko ne nosi naočare, Bog

i njegov presto su „mnooogo veliki“ i Sveti duh „sipa moć odozgo“, s neba,

kako bi nam pomogao.

Razoružavajuće jednostavna poruka koju je ispričao otac, uglavnom

Koltonovim rečima, glasi da raj zaista postoji, da Isus „mnooogo, mnogo

voli decu“ i da predstoji poslednja bitka dobra i zla. 
Napisana lako i neposredno, ova knjiga pleni svojom jednostavnošću i toplinom. Dečakov izlet u nebo ohrabriće one koji sumnjaju i doneti novo uzbuđenje onima koji veruju.

 

 

[JESSY]

 

Posle svečane dodele diploma, 15. jula 1988, dvoje studenata na Univerzitetu u Edinburgu provode jednu „baš lepu zajedničku noć“, što nijedno od njih dvoje niti želi niti, u tom trenutku, očekuje da može dovesti do nečeg trajnijeg. Jedan dan je prekrasna knjiga: mudra, duhovita, puna uvida i saosećanja i neretko nepodnošljivo tužna. Ono što je stavlja iznad žanrovskih odrednica nije samo pisanje – Nikolsovo dosetljivo pripovedanje poseduje izvesnu transparentnost koja podseća na Nika Hornbija – već dubina karakterizacije i odbijanje da pruži ikakvu laku utehu. Jer, uprkos svom komičnom sjaju, Jedan dan je zapravo priča o usamljenosti i uzgrednoj svireposti sudbine, o tragičnom jazu između mladalačkih težnji i kompromisa koje na kraju pravimo. „Roman godine! Velik, zanosan, inteligentan, a ipak se čita sa izuzetnom lakoćom… pun odlično odabranih detalja.

Možete provesti ceo život ne shvatajući da vam je ono za čim oduvek tragate sve vreme pred očima.
Dvadeset godina, dvoje ljudi, JEDAN DAN