Александар Арсенин: ВИРТУЕЛНО ДЕТИЊСТВО

[александар живаљев]

Виртуелно детињство - о теми

О књизи говори: Никола Марковић, Председник Друштва за информатику Србије.

Познато је, да се Александар Арсенин дуго година савесно, стрпљиво и веома систематично бави проучавањем утицаја интернета и примена рачунара на најмлађу популацију.
За интернет он каже “Интернет свакако можемо описати као користан медиј и канал комуникације који убрзава информисање и учење, а својом интерактивношћу помаже на свим пољима људске делатности”.
Заиста, интернет као инфраструктура, медиј и систем моћних база података свакодневно омогућава да живимо и радимо све боље и квалитетније. У први мах, сви мислимо само на огромне корисне ефекте, али они који критички промишљају о свету у коме живимо, знају да има, и да ће бити све више и неких нежељених ефеката.
Александар Арсењин се у књизи „Виртуелно детињство“ бави нежељеним и лошим ефектима примена рачунара и интернета. Он је свестан велике улоге и значаја интернета за данашњи, а још више за будући живот и рад младих и управо зато се годинама бави проучавањем нежељених ефеката на младе.
Данашње младе генерације, за разлику од предходних, налазе се пред изазовом да прођу кроз виртуелно детињство.
Књига која је пред читаоцима је друга ауторова књига о виртуелном детињству и у њој се још садржајније и прецизније приказују неки могући негативни ефекти примена интернета и рачунара на најмлађу популацију. У књизи се указује на огромне ризике пред којима се налазе деца и њихови родитељи.
Треба имати у виду, да свима, па и деци, часкање на интернету доноси низ занимљивости, али и могућности да се буде: анониман, одвојен од реалности, бахат, злочест и сл.
Они који атакују на младе не ретко користе се преваром и лажним идентитетитем. Деца због неискуства, наивности и небриге родитеља потенцијално могу да постану зависни од интернета и рачунара. На зависнике се надвија низ опасности као што су: пад у депресију, страх, безвољност, самоизолација, агресивност и сл.
Деца се у виртуелном свету суочавају са опасностима које воде: стварању лажне слике о стварности, глорификовању монструма и чудовишта, губљењу сопствене личности у наметнутом сценарију, уживању у освети и злостављању, насилном понашању и сл.
О свим овим могућим ризицима се у нас веома ретко мисли, пише и говори.
Управо зато су за родитеље, педагоге и нада све децу драгоцена запажања, упозорења и предлози које Арсенин износи у овој књизи.
Аутор је своја запажања систематизовао у 10 тематских поглавља у којима се аргументовано говори о ризицима, потенцијалним проблемима и потребним мерама.
Арсенин указује да родитељи, наставници, медији и друштво у целини треба деци да представе рачунаре и интернет као средство за учење и рад, а не само као прилику за безконачну игру и забаву.
Аутор се поред коришћења расположиве литературе и резултата других истраживања и сам упустио у сопствена истраживања. У анкети коју је спровео, између осталог, утврдио је да 80 одсто испитаника оставља на интернету слику и личне податке, да само 2 одсто родитеља повремено проверава садржај дететовог рачунара и да 70 одсто родитеља није заинтересовано шта им дете ради на рачунару. Ови и други изнети подаци упозоравају, али и потрвђују ауторове оцене стања.
Арсенин је резултате својих истраживања представљао у разним медијима и јавним скуповима. Између, осталог, говорио је и подржан је на трибини о виртуелном детињству коју је у Београду организовало Друштво за информатику Србије.
Аутор је своја истраживања и описивања проблема виртуеног детињства успешно резимирао у поглављу „Превенција“, где се указује на потребу даљег проучавања овог феномена и развоја савременог интегралног сервиса заштите деце.
Подржавам ауторово мишљење да главна мера треба да буде „континуирана и планирана едукација комплетног друштва“, која треба да унапреди квалитет живота деце и одраслих у информационом друштву.
Наравно, треба предузимати и све предложене организационе и техничке мере, али се мора знати, да су сложна породица са „технолошком свешћу“ и родитељи који се старају о целокупном животу своје деце најбољи чувари младих док пролазе кроз виртуелно детињство.
 

Реч аутора: Интернет криминал и друштво

Погрешни концепти и приступи

Више нема новости нити изненађења када говоримо о теми интернета и циљевима за које га појединци и групе користе. Овде је реч о интернет криминалу и практичнo у двадесет година његовог комерцијалног постојања циљани су сви - од деце до одраслих. Србија није заостала за светским стандардима тако да се данас носимо са проблемима сваке врсте интернет криминала. Питање је, да ли се нешто променило у позитивном смислу и где се данас налазимо?
Тема "Виртуелно детињство" је искрсла преда мном 1998. године када сам радио на пољу интернет маркетинга. Завршавајући књигу, покушао сам урадити низ анализа успешности и приступа циљним групама путем интернета и сасвим случајно, аналитички сам зашао у простор "са друге стране закона". Откривен је један комплетан паралелни свет нелегалне трговине, а затим и проституције, секташења и сваке друге врсте криминала. Знали смо да то негде постоји и у виртуелном свету али је наишао тренутак који је, кроз маркетинг и психологију, показао силе које делују на нас, обичне грађане и кориснике интернета.
Концепт "Виртуелно детињство" је настало неколико година након свега овога и времена проведеног у изучавању интернет криминала. Посебно ми је бизарно и нечовечно (чак и са пуном толеранцијом према људима из овог света), штрчала тема злоупотребе деце као посебне циљне групе. Тако се и наметнуо један нови циклус мог професионалног рада који обухвата Он-лајн криминал повезан са децом у сваком случају и облику. То је свет секти, трафикинга, педофилије, дечије порнографије, трговине наркотицима, медикаментима...
Огроман рад сам усмерио на ризике у којима се деца налазе али и њихови родитељи, на њихову заштиту и у то име је 2004. написана књига "Виртуелно детињство" у којој сагледавам стратегије злоупотреба на интнернету и неколико стотина објављених текстова у стручним и дневним листовима. Из тог аспекта ћу у наредних неколико редова бити слободан да дам краћи коментар на ситуацију у којој се налазимо.
Статистички, интернет криминал је у порасту али је у порасту и број корисника као и технолошки напредак у виду широкопојасног интернета. Логично је да растом брзина и доступности интернета расте и криминал и број жртава на мрежи али... инспирисан сам основним проблемом који се сво ово време заобилази и кључан је за дефинитивно разрешење ове "паукове" мреже.
Пре тога, почећу са добрим стварима. Вредно је споменути организовање одељења за високо технолошки криминал при МУП-у Србије које дуже време спроводи акцију Армагедон. За сада, то је једино институционално тело које се бави конкретним проблемом интернета и у опште, електронског криминала. Са овим сам и завршио део са добрим вестима. Толико је држава могла да учини. Остало што је учињено је, по мом мишљењу, крпљење рупа и брзоплета санација штете. Највише се деловало на пољима едукације и ширењу мисли о ризицима. Потреба да се корисници интернета обуче и упознају са замкама које их вребају је основана али се показало да је то и једино што се ради. У комплетном систему недостаје тема о породици из које и потичу сви ови проблеми. Имао сам искуства лично видети девојчице "залутале" у свет интернет проституције, одрасле људе под руководством секти које интернет употребљавају као ловиште, педофиле (пасивне, активне), трговце дечијом порнографијом... а након тога, ми се бавимо едукацијом и десет година говоримо само: "интернет је добар али се морамо чувати".
Један од проблема видим у медијима који се крајње сензационалистички баве овим темама и спомињу само чињенице често и без позадинских аргумената. Као и су свему другом, медији очекујући крв на насловним странама пласирају површне информације без нарочитих стручних мишљења и већ десет година понављају потпуно исте реченице које немају ефекта. Из ове групе могао бих истаћи свега пар одговорних и свесних новинара и уредника који су се свеобухватније посветили проблему злоупотреби деце дајући простор читаоцима да сагледају слојевитост и суштину. Хвала им на томе (погледати поговор).
Други проблем се односи на родитеље који решење виде само у сузбијању криминала и оштрим критикама упућених друштву, васпитном и наставном особљу, институцијама... заобилазећи сво то време себе и своју родитељску одговорност. Одбрана се односи на непознавање технологије, немање времена, одсутност... неки изјављују да то није њихова област и задужење.
За протеклих десет година, одржали смо у организацији Виртуелног детињства неколико стручних скупова, последњи током септембра у Привредној комори Србије и одржало се (по евиденцији), око 280 семинара широм Србије. Проблем је у закључку увек исти - породица! Када о њој говоримо, приметно је велико одсуство родитеља у комуникацији са децом и недостатак мотивације да се проблем дугорочно реши. Државни апарат дефинитиво не подстиче решавање односа у породици, он уз то намеће системе вредности које су у супротности са тим и проблем се тиме све више продубљује - на њега се не можемо ослонити. Сада долазимо до закључка да је проблем интернета у ствари веома сличан сваком другом проблему са којим се носимо у савременом друштву и ова констатација шири контекст у правцу унутрашњих односа у савременој породици.
Сматрам да тренутно нема ништа ново што се може рећи на тему интернета и деце и ово што се до сада понављало је "истрошено", а свакако је недовољно. Вртећи се у круг, закључујемо, осуђујемо, констатујемо... а ништа конкретно и практично се не решава. Томе доприноси робустан државни апарат који, спречен бирократским санкцијама, не дозвољава сарадњу институција и умрежавање које би сјединило снаге и у овом свету свако игра неку своју малу улогу - често и себичну задржавајући своје мале успехе за себе не чинећи тиме никакав прогрес. Главни ослонац и подстицај интернет криминалу је наша друштвена депресија, недостатак иницијативе и жеље за сарадњом.
Сагледавајући све што је до данас учињено, сматрам ову тему потпуно заокруженом и овом допуњеном верзијом књиге остајем у нади да ће се коначно учинити наредни корак и конкретизовати све што је разматрано свих ових година. Свако деловање по старим принципима је губитак драгоценог времена и јалово је.
Решење видим у подстицању потиснутих вредности које ће учврстити ослонац сваког члана породице и едукацији која је усмерена на препознавање суштинских елемената важних за односе свих њених чланова.
"Она" страна напретка (1)

Основни проблем јесте у томе што родитељи данас немају јасну представу о интернету и могућностима његове злоупотребе, па немају ни свест о томе да известан број деце у узрасту до 16 година дистрибуира материјал недозвољеног садржаја, због чега и сами спадају у групу прекршилаца, а да то и не знају.

Интернет је крајем 20-ог века донео глобалну промену у начину и брзини комуникације, и то за само 10 година постојања. У овом периоду, под утицајем интернета битно је промењен и живот «обичног човека». Тај утицај данас је уочљив на свим пољима људских делатности и у свим сферама човековог окружења. Осим пословне комуникације, којој је у почетку интернет углавном служио, човек данас овај медиј употребљава и да подеси клима уређај, да резервише карте за позориште, авион, да преузме софтвер за ауто, гледа ТВ, комуницира са људима из свих крајева света...

Будући да се ова драстична промена десила у прилично кратком временском периоду, већина корисника остала је недовољно едукована о могућностима електронских сервиса, а нарочито о проблемима које ова врста глобализације доноси. Едукација рада на интернету у највећем броју случајева своди се на његову употребу, али не и на ризике и опасности које овај медиј са собом носи.

Грешка родитеља
Скривене замке интернета вребају децу, док су родитељи безбрижни.

Данас интернет свесно користи око 55 % светске популације, а несвесно (кроз разне уређаје, телефоне, телевизију) - чак 75% људи. Од тога је половина у дечјем узрасту, почев од пете године живота (и раније), до адолесценције. Садржаји које деца користе углавном су «забавног» карактера: размена фото и видео материјала, филмова и музике, разговори на друштвеним мрежама и на форумима, али и многи други садржаји за игру или, боље рећи, за «губљење драгоценог времена». Став родитеља према овом феномену - част изузецима - своди се углавном на следећу формулацију: «Нека се деца уче да раде са компјутерима, требаће им. Боље и да се играју овде, него да лутају по улицама». Може се рећи да је наступио последњи тренутак да се запитамо где је заиста безбедност деце већа, уз интернет или на улици. Скривене замке вребају управо из рачунара, а разни болесни умови баш у томе налазе могућност да остваре своје идеје и пронађу своју циљну групу - ВАШЕ ДЕТЕ.

Наравно, није ми намера да тврдим да рачунар и интернет оличавају мрачну страну света, али њихова неконтролисана и бесмислена употреба представља велику и по последицама несагледиву опасност за све нас. Према до сада познатим и провереним информацијама, током прошлих година само је у Србији на овај начин страдало неколико десетина малишана, док се у свету полиције великих градова непрестано муче са десетинама злоупотреба интернета месечно.
Примера ради, груба претрага популарног Гугла на реч “енциклопедија” понудиће нам 1.700.000 резултата, док ће на реч “секс” понудити чак 26.500.000 одредница.

Шта је злоупотреба интернета
Непостојање јасне дефиниције Он-лајн насиља спречава закон да реагује на овај проблем

Према дефиницији Светске здравствене организације , насиље се дефинише као «намерна примена физичке силе или моћи, са циљем застрашивања, над самим собом, другом особом, групом или заједницом, а која резултира или је велика вероватноћа да ће резултирати повређивањем, смрћу, осећањем ускраћености, психичким поремећајима или сметњама у развоју». Према подацима УНИЦЕФ-а , само током 2001. године убијено је 2 милиона деце, 6 милиона тешко је рањено или трајно онеспособљено, а 12 милиона остало је без дома.
Искоришћавање интернета с намером присиљавања и уцене свакако да подлеже овој дефиницији. У ову врсту злоупотребе могу да се уброје и интернет садржаји са неадекватним информацијама и дистрибуцијом законски недозвољеног материјала (у блажој варијанти ту спадају музика и филм, док тежа подразумева порнографију, педофилију и комуникацију са циљем искоришћавања, малтретирања и злостављања). Злоупотреба интернета не односи се само на најчешћу асоцијацију која се јавља у вези са овим термином – порнографију. Сајтова са штетном тематиком - попут самоубистава, анорексије, отмица, абортуса, нацизма, дроге, итд. - има на десетине хиљада у свету. Узмимо у обзир и чињеницу да су сајтови са препорукама разних врста дијета и вежбања, али и са другим «корисним» саветима, такође веома опасни, утолико више што не привлаче велику пажњу, али својим некредибилним текстовима у многоме утичу на малолетнике, што доводи до последица које се крећу у распону од физичких повреда до болести, па чак и смрти.

Основни проблем јесте у томе што родитељи данас немају јасну представу о интернету и могућностима његове злоупотребе, па немају ни свест о томе да известан број деце у узрасту до 16 година дистрибуира материјал недозвољеног садржаја, због чега и сами спадају у групу прекршилаца, а да то и не знају.

Утицаји - дугорочно "тровање" деце
Право на слободу мишљења и говора омогућује постојање интернет адреса са некоректним садржајима

Интернет адресе са нелегалним садржајима функционишу илегално (али јавно) и нуде различите облике менталног злостављања (секташки, нацистички, порнографски и слични садржаји). Тим садржајима посетиоци приступају из различитих побуда, а деца најчешће из радозналости (у складу са својом природом), или зато што то раде њихови вршњаци. У сваком случају, ова врста пасивног приступа корисницима утицајно делује тиме што нуди разне бонусе и занимљивости, што је дугорочан и веома сигуран пут за ментално тровање наивне деце. Наредна фаза може бити лични контакт, учлањење у дотичну организацију и слично.
Родитељима не преостаје ништа друго осим да се постепено навикавају на постојање таквих садржаја, будући да законске норме немају никаквог утицаја у спречавању ове врсте злоупотребе, због права на слободу мишљења и говора. У свим поменутим случајевима, ни један посетилац није присиљен на коришћење илегалних садржаја, већ се сам одлучује на то, чиме се аутоматски скида одговорност са аутора оваквих интернет страница.

Начини приступа
Стицање дететовог поверења позивима на учешћа у разним квизовима и играма, један је од начина неприметног врбовања

Као што смо већ поменули, канали комуникације и утицаји на одређену циљну групу изводе се пасивном методом путем интернет-портала са нелегалним садржајима (на тзв. домаћем интернету наћи ћете сајтове са разноликим забавним садржајима за широку популацију, уз додатак гласања за еротску слику и порно галерије девојака), док се активна метода односи на слање И-мејл порука (последњих годину дана учестале су, на пример, И-мејл поруке са личним обраћањем и позивом да погледате слике наводне другарице са мора или изласка ), и промоцијом на друштвеним мрежама. Кад су деца у питању, начини приступа најчешће подразумевају различите облике лажног представљања и «утехе» виртуелног другара – лажног вршњака. Након стицања међусобног поверења, наредна фаза је слање фотографија, упућивање на интернет сајт и заказивање личних контаката. У овој последњој фази дете се присиљава, путем уцене или простом применом силе, на жељену активност (ово се не мора односити само на блуд, већ и на друге врсте насилног искоришћавања, као што су крађе, преваре и томе слично).

Мобилне «играчке» (мобилни телефони) представљају високоризичну категорију уређаја којима се неометано преносе нелегални садржаји, а који уз то и сами пружају велике могућности њиховог креирања. Све чешће смо сведоци филмова снимљених мобилним телефоном, и то у сврху исмевања и уцене. Тако су сада декадентни материјали присутни на свим мрежама, па чак и јавно рекламирани у медијима. С обзиром на то да, у просеку, свако друго дете има мобилни телефон, при чему га само мали број њих користи у контролисаним условима, опасност од мобилног приступа деци и њиховог злостављања све је већа. У том смислу, врло је забрињавајућ податак по коме је у последњих десет година са интернета са подручја Србије и Хрватске уклоњено на десетине хиљада видео материјала у режији деце од 12-16 година. Деца у школама данас и сама постају злостављачи и уцењивачи (тзв. вршњачко насиље преко интернета и мобилних уређаја), док одговорна лица нису сигурна шта могу да учине да би се то спречило. Два примера из Хрватске у том смислу су врло индикативна и јасно показују на шта су све данас деца спремна: на страницама Ју-тјуб сајта забрањена је локација са видео материјалом снимљеним мобилним телефоном где неколико ученика злоставља своју школску другарицу, као и физичко насиље матураната над својим професором. Сведоци смо оваквих догађаја широм света па и у "нашем комшилуку".

Ко се крије на прфилу
Чет-сервиси су идеалан алат злонамерника - директна комуникација коју они омогућују одаје многе тајне и наводи наивну децу на активности које им иначе не би падале на ум.

У овој причи никако не би смело да се заобиђе ни најпопуларније, али истовремено и најопасније подручје интернета - Чет-рум . Овакав сервис омогућује деци да виртуелно путују у било који део света, да разговарају са било ким и размењују поруке са људима који су за њих потпуни странци. Дете не зна и не може да зна ко се налази са друге стране, а то често могу да буду одрасли људи. У својој наивности и жељи да се упозна с вршњацима из других крајева и земаља, дете сасвим искрено и наивно пружа информације о себи, својим годинама, узрасту, полу, месту боравка, школи и свему другом. Путем Чет-рума педофили могу да сазнају све о својој потенцијалној жртви: куда се креће, шта воли, какав јој је распоред часова у школи, у каквим је односима са родитељима, браћом и сестрама, и слично. Педофили чак и не морају активно да се укључе у разговор: они могу сасвим неометано и скривено да прате разговор међу децом и да на тај начин прикупе за себе неопходне информације. Раније су педофили одлазили на игралишта и посматрали децу, пратили их, запиткивали, испитивали и слично, али су се тако ипак излагали и својеврсном ризику. Глобална мрежа, међутим, педофилима омогућује безопасно праћење деце, њихово укључивање у дечју игру и забаву, али изнад свега - бег у анонимност интернета кад год се приближи опасност од разоткривања.

Премда је Чет-соба јаван и свима доступан сервис, педофил на лукав начин одвлачи њему интересантну особу, наивно дете, у приватни форум за разговор, где покушава да придобије његово поверење. Он ће најпре да му препричава згодне шале и вицеве, потом ће да га испитује о сексуалном искуству, затим да му описује сексуалне технике и позе, да би напослетку и затражио од детета да за њега обавља сексуалне радње. Уз то, слаће му највероватније и компјутерске слике са сличним призорима, уверавајући га како то и други раде и како је то нормално. Полако али сигурно, педофил код детета на тај начин стиче поверење, уверавајући га да му је он искрени пријатељ и да њихове тајне нико не зна осим њих самих. Наравно, све то се ради са идејом да педофил једном и лично сретне своју жртву, ради “упознавања и дружења”. Нека истраживања у Америци показују да 19% деце која се служе интернетом бива изложено разним врстама сексуалних порука. Ризику су највише изложена деца од 12 до 17 година која користе Чет-собе и, наравно, она која притом разговарају са странцима. Не дозволите да Вас заварају поједине адресе са назнаком "Дечији сајт". Јесте да су намењене деци али то не значи и да су безбедни сајтови.

Искуства виртуелне девојчице
За осамдесет сати проведених у Чет-собама, четрнаестогодишња девојчица је 162 пута сексуално узнемиравана и позивана на блудне радње.

Једна виртуелна девојчица је провела 80 сати за месец дана у једној интернет причаоници. Без било каквог наглашавања себе и личности, без приказивања фотографије успела је остварити преко 412 контакта (не на своју иницијативу) са 398 особа мушког пола. Оно што спада у сексуално узнемиравање се десило 162 пута, 24 пута су нудили сексуалне фантазије, 6 пута отворено нудили новац за сексуалне услуге. Девојчицу је представио компјутерски програм креиран да се уписује у собе и меморише комуникацију, одговоре је генерисао према бази кључних речи и тиме покушавао имитирати стварну личност.
Сличну анализу је обавила и организација АСТРА са приближним и поражавајућим резултатима са примером да је један мушкарац из Македоније њиховој измишљеној "девојчици" нудио да преко лета ради у његовом кафићу, уз низ сугестија да ништа о томе не каже својим родитељима и да се она ништа не брине, да ће при том јако добро зарадити" што потенцијално наводи на регрутовање у ланац трговине људима.

Родитељи и васпитачи имају највећу одговорност у васпитању и образовању детета, а најбољи интереси детета морају бити њихова основна брига. Појединачне мере борбе против злостављања нису давале жељене резултате на глобалном нивоу али могу спасти Ваше дете или његовог другара-другарицу.

Начини искоришћавања деце (2)

Предатори на децу беспримеран су вид људске злобе: заједничко за све њих јесте један невероватно "искрен" наступ, пун емоција, разумевања и саосећања према потенцијалној жртви .

Према досадашњим проценама, на интернету постоји неколико хиљада организација које се баве неким од многобројних начина искоришћавања деце. Велики број тих организација легално су пријављена предузећа, хуманитарне или невладине организације са правним идентитетом, дефинисаним службама и развијеним имиџом. Њихово представљање у јавности недвосмислено упућује на службе за пружање разних врста помоћи, почев од хуманитарних материјалних донација, преко психолошке помоћи угроженим групама (деци разведених родитеља, деци са лошим материјалним и социјалним статусом, итд.), па све до пословних понуда са добрим и сигурним зарадама. Међутим, испод «шареног плашта» примамљивих могућности за бољи живот најчешће се крију циљеви трафикинга, проституције, разних врста крађа и других начина искоришћавања жртава.

С друге стране, постоје анонимни сајтови иза којих стоје криминалистичке групе које делују потпуно илегално, док у трећу групу спадају појединци који имају директан приступ жртви, у намери да остваре своје циљеве, од којих је на првом месту сексуално злостављање. Мањи број - али у глобалним размерама, број веома забрињавајућ - чине појединци који делују са намером сакаћења, па чак и убистава .

Заједничка особина таквих «ловаца» јесте њихов невероватно «искрен» наступ, пун емоција, разумевања и саосећања према потенцијалној жртви. Многи од њих понудиће јој, уз све то, још и добар посао са одличном зарадом. У првом случају ради се о читавом ланцу криминалистичких група који се крију иза легалног јавног деловања, док се друга два примера односе најчешће на појединце који делују на локалним или географски ограниченим нивоима.
У сваком случају, ни један од наведених примера не би требало да буде занемарен, будући да су сви они подједнако опасни, размере њихових утицаја огромне, а последице - несагледиве.

Неколико основних циљева и утицаја на децу има посебан значај:

ТРАФИКИНГ
Неколико основних начина злостављања малолетника на интернету има посебан значај. У првом реду то је трафикинг, који је на пословним сајтовима најчешће маскиран у виду веома примамљивих понуда за добро плаћен посао у иностранству. Посетиоцима ових сајтова нуди се могућност да, уз мало труда са повериоцем посла (и то о његовом трошку), добију посао на одређено време. Сарадња се притом обично документује лажним уговорима и гаранцијама, не би ли све изгледало крајње уверљиво и веродостојно. Жртва на сајту попуњава формулар-пријаву са личним информацијама о материјалном, породичном и здравственом стању, и открива у потпуности свој профил по којем ће се вршити даљи утицај. Када са листе пријава «отпадну» ризични случајеви, са онима који су ушли у ужи круг организују се лични контакти, да би у завршној класификацији бивали регрутовани искључиво «безбедни» појединци који се веома лако «пакују» за пут, при чему им се сугерише његова тајност под изговором «навале кандидата» на добар посао. Жртве трафикинга најчешће су деца у узрасту од 12-22 године, са ниским материјалним и социјалним статусом породице из које потичу. Они увек завршавају као јефтина радна снага у иностранству, где су, лишени пасоша и новца, приморани да се баве или проституцијом или тешким физичким радом који није плаћен. Даљим директним уценама и застрашивањима, жртве трафикинга најчешће постају дугорочни робови.

ИЛЕГАЛНА ТРГОВИНА
Продаја и дистрибуција илегалних артикала - медикамената, наркотика, оружја и слично – представља облик деловања везан углавном за секташке организације и криминалистичке групе. Привлачење чланова остварује се преко понуда о брзој заради, али се већ по првом обављеном послу жртва уцењује и силом приморава на даље деловање. Најчешће жртве су деца узраста од 12 година па надаље, која потичу из породица са маргине друштва, са тешким материјалним и социјалним статусом. У жељи за брзом и лаком зарадом којом би било могуће избавити се из егзистенцијалних недаћа, та деца свесно прихватају ризик оваквог посла, одлучни да га обаве само једном и да се потом из њега извуку. У почетку заиста нема лажи и приморавања: жртвама се јасно даје до знања у чему се њихов посао састоји и који је његов истински циљ, али им се обећавају и огромне новчане награде, потпомогнуте причама о бољој и светлијој будућности. Читава прича се, међутим, завршава тиме што ова деца најчешће бивају ухапшена после неколико обављених послова, те на краће или дуже време затворена у казнене установе.

КРАЂА
Крађа у директном или индиректном облику (у којој жртва и не мора свесно учествовати) трећа је врста злоупотребе малолетника преко интернета. Као и у претходном случају, у директној форми утицаја на потенцијалну жртву, злоупотреба се врши тако што јој се у почетку јасно ставља до знања степен ризика у који се упушта, али и висока добит која из тога произилази. У индиректној форми, утицај се формира постепено, тако да потенцијална жртва најчешће и није свесна ризика до самог краја: њој се стрпљиво прилази методом стварања међусобног поверења. На сајтовима се често нуди помоћ типа саветовалишта које има за циљ препознавање психолошког профила малолетника, око којег се ствара лажно пријатељско и заштитничко окружење. У даљој комуникацији од жртве се прикупљају инфомације у вези са њеним материјалним статусом, породицом, навикама итд. Развој ситуације у највећој мери зависи од поменутих фактора: прикупљени подаци о терминима изласка чланова породице из куће и вредностима које она поседује омогућује, једноставну и лако изводљиву пљачку. У другим варијантама, у исту сврху могуће је искористити и информације о бројевима кредитних картица којима малолетник плаћа учешће у лажним наградним играма. Све чешће смо сведоци и потпуне крађе идентитета у западним земљама. Када је злоупотреба деце у питању, жртве су најчешће деца са средњим или добрим материјалним статусом породице из које потичу, као и адолесценти који траже савет или учествују у наградним играма, анкетама и сличним формама забаве. Материјални губитак у овим случајевима је брз и тренутан, мада постоје и примери да се бројеви кредитних картица користе током дужег временског периода, тако што се повремено скидају мањи износи са рачуна; ипак, ови случајеви јављају се знатно ређе.

БЛУД
Један од најраспрострањенијих начина злоупотребе малолетника на интернету јесте блуд. Истраживања спроведена у Хрватској потврдила су резултате светске статистике по којима свака четврта девојчица и сваки шести дечак доживе неки облик сексуалног злостављања. Негативним садржајима на интернету најизложенија су деца предтинејџерског и тинејџерског доба - у узрасту од 10. до 13. година – будући да они још увек нису у стању да дефинису сами себе, нити могу тако лако да праве разлику између нормалног и неуобичајеног става других одраслих особа према њима, те су зато и најподложнији утицајима. Напади на њих су директни и насилни, а почињу углавном дружењем на форумима и у чет-собама, системом лажног представљања «ловаца». Након одређеног времена дружења, и стицања поверења код жртве, «ловац» заказује лични састанак. Малолетник је убеђен да треба да се упозна са вршњаком, а изненађење које ће уследити по сусрету завршиће се у већини случајева - насиљем. После тога, жртва се најчешће уценом и страхом приморава на ћутање и понављање чина. Последице, психолошке, а неретко и физичке природе, на њој остају трајно и, као такве, у потпуности се подударају са класичним злостављањем или силовањем .

СУГЕСТИЈА
Сугестија је облик напада са циљем да се жртва наведе на самоповређивање, свесно или несвесно. Ова врста напада опасна је нарочито стога што може да резултира тешким болестима, па чак и смртним случајевима. Лакши видови деловања сугестијом на потенцијалну жртву могу се наћи на сајтовима чији садржаји обилују разним врстама дијета, телесних вежби и сличних активности. Циљну групу оваквих сајтова чине у највећој мери девојчице тинејџерског узраста. Додуше, ови садржаји нису креирани са директним циљем злоупотребе, али су због свог, ма и нехотичног, негативног утицаја на адолесценткиње веома опасни. Друга врста садржаја, који сугеришу куповину медицинских препарата, где огромну зараду убирају дистрибутери који их рекламирају, за циљ имају, пре свега, зараду, али су зато не мање опасни за тинејдзере подложне сугестији. У трећу групу спадају сајтови са темама друштвених покрета – нацистичким, на пример - који подривају свест о душтву у коме живимо и наводе на изазивање нереда, насиља и других врста деструктивних активности. Последња група сајтова представља најмрачнији облик сугерисања самоповређивања и самоубистава. У питању су садржаји најразличитијих секташких организација у којима се нуди опраштање грехова, очишћење душе, вечни живот и томе слично, под условом да се потенцијалне жртве наведу на агресију, било према себи самима, било према другом. У последњих пар година организују се чак и специфични Он-лајн перформанси, у којима читаве групе малолетника врше масовна самоповређивања или самоубиства у директном преносу .

ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ
Вршњачким насиљем путем интернета назива се подстицање групне мржње, напади на приватност, узнемиравање, праћење, вређање, несавестан приступ штетним садржајима и ширење насилних и увредљивих коментара. Оно може укључивати још и слање окрутних, злобних, некад и претећих порука, као и креирање интернет страница које садрже приче, цртеже, слике и шале на рачун вршњака. Такво насиље односи се и на постављање фотографија вршњака на појединим галеријама одређених сајтова, уз захтев посетиоцима да их процењују по одређеним карактеристикама, односно да гласају за особу која је најружнија, најнепопуларнија или најдебља у школи. Деца на некој од популарних интернет страница неретко траже од осталих да наведу име и опис особе коју највише мрзе, са циљем да жртву осрамоте пред што већим бројем људи. У насиље на интернету спада и "проваљивање" у туђе И-мејл адресе, те слање злобних и неугодних садржаја другима. За насиље међу вршњацима карактеристично је неколико облика комуникације, укључујући звук, анимације и фотографије, с тим што се оно најчешће изводи у таквим комуникацијским видовима у којима идентитет починилаца може остати, а најчешће и остаје, скривен. Недостатак социјалних и контекстуалних назнака, као што су говор тела и тон гласа, може имати мноштво учинака, будући да у овом случају не постоји опипљива, афективна повратна информација о томе да ли је одређено понашање у комуникацији проузроковало штету саговорнику. Анонимност починиоцима Он-лајн насиља даје осећање слободе од одговорности и могућност да се некажњено нарушавају социјалне норме и ограничења .

У свим наведеним случајевима жртве су деца која су сама пришла ризичним садржајима и прихватила изазов. Једна од највећих баријера у инсталирању агресивнијег, а легалног механизма за заштиту деце од свих врста искоришћавања је конфликт због загарантованих права на слободу медија.

Деца и тинејџери треба да имају на уму да мала информација води ка великим одговорима за онога који тражи жртву. Добијајући довољно делића, способни су видети целу животну причу – све из информација које им деца, и не знајући, открију. Стога, пружањем детаља о себи, деца заправо омогућавају особама са непријатељским намерама да обликују потпуну причу – састављену од информација које су им мало по мало нехотице давала.
Изазови за децу (3)

Данашња средства комуникације доступна су и најмлађем узрасту, а њихова неконтролисана употреба у спрези са природом деце – коју одликују жеља за забавом, радозналост и наивност - у знатној мери увећава степен ризика од насиља на интернету. У најмлађем добу, ове суштинске одлике детета представљају најплодније тле за најразличитије злоупотребе, док је у старијем добу присутан још и снажан утицај околине.

Шта децу привлачи на интернету?
У почетку дете интернет схвата као шаренило најразличитијих информација које оно некритички конзумира, те у непрестаном трагању за новим садржајима, временом постаје искусан корисник интернета и убрзо почиње самостално да се сналази на њему, што у потпуности отвара врата свим могуцим путевима насиља.

Интернет може понудити примамљиве садржаје са сугестивним порукама, привлачним за наивно дете. Радозналост у већини случајева одликује и одрасле који, такође, ретко одолевају оваквим садржајима, због чега и не изненађује што у много већој мери делују на изразито богату машту детета. Претраживачи ће у мору резултата претрага издвојити занимљиве информације и понудити их кориснику; аутори опасних садржаја управо ово и имају на уму.

Утицај околине обликује се најчешће у друштву корисника мреже који своја занимљива сајбер искуства преносе на вршњаке. Сасвим је уобичајено да код деце преовладава жеља да се искуси оно што су искусили и њихови вршњаци.

Изазова може да буде много, а креатори сајтова ће их у свако доба имати у виду, не би ли некако успели да постигну своје циљеве. С друге стране, родитељи би у сваком тренутку требало да држе на уму чињеницу да се њихово дете не игра са рачунаром него са људима који осмишљавају сајтове и рачунарске игрице са неким циљем, најчешће негативним по одређену врсту корисника. Постоји велики број наизглед безазлених сајтова који пружају задовољство губљења времена, па је то и најпростији облик негативног утицаја на дете жељно забаве. Утицаји у детињству су драгоцени на свим пољима образовања човекове личности, али ако су ти утицаји негативни, могу оставити трагичне последице на целокупан његов живот. Чак и ако су ти утицаји наизглед неутрални, ипак остављају негативне последице, јер претерано упијање бесмислених и бескорисних информација може да представља узалудно изгубљен део детињства.

Први корак детета ка изазовима рачунара јесте његово упознавање са многобројним могућностима и тајнама које рачунар нуди, а које тек треба да се открију да би се овом машином овладало. Уколико се дете препусти рачунару само, без контроле споља, веома брзо ће пронаћи мноштво начина да се добро, али и бескорисно забави. Родитељи овде треба да се умешају и да рачунар детету представе као алатку за користан рад, а не као средство за бесконачну игру и забаву.

Други корак представљају игрице које заслепљују ум. Ретке су, међутим, корисне игре, а такве се често сматрају и досадним. Сада рачунар све више постаје искључиво конзола за играње, што значи - за отимање драгоценог времена које би се могло корисније употребити, те на тај начин губи и свој примарни смисао. Рачунарске игрице представљају један од негативних облика забаве који нуди интернет, будући да притајено врше велики утицај на понашање и идентификацију личности детета. Игре, а нарочито оне које омогућују вођење битака против стварних људи на интернету, еволуирале су данас до потпуне и савршене имитације реалног живота. Но ово је посебна тема којом ћу се бавити у једној од наредних целина (текст: "Виртуелне борбе"). Овде је довољно само поменути сада већ превазиђени "Secoond Life ", феномен који се деведесетих година енормно проширио по интернету и који представља потпуну копију стварног живота, о чему сведочи и само његово име. Постојањем у виртуелном свету можете пробати добар ауто са стварним карактеристикама, продавати, куповати или водити љубав са виртуелним партнером. Не може се тачно утврдити проценат учешћа деце у овом феномену, али податак са интернета говори да се око 5% његових учесника налази у добу од 10 до 15, и око 70% од 20 до 40 година узраста. Паралелни живот данас снажно утиче и на стварни живот, који његови учесници настоје да обликују по истом моделу.

Трећи корак јесте управо интернет, са свим својим добрим и лошим карактеристикама. Суштински, интернет уопште није некакво зло које се намеће савременом човеку. Као и све друго, и интернет има своје добре и лоше аспекте. Као и у свим другим сегментима живота, и на интернету ће се увек наћи неко ко ће искористити понуђене могућности за реализацију својих лоших намера.

Родитељи и њихови ставови
Оно што је од стране родитеља неопходно учинити на самом почетку упознавања детета са рачунаром, јесте да се његова машта усмери према његовим основним интересовањима, која се правилном употребом рачунара у многоме могу обогатити и продубити. Деца, на пример, воле да креирају графику, праве музику и слично, те би управо кроз такве активности, које уједно развијају и њихову креативност, требало да им се скреће пажња са лоших могућности које рачунар такође нуди у великој мери. Однос према рачунару мора бити каналисан према његовим позитивним употребним вредностима. Уколико се чекићем ударамо по прсту, тада је он веома лоша алатка, али када њиме учвршћујемо ексер на зиду на који ћемо окачити слику, онда је корисна, јер омогућује удобнији живот.

Често су деца едукованија од родитеља када су рачунари у питању, а управо се ту и крије замка слабе и недовољне контроле од стране родитеља, као и скривања тајни од њих од стране самог детета. Родитељ, међутим, не мора обавезно да влада радом на рачунару, али би требало да буде заинтересован за оно што интересује и његово дете.

Највећи део проблема садржи се у схватању интернета као дела рачунара, али и у томе што се на њега гледа више као на игру него на корисну ствар. Родитељима додатну лажну безбедност пружа... пружа осећај да је дете које сурфује по интернету ипак све време код куће, у својој соби. Међутим, педофили разговарају са њиховом децом свега пар метара од дневне собе у којој они бораве. Децу су родитељи раније учили да не ступају у контакт са непознатим особама, али данас они једноставно не схватају да је интернет канал са најбогатијим могућностима комуникације и да је њихово дете у високо ризичном положају, будући да свакодневно ступа у контакт са гомилом непознатих и потенцијално опасних људи. Задатак родитеља састоји се у томе да упуте своје дете ка оном што је за њега добро и корисно, а да га одврате од оног што је и бескорисно и опасно. Став "Боље да је у соби, барем знам где је..." не пружа никакву сигурност, уколико дете комуницира са злонамерницима и упија њихове погубне идеје путем интернета. Пасивност родитеља игра кључну улогу у високом степену ризика који прети њиховом детету. Они би требало да буду свесни чињенице да, када свом детету купују рачунар, и сами заједно са њим крећу у нови свет за који не треба пуно знања, али је потребно много опреза, посвећености и непрестаног проучавања дететових интересовања.

С друге стране, данас имамо друштвени систем у коме закон веома слабо функционише кад су Он-лајн напади у питању, што злонамернике додатно охрабрује у њиховим активностима. У свету је јако мало судски процесуираних препада путем интернета, а када и стигну до суда, злочинци најчешће остају на слободи уз условну казну, јер у правном смислу и нису починили никакав злочин.


Правци превенције:
• упознавање родитеља са дететовим интересовањима
• упућивање детета на могућности корисне употребе рачунара
• ненападно наметање праваца његовог коришћења
• софтверско ограничење рачунара без дететовог знања
• преглед историје коришћења интернета и рачунарских програма
• разговор о сајтовима које дете посећује и коментарисање њихових добрих и лоших карактеристика

Ипак, најбоље превентивно решење јесте учешће родитеља у дечијим активностима и њихово неуморно упућивање деце на то да сама науче да праве разлику између доброг и лошег. Много је начина да злонамерници приђу деци, а сама деца би, уз помоћ родитеља, требало да науче их препознају већ у почетном стадијуму, и то на генералном нивоу, те да одлучно од себе одбијају такве контакте.

У наредној целини биће разматрано у којој је мери и на који начин интернет користан, односно штетан за дете.
Добар и лош интернет (4)

Забринутост за дечја Он-лајн искуства није параноја!

Свака новина нам, захваљујући својим добрим особинама, доноси нешто корисно; оно лоше настаје, углавном, захваљујући изопаченим циљевима појединаца.

Интернет свакако можемо описати као користан медиј и канал комуникације који убрзава информисање и учење, а својом интерактивношћу помаже на свим пољима људске делатности. Својом глобалном применом, интернет има велики утицај на начин комуницирања и развој правила понашања. Код одраслих, изграђених личности, негативних утицаја овог медија скоро да и нема - бар не би требало да их буде - док се код деце дешавају две ствари:
• усвајање модела понашања и идентификација са узорима (игрице)
• утицање на одлуке услед наивности и радозналости, што су очекиване особине сваког детета, ма колико оно изгледало зрело

С обзиром на горе наведено, родитељима се намећу разна питања: да ли дете треба да користи рачунар, када му га купити, хоће ли закаснити за вршњацима уколико му се рачунар не купи, како га упутити на његову правилну употребу итд. Одговори на ова питања различити су у сваком појединачном случају. Не постоји универзални образац или правило о томе када и које одлуке би требало донети. Све је то крајње индивидуално, а условљено је, пре свега, правилном проценом дететових интересовања и његових стварних потреба, али и активношћу самих родитеља. Наравно, постоје и многи други фактори који утичу на доношење оваквих одлука. Дефинисаћу неколико основних принципа.

Шта рачунар пружа детету¬?
Не бисмо овде коментарисали питање да ли је заиста детету од пет или седам година потребан рачунар, јер је то индивидуални став родитеља. На овом месту само бисмо истакли ризике и опасности које доноси лоша страна интернета, и могућност ефикасног учења и креативног развоја детета уз његове добре стране.

У почетном стадијуму тешко је разграничити рачунар и интернет као два одвојена феномена, а каснији доживљај условљен је њиховом индивидуалном употребом. Стварна жеља за рачунаром код детета је заснована искључиво на његовој радозналости и машти, па на тим пољима родитељи треба и да реагују – у складу са интересовањима детета – не би ли његову машту усмерили ка бројним креативним могућностима интернета и рачунара.

Међутим, уколико код детета не постоји ова врста интересовања, не треба му је ни наметати; времена за савлађивање и обуку биће напретек у старијем узрасту. Куповином рачунара детету обезбеђујемо скупу играчку, бесконачан број насилних игара и могућност комуницирања са непостојећим световима, а правилним усмеравањем његове маште ка широким могућностима које нуди интернет обезбеђујемо му креативне алате за хоби и машину за стицање знања из гомиле енциклопедија и великог броја корисних мултимедија. Према стеченим навикама детету интернет постаје или користан или опасан медиј.

Користи од интернета
У млађем узрасту интернет је за дете потпуно бескористан, с обзиром на то да оно није у стању да појми његов прави смисао и функцију. Већем броју деце овај медиј је чак и досадан, а начин комуницирања на њему - безличан. У случајевима када дете само пронађе некакав - њему доступан - смисао интернета, оно га свакако неће корисно употребити, а најчешће ће то бити само бесмислено «муљање» по сајтовима. Оно што би на интернету могло да привуче дете у млађем узрасту јесу превасходно активне игрице, које су у већини случајева насилне и предвиђене за губљење времена. Све док дете не буде у стању да рационалним путем пронађе истински смисао интернета, овај медиј никако не би требало да му се намеће силом. Фаза учења рада на рачунару определиће га за интернет, те ће оно убрзо постати свесно жеље за његовом креативном употребом. На самом почетку дете треба усмерити на садржаје који би му могли бити интересантни: најбоље на оне који су у вези са хобијем и школом. С обзиром на то да дете у почетку и није свесно многобројних могућности интернета, неће ни имати прилику, а ни потребу да истражује у другим правцима, од којих неки могу бити изразито опасни. Постоји велики број сајтова који имају енциклопедијску форму, а многи од њих садрже и атрактивне енциклопедијске графике, које би највише могле да привуку дете. Практично, говорно подручје не би требало да представља препреку, уз малу помоћ родитеља. Сигуран сам да би овакав вид истраживања интернета и самим родитељима могао да буде интересантан. Највећи ризици глобалне мреже посредно се крију у трагању и бесмисленом "вршљању" по њој. Чет, Ју-тјуб и други сајтови са функцијом слободне размене информација крију замке злонамерника, који и рачунају на наивност и знатижељу деце. И без директног контакта, ови сајтови су препуни текстова и слика који нису примерени дечјем узрасту.

Препознавање промена
У другој целини овог поглавља навео сам неколико основних путева злоупотребе. Сваки од поменутих начина дефинише лако уочљиве промене понашања код детета: потребно је само повремено обратити пажњу на време у којем дете ради на рачунару. Злонамерници путем "порукицања" на друштвеним мрежама, а затим и имејлдописивањем са децом обично договарају састанке, који су неретко у истим временским интервалима, па ће и дете настојати да се у одређеном добу дана, предвиђеном за четовање, повеже на интернет, често због тога прекидајући своје обавезе. Такође, оно ће се у сваком тренутку трудити да избегне причу о сајтовима које посећује, а податке у вези са њиховим садржајима скриваће у свом рачунару. Временом, постајаће све раздражљивије и нервозније, што ће бити сигуран показатељ његове зависности од мреже. Ризични термини су преподневни сати, будући да је већина родитеља тада изван куће. Али могуће је и томе доскочити: родитељи би требало барем да покушају да установе колико времена њихово дете проводи у мрежи када је само код куће. Ако је дете под њеним негативним утицајем, оно ће настојати да од родитеља сакрије информације из више разлога: због страха услед уцене злонамерника, због чувања тајне свог виртуелног вршњака, или зато што једноставно зна да ради нешто што не би требало да ради. При сваком повлачењу ове теме оно ће им на свој, родитељима препознатљив начин, дати до знања да лаже и да нешто крије. У другом случају, дете ће им често причати о свом виртуелном другару који му помаже, излази му у сусрет и томе слично. Ово би требало да буде озбиљан аларм за родитеље: ретко се, али заиста ретко, са друге стране налази његов вршњак. У суштини, деца у млађем узрасту имају потребу за специфичним обликом комуникације, а у њу не спада комуникација Онлине типа. Ако и користе Чет, деца ће га најчешће употребљавати за играње и размену забавних садржаја, али неће имати потребу да помажу било коме и да склапају виртуелна пријатељства, ако она нису форми физичког контакта. С друге стране, дете које ипак има потребу за утехом неопрезно ће пристати на комуникацију и тако постати потенцијална жртва. Код деце у млађем узрасту лакше је уочити и решити проблем. Тежи проблем се јавља код адолесцената који умеју боље да сакрију своје активности на интернету и имају више знања о начинима скривања података на рачунару. Деца у пубертету спремна су да се упусте у најризичније контакте, иако често несвесна стварне опасности која им од њих прети. Родитељима се препоручују строге Чет-контакти потенцијалну опасност од злоупотребе: ту су и сајтови са порнографским материјалом, сајтови различитих секти, виртуелни психолози и томе слично. Бизарни садржаји на интернету у потпуности су доступни и бесплатни за сваког.

Родитељи би требало да се потруде да сазнају с ким се њихово дете дописује и-мејлом, користи ли форуме, друштвене мреже, користи ли више и-мејл програма, итд. Неретко су и најједноставнији показатељи јасан доказ да њихово дете нешто крије. Нарочито би требало да сазнају да ли се оно и лично сусреће са својим Он-лајн другарима. Деца у адолесцентском добу - али и велики број одраслих - склапају интимне везе (физичке, не виртуелне) са онима које су упознали на интернету, а те везе су довољно ризичне и без злонамерника. Познанства и бракови склопљени преко интернета данас су све бројнији, а поменути начини комуникације отварају врата многобројним ризицима.

Ваше дете не може стопостотно сачувати ниједан софтвер
Родитељ - најбоља одбрана!

Родитељи би требало да схвате да опасност од интернета вреба у сваком тренутку и на сваком месту, широм света. На подручју тзв. домаће мреже - земље бивше Југославије и околне земље из подручја - у великој мери су активне секте и групе за трговину децом које нуде добре сезонске послове и зараде, могућност успеха и томе слично.
Ваше дете не може стопостотно сачувати ниједан софтвер: родитељи су једина одбрамбена мера у борби против Онлине напада на децу. У наредним текстовима описаћемо начине превенције и заштите деце од погубних последица коришћења интернета, као и методе провере и контроле његове употребе.

Српска сајбер герила (5)

Закаснели развој интернета током деведесетих година у Србији успорио је и напредак лоших утицаја али то је данас превазиђена информација. У развијеним "дигиталним" културама (у којој се и Србија налази), злоупотреба интернета ухватила је маха у свим гранама друштвених интереса, тако да се ми, практично, можемо водити њиховим искуствима и предвиђати утицаје глобалне мреже на нашу средину у блиској будућности

Пубертетлије на удару
Последњих неколико година, техничка унапређења интернет конекције и пад цена опреме значајно су утицали на све масовнију употребу рачунара у свим структурама друштва. Тако је глобална мрежа данас доступна деци од најранијег детињства. интернет свуда, па и у Србији, најнегативније утиче на адолесценте, док су млађа деца још увек поштеђена његовог директног, а потенцијално погубног утицаја. Деца у млађем узрасту ипак су више склона рачунарским игрицама, којима је у овом раду посвећена посебна целина.

На тзв. домаћем интернету влада неколико опасних делатности које могу бити погубне за малолетну децу:
• дистрибуција нелегалних медикамената за фитнес и разних врста стимулативних средстава, као и средстава за корекцију изгледа, тежине, прекида трудноће итд.
• секташке и друге организације које покушавају да стекну материјалну корист разним манипулацијама и преварама
• нарко-дилерска мрежа која под лажним идентитетом врши продају наркотика
• трафикинг организације које уз помоћ лажи и уцена врше отмице деце
• илегалне амбуланте за разне врсте нелегалних интервенција, као што су абортуси и препродаја људских органа
С обзиром на примарна интересовања деце, као и на широке могућности негативног утицаја интернета на њих, али и на статистичке податке корисника интернета, лако се може закључити да ова врста герилског пословања и маркетинга може да буде веома уносан посао.

Људи без морала - зашто су баш ове групе најзаступљеније
Медији данас у највећој мери људима намећу стил живота, изглед и начине понашања, а ови свакодневни притисци утичу и на децу, која настоје да се идентификују са понуђеним моделима и шаблонима искривљене стварности. Управо посредством овог фактора могуће је пронаћи пут до детета, које није способно да начини рационалну разлику између доброг и лошег, већ се искључиво поводи сопственим жељама. С друге стране, герилске Он-лајн организације и појединци немају никаква морална ограничења у свом погубном деловању. Новац је једино што је за њих битно, па макар тај новац дошао и од наивног детета, које се најлакше може преварити и које ће последице таквог деловања на себи трајно носити. Без родитељске контроле дете лако може да дође до свих манипулаторских страница, где ће користити све понуђене сервисе или контакте, и тако постати лака мета и жртва насилника.

Дечја наивност - како то изгледа у пракси
Начини деловања ових насилника на децу запањујуће су једноставни. Читав систем ослања се на њихову наивност и недостатак животног искуства. Није потребна висока технологија и скупа опрема како би се створиле Онлине везе, што комплетан проблем чини још компликованијим. Комуникација се одвија углавном преко сајтова са садржајима прилагођеним одређеној циљној групи, при чему се, по правилу, за представљање користи лажни идентитет. У питању су системи класичне преваре, кад је реч о сектама и њиховом деловању, о трговини медикаментима и трафикингу, док се нелегалне клинике и нарко-мафија користе тзв. псеудоним-сајтовима, који опис својих услуга дају у замагљеном контексту, али препознатљивом тражиоцу услуга. На крају се процес завршава и-мејл препискама и личним контактима преко посредника (најчешће некадашњих мета које су упале у круг криминала).

Прецизан број таквих сајтова на овим просторима тешко је одредити, али од оних до сада познатих активно ради неколико њих: мањи број сајтова сатанистичких секти, два екстремно нацистичка сајта, неколико сајтова различитих верских организација - од којих се један део позива на Српску православну цркву - док је број сајтова за дистрибуцију медикамената сваким даном све већи. Такође су познате две клинике које обављају нелегалне интервенције, а обе раде на подручју Београда. У Србији су овакви сајтови регистровани под .com доменима због скривања идентитета, мада је легално регистровано и неколико "домаћих" домена, невладиних организација веома сумњиве делатности .

У последње време тренд који влада међу малолетницима је доступна технологија са мобилног телефона. Претња да ће компромитујући материјал, снимљен најчешће мобилним телефоном, свима бити доступан на интернету, представља шансу да се изнуди новац или друга добит од школског друга. Ту су и сајтови у форми личних дневника - блогови, који се неретко користе за исмевање друга - жртве. Овде нарочито издвајамо друштвене мреже.

Србија, на срећу, још није спремна за велике герилске подухвате због правних ограничења електронске наплате, трансфера новца, услова путовања итд. Временом ће, међутим, и ове баријере бити срушене, као и свуда у свету, чиме ће се и могућности злоупотребе драстично повећати.

Тешко на суд
Поменуте делатности и њихови сајтови јавно су присутни и свеопште познати, као, уосталом, и деловање њихових власника; међутим, недостатак основа за покретање истражног поступка против њих представља велики проблем. Уз то, и сами корисници услуга скривају се под лажним идентитетом, а мало је оних који су спремни да се упусте у компликован правни поступак разоткривања.

Као што је и раније истакнуто, против бескрупулозних герилаца не може да помогне никаква софтверска заштита. На родитељима је да успоставе контролу над својом децом и да се најзад озбиљно запитају шта она то раде свакодневно на интернету. Правовремено упознавање са њиховим Онлине активностима сигуран је пут ка безбедном интернету.
Талентована деца на погрешном путу (6)

Могућности интернета условљене су технолошким и инфраструктурним развојем државе, али и правним нормама које омогућују рад електронских сервиса. Слобода говора и мишљења, анонимност и заштита приватности, услови су који обезбеђују слободу медија, али и инстрименти за квалитетнију злоупотребу и криминал на глобалној мрежи.

За разлику од других масовних медија - ТВ, радио - где је појављивање легитимно и правно, интернет је специфичан по слободи појављивања на њему. С обзиром на то да је интернет појам за низ повезаних мрежа у јавном и приватном власништву, глобална одговорност за садржаје који се на њему налазе - не постоји. Свако физичко и правно лице може да поседује свој делић мреже, да при том остане у потпуној анонимности и да излаже материјал по сопственој жељи, у зависности од закона о медијима у држави у којој је сајт регистрован.

Злочин без доказа
Кад се повежу све поменуте особине глобалне мреже, она се показује као простор одличан за процват криминала: не постоји место злочина, не могу се узети отисци прстију, нема сведока и других материјалних доказа - све се дешава у оптичким кабловима. Али злочин ипак постоји, постоје и жртве и починиоци, као што постоје и бинарни докази.

У правно и економско развијеним земљама, где је електронска комуникација и верификација (електронски потписи ) неспутана, а базе података корисника уредне и ажурне, могућности злоупотребе изузетно су велике. Свакако да су платне картице и рачуни банака најинтересантнији плен виртуелних гусара, који за своје криминалне радње најчешће користе софтверску и електронску технологију. Једнако су у употреби и системи преваре који рачунају искључиво на интелигенцију корисника. Лажни сајтови, плагијати, уперени су ка корисницима који без много размишљања остављају личне податке и бројеве картица и бивају ухваћени у замку. Друге врсте сајтова сугестивно делују, увлачећи посетиоце у разне врсте манипулација. Посебно значајан јесте вид злоупотребе који циља на кориснике који свесно употребљавају понуђене сервисе. То су порнографски сајтови, сајтови са нелегалним артиклима, пиратским материјалима, али и они са много погубнијим садржајима. На хиљадама светских сајтова можете ступити у трговину органима па чак и у трговину још нерођеном децом (врбовање девојака које уз новчану надокнаду врше абортусе и тиме своју нерођену децу продају у сврхе ексепримената за индустрију лекова и козметике), трговину оружјем итд.

Ко чека у "собама"?
На овом месту ограничили бисмо се искључиво на начине злоупотребе који се тичу деце. На тзв. домаћем интернету, већина ових система још увек не делује због ограничења електронске комуникације.

По учесталости коришћења у домаћој мрежи, некада, на првом месту је био Чет, данас су то друштвене мреже. На тим местима неретко се крију педофили и трговци робљем који вребају прилику да заведу жртву, ослањајући се искључиво на њену наивност. Мање опасни су ловци на бројеве платних картица, које деца неопрезно одају, као што дају и информације о породичним одморима и другим активностима, на основу којих се планирају крађе станова и других вредности (аутомобила, канцеларија, итд.). Постоје чак и случајеви где деца намерно одају бројеве картица у замену за проценат – уплаћен на њихове личне рачуне - који им подиже месечни џепарац. Примера ради, закон у неким западним земљама омогућује малолетницима поседовање сопствених платних картица и рачуна у банкама, чиме им се обезбеђују новчани трансфери без контроле родитеља.

На другом месту налазе се сајтови који малолетницима нуде хонораре за еротски и порнографски материјал. Ови сајтови се не баве лажима и заиста дају добар џепарац за материјал који ће се наћи на њима. Цео посао је дигиталан: дете се пријављује путем ВЕБ-а, оставља податке (најчешће лажне), даје број рачуна на који ће хонорар бити уплаћен, прави слике и шаље своје дигиталне фотографије на сајт, а заузврат добија договорену суму новца. На тај начин родитељи уопште нису свесни хонорарног посла свог детета. Може се само претпостављати колика је вероватноћа да дете касније буде увучено у порнографску индустрију.

Појава пирамидалне дистрибуције опијата и медикамената - који се користе у болнички контролисаним условима и спадају у групе дрога, а набављају се углавном пљачком медицинских установа или преко црног тржишта - па чак и регуларних наркотика који се налазе на тржишту (по «мултилевел» принципу) и других нелегалних препарата, обезбеђује висок допринос месечном џепарцу. Чланство на сајту детету омогућује да другарима из окружења препоручи популарне, а нелегалне и штетне медикаменте, средства за фитнес и друга стимулативна средства која се даље поручују путем интернета, и да на тај начин себи обезбеди проценат од продаје и позицију на дилерској пирамиди. Примера има много. Неки власници поменутих сајтова кривично одговарају за своја недела, док на хиљаде других никад не стигну до суда, скривајући се у свеопштој анонимности коју нуди интернет.

Поражавајуће је сазнање по којем је из дана у дан све више случајева у којима су управо деца покретачи криминалних активности на интернету, било да сами организују свој мини-криминал или се свесно увлаче у развијену Онлине крими-индустрију што је директно условљено васпитањем детета и моралним назорима које му родитељи усаде од самог почетка. Превара на интернету једнака је крађи у продавници, а Онлине насиље уопште се не разликује од физичког или психолошког насиља над другом особом у стварном животу. Ипак, самим тим што жртва није видљива, и осећај одговрности се умањује, и страх се неутралише.

Норме понашања данас се све више нарушавају, па се и границе могућности померају све даље, пре свега захваљујући слободама модерног друштва. На интернету је ова ситуација нарочито видна и уочљива. Кад су деца у питању, решење проблема садржи се у родитељском одговорном приступу деци и њиховим техничким уређајима уз помоћ софтверских «полицајаца».

Из примера развијених земаља можемо много научити и тако предвидети развој злоупотребе на домаћем интернету у будућности. Злоупотребе ће бити све веће како се могућности интернета буду све више прилагођавале свакодневном животу. Овај тренд нико не може спречити нити успорити, осим прецизних и ажурних државних апарата. Ипак, одговорност свакако не би требало препуштати другима: сваки родитељ је сам одговоран за своје дете, за његово понашање и ризике у које се упушта. Сви примери, наиме, говоре да су жртве напада својом вољом доспеле у опасне ситуације и од себе, свесно или несвесно, начиниле потенцијалну мету. Питање је само колико је ова мета спремна да приђе нападачу. Уколико постоји безбедна дистанца, и интернет постаје потпуно безопасан медиј, те служи својој правој намени.

Немоћни софтвер
Искуства запада такође су показала у којој мери је технологија данас способна да заштити појединца или опрему на којој он ради. Статистички подаци упозоравају на чињеницу по којој су софтверска решења само блага и недовољна баријера, будући да системи у целини зависе од упорности, искуства и знања злонамерника. У случајевима превара, софтвери немају баш никакву моћ, јер је реч о комуникацији између нападача и жртве, а њу може да контролише једино живо биће, жртви блиска особа, а у слућају жртве-детета - родитељ.

Статистике такође показују да су у последње време управо малолетници све чешћи починиоци сајбер превара, упада у рачунарске мреже, отимања података, итд. Практично, то су талентована деца која су се нашла на кривом путу, деца са високим техничким знањем, које би се дало употребити у много корисније сврхе. На жалост, због оваквих делатности многи од њих завршавају у поправним домовима, а други опет доспевају у различите моћне корпорације, које њихово знање искоришћавају за развој сопствених система.

Можемо се само надати да ће нас поменута западна искуства навести да начинимо неколико корака унапред и да, колико је год могуће, успоримо негативне теденције глобалне мреже.

Без одговорности у виртуелном свету (7)

Отуђење и дехуманизација неприметно стварају нови неприродни однос међу људима. Све мање морамо трошити време на разумевање саговорника, штедећи себично своје време можемо послати хладну системску поруку "yес" или "но" или је чак аутоматски генерисати програмирајући систем преко којег комуницирамо.

Циљ данашње комуникације је брзо преношење и скоро тренутна испорука порука без обзира на удаљеност саговорника. Поруке које се преносе су све краће, сажетије, без "непотребних" емоција, без сувишних елемената. У намери за повећањем брзине одговора можемо користити и аутоматске сервисе који ће пошиљаоцу сами одговорити хладно "Yes", "Ok" или смајлијем. Такви начини "разговора" постепено негативно утичу на социјализацију људи без обзира на старост и навике.

Отуђење и дехуманизација неприметно стварају нови неприродни однос међу људима. Све мање морамо трошити време на разумевање саговорника, штедећи себично своје време можемо послати хладну системску поруку "yес" или "но" или је чак аутоматски генерисати програмирајући систем преко којег комуницирамо.

Ћаскање са непознатим
Физичко удаљавање од саговорника ствара недостатак емоција и асоцијалност. Временски се тотално губи осећај за потребе особе са којима комуницирамо и они за нас постају продужени део рачунара. Једна од карактеристика форума и Чет сервиса је да никада лично не упознамо људе са којима свакодневно комуницирамо. Ово важи за сталне конзументе Он-лајн дружења. Тиме не само да се деформише емоција према интернет познаницима већ се и смањује потреба за личним контактом и природним дружењем. Већина овисника Чет сервиса свакодневно проводи сате у дружењу са (не)знанцима и потпуно им је непотребан лични контакт што због мањка времена што због засићености са интернет пријатељима. Статистички податак изведен из личних виђења говори да "Четери" дневно проведу 4-5 сати у комуникацији. Теме су углавном везане за изласке, спорт и друге видове забаве.


Како се дететове емоције сналазе у овом Е-свету
Наведене карактеристике код детета стварају неколико проблема:
• губитак емоција према саговорнику
• индетификација са својим "ник" именом у стварном животу
• деформација односа у стварном животу

Уколико недостаје видљива емоција саговорника (израз лица, гестикулација...), за већину су осећања саговорника потпуно непозната. Паралелно са тим, Чет саговорник је неко кога дете не познаје и велика је вероватноћа да га никада неће ни упознати. Зато дете "има" право да се игра са њим, да га провоцира а често и вређа. Зна да уколико дође до конфликта увек може да се искључи и прође без последица. Како се саговорник осећа није битно, а дете је испунило свој хир. Такав бахат однос брзо преноси и на своју околину или се са друге стране повлачи у свој интернет круг људи. Комуникација са "живим" бићем може донети непријатности, одговорност... док опција "disconnect" чини многа "добра". Закључак: уколико дете-овисник не постане агресивно према околини, повућиће се у вируелни свет.

Недостатак одговорности
Када говоримо о повлачењу, морам нагласити да то често нису никаква посебна депресивна стања. Деца само делимично изгубе контакт са стварношћу. Друже се, комуницирају али и маштају једва чекајући да се повежу на Чет или заиграју игрицу и уроне у свој замишљени, савршени свет. Оваква стања нису препознатљива на први поглед али се промене примете мало бољим погледом на понашање и навике.

Недостатак одговорности према делима се односе и на СМС и друге сервисе где дете не може да види последице свог дела. Пролази некажњено уживајући у пакостима.

Касније већ према осветничким потребама, дете се ослобађа страха и почиње чинити и друга (не)дела. Често је то отворено вређање другог детета из окружења и даље у смеру интересовања. Слободно се ова карактеристика може упоредити са малом крађом из маминог новчаника, па из самопослуге а даље све више и више док последице не буду велике. Као што се из овог примера прави лопов тако се од детета без контроле на интернету прави емотивно хендикепирана особа која је бахата и агресивна према окружењу у супротном, потпуно повучена у свој виртуелни свет.

Анонимност као заклон
Анонимност је основа свих превара на интернету. "Невидљивост" нас чини моћним, "дозвољене" су нам активности које не би смели чинити под правим индетитетом, неких би се стидели а за неке би и кривично одговарали, а ту се налазе адреналински изазови. Машти не мора бити краја. Свако може да буде јунак, да утиче и контролише ситуације, да се осећа моћно.

Дете се у оваквом свету учи да бахатости које чини пролазе некажњено, навикава се на могућности повређивања других људи, сада може да има своје тајне и свој тајни свет у ком је друга особа.

На интернету свако може бити шта жели. Замислите ко сте, какве имате особине и креирате такав он-лине профил. Креирање профила по жељи нам отвара врата контактима (према девојкама-момцима), представљању лажних докумената за запошљавање, изигравање ликова из маште. Даље није потребно наводити шта све можете учинити путем интернета уколико особа са друге стране има довољно поверења у вас.

Деца су склона (а и одрасли које спомињемо као предаторе у овим текстовима) кереирању двојне личности. Често се те особине преносе у стварни живот тако да машта и уигравање у улогу даје за резултат искривљене односе са околином. Дефинишу се потпуно погрешни ставови о животним ситуацијама, односима,... дете се лагано уводи у свет бруталности и себичности. Говорим о деци која су окупирана паралелним световима на интернету. На срећу, потребно је прећи одређени пут до тога али - почиње се од малих ствари.

Игре блама
Међу тинејџерима на западу су популарне игре јавног блама кроз које испољавају свој вишак унутрашњег адреналина. Поента је у томе да деца на И-мејл адресе шаљу увредљиве поруке или провокативне слике покушавајући да комуницирају са непознатом особом како би је испровоцирали и компромитовали (и у Србији смо сведоци таквих рекламних порука типа: "Здраво шећеру, сећаш се оног лета.... твоја..."). Јачи адреналински шок се постиже BЕБ камерама када се деца и сликају у провокативним активностима пред анонимном интернет публиком и тиме испољавају неку врсту слободе одстрањујући моралне баријере. У једном излагању Ники Витон, представник за штампу компаније Мајкрософт каже: "Сваке недеље добијамо информације о најмање две нове неслане шале које путују интернетом. Обично их праве особе које немају паметнија посла. Често су то тинејџери који се досађују. Пре десет година висили су по телефонским говорницама и вређали непознате људе. Сада имају на располагању много ширу публику."

Поново се у закључку враћам на родитеље који морају бити уз дете и његове активности. Морају му објаснити да је одговорност за поступке увек присутна као и последице за обе стране без обзира дали саговорника виде или не.
Зависност од виртуелног (8)

Зависност модерног друштва је неприметна и подмукла појава, званично је проглашена и болешћу, лечи се у посебним установама и огроман број корисника интернета се већ налази у некој фази зависности. Неким од нас је технологија везала руке и ограничила природне људске способности само зато што смо се препустили опсесији. Суштина проблема је бег од стварности.

Бинарни опијат оставља исте ефекте на психу детета као алкохол или дрога и ствара овисност. Упоредо ова деца су у великом ризику од злоупотребе, а породица ће ако не на време касније осетити огромне последице.

Утицај на социјализацију
Ова болест дигиталног доба се развила деведесетих година, мало се о њој зна и прича а веома је распрострањена. Реч је о овисности од рачунара. Статистички око 10% корисника рачунара се могу сврстати у лакше или теже виртуелне наркомане што је велики проценат. Још више поражава чињеница да је велики број деце од најмлађег доба "заражено" овом појавом. Овај психолошки ефекат оставља велике последице у каснијем добу јер директно утиче на социјализацију и у породици и ван ње.

Московски терапеутски центар "породица" се са психологом Др. Александром Казаевом неколико година бави истраживањем и праћењем ове појаве. Њихова запажања озбиљно скрећу пажњу на проблем. Решење је наизглед једноставно и поново ће пажња родитеља бити у центру успеха.


Ефекат медија у детињству
Прихватање лажних светова почиње рано, од телевизора. Док све изгледа невино, дете се лепи за смешне, шарене садржаје, искључује машту, не подстиче мозак, интересовања и губи своју личност у наметнутом сценарију. Ствара погрешне слике о стварности и буквално закржљава и постаје интелектуално хендукепирано. Живећи са телевизором, прихвата само понуђено, неуме да креира свој став и постаје медиокритет и робот. Такво дете је лако увући у секте и криминал. Навикнуто је да не размишља него да прихвата понуђено. Звучи стравично-јесте.

Други корак-рачунар
Данас је сасвим у реду да дете поседује свој рачунар. У мору игрица радо ће одабрати пар десетина и играти их са другарима. Нове игре су дизајниране да се сатима играју, развијају се стратегије које треба да униште и истребе противника. У хладним зимским данима "лепо" је сести уз рачунар и маштати сатима о ратничким успесима. Нека деца просечно 4 до 5 сати дневно проведу играјући игрице.

Том приликом мозак све више окупира виртуелни свет, док иде у школу, руча, леже да спава - размишља о следећем победничком кораку. Та борба ће у стварности бити велики пораз - у већини ни деца ни родитељи тога никада неће бити свесни. Мисли им све више функционишу попут електронских кола.

Сећа ли се неко старе игре "тетрис". Много нас је играло слагалицу - колико се њих жалило да им се пред очима склапају делићи ван свесне контроле, док ходају улицом или када оду на спавање. Данашњи светови игара су много опаснији. Споменућу пример једног одраслог човека који је након ове ситуације избрисао игрицу са рачунара.

Пример једне одрасле особе:
-Играјући стратешку војничку игру месецима је повлачио потезе, како направи добар корак сними статус. Након пораза има могућност да игру настави од предходно снимљене победе. Тако све до тренутка када је паркирао ауто пролазећи тик уз други размишљајући, уколико очеше ауто, ресетоваће се и започети паркирање поново!!!??? -Након овога је побацао цедеове са играма.
Виртуелна реалност се меша у стварни живот у неочекиваним моментима. Важно је знати да нико није имун на то, видећете данас много одраслих који играју игрице, и који су овисници модерних "занимација" који ће своје време предати компјутерским програмима.

На децу делују погубно остављајући још низ других ефеката на психу.

Трећи корак-интернет
Улазак на глобалну мрежу овиснику ће пружити нове могућности. Сада може играти игрице са целим светом, може се укључити на конфеенције о спорту, изласцима, може посећивати сајтове организација које ће му нудити музику, слике, зараду или живот у вечности.

У интернет свету постоји проблем који родитељи занемарују, дете је у контакту са милионима странаца који нешто објашњавају, позивају, гарантују... Такође је само по себи мета хиљада злонамерних организација и појединаца. То је као да сте дете оставили на улици у непознатом граду са масом непознатих људи - да ли бисте то учинили? Уколико не контролишете интернет, детету то чините свакодневно, а вероватно га још и подстичете.

Јасно је колико све може бити опасно ако препустимо да се ствари саме дешавају, феномен детета-овисника овај ризик вишестуко повећава.

Сам у кући
Свакодневница многих малишана, цитирам једну учитељицу је: "Много је лакше купити Пи-си и уплатити интернет него се бавити чедом, водити га на тренинг, у посету, парк. Док дете бежи у виртуелну стварност, у кући влада мир. Све изгледа невино и безопасно."

Виртуелна стварност је форма психолошке зависности и, као свака друга зависност, она разара личност. Под њеним утицајем дете губи слободу воље и њиме је лако манипулисати. Такву децу лако је увући у разне секте, банде и потчинити туђем утицају. Та зависност погађа одређене типове деце а болест захтева лечење.

У САД преко 2000 деце служи казну доживотног затвора без права на помиловање за злочине када су били млађи од 18 година. Истраживање и извештај су направиле организације Хјуман Рајтс и Амнести интернешенел.

У Пекингу је започето са лечењем групе младих људи, углавном тинејџера, од нове болести - зависности од компјутера и интернета. Сва деца укључена у овај програм напустила су школу због провођења више времена у игрању компјутерских игара или ћаскању на интернету, по речима директора клинике Др Тан Рена. Деца пате од депресије, нервозе, страха и безвољности за односе са другим људима али и панике и агресије. Међу проблемима које имају су несаница и подрхтавање руку.

Уколико упоређујемо стварни живот где дете чека школа, домаћи задаци, спремање собе и виртуалне реалности где има слободу, узбудљиве догађаје, контролу ситуације јасно је шта ће дете одабрати. У одабраном избору ће имати свет у коме не би издржао пар минута да може да постане стварност. У виртуелним световима влада освета, крволочна истребљења, сцене и бића из хорор филмова али играч је јунак који их побеђује, јунак који се навикава да ресетом и само неограниченим моћима решава ствари. А онда се деси стварност, обавезе, нема моћног оружја и све мора сам урадити.

Тада постаје неспособан, депресиван и поново бежи у свет виртуелне реалности и свет наказа. Након тога прођу године детињства проживљене са монструмима и насиљем.

Закључак овом тексту није потребан. Родитељи који желе свом детету овакво детињство нека му дају виртуелну слободу или нека сами родитељи пробају оно кроз шта дете пролази.
Опсесија зависности (9)

"Страст додаје вредност животу, зависност је одузима".

Термин и историја
Термин "Зависност од интернета" је први пут употребљен 1996. године у истраживању психијатра Ивана Голдберга. У свом раду о патолошкој употреби интернета, које је настала већ првих година јавног постојања овог медија, навео је листу симптома у поређењу са зависношћу од алкохола. Покушао је решити дилему која је данас јасна, да ли се у овом случају говори о психолошкој зависности или је само појава као начин коришћења овог медија. Године након његовог рада су показале у пракси да је патолошки поремећај личности изазван прекомерном дозом интернета велики проблем. Често прикривен и непрепознатљив делује полако продубљујући стање овисника.

Убрзо након Ивановог истраживања, идеја да се само укаже на нека запажања је превазишла намену и постала клинички појам. И данас постоје многе недоумице у вези ове појаве. По неким мишљењима, овисност је само варијација поремећаја понашања и тешкоћа контролисања импулса или можда засебан клинички ентитет.

Где год да се сврстава, ова појава има тешке симптоме и последице на саму жртву али и на њену околину. Као и код других овисности, околина - посао, пријатељи и породица су окружење које трпи последице.

Упозорава нас погубна чињеница да је све више деце у некој од фаза овисништва и да су целе генерације угрожене уколико се не стане на пут овом проблему. Генерације деце ће одрастати са овим поремећајем и не знајући за њега и тиме своје али и животе породица подредити овисништву.

Први знаци овисништва су се појавили настанком ТВ игара у Америци и Јапану. Још шездесетих година је Јапан задесила криза недостатка новчића од 100 јена који су били потребни да се одигра Понг или Спејс инвардерс, и данас једна од најпопуларнијих игара. Атари је једноставне видео игре са апарата по клубовима довео пред ТВ екране и направио стихију која је покренула видео индустрију. Тада нико није ни могао претпоставити експанзију популарности видео игара.

Интернет је отворио врата света и пробио географске баријере. Осим тога, унео је још једну могућност, комуникације у реалном времену уз потпуну анонимност. То је деведесетих година у потпуности променило начин обраћања и стварања контактата свих врста, и пословних и приватних. Људи жељни забаве и опуштања су смислили разне начине да пронађу свој облик разговора и саговорника. То је могао бити било ко и било где у свету што је повећало опсесију за причом са незнанцем.

Након тога је дошла генерација малишана који су одрастали уз ТВ, видео, рачунар и интернет и постали овисници практично рођењем и немарношћу родитеља. Гледајући ТВ по неколико сати двено од малих ногу, интересовања су пребацили на рачунарске игрице које за разлику од Атаријевог наивног Понга садрже сугестивне поруке и насилничка понашања. Наредни корак је логично - интернет и Чет и сви други сервиси комуникације и размене фајлова свих врста.

Специфичност појаве
Овисност од рачунара и интернета је релативно млада. Мада су се прве појаве десиле још пре тридесет година, тада нико није ни био су стању да донесе закључак да се ради о типу болести, силовит напредак се догодио средином деведесетих година прошлог века. Интернет и комерцијализација многих његових сервиса као и доступност рачунарске опреме у домаћинствима је допринела развоју ове социолошке појаве. Давно је ТВ донео отуђење од људи али је овај медиј увек био и сматрао се врстом забаве, тако се могла и лакше уочити појава овисности од ТВ програма. Рачунар је оруђе за рад, учење, зараду... Неприметно се увукао у сваку пору живота, а тада се појавио интернет са својим несебичним унапређењима квалитета живота. Све под "тајним" окриљем олакшица, људи су несвесно почели зависити од рачунара правдајући своје вишечасовно седење испред монитора напредком цивилизације. Све ово можда и звучи као нападна филозофија да се лоше окарактерише нешто што има сврху али је чињеница да је многима контакт са рачунаром постао као контакт са живим бићем.

Многи хигијену рачунара, одржавање десктопа, брисање сувишних и непотребних фајлова, бесомучно слагање докумената у логичне целине..., одржавају чешће него своју личну хигијену. Ова појава је постала толико агресивна да многи не дозвољавају приступ рачунару свом равноправном члану породице сматрајући уређај као свог љубимца или лични сеф тајни. Данас у породицама свако има свој строго одвојен приступ подацима, Е-мејл налог и шифроване приступе разним фоледерима скривајући садржаје од најближих. Често су многи спремни и посвађати се уколико је неко померио иконицу на рачунару, променио позадинску слику или инсталирао свој програм. Рачунарско лудило дефинитивно прави разлике међу најближим и себе поставља испред живих бића. Тада родитељи деци купују посебне рачунаре како им не би сметали и кварили њихове, деца ће имати посебне интернет налоге, посебне конекције и сервисе које користе. Ускоро, деца преузимају примат над својим рачунаром љубоморно га чувајући од лоших корисника и "странаца" у кући. Двоје деце би се много пута посвађало јер желе истовремено играти игрице. Уз то, све класичне игре, спортови и дружења нестају у сенци рачунара као и учење и обавезе.

Скривени проблем је у томе што ова овисност није видљива класичним елементима на које смо навикли нпр. код алкохола и других конзумената где се види физичка активност и употреба трошењем неких количина и психичких стања. Интернет овисништво се не примећује јер је скривено у свакодневном животу и животним активностима. Многи родитељи ће на против оправдати вишечасовно седење, уз рад детета су решени и други родитељски проблеми - мир у кући, дете је у својој соби под контролом.

Неприметно се увлачи у животе, а промене деструктивног понашања се примете тек након што је узело маха. Патолошки симптоми су све израженији што је вертуелна реалност ближа овиснику.

Карактеристика ове овисности је да годинама лагано и неприметно мења личност. Што се касније примети тиме је већи јаз између личности и реалног живота, а након тога почињу видљиви и озбиљни проблеми. Ово овисништво је тумор модерног доба. Лакше се лечи уколико напредује брзо јер тада није учврстило корене у окружењу овисника, а најлакше се заобилази уколико се проблем назире на почетку.

Данас је скоро свако пето дете које користи рачунар у вишегодишњој вези овисништва и уколико се на време констатује безболно се може спречити ширење.

Србија је такође легло деце - овисника. Играонице су пуне деце свих узраста, тинејџери вршљају интернетом по Чет и порнографским сајтовима док родитељи само посматрају. Октобра 2007. године смо били сведоце затварања интернет локације са педофилским садржајем чији је власник 29. годишњак из Младеновца.

Статистичи, уколико се код нас експанзија овисништва настави овим темпом, до 2010. године ће свако друго дете које користи рачунар имати овај проблем.

Данас нас многе установе упозоравају на проблем, а ситуација је лако решива само је потребно да родитељи схвате са чим се сусрећу током одрастања детета и његовог васпитања и након тога да направе пар једноставних корака који ће решити проблем.
Фазе овисништва (10)

Психолошки гледано, постоји феномен успеха који охрабрује и ствара овисност. Дете учи корисне ствари, постиже резултате а награде - повратне информације о успеху су тренутне. То храни и подстиче и тражи још. Слично се дешава са храном, у кризама неки људи посежу за фрижидером јер храна може готово тренутно створити осећај задовољства. Та врста "тешења" или задовољства води у поремећај и болест.

Проблем овисништва је неприметно деловање на самом почетку. Родитељи ретко знају шта дете у ствари ради на рачунару и за шта употребљава интернет. Играње игрица или бесмислено "Четовање" није сврха рачунара. Друга страна родитеља успешно контролише понашање детета те га усмерава. Правилно, али све док је у одређеној дози конзумирања и не прерасте у дететову опсесију.

Психолошки гледано, постоји феномен успеха који охрабрује и ствара овисност. Дете учи корисне ствари, постиже резултате а награде - повратне информације о успеху су тренутне. То храни и подстиче и тражи још. Слично се дешава са храном, у кризама неки људи посежу за фрижидером јер храна може готово тренутно створити осећај задовољства. Та врста "тешења" или задовољства води у поремећај и болест.

Путеви овисника су лоши или посути цвећем - оба пута воде ка истом, зависности од интернета и рачунара. Превагнути се може једино разумном количином овог конзумента.

Годинама је постојао проблем да се тачно дефинишу разлози који воде овом понашању. Протекле су године док велики узорак овисника није указао на правилности које се понављају.

Шта је тако снажно?
Интернет нуди неколико основних елемената за стварање овисништва.
• Анонимност
Утиче на слободу понашања, руши принципе културе и морала и даје утисак слободе. Анонимност значи да нема препознатљивог контакта и идентификације, тиме нема стида, страха, треме као у реалном контакту. Нема ни последица услед лошег понашања. Радити нешто што се не сме ствара ниво адреналина (у буквалном смислу) који "подиже".
• Припадност
Могућност припадања неком окружењу или групи, бити са лакоћом прихваћен без нарочитог труда и поштовања других је начин да се неки осећају сигурније. Ствара се утисак пријатељства и даје осећај реалног окружења људи. Код већине је довољно да су само конектовани на интернет и да добију "дозу" припадности.
• Слобода
Путовати интернетом, бити на Гоогле-у и истраживати све те светске информације је као да летите бескрајем потпуно слободно. Данас чак имамо и термин Гоогловање. Неки овисници су у стању да сатима "чачкају" Гугл истражујући интернет. Осећај је повећан уз невидљивост која окружује. Кретати се, бити свуда, имати осећај присутности, а остати сктивен је посебан осећај овисника.

Овисник је стално у потрази за тим адреналинским шоком и само је питање на који начин ће активирати тело да дође у то стање.

Степени понашања и западања у кризе
Почетак је безболан и зависи од тога где су родитељи направили пропуст. Нечији почеци овисности датирају од најмлађег доба и "тупог" гледања ТВ-а, реклама, цртаних филмова и свега и свачега што може утолити време. Деца се без грешке примају на ТВ програме и то је прави пут уколико желите свом детету обезбедити штедњу можданих активности. У неким случајевима су почеци у куповини рачунара, деца треба да се описмене, данас је неписменост окарактерисана знањем рада на рачунару а не познавањем матерњег језика. Будући инжењери би се требало од малих ногу сродити са високотехнолошким принципима. Претходне реченице су препричана мишљења родитеља деце од две до шест година.

Присност са виртуелним се гради од малих ногу, чак су родитељи свесрдно у томе помогли.

Дете овисник ће своје сате детињства провести у "напретку" и "хватању" будућности али кроз емотивну ампутацију свега што је било у малој глави. Како рачунар све више постаје нешто што "слуша" и извршава жеље теко се рађа самопоуздање и жеља за даљим успехом а смањује жеља за било чим другим.

Уколико тада пробате дете одвојити од омиљеног апарата постаће љуто и агресивно, осећаће се празно, безвољно и неће знати како другачије да потроши време. Друге активности нису довољно импресивне и не анимирају као рачунарско шаренило могућности где је само машта ограничење, а и ње има све мање захваљујући особини рачунара да уско усмерава развој интелигенције.

Следећи корак ће бити зависност о интернета, И-мејл или Чет ћаскања уз стално проверавање сандучета и пристигле поште неби ли се нешто пропустило. Лако ће се приметити како расте потреба за интернетом. Пробајте сада провирити у Ин-бокс детета, неће проћи без последица и свађе. Уколико се и следећи пут усудите да приђете рачунару, спречиће Вас гомила шифри и скривених фолдера.

Критеријуми поремећаја
Интернет зависност је психо-физички поремећај који диктира одређена понашања и промене у личности. Промене су утицајне на цело окружење овисника и не морају зависити од дуготрајности већ је интезитет условљен количином задовољених критеријума.

Постоји критична маса која покреће лавину, дотле болест може постојати али се не мора манифестовати великим променама. Чињеница је да постоје појединци који су по 18 часова на интернету и користе га за све животне ситуације задовољавајући своје опсесије. Ово немилосрдно трошење времена и живота несвесно је усмерено на личну попуну нормалних животних токова. Овисник удовољава сопственом егу и хибридним импресијама како би пред собом скрио потиснуте страхове или поремећаје у комуникацији са људима често створеним баш захваљујући овисности од интернета.

Неколико основних критеријума је назнака овисности, уколико је задовољено два или више критеријума, особа се налази у озбиљном проблему.

Опсесија
Задовољавање потреба за комуникацијом, слободом или другим пандамима реалног живота. Свака замена животних основних потреба је пут ка овисништву.

Време
Као и наркотик, ово овисништво захтева бесконачну количину времена. Социолошки, а и банално - технички гледано, када Вам нешто свакодневно одузима 5 или 12 сати будног времена а није ситуација реалног живота (посао, учење), већ бег у нешто ван реалних димензија (у то спадају и филмови, гледање ТВ-а, игрице и сл.), губите контак са окружењем и самим собом. У не малом броју случајева су свакодневне дотадашње обавезе редуковане и прилагођене овисничким потребама.

Самоћа
Немилосрдно отимање времена и наравно задовољена потреба за комуникацијом, одвајање од друштвених односа ће допринети и губитку посла, пријатеља и дотадашњих активности и хобија. Овисник није свестан последица јер за своје појмове задовољава све своје потребе виртуелним плагијатима. Прекидање социјалних односа ће довести до губитка самосвести и реалне спознаје окружења. У наставку све води нетрпељивости и смањеној толеранцији према окружењу јер је потребан напор да се одржи комуникација сада превелик и непотребан. У витруелном окружењу је то једноставан процес привлачења сродних интересовања и баналности. У случајевима нужде или непријатности, виртуелни контакти се прекидају без икаквог напора и последица а тиме и без моралних обавеза.

Физичке промене
Асоцијалност и самовиђење стварности ће довести до депресије и незадовољства, а даље до смањене пажње, незаинтересованости и психомоторне агитације. Премор, нервоза и појаве невољних радњи попут типкања прстима, жмиркања и освртања су последице психофизичких последица на овисника. У стварном - реалном окружењу, овисници су несигурни у себе, не осећају се безбедно и угрожени су. Практично су их дочекале нормалне појаве доказивања, сналажљивости, видљиви су и одговарају за поступке, морају да пазе на много ствари које у комуникацији на интернету не постоје. Избрисане су одсуством саговорника и гледања у очи.

Многа деца - корисници рачунара задовољавају један или два критеријума овисности. Тешко је измерити интезитет, његов потенцијал зависи од фактора дететовог окружење, навика, обавеза, интересовања... Критична количина је јединствена за свако дете појединачно али су четири наведена критеријума заједнички за све узрасте.

Родитељска савест ће на време приметити промене и утицати на акцију враћања у реално окружење, тада последице не постоје и то је једини начин да се спречи ова појава овисности код деце.
Генерација зомбија (11)

Овисници о интернету и рачунарима фантазирају. Рачунар је моћни медиј, водич у нове димензије - пројекције стварности која је прилагођена жељама овисника.

Овисници креирају у својим мислима виђење себе, у главном другачије од онога што јесу. У Чет собама они су спосони да комуницирају, критикују, нападају неистомишљенике а најчешће добијају недостајући елемент у стварности - самопоуздање.

Ова груба слика овисника представља практично једну двојну личност у високом стадијуму поремећаја, међутим, највећи број овисника изгледа и понаша се потпуно нормално. Као што сам у претходним текстовима поменуо, интернет и рачунар је алат који убрзава токове и скраћује процедуре, скривен иза ових позитивних особина крије привлачност коју неки појединци не могу одбити. Жељни забаве и опуштања од свакодневнице налазе једну мултимедијалну машину која пушта филмове, музику, нуди игрице... Све ово наравно није проблематично док се не пређе критична доза бескорисне употребе. Можемо ово рећи и за било шта друго што нам доноси забаву.

Појам рачунарског овисништва се везује зе особе које превасходно креирају неку врсту привржености са рачунаром као са живим бићем. Друга врста овисништва је везана за сам интернет и комуникацију која буквално испуњава фантазије и пружа могућност да корисник креира своју фантазију у било ком смислу (умишља своје особине, способности или испуњава психо-физичке фантазије). Трећа врста овисништва се показује у бесомучном игрању рачунарских игрица. Овисници о игрицама креирају свој виртуелни лик јунака и окружења.

Овисници су деца и одрасли. Свака група има своје креације стварности које материјализује путем рачунара. Међутим, ове две групе се битно разликују у виду психолошког поремећаја и можемо рећи да су деца овисници мање критична група али лакше повредљива ловина док су одралси овисници личности са поремећеном стварношћу и очекивањима. Одрасли овисници у свом понашању крију проблеме са самим собом, породицом, окружењем... којима не могу изаћи у сусрет. Друга врста одраслих овисника су патолошки проблеми, често поремећене личности и опасност за остатак интернет популације. То су педофили, припадници секта и други злостављачи.

Како постати овисник
У раду на овом материјалу и запажањима које сам прикупљао скоро десет година имао сам прилике видети људе разних годишта, занимања и интересовања који су полако тонули у овисништво потпуно несвесно. Интересантно је, како особе које имају своју професију, обавезе и на моменат мислите да имају изграђену личност упадају у замку откривајући тек тада своје особине које нису биле видљиве.

Деца су група која својом знатижељом и маштањем постају неконтролисани корисници рачунара. Скупа опрема коју им родитељи купе ће омогућити да измаштају своје светове и позиционирају себе тамо где мисле да припадају, тамо где ће добити највише награда кроз херојство и самопоуздање. Деца су по природи својих година склона игри али им рачунар уместо да подстиче, нуди готова решења маште и јунака и буквално сакати могућности зреле маште која развија способности. Виртуелном ампутацијом све више смањује потребу за напредним маштањем и креирањем, а дугогодишњом пасивношћу ума ће изобличити и смањити могућности за сопственом креацијом на минимуме који су довољни само толико да се опстане у окружењу. Тиме су створене генерације деце - шетајућих зомбија неспособних да у реалном окружењу пронађу пут и решења животних ситуација. Како нису способна да одрже своје биће у друштву, кренуће у потрагу за сличним "бићима". Наравно, пронаћиће их на интернету у Чет собама или као партнере у рачунарским игрицама и то ће бити окружење које их привлачи и разуме. То су деца која су потпуно асоцијална, налазе се у друштву али немају разумевања за друге, не умеју да размишљају свесно, склона су сугестијама, имају лошу вербалну комуникацију, речник и велико нестрпљење које ствара нервозу и бес. Практично, не припадају здравом окружењу и нису способна да развију контакт осим са самим собом.

Сусрећући се са оваквом децом (узраста 8 до 15 година), и пратећи њихово одрастање у људе са завршеним факултетима могао сам приметити видно повлачење у своје окружење интернета. Невероватно је колико енергије ослобађају приликом приступа интернету и колико се мења личност из једне, могу слободно рећи емотивно тупе особе до усхићене и пуне идеја када се нађу у познатом Чет окружењу.

Одрасли, овисници о интернету или рачунарским играма се могу ставити у групу патолошки незрелих особа неизрађених личности. Период такве врсте игре је везан за детињство и развој у том узрасту. Одрастао човек неће имати потребу да игра игрицу сатима и да развија стратегије маштајући о својим подухватима. То је проблем незрелих личности. Коментар се такође односи и на интернет. Одраслом човеку ће рачунар бити алат или информативно средство. У малој дози средство за разоноду (ту спада и играње игрица) али у нормалној конзумној количини. У већини случајева, за одрасле је то начин бежања од проблема и обавеза. 1997. године је жена са Флориде (извор у додатку) на суду изгубила старатељство над своје двоје деце зато што је превише времена проводила на интернету. Ово је први случај да је термин "интернет зависност" употребљен у циљу изрицања пресуде. Код одраслих, овисност са много већим последицама подстиче поремећај пажње и социјалних односа који води у инфантилност. Колико има проблематичних особа на самој граници овисности можемо утврдити кратким освртом на окружење усмеравајући се на само пар фактора (манична употреба интернета, вишечасовно играње ПлаyСтатион-а и других конзола, немоћ да се нешто учини без рачунара...).

Патолошки болесне особе су посебна група за коју и није битно што су овисници од интернета када погледамо у коју сврху га користе. Они су нашли начин да дођу до својих циљних група и даноноћним ловом по Цхат собама и Маил порукама траже жртве за испуњавање својих поремећених опсесија. Ти људи су болесно упорни у жељи да испуне своје опсесије и невероватно истрајни у намерама. Ловиће своје жртве ради сексуалног искоришћавања или других врста уживања до граница када би свако изгубио вољу. Припадници ове групе су или клинички случајеви или криминалци. Ту се такође налазе секте и друге агресивне организације чији су ОнЛине модератори или вође потпуни ментални болесници.

Хоћу да напоменем, што се могло видети из наведених примера, да су овисници на изглед, потпуно свесне и обичне особе. Имају друштво, изласке, посао али и велики недостатак способности понашања у реалном окружењу што се примети тек бољим погледом на целокупну личност. Ту се крије више пута помињана замка "невидљивости" опсесије. Данас се рачунар користи на послу, у кући и многим животним приликама јер скраћује време или побољшава квалитет рада и многи ће рећи да су у групи која се само помаже опремом.
Четири приче (12)

Приче су приказане у не промењеној форми. Ради анонимности, изоставио сам имена која се спомињу у оригиналним текстовима. Надимци су оригинални. У циљу аутентичности, поједине речи и изрази су у оригиналном издању и без промена правописа и других карактеристика текста.

Прва прича
Моја зависност и није била толико везана за интернет колико за рачунар, али претпостављам да је то слично.
У фебруару ове године сам се доселио у Београд јер сам прошао прву годину више електротехничке школе. Узео сам стан са другаром у Раковици; малу гарсоњеру у подруму са одвојеним улазом.
Био сам јако срећан, јер је човек купио одличну машину за то време и знао сам да ћемо испробати најновије игре. Нисам ни приметио када сам полако почео све мање да излазим, виђам са људима, а све више да проводим за рачунаром. Прво је био Unreal Tournament па све боље и боље: No One Lives Forever, Deus Ex.
После неког времена сам прекинуо и са предавањима, а на крају уопште нисам излазио из тог малог и мрачног подрума; рачунар је био мој свет. Сваког трећег викенда сам одлазио кући и једног дана у возу, приметио сам код себе страх од људи.
Не могу да дефинишем ког облика је био страх, нисам их се плашио. То је била нека непријатност која се ширила телом, из неког разлога, људе нисам смео да погледам у очи, као да сам нешто скривио.
У то време сам почео да конзумирам и траву, која ми је стварно донела неке одличне ствари, али је толико појачала параноју да сам се озбиљно забринуо.
Видео сам да ми је лоше, али са виртуелним фантазијама нисам прекидао. Девојка са којом сам био више од 3 године била је све даља и даља, неки свет који ме не занима. Секс је такође престао да ме занима.
На крају сам отишао из Београда. Иако сам престао са свим, веома сам се споро извлачио из свега тога. У међувремену сам купио свој рачунар али на њега нисам инсталирао ни једну игру.
Од свега тога је прошло више од 6 месеци, а последице осећам још помало. Овај случај важи за мене. Не кажем да ће се вама исто десити ако радите потпуно исте ствари.
Поента целе приче је МЕРА. Али мислим да сте то схватили већ сами…

Друга прича
Почећу од „Кулина Бана“, како неки кажу. Од малих ногу сам се занимао за нове технологије, технику, науку… У основној школи ме је углавном занимало машинство, аутомобили и мотористика. Али како сам кренуо у гимназију, све више су ме занимали рачунари, програмирање и све везано за ове области. У трећој години гимназије (1996) добијам први рачунар и тада почиње моје посвећивање само њему. Нагло сам попустио у школи. Но, некако сам успео да се изборим и крај гимназије завршим са најбољим успехом за све 4 године. 1998, цркава ми контролер за тастатуру на плочи и због тога одлучујем да мењам целу конфигурацију. Узимам Пентиум и годину дана се посвећујем изучавању Виндовса 98 и чари свих програма који раде под овим ОС-ом. 1999. за своју крсну славу (св. Никола) повезујем се на свог првог провидера (Божић из Панчева) и за само 2 дана трошим 20 сати. Ту почиње део мог живота у коме сам компјутерски скроз заглибио. Све што сам видео и знао у животу су рачунар, wин 98, и гомила програмчића. Иако сам већ и далеко пре тога постао зависник од интернета (то сам постао на факултету 1998.), оно најгоре тек почиње сурфовањем од куће. Почиње преписка путем маила са гомилом људи, читање неwс-а 2x дневно и одговарање на сваки могући пост на који је имало шансе да дам неки коментар, скидање гомиле програма са нет-а (пар стотина МБ).
Моји ближњи и пријатељи су ме критиковали и говорили да идем у погрешном правцу и да престанем са таквим залуђеничким начином живота. Иако сам знао и сам да је тачно то што говоре и био сам свестан тога, као да ме је неки ђаво терао да баш тако радим и живим. Постојале су само 3 битне ствари у мом животу: интернет, интернет и интернет, и евентуално интернет. Много ноћи нисам спавао, висећи на светској глобалној мрежи. Дешавало се да везу са ИСП-ом не прекидам и по 7-10 сати.
Постојале су 2 фазе. Прва, неколико сати на нету, комуницирајући на разне начине са људима и скидајући програме и другог. Када прекинем везу, инсталација тих програма и проучавање. Знајући да све ово није добро што радим и да то не треба да буде најважнија ствар у животу, томе нисам имао снаге да се одупрем. Покушавао сам и нисам успео. Упознао сам много виртуелних људи, који су радили баш исто што и ја. Један од њих је и ex – The X-Fit. По питању нета и рачунара били смо идентични, све запоставили, своје најродјеније и најпрече обавезе. И од једном, њега више нисам ни видео ни чуо. Само се јавио са обавештењем да са том праxом прекида и да се враћа нормалном животу.
Не знам из ког разлога, али то ми је дало снагу да и ја кренем тим путем и да истрајем. Прво сам сачекао да видим шта ће са њим бити. После извесног времена, јавио се као неко сасвим нови. Видео сам да је успео. Тада сам и ја кренуо. Било је тешко одрећи се неких навика и порока које сам упражњавао већ годинама. Али рекао сам „Сад ил’ никад“. План ми је био да више не пратим неwс, јер ми је највише времена одлазило на читање постова и на одговоре. Затим сам смањио сурфовање на најмањи могући минимум. Смањио сам и број људи са којима вршим преписку маилом и учесталост проверавања и писања маила. Једноставно, комплетно сам смањио време проведено испред монитора. Почео сам да се посвећујем својим обавезама које сам запоставио, и у крајњем случају, себи самом. Много сам срећнији, живот ми је доста садржајнији, богатији и испуњенији. Рачунар и интернет од тада користим само у паметне сврхе, да урадим нешто што ми треба или у крајњем случају да зарадим нешто новца.
Овом приликом се и захваљујем The H-Fitu кога више нема. Али баш захваљујући том његовом нестанку, ја сам успео да се вратим у нормалан живот. Искрено желим свим људима, да не морају да се чупају из ситуације у којој сам ја био. Али, уколико се ваћ нађу у њој, морају да скајп снаге да се из ње извуку. Потпуно сам заборавио како је живот леп и колико чари са собом носи. За ових пар година, доста сам изгубио, али још није касно…

Трећа прича
Интернет, можда један од највећих изгубљених и неоткривених светова за појединца, јединку која се први пут сусреће са овим новим открићем…
Па, да ли је то баш тако? Можда и јесте, али је једно сигурно – ако једном постанете завиник, мора доћи дан када ће вам постати јасно да сте превршили сваку границу, и одлучити да дигнете руке од њега. Неко то схвати раније, неко касније, у зависности од мотива који га везују како за виртуелни, тако и за стваран свет око њега.
Мој случај је веома занимљив, али нимало јединствен и посебан. Но, осећам потребу да га изнесем свима који желе да чују.
До јуна 2000. године, рачунар је за мене био средство за учење и рад, помало за забаву, али никако као „опојна дрога“ које ћу се тешко ослободити. Имао сам неку одбојност према интернету, вероватно зато што нисам имао модем. А онда ми је пукло нешто, кврцнуло, и купио сам модем, отворио налог код локалног провајдера и кренуо на прве минуте проведене на интернету.
Почело је тако што сам прво кренуо на неке домаће сајтове и неисплативо Он-лајн брљао по садржајима. Мало сам обраћао пажњу на и-мејл, а онда сам и први пут осетио потребу да нешто доунлоудујем са нета, и то у интернет Експлореру. Вероватно сви ви већ одавно знате да је такво преузимање иоле озбиљнијих датотека смешно, обзиром да ИЕ не подржава прекинути даунлоад и веома је спор за тако нешто. За маил сам користио ОЕ4. А онда сам, након неких месец дана, пронашао нови извор задовољства – њуз!!! У том периоду сам немилосрдно трошио време јер је однос цене сата и моје тадашње плате био такав да око 200 сати месечно није осетно. Али, укапирао сам да време непотребно одлази, бесповратно односећи и тај зарађени новац. У почетку, интернет није био толико важан за мене, а тада сам још увек већи део слободног времена посвећивао породици.
Након четрдесетак дана научио сам неке основе на неwсу и са ОЕ4 прешао на Гравитy за њуз и "TheBat" за и-мејл. Прилагодио сам ове клијенте да дају максимум искоришћености ресурса, зарад ниског утрошка интернет времена. Чисто сурфовање сам довео на минимум. Али, у то време је почела и ламерска жеља за зарадом, те сам се немилосрдно пријављивао на програме за „зараду из фотеље“, а самим тим и на гомиле маилинг листи. Отварао сам бесплатне е-мејл налоге, ни сам им не знам број.
Следећи корак је била идеја о изради личне презентације. Октобра месеца 2000. направио сам прву верзију сајта, поставио је на један од гомиле новорегистрованих бесплатних и тада пронашао бесплатну регистрацију .цом домена. Онда на брзину регистровах два домена. Први сам наменио личној презентацији, која је до дана гашења (након 5 месеци постојања) имала око 1300 посета у тоталу, односно око 950 уникатних посета.
Временом сам се спријатељио са неколицином људи које сам упознао на нету, и онда је почела немилосрдна километарска преписка. Не могу да кажем да је било узалуд, доста смо се поучили и научили једни друге. Неwс је такође попримио значајно место у мом животу, и свакодневно сам своје време заробио у следећу шему:
1. Ујутру, пре одласка на посао, устајао бих (некада и у 4 сата), палио рачунар, качио се на нет, скидао маил и неwс, у међувремену нешто доwнлоадовао, мало сурфовао, и читао преузете постове, те око 7 сати на брзину гасио рачунар и трчао на посао.
2. За време паузе (9:30 до 10:00) долазио бих до куће, поново укључивао рачунар, одговарао на пошту и неwс поруке које су ме интересовале, качио се на нет, слао те постове и преузимао нове. Након тога, брзо назад на посао.
3. По доласку са посла (14:30) палио бих поново рачунар, одговарао на маил и неwс, у 15 часова се качио на нет и слао новоодговорене постове, те преузимао нове, уплоадовао садржај на сајт, бавио се „зарадом из фотеље“, сурфовао… Око 17 часова бих се скидао са нета и настављао даље са радом – припремањем нових садржаја за сајтове (у међувремену се лична презентација поделила на личну и ундергроунд стану). Трудио сам се да их максимално одржавам.
4. Кад би се приближавао 21 час, поново бих прегледао пошту и "њуз", одговарао, качио се на нет, слао/преузимао, сурфовао, и тако до после поноћи.

Дакле, овакав немилосрдан режим „Интерент мазохизма“ трајао је неких пет до шест месеци.
Временом сам схватио, сам од себе, да као што је интернет ушао у мој живот, тако мора и да изађе. Пред крај марта 2001. године одлучио сам да се повучем са мреже, и сав свој рад оставим у прошлости, окренем се стварном животу и људима у стварном, материјалном и опипљивом свету око мене.
Тако сам 3. априла написао циркуларно опроштајно писмо пријатељима са којима сам се до тог тренутка „немилосрдно“ дописивао, и у том подужем писму рекао о чему се ради и шта сам одлучио. Наиме, задао сам себи циљ, да оне четири тачке у којима се вртело моје време током протеклих пола године, сведем на свега једну тачку која би гласила отприлике овако:
Када завршим са свим породичним обавезама и задовољствима у току дана, ако имам времена и нисам уморан, око 21 час сешћу за рачунар, укључити га, одиграти неку игру, нешто написати, недељно преузети пошту која је пристигла (отприлике петком и уторком), погледати шта се пише, одговорити ако и када стигнем, и послати те одговоре следећег пута када будем преузимао нову пошту.
Наравно, све ово би се могло расподелити на седам дана у недељи, тако да би укупно дневно време проведено поред рачунара износило нешто мало више од сат времена.
Али, ништа није тако једноставно напустити. Првих неколико дана припреме за тотално одустајање од интернета били су праћени класичним кризним периодом било које болести зависности. Могао бих слободно упоредити интернет кризу са кризом пасионираног пушача или наркомана који после дугогодишњег порока одједном одлучи да снагом своје воље, без узимања неких лекова, остави тај порок иза себе. Дакле, највећи проблем је био тај што је рачунар ту, у просторији у којој се налазим свакодневно, па је утолико и било теже прихватити првобитну замисао. Признајем, није ми било нидочега тих првих неколико дана. Сама помисао да не смем да упалим рачунар како бих изгурао до циља, стварала је у мени мржњу према свему око мене, али сам ту вештачку мржњу успео да спутам и претворим у колико-толико људски однос са породицом.
Након првих пет дана, долазак са посла није изискивао укључивање рачунара, пауза за доручак није изискивала долазак до рачунара и качење на нет, поподневни сати су били испуњени породицом а рачунар је био „Out Off Order!“. По истеку првих тринаест дана (16. априла), обавестио сам пријатеље да сам погасио све бесплатне И-мејл налоге, „уништио“ личну презентацију, погасио све до тада отворене бесплатне хостове, и оставио све старо иза себе…
Ако желите и ви да се ослободите интернета а не знате како, односно нисте смели или имали кога да питате до сада, посаветоваћу вас само у једној ствари – будите упорни, постигните максималну самоконтролу, поставите себи циљ и док га не достигнете немојте одустајати. Не дозволите да вас било шта на том путу сломи и одвуче од намере. Једноставно, будите упорни и истрајни. Само тако ће сваки ваш циљ бити достигнут. Али, немојте желети немогуће јер снови су, ипак, нешто друго, будите реални у својим жељама и циљевима!
~ The H-Fit (2001)
П.С. За своје излечење највише се захваљујем Лији, човеку који нема појма да сам напустио нет јер сам отишао у време када је његов рачунар био мртав, али се сада чујемо и дописујемо „ручно“ – папирном поштом, и рекох му да мене више тамо нема.

Четврта прича
Драги моји манијаци, не можете ни да замислите шта је све у стању интернет да направи од човека и то за само 2-3 месеца. Ја ћу у овом тексу остати анониман, али се надам да ће оваквих случајева као што је мој, бити све мање и мање, и да ће се деца мало опаметити и спустити лопту на земљу. ИНТЕРНЕТ ЈЕ НАЈВЕЋИ ПОРОК!!! Гори је и од дроге, и од алкохолизма и од било какве друге зависности. То је зависност број 1! Мој пример:
Ја сам дневно проводио 2-3 сата на интернету од по 5-6 конекција дневно, ради провере маил-а или скидања неwс-а. То ми је ушло у навику, и сваким даном сам бивао све увежбанији, док ми једанпут није пао систем (агггррр, Wиндоwс 95), и онда сам почео први пут да схватам неке ствари. Ја сам једва издржао 2 дана без интернета. Толико ми је било потребно да поправим компјутер. И, хтео сам да цркем од муке зато што нисам могао да проверим маил.
У то време сам дневно примао око 20-ак порука, од којих су 30% биле разне маилинг листе (чисто губљење времена и новца), док је остатак инбоxа био попуњен личним порукама. За та два дана схватио сам да сам постао нешто што нисам ни сањао да постоји – постао сам прави зависник од интернета који као да није могао 2 сата паузе да направи а да се за то време бар једанпут не накачи на нет и провери маил.
Приметио сам да сам посао слабо комуникативан у људском окружењу, да сам био нон-стоп између 4 зида и да сам запостављао своје пријатеље и породицу. Интернет ми је било ново презиме, нови живот!
Сваки пут када бих упалио компјутер, обавезно бих се окачио на нет, иначе не бих знао шта да радим са њим. Једноставно, постао сам веома неодговоран и нервозан човек. Чешће сам улазио у сукобе са другима, чешће сам се нервирао за неке глупе ствари. А ја то нисам уочавао сво време. Врло често ми се дешавало да се окачим на нет, покренем броwсер и укуцам www. и станем! Нисам знао шта да радим, који сајт да посетим, било је само важно да сам на интернету. Другови су ме често подругљиво питали: „Шта има ново на нету?“. После тога је обавезно долазио смех који сам ја полако почињао да презирем.
Најтеже је рећи сам себи ДОСТА! Када стигнете овако далеко колико сам ја био, да дневно седите пред компјутером минимум 6 сати а од тога сте најмање 2 сата на интернету, ви сте дубоко загазили. Ја вам препоручујем методу коју сам ја извршио и делотворна је.
Узмите кабал од модема до телефона и дајте га неком на чување. Ако издржите првих 7 дана, ви сте 80% излечени. Или ако сте баш отишли далеко, а хтели би мало авантуре, у Финској постоји прва рехабилитациона болница за нет манијаке па се видимо неком другом приликом.
Трговина децом путем интернета (13)

Трафикинг постоји од увек. Данас је трговина људима преко интернета еволуирала првенстено у смислу тражења жртве па тако трговци жртве траже у деци и њиховој наивности али мета су и одрасли. Понуде за добар посао, курсеве у страним земљама су могуће замке трговаца робљем. Са друге стране, интернет служи као добар каталог увијен у хуманитарне организације, размене студената и дечије вртиће.

Трговина људима је уносан Он-лајн посао. Људски ресурси обезбеђују се најчешће ради проституције, а затим и за активности секташких организација. На трећем месту је трговина децом у циљу њиховог удомљавања у богатим породицама у којима нема деце и које уз помоћ веће количине новца могу да легализују цео поступак. Посебна грана ове врсте онлине-трговине односи се на продају још нерођене деце, у коју су активно укључене труднице са нежељеном трудноћом или жене незадовољавајућег социјалног статуса. У Индији и Вијетнаму, на пример, постоји известан број породица које се издржавају на овај начин. У Србији, такође, постоје породице у којима мајке рађају децу и продају их још као нерођене бебе.

Уз мало труда, претрагом по Гуглу могуће је пронаћи огласе, па и читаве каталошке сајтове који нуде децу на продају, категоришући их по раси, узрасту, полу и према разним другим критеријумима. На тај начин може се изабрати одређени "артикл" и уговорити његов трансфер за мање од 48 сати. Процедура самог транспорта ипак траје нешто дуже, у складу са околностима и законом, тј. заобиласком законских ограничења. У сваком случају, једно дете у просеку кошта од две хиљаде до милион евра, с тим што цена зависи од више различитих фактора.

Малолетници су на интернету изложени посебном удару. Скоро 50% младих на Чет-сервисима добијају понуде за лично упознавање, забаву и посао. У претходним текстовима било је речи о погубном, а снажном утицају који на њих врше организације у којима делују стратешки четери за врбовање деце, односно, истакнуто је да то не чине само патолошки настројени појединци (види текст: "Мрачна страна напретка"). Очекујући добар посао преко лета, малолетници најчешће завршавају као жртве трафикинга или неког другог облика криминала. Отета и транспортована у неку од законски проблематичних држава - доскора, то су биле земље бившег СССР-а, затим Албанија, Италија или Кина - ова деца наредних неколико година провешће као жртве проституције, а неретко ће у том положају и завршити свој живот. Један део њих, пак, обрешће се у уносном послу порнографске индустрије. Са овом децом поступа се, при том, као са неживим бићима: годинама одржавана у полу-дрогираном стању, она су наркотицима сасвим онемогућена у супротстављању насиљу које се над њима врши. Када испуне свој радни и профитабилни век, она постају беживотна, истрошена роба на улици, а неретко и умиру од прекомерне количине дроге или других болести. Све су популарнији случајеви да се на крају жртвују због продаје органа.

У складу са својим циљевима, и секте имају сличне методе присиле: у деци се најпре изазива страх, а затим се он на разне начине, најчешће претњама - њима лично или њиховим породицама – константно одржава и увећава (види текст: "Секте на интернету"). Софистициранијим методама жртвама се "испира" ум, па један део њих на крају и добровољно остаје привржен својим "спаситељима".

Уколико је неко заинтересован за куповину детета у циљу његовог удомљавања, он ће на Гуглу користити кључне речи попут "Safe children", "Happy family", "For you childrens" итд. На тај начин биће у прилици да пронађе мноштво сајтова који ће му уступити своје каталоге понуде, разуме се, на дискретан начин. Ни на једном од ових сајтова није могуће прочитати конкретну синтагму "продајемо децу". Они су на интернету представљени најчешће као вртићи, дечји албуми слика, организације за бригу о деци итд. Уз мало труда, међутим, лако се може открити да се на овим местима, у ствари, продају деца. Комуникација се ту одвија на крајње пажљив и опрезан начин: потенцијални купац вишеструко се тестира у циљу провере његовог идентитета, а ради заштите организације која деци пружа "помоћ". Заједничка особина ових сајтова у томе је што су скоро сви они регистровани у Кини, Индији или некој другој азијској земљи, где су закони о деловањима на интернету флексибилни или не постоје.

Жртвована деца
Деца којом се тргује у већини случајева отета су од родитеља класичним методама насиља, или се ради о бебама које спадају у посебну групу "робе" која се добровољно продаје и купује. Интернет се у овим случајевима користи за контакте са потенцијалним купцима. У супротном правцу, интернет служи као мамац за децу која ће бити преварена, одведена ради запошљавања или заведена на друге начине. У 99% случајева у питању је завера над дететом, проузрокована и лошим надзором родитеља. Деца-жртве не морају бити из проблематичних породица, како се најчешће верује; једноставно, то су наивна бића која због свог неискуства лако упадају у замке интернета и тако постају најпогодније тле за најразличитије злоупотребе.

По својој нељудскости, посебно специфичан облик трафикинга јесте трговина још нерођеном или тек рођеном децом. У овај тип трговине неретко су умешане и саме мајке, али главну реч у таквим пројектима води лекарско особље клиника са слабим безбедносним протоколима. Овај облик трговине децом има неколико праваца, али им је свима заједничко - осим крајње моралне бруталности – то што се сви послови за њега везани обављају на интернету, и то у двосмерном виду (организација-купац), на који начин се ствара прилично уносно онлине-тржиште децом. Овде спада, пре свега, трговина бебама, у којој учествују мајке које продају своју тек рођену децу. Бебе се одмах након порођаја одвајају од мајке и иду у руке купца. Ова деца потичу из нежељене трудноће или трудноће планиране искључиво ради зараде и због унапред уговорених износа. У исти облик трговине сврстава се и продаја беба које су на превару отете од родитеља и пријављене као мртворођена деца. Трговина фетусима, трећи вид препродаје деце - која потичу, као и у претходна два случаја, из нежељене или трудноће планиране ради намерног абортуса и продаје фетуса - може се сматрати чином равним убиству због зараде. Фетуси се користе у најразличитије сврхе, али превасходно за разна научна и козметичка тестирања. Трговина стем-ћелијама такође се сматра уносним послом: у њему учествују велике медицинске установе, али и извесни појединци који посао организују, односно служе као посредници који спајају контакте. На интернету је могуће пронаћи огласе у којима се нуде или траже нерођене бебе у сврху научних радова. Ови огласи мајкама могу обезбедити две до три хиљаде долара за дете. Све то више не представља неку нарочиту тајну и до оваквих огласа данас је веома лако доћи.

Нећу се овде бавити разлозима због којих се рођене или нерођене бебе жртвују. Ове запањујуће чињенице могу да се пронађу управо на интернету, у досијеима или научним радовима који својим садржајем никог не могу оставити равнодушним. Према БиБиСи-ју, у Украјини је само током 2003. године на овај начин жртвовано неколико стотина беба.

Тинејџерима прети највећа опасност од трговине људима, будући да они спадају у најугроженију групу корисника на интернету, због тога што су неискусни и наивни, зато што користе Цхат и друге сервисе комуникације, и при том имају тенденцију да буду побуњенички настројени. Такав став и окружење чини од њих погодно тле за све врсте онлине-злоупотреба. Послови преко интернета, али и било какво одвајање деце од родитеља без детаљне провере и акредитација, представљају ризик чије су размере незамисливе. Како пронаћи прави кредибилитет школовања и запошљавања у иностранству, проблем је целог друштва и док се то не реши званичним и законским методама, родитељи би требало да буду прва рука у одбрани своје деце.
Трговина органима (14)

Данас је медицинска индустија једна од најјачих трговачких грана на интернету, где су сваком доступне не само листе лекова, него и све постојеће клинике, као и специјалисти свих врста. Друга, тамнија страна ове индустрије бави се трговином нелегалних медикамената, у форми фитнес препарата и стимуланса. Посебну линију медицинске мафије чине трговци људским органима.

Снага новца нема граница. Моћ, односно немоћ коју људи осећају због новца, подстиче их на невероватне подухвате које чине да би себи удовољили, или, у другом смислу, да би некако преживели. Данашња цивилизацијска култура ставља на вагу са новцем сва хумана и морална начела над оним другим. Моћ новца поставља се изнад и насупрот најважније човекове потребе - здравља. Како за здрављем постоји непресушна потреба, логично је да је створено и тржиште, са свим релевантним трговачким принципима, на којем је не само здравље, него и људски живот у целини добио своју цену.

Интернет је последњих година претворен у велику пијацу. На тој пијаци, на којој се нуди разнолика роба, своју шансу су нашли сви, и продавци и купци. Данас је медицинска индустија једна од најјачих трговачких грана на интернету, где су сваком доступне не само листе лекова, него и све постојеће клинике, као и специјалисти свих врста. Друга, тамнија страна ове индустрије бави се трговином нелегалних медикамената, у форми фитнес препарата и стимуланса. Посебну линију медицинске мафије чине трговци људским органима.

Тржиште
Трговина органима је одавно развијена и чврсто организована. До купаца се долази релативно лако, а до давалаца на разне начине. С обзиром на то да је интернет медиј који пружа преко потребну комуникацију по целом свету, данас је овим путем у многоме олакшана трговина у целини, па и трговина органима. Уколико се има у виду чињеница да се данас интервенције различитих трансплантација раде релативно слободно у само пар земаља света (једна од најпопуларнијих је Индија), а да се донатори по повољним ценама могу наћи, на пример, у Вијетнаму - где постоје читаве сеоске заједнице које се баве препродајом органа – није тешко закључити колика је предност коју интернет пружа у овој области.

Статистички гледано, једна особа донаторством може побољшати здравље и квалитет живота чак 75 људи. Данас се пресађују готово сви органи: бубрези, срце, јетра, рожњаче, кости, кожа итд. У случајевима парних органа, постоји берза донатора који својевољно пристају да их дају за новац, док се други органи узимају са умрлих.

Уколико неко одлучи да потражи бубрег на интернету, на подручју бивше Југославије, наћи ће огласе донатора бубрега који коштају од пет до тридесет хиљада евра. Трансплантацију ће, међутим, морати да обави у Индији, или на неки други начин, а продавце ће пронаћи у Загребу, Скопљу, Београду, Нишу и другим градовима некадашње Југославије (види у текст: "Тражимо бубрег").

Донатори
Ако се изузме насиље као један од начина да се дође до органа, донатори су најчешће добровољци који потичу из сиромашних земаља, као што су Румунија, Молдавија, Индија, латиноамеричке земље итд., док су Камбоџа и Вијетнам државе са највећом процентом добровољних давалаца органа. Ратови и сиромаштво представљају погодно тле за трговину органима, а основни мотив давалаца је новац. Већина њих продаће бубрег за две хиљаде евра, иако тај орган на тржишту кошта много више. На интернет-тржишу у понуди су и органи који се могу користити и након смрти донатора, као на пример рожњача, кости итд. Трансплантирају се и јетра, тетиве, срчани залисци, кожа, док се низ других ткива, као, на пример, хипофиза, користе у медицини у циљу научних испитивања. Људско тело може да вреди милионе евра. Преко интернета могуће је пронаћи дилере са колекцијом донатора који чекају прилику да зараде нешто новца на овај начин, потпуно свесни могућности инвалидитета и осталих ризика који га прате.

На сајтовима који посредују у усвајању деце често се могу видети банери који позивају у помоћ, а иза којих, у ствари, стоји црно тржиште органа. Примера ради, 1998. године разбијена је једна организација у Мексику која се бавила трговином дечјим органима. Иницијални контакти одвијали су се преко њиховог сајта за међународну размену. У трговини органима учествују, такође, и сајтови за проналажење посла, као и они који посредују у упознавању.

Правац трговине увек се креће од сиромашних ка богатима, а зараду међу собом дели низ посредника.

Купци
Процена каже да се на сваких шеснаест минута на листу чекања органа дода ново име, и да на сваких тринаест минута једна особа умре чекајући орган. Тржиште је огромно, а на туђој невољи највише се зарађује. Спремност да за трансплантацију да и по неколико десетина хиљада евра нема свако, па купци, углавном, припадају вишој средњој и високој друштвеној класи. Уколико је неко спреман да плати велику суму, бубрег може да добије у року од 48 часова, а преко интернета ће му трансплатација бити заказана у некој од азијских земаља, као, на пример, у Индији, где ће бити извршена и достава органа донатора.

Један од индикативних примера за ово о чему се говори јесте случај овдашњег дечака кога су родитељи ради трансплантације бубрега одвели у Индију. Уз бубрег је, међутим, стигао и ХИВ-вирус. По повратку у Србију, дечаку је пресађени орган пукао и дете је умрло.

Нимало није ретка појава да се на тржишту продају инфицирани органи, а саме трансплатације обављају се често само уз најосновнија тестирања органа и ткива. Основа оваквог посла је новац, а не хуманост.

1999. године на сајту И-беј продата су два бубрега, с тим што је понуда за један достигла чак 5.700.000 долара, а продавци су били дилери са Флориде. Кад постоји овакво тржиште, није изненађујуће ни постојање организованог криминала у којем се не преза ни од највећих бруталности.

Интернет
Интернет је омогућио изузетно једноставну трговину органима. Донатори су такође пронашли начин да у своју корист употребе интернет. Као и код трафикинга (види текст: "Трговина децом преко интернета"), и овде постоји небројено много метода које се користе да би се дошло до давалаца. Током 2000. године стало се на пут међународној организацији која иза себе има на десетине отмица и убистава ради продаје органа. Ова организација донаторе је врбовала на сајтовима за запошљавање у иностранству, а људи жељни добро плаћеног посла постајали су на тај начин жртве криминала.

Подсетићу овде на висок степен ризика, као и на огроман утицај који поједини сајтови врше на тинејџере својим понудама за склапање познанстава, путовања и других видова забаве.

Где је Србија
Продајем бубрег за 50.000 еура. Понуде на и-мејл м**d5@h**mail.com
Продајем бубрег Арх+. година 46.Здрав. Информације на број тел*** email shin*****ndis@****
http://oglasnik.adsoglasi.com
Имам 21 годину и продајем бубрег. Здрав и антиалкохоличар. Понуде САМО na email kidn***1@g**il.com
http://www.market.ba
Бубрег продајем,спортиста,непусац,антиалкохоличар,23 године, крвна група О рхд+(позитивна).....Тел. ... ИД Огласа: 14958; Наслов Огласа: Продајем бубрег ...
oglasnik.adsoglasi.com/14958-prodajembubreg

Ово су само неки од примера понуде органа на интернету. Овакви огласи, којих има на десетине хиљада, свакодневно се могу видети на мрежи. Што се тиче наше земље, тренутно стање у овој области још увек је једносмерно, то јест креће се углавном у правцу куповине. Има на стотине огласа на којима се продају парни органи (најчешће бубрези), али наше интернет-тржиште усмерено је превасходно ка куповини, а мање ка донаторству. Ови послови најлакше се закључују и обављају у Индији, где трансплантација кошта око 20.000 евра, или у Пакистану, где она стаје 12.000 евра. Интернет омогућује контакт и преговоре, а посао затим обично бива склопљен на лицу места. У Србији вероватно нема илегалних трансплатација, захваљујући процедурама тестирања ткива и строгом здравственом систему на овом пољу. Интернет ипак и људима из Србије омогућује да продају органе у иностранству или да их тамо купе, док ризик овакве препродаје сносе искључиво сами даваоци и примаоци.

У нашој земљи највећи проблем представљају тзв. сајтови-мамци који лако могу да изманипулишу и децу и родитеље, обезбеђујући им разноразне курсеве и размене. Ове организације на интернету на први поглед делују савршено озбиљно, али без вишеструких провера њиховог кредибилитета нико не би смео лакомислено да поверује у оно што оне обећавају и нуде. Србија се све више отвара ка оваквим системима и у будућности ће, засигурно, бити потребно много више опреза од стране корисника.

Жртве трафикинга (15)

Протокол спровођења ове врсте трговине креће се од намамљивања потенцијалне жртве на интернету, преко њеног трансфера, који се врши на више начина, затим пријема, односно држања жртве у неком од у ту сврху предвиђених простора, при чему се примењује сила или се жртва задржава претњама, одузимањем личних исправа, давањем или примањем новца у циљу експлоатације, затим различитим злоупотребама овлашћења, поверења и односа зависности услед тешког материјалног положаја жртве, односно психолошком тортуром која, између осталог, подразумева и одржавање жртве у одређеној заблуди.

Трговина људима може се поделити на неколико сегмената или поступака, уколико се посматра кроз начине њеног спровођења, почев од самог намамљивања жртве до њеног искоришћавања на крају. На овом месту таксативно су наведени узроци и последице трафикинга, у намери да се што концизније и сликовитије представи овај уносни посао.

Протокол спровођења ове врсте трговине креће се од намамљивања потенцијалне жртве на интернету, преко њеног трансфера, који се врши на више начина, затим пријема, односно држања жртве у неком од у ту сврху предвиђених простора, при чему се примењује сила или се жртва задржава претњама, одузимањем личних исправа, давањем или примањем новца у циљу експлоатације, затим различитим злоупотребама овлашћења, поверења и односа зависности услед тешког материјалног положаја жртве, односно психолошком тортуром која, између осталог, подразумева и одржавање жртве у одређеној заблуди.

Други вид трафикинга тиче се посредовања, односно учествовања у обезбеђивању илегалног уласка у другу земљу особама које су са тим сагласне, и то са циљем остваривања директне или индиректне материјалне користи, али без намере њиховог експлоатисања.

Трговина женама и проституција
Трговина женама одликује се ропским односом, односно потпуним одсуством слободе одлучивања и кретања код жртве. Жена којом се тргује власништво је особе која ју је купила и не може својевољно да престане да се бави проституцијом, односно да напусти свог власника. Проституција у класичном смислу подразумева могућност располагања сопственим телом и зарадом која се од њега убире, али и слободу кретања и одлучивања код оног ко се овим послом бави, док код трафикинга све то једноставно не постоји: зараду од проституције узима власник купљене жртве, а она је његов роб све дотле док он не одлучи другачије.

Жртве трафикинга могу бити како жене које су из ових или оних разлога приморане да се баве проституцијом, тако и жене које су најпре својевољно започеле да се баве проституцијом, али су касније увучене у ланац трговине људима, те тако доспеле у ропски однос према својим власницима.

Међутим, треба напоменути да нису само жене жртве трафикинга, него су то и деца, па и одрасли мушкарци-имигранти, као и “домаћи” странци мушког и женског пола. Ово се нарочито односи на нашу земљу, која је после ратова крајем прошлог века постала земља транзита, привремене дестинације и жариште трговине људима различитог порекла и разнолике националне припадности.

Трговина одраслим лицима
Кад су у питању жене, овај вид трговине врши се превасходно у циљу сексуалне експлоатације, затим у циљу експлоатације јефтине радне снаге, склапања брака (mail order brides) итд. Већину жена-жртава трафикинга у Србији чине Молдавке, Румунке и Украјинке.
Што се тиче мушкараца, они се у већини случајева препродају у сврху експлоатације јефтине радне снаге, али и у циљу проституције, мада ређе, а затим и ради трансплатације парних органа.

Трговина децом (до 18 година)
Децом се тргује ради сексуалне експлоатације, експлоатације рада, вршења кривичних дела, просјачења, продаје дроге и других облика асоцијалног понашања. Осим тога, тргује се и још нерођеном или тек рођеном децом ради усвајања и удомљавања, а деца се препродају такође и ради њиховог учешћа у оружаним сукобима и порнографској индустрији, у сврху продаје органа, па чак и ради склапања брака.

Процес трговине људима
Постоје три јасно раздвојене фазе у процесу трафикинга: прва фаза подразумева врбовање жртве, друга се односи на њен транспорт, односно трансфер и продају, док трећи корак обухвата најразличитије облике експлоатације. Виктимизација се, при том, развија од самог почетка и може такође да има различите облике.

Намамљивање жртве први је корак који се предузима у процесу трговине људима, а подразумева најразличитије облике врбовања, од којих су најзаступљеније понуде за легалан посао – обично праћене преварама у вези са природом посла, условима рада и платом – затим понуде за спортски ангажман, брачне понуде и слично. У ову категорију спадају и киднаповање, сексуално насиље, принуда на проституцију и стигматизација, стварање зависности од дроге или алкохола, лажни позиви или аранжмани за пут у иностранство, курсеви страних језика, регрутовање за пружање услуга у оквиру домаће проституције и пословне пратње, усвајање деце, али и организовање избора за мис, па и окупљање фолклорних друштава и томе слично.

Облици експлоатације, који припадају трећој и завршној фази трафикинга, подразумевају психичко, физичко и сексуално насиље, принуду на бављење проституцијом, одржавање страха од полицијског хапшења код жртве, противправно лишавање или ограничавање њене слободе, смишљено довођење жртве у зависност од дроге или алкохола, нередовно плаћање, односно плаћање мање од уговореног износа или потпуно одсуство плаћања жртве за њен рад, радни дан у трајању дужем од 12 сати, то јест живот и рад у веома лошим условима, стварање дужничког ропства, продаја и препродаја људи, одузимање личних докумената од њих итд.

Ризичној групи деце у случају трафикинга припадају, пре свега, деца ромске националности, деца без родитељског старања, деца смештена у васпитне установе отвореног типа и она која су изашла из таквих установа, деца са посебним потребама и са поремећајима у понашању, деца из породица где су поремећени односи, деца-жртве насиља у породици и жртве сексуалног насиља уопште итд.

Микро фактори експлоатације
Фактори експлоатације могу имати три облика. То су фактори гурања, привлачења и фактори који олакшавају сам трафикинг. Фактори гурања обухватају економску, политичку и безбедносну нестабилност у држави, породичне проблеме и насиље у породици, сексуално насиље, родну неједнакост и родне стереотипе. Фактори привлачења јесу, у првом реду, могућност (стварна или фиктивна) запослења у иностранству, затим стварање митова о другим земљама и њиховом благостању и, напослетку, присуство војске и медјународних организација у држави. Фактори који олакшавају трговину људима су разни имиграциони закони у земљама дестинације, политика у вези са радом имиграната и проституцијом, корумпирани службеници и полицајци, државни тужиоци који не сарађују са полицијом и не подносе оптужнице, одсуство или неадекватна заштита жртава итд.

Процене распрострањености трафикинга у свету
120.000 жена сваке године бива трафиковано у земље Европске Уније, углавном преко Балкана (ИОМ)

90% жена – страних држављанки укључених у секс-индустрију на Балкану представљају жртве трговине ради сексуалне експлоатације (УНИЦЕФ, 2002)

Према проценама Међународне организације за миграције, приближно 12% од укупног броја трафикованих особа чине деца

8,4 милиона деце у свету је обухваћено трафикингом, од чега 179 милиона деце ради најтеже, а 111 милиона деце испод 15 година ради најопасније послове (ИЛО, 2003)

Процене распрострањености трафикинга у Србији
Подаци Регионалне канцеларије за прикупљање података (Regional Clearing Point): у периоду 2001-2004. идентификовано је169 страних и 45 домаћих жртава трговине женама у Србији

Истраживање ВДС-а из 2003. године открило преко 1000 жртава трговине људима - 960 жена, 94 деце и око 100 мушкараца - у Србији (Николић-Ристановић, 2004)

Подаци Службе за координацију помоћи жртвама трговине: 2005. године ова Служба је идентификовала 54 жртве, све жене, 33 домаће и 21 странкиња, од чега су 11 биле малолетнице

Закључак
Србију овај талас није заобишао. Веома је битно да сви знамо могуже последице ризичних понашања на интернету.

Утицај у раним дечјим годинама (16)

Порнографија у раним дечијим годинама изазива прогресивно девијантно понашање током целог живота, доказала су разна истраживања.

Данас је порнографија популаризована скоро у свим медијима и свим животним ситуацијама. Можемо рећи да је порнографија неприметно "легализована" и друштвено прихватљива. Медији су је радо прихватили. У односу на ранији период, пораст приказивања садржаја који се могу назвати порнографијом је увећан чак неколико десетина пута. Хтели то или не, слике се појављују та телевизору, на киосцима за новине и не постоји цензура која би овакав материјал склонила од погледа деце.

Ставови једног броја родитеља су такође проблематични. Не само што поједини дозвољавају деци гледање еротских и порнографских сцена, већини је критеријум померен до границе неукуса. Тако да су деца изложена овим сликама јер родитељи сматрају да то не спада у проблематични материјал. Норме су померене до границе штетности најпре по децу.

Интернет је извор порнографије и "друштвено прихватљиве" порнографије. Деци је доступно неколико домаћих сајтова са "прихватљивим" сликама, а у сврху забаве попут галерија слика, аватара за форуме и слично. За девојчице је посебна прича серија сајтова са разним женским цртаним ликовима или луткама које отворено промовишу промисвитетно понашање. Већ у играма намењеним за узраст од 4 - 5 година се појављује сугестија о "женском" погледу на супротни пол, приказује се тренд у начину облачења, понашања, уживања и свакако од мале девојчице прави будућу "спонзорушу".

Родитељи су као проблем јер не умеју или не желе да препознају ове утицаје. Постоји и одређена врста проблема у васпитном систему предђшколких и школских установа. То су појединачни али не тако ретки случајеви када васпитачи или учитељице уче децу о полним разликама које не да нису битне за њихов узраст него су и крајње непожељне. Тиме се дете прерано, а без воље родитеља и на првом месту на штету духовнг здравља детета уводи у свет одраслих. Поједине учитељице у школама позивају децу да имају Е-маил адресе, да праве профиле на Фејсбуку... колико ког родитељ то не желео, дете долази са закључком "...па сви то имају." Тиме се директно повећава ризик од злоупотребе, а родитељски ставови доводе у питање.

Деца као жртве сексуалног злостављања
Тешко је направити правну норму за поменута понашања али се дете у оваквом окружењу може слободно сврстати у угрожену групу, а правно, она су жртве злостављања.

Порнографија у најранијем добу детета прави девијантне ставове, а убрзо и велике проблеме.
Навешћу неколико битних промена:
• Сексуално изражавање без одговорности
• Зависност од порнографских стимуланса
• Проблем са личним идентитетом према супротном полу
• Насилно понашање у друштву

Деца су превасходно имитатори. Посматрајући окружење прихватају стандарде понашања и у почетку их употребљавају према родитељима испитујући границе дозвољеног. Често се у игру детета могу приметити многе девијантне особине и не треба их занемаривати јер се то убрзо преноси на однос са вршњаком и на целокупан однос према окружењу.

Доказано је да изложеност сексуалности у раним годинама подстиче насилно понашање према млађим и слабијим вршњацима. Стимуланси које деца прихватају кроз слике подстичу насиље и озбиљно девијантно понашање пре пубертета, а у пубертету нарочито. Многе студије говоре о томе да су насилне особе, педофили исексуално настране особе биле само изложене порнографији у детињству. Нису била по "класичним" нормама физички злостављани већ су имали јаке стимулансе кроз понашање у породици. Подсетићу да се у поменутој анкети (из претходних текстова), забрињаваћуји број очева деце од 8 година изјаснило како дозвољава, а чак и размењује еротски и порнографски материјал са својим синовима.
Овакво понашање се може ставити у законске норме и сврстати у присиљавање и далеко је од вођења рачуна о здрављу детета.

Излагање порнографији омета развој детета и његовог идентитета
Као што тридесет секунди рекламе може утицати на вољу потреошача тако и конзумирње порнографије утиче на облик личности и ставова.
Фотографије, видео снимци, часописи, игре, интернет и медији приказују дехуманизацију превасходно жена, а данас је ова врста утицаја моћан алат који је тешко котролисати.
Једно тестирање изложености порнографији је донело следеће закључке:
• Развој повећане сексуалне девијације према супротном полу
• Банализовање сцена силовања и не прихватање у облику злочина уопште
• Развој искривљених перцепција о сексуалности
• Не задовољство нормалим сексуалним односима
• Не поштовање партнера

Тестирање је урађено на узорку мушке популације у трајању од шест седмица. За то време су субјекти били изложени порнографским материјалима од стандардних до грубих.

Наша деца одрастају са порнографијом током целог детињства уколико сами не спречимо утицај. Као што сам поменуо, утицаји су на сваком кораку, чак и тамо где их не би очекивали.

Током одређених критичних периода детињства, дете се "програмира" и креира сексуалну оријентацију. У том периоду ум развија везе које ће током живота указивати на оно што га привлачи. Излагање сексуалности у овом периоду ће довести дете у озбиљан проблем и застрањивање.

Закључак
Сексуални идентитет се постепено развија од детињста и током младости. Деца немају природних сексуалних капацитета и ствари су им по природи нејасне и непознате. Информације које добијају од околине их снабдевају и у датом тренутку ће бити искоришћене за сексуални развој. Данас се углавном снабдевају дезинформацијама и то представља огромну претњу по дете. Тако ми је један родитељ - отац осмогодишњег детета рекао да га упућује у сексуалне односе како син не би постао хомосексуалац.

Коментар је сувишан, али ране сексуалне сензације само збуњују дете. Сви рани подстицаји касније условљавају и смањену жељу за нормалним односима, недовољно могућности за нормално узбуђење и лоше понашање кад одрасте.

Обавеза родитеља је да заштити дете и сачува менталну невиност и чистоту детињства што је дуже могуће. Дете неће заостати у развоју ако не схвата приче и понашања из окружења.

Ко нам учи децу (17)

Обиље секташких и порнографских садржаја, подметнутих на тзв. сајтовима за забаву, уметност или духовност, мами децу која трагају за информацијама на интернету. Али осим ових, на интернету претњу за децу представљају и друге организације попут нацистичких, расних и других који деле људе по извесним нехуманим критеријумима.

На пример, многобројни су сајтови против инвалидних, сиромашних и ментално неспособних људи, као и социолошки усмерени сајтови који говоре у прилог опијатима и бахатости, а против родитељства и старих људи. На једном од таквих сајтова деца се уче како да се одупру својим родитељима, односно да се наметну породици као вође, док се на једном другом, сличном сајту, дају савети о томе на колико начина се може мучити мачка, хрчак и други кућни љубимци.

Ко нам учи децу
Децу покушавају за себе да придобију готово све такве организације на интернету. Немогуће је утврдити тачан број оваквих сајтова, ни приближно. Слобода говора и изјашњавања допушта им не само постојање, него и објављивање најразличитијих садржаја на својим страницама. Деца су основна циљна група ка којој се сајтови оваквих организација усмерени. За разлику од сајтова секташких и порнографских организација, сајтови ових група немају за циљ да одвуку дете од куће, већ да управљају његовим начином мишљења усвајањем њихових деструктивних идеја. Слободно се може рећи да већину чланова ових организација чине ментално поремећени људи, са искривљеном визијом о свету који их окружује. Контрола мисли коју они настоје да успоставе код деце ипак није програмибилна као код секти, где су начини контроле много софистициранији. Њихови сајтови су много сировији и на њима се на једноставан и груб начин износе одређене идеје карактеристичне за дотичну групу. Опасност лежи у томе што су деца пријемчива на све, нарочито на нове идеологије, а родитељи се, по правилу, и не труде да сазнају шта читају њихова деца кад су на интернету.

Истражујући такве сајтове на интернету, за мање од пет минута пронашао сам преко претраживача на десетине стрипова у којима се брутално исмева инвалидитет, а инвалиди и стари људи постављени су на маргину друштва и приказани изван свих нормалних критеријума. Улоге у овим стриповима модерно су бруталне, хумор у њима је за једнодневну употребу, а цртежи су намењени, пре свега, тинејџерској групи корисника.

Овакви сајтови баве се, између осталог, и нежељеном трудноћом. Под називима "Сигурна љубав", "5 минута” и слично, дати су садржаји о прекидима трудноће који се обраћају искључиво девојкама, са саветима о најсигурнијем и најбезбеднијем прекиду трудноће, упућујући их и на адресе којима би требало да се обрате. На таквим сајтовима могу се наћи и контакти за помоћ, као и разна саветовалишта, а на некима од њих приказане су и слике фетуса, те дата објашњења о томе како ти фетуси још увек нису жива бића, јер су несвесна свог постојања, и како се абортусом не чини никаква штета. Постоје чак и поједини медицински сајтови на којима се прекид трудноће оправдава превентивом против дегенеративних фетуса.

Не треба у овом смислу занемарити ни сајтове на којима се пропагира нацистичка идеологија. Нацизам је данас електронски веома развијен: његови идеолози поседују сајтове на којима се јасно и квалитетно пласирају идеје на којима је утемељен, а свако ко то жели може постати члан дотичне организације и спојити се са постојећим нацистичким групама које делују на подручју околине. Добро развијена комуникација потпирује нацистичке идеје, а поред текстуалних садржаја, њихови сајтови садрже и музику и видео клипове за размену. У Србији су позната два нацистичка сајта, примерена тинејџерском интелектуалном нивоу, где се отворено говори о малтретирању ромске деце у школама и даје се подршка сваком таквом чину, а често се може прочитати и списак начина на који се ромско дете може малтретирати без последица. Уз ова опсежна упутства, нацистичке идеје често су поткрепљене и врло читљивим текстовима, као и примерима како се то ради у свету. На домаћем интернету, на срећу, тренутно не делује много таквих сајтова, али је таква тенденција ипак у порасту, те је готово сигурно ће их бити све више наредних година. Подсетио бих овде на чињеницу да већини деце језичко окружење не представља баријеру: светски интернет препун је оваквих садржаја, нарочито на енглеском говорном подручју.

Циљ - земље у развоју
Активности трговине органима и трафикинга везане су превасходно за земље у развоју, јер су тим земљама социјални проблеми велики, а убеђивачка политика ефектније делује у нестабилној атмосфери.

Ширење негативних утицаја преко интернета користе и разне групе које имају за циљ стварање нестабилности из било ког разлога. Ту се убрајају многе невладине организације које делују под крилатицом креирања свести развијеног друштва и оне које се, наводно, боре за слободу живљења и одлучивања. Крајем 1999. године био је веома популаран сајт под називом "Демократско светско друштво", који је на српском језику пропагирао стабилизацију светске јединствене нације без историјских назнака и националних обележја. Сајт је упућивао на недостатке националних подела и верских опредељења, изобличавајући све групе са националним и конфесионалним идентитетом. Поред ове “демократски” оријентисане организације, данас постоји, као друга крајност, невладина организација под именом "Рационалистички расизам" која пропагира оштру и бескомпромисну поделу савремених друштава према националности и верској припадности. Ова два примера указују на постојање многих сличних организација које, пре свега, циљају на средњошколце и студенте у Србији, с обзиром на то да су управо деца овог узраста најпријемчивија за некритичко прихватање нових идеја и идеологија.
Игре - склониште од стварности (18)

Игра детету представља најбитнију ствар у животу која га учи способностима, понашању и у опште схватању своје индивидуе, откривању личности и свог порекла, породице и окружења. Дете кроз игру схвата како функционише окружење и како се они понашају према окружењу у одређеним ситуацијама. Социолошки, игра је детету начин да сазри у нормалу одраслу особу. Рачунарске игрице су нешто сасвим супротно од тога, а нека деца дневно проводе по пет и више сати играјући игрице и стварајући од себе виртуелне монструме. Уче се бахатости и бруталности, добијају потпуно супротне информације о начинима понашања.

Видео игре данас доживљавају једну од највећих трансформација од кад постоје. Све је почело са осцилоскопом 1960. године, а пола века касније видео игре постале су друга димензија постојања. Оне данас представљају реалне копије живота: играчи имају свој стварни и други живот у рачунарској игри – виртуелни свет. Успешно симулирајући живот, чак и у реалном времену, оне се играју се против стварних људи – њихових виртуелних ликова – а вероватно не постоји ни једна животна ситуација која није присутна и у видео играма.

Ратови су увек били једна од основних тема видео игара, почев од борби двокрилаца у Првом светском рату до футуристичких борби против надмоћних ванземаљских бића. Ту су, затим, и игре на тему урбаних догађаја, као што је организовање мафије или играње градских сценарија, у којима играч по избору може бити негативац и испробати како је то бити нарко дилер, пљачкаш или позитиван борац против лоших момака. Спорт је посебан правац видео игара. Ликови представљају стварне спортисте са уграђеним особинама играча. Напокон, ту је и Секнд лајф , тродимензионална реалистична имитација живота у реалном времену, где је могуће куповати некретнине, улазити у продавнице светских брендова, посматрати њихове производе, као и много тога другог што се чини у реалном свету.

1950.
Давних 50-их година прошлог века идеја за видео игру тениса реализована је уз помоћ конзоле и два тастера, којима је било могуће управљати лоптицом; касније је конзола прерасла у апарат, помоћу којег се тенис могао играти и у кафићима. Овај апарат имао је уграђена два управљачка сегмента, помоћу којих се могло играти у двоје. Тада се у многима пробудила играчка страст, а тенис је постао групна игра која је развила такмичарски дух и започела еру комерцијалних видео игрица.

У другој половини прошлог века хладни рат подстакао је развој рачунарске технологије. Вештачка интелигенција употребљавала се у сврху безбедности, предвиђања и праћења непријатељских корака. Један амерички електроничар се у доколици сетио да употреби осцилоскоп за испитивање и модификује га у лоптицу која се одбија о зидове. Тако је настала прва рачунарска игра. Тенис је био линија осцилоскопа, која се "паметно" одбијала од друге линије.

1960.
У то време телевизија је ушла у све домове: ТВ програм је 60-их година у Америци, као светски ратни извештач, био презасићен информацијама о кризама, рат у Вјетнаму био је свакодневна тема, а амерички народ постао је презасићен крвопролићима. Као последица тога, поред рок-ен-рола, на ред је дошла и кућна забава – ТВ игрице. Данас већини добро познат АТАРИ направио је највећи пословни потез у историји свог постојања, уз паролу "вечерас немојте гледати ТВ, играјте на њему". Препознавши интересовање публике за овај вид забаве, пар година раније власник АТАРИ-ја наручио је игру – чувену Спејс инвандерс – дизајнирану од исто тако чувеног јапанца Томохиро Нисхикадо-а . Игра је са својом музиком за четири дана подигла адреналин у читавој Америци. Још тада је АТАРИ увидео моћ адреналина и конструисао игру која се убзава са сваким следећим нивоом, подижући адреналин у играчу и терајући га у панику. У игри где је играч вечити губитник лежала је, можда, прва глобална зависност од игрица. Игра је постала хит у локалима, а пошто је пренесена на ТВ-конзолу, добила је скоро 40 милиона копија. Зависност од игрице уселила се у куће и Америка је просто полудела за њом. Ускоро су се појавиле и друге игрице, углавном са ратним, јуначким темама. Мноштво произвођача игрица међусобно се такмичило у настојању да досегне популарност АТАРИ-ја, па се у таквој хиперпродукцији појавило и много досадних игрица са лошом графиком.

1970.
И док се Америка почињала досађивати постојећим видео играма, јапан је тражио један потпуно другачији приступ, настојећи да, за разлику од америчких, претежно мушких игара, у забаву укључи и женски пол. У потрази за шареном и смешном игрицом са симпатичним ликовима, јапанци су створили пљоснатог жутог гладницу, Пакмена. Игра је убрзо постала хит, а играла се такође на апаратима у локалима. Тако је и Јапан добио свој зависнички тренд. Управо је Макмен заслужан за чувену несташицу кованица од 100 јена, које су деца чак и фалсификовала, правећи их од гвожђа сличне тежине и облика. Пакмен је ускоро постао начин живота у Јапану. Пакмен-торбе, привесци, мајице и налепнице стекле су у Јапану 70-их година прошлог века популарност какву данас имају спортске и ТВ звезде.

1980.
Осамдесетих година водећи АТАРИ мења руководство компаније. Велика слава је постојање компаније довела у озбиљно питање: арогантно руководство, које је помислило да је непревазиђено, губи трку не пратећи трендове, па АТАРИ игре убрзо постају досадне и незанимљиве. 1983. године АТАРИ америчком редитељу Стивену Спилбергу плаћа чак 10 милиона долара за лиценцу филмског хита ИТи . Популарност Спилберговог филма није се могла мерити са на брзину склепаном видео игром лоше графике, а купци су доживели велико разочарење АТАРИ-јевим потезом, који је буквално вређао своје фанове нудећи им трећеразредну забаву. Преостала кратка будућност компаније била је заиста тешка за њено руководство, а АТАРИ је забележио најбржи пад компаније у 20. веку. Тржиште је тако у другој половини 80-их година ослобођено једног великог бренда, те су своју шансу добили и други произвођачи, а радње су преплавиле нове игре на апаратима и конзолама.

Пи-Си
Пи-си рачунар је подвукао црту и обликовао сасвим нов концепт и у рачунарским игрицама. Рус Алексеј Пајитнов направио је 1986. године ПиСи верзију Тетриса , једноставну и оригиналну игру која ускоро преузима вођство у свету видео игара. У тадашњем совјетском режиму Пајитнов није добио право на лиценцу, али се, упркос томе, игра ипак увукла у руке корисника преко мале, заразне конзоле. Прави хит је постала игрица на џепној платформи: људи су играли Тетрис у аутобусима и чекаоницама, на послу и у школама. Тетрис је игра која није везана за неку одређену културу и која покреће мозак на један потпуно другачији начин. Психолошки је она уско везана за логику мозга, будући да геометријски принцип размишљања на којем је саздана користи сваки човек на свету у свакодневном животу. Иако Алексеј Пајитнов тек 1996. године добија права на лиценцу, “тетросвет” се већ одавно слаже пред очима играча. О феномену привида “тетросвета” причали су тада сви: његови облици склапали су се у главама и за време сна, и у току вожње аутом или обичне шетње. Тетрис је тако обелоданио сву моћ виртуелног опијата који неконтролисано утиче на стимулансе мозга.

3Д
Године које су уследиле донеле су популарног водоинсталатера, Пајп (Pipe), Дон Кинг-конг, а затим и компликоване стратегије, као што су Стар крафт, Вaр крафт итд. Играма осамдесетих година доминирају све ралистичнији тродимензионални пејсажи. Дум (Doom) је започео нову генерацију реалних игара и тродимензионалног света. По принципу Доома настало је потом на стотине платформских игара које се такмиче у количини убијања моћним оружјем. Осим тога, у игрицама су све присутнији брутални ликови - монструми.

Данас
Видео игре данашњице нису ни налик својим претходницима из прошлог века. Рачунари су технолошки подржали многе чудесне и реалистичне ефекте, а сам концепт игрица данас је окренут интеракцији међу играчима. Идеја тениса од пре 50 година је, чини се, на неко време утихнула, да би се реинкарнирала као доминантна у 21. веку. Игре су раније биле претежно индивидуалне или су стваране за мање групе играча. Данас се велики број играча укључује у игру помоћу интернета, чиме је омогућен и тимски рад и развој стратегија, с тим што је једна група играча противник друге групе. На тај начин, рачунар је елиминисан као вођа, а потези противника смишљени су и потичу од других играча. Овај концепт игара означио је повратак на тенис 50-их година прошлог века, када је настала револуција у игрању конфронтирањем једног играча против другог.
Немогуће је не споменути и ВИ (Wii) конзолу са асортиманом виртуелних палица за разне спортове.
Виртуелни хероји (19)

Мирно послеподне, родитељи уз кафу гледају филм на ТВ-у, док су им деца у близини, јер у својој соби играју игрице у топлом окружењу. Ово је препознатљива слика савремене породице, исто као што је и слика на монитору рачунара у дечјој соби – наказа која покушава да преполови љигаво биће из утробе неке планете – препознатљива и честа.

Данашње игрице су по много чему превазишле старе, претежно моторичко-рефлексне игре, где је циљ био одбити лоптицу од зида. Основне карактеристике данашњих топ-игара јесу њихова дуготрајност (неколико сати играња до коначног истребљења противника), постојање реалног противника, али и деструктивна стратегија игара, поткрепљена што морбиднијом графиком. Компјутерске игрице постале су главни тренд малишана. Окупирани улогама ратника-победника, они се и у стварном свету врло често преображавају у свој "гаме" лик.

Играчка и анти-играчка
Играчке и игре представљају саставни део развоја детета. Играњем се преносе културолошке информације и начини понашања, а дете на тај начин формира своју личност и учи се животу. Игра би требало да буде извор радости, будући да ствара услове за духовни и морални развој детета, омогућујући испољавање његових креативних потенцијала. Игра представља облик сазревања сваког детета, а помоћу играчака формира се начин његовог понашања. Стога је моћ игара и играчака у односу на дете изузетно велика.

Ову моћ могуће је уочити већ на ТВ-у и његовим реалитy-програмима, у којима одрасли људи, а не деца, показују своју готовост да пређу све границе у сопственом разоткривању пред милионском публиком. Исто тако, најновији концепти ТВ игара све више изненађују јавност својом крајњом бруталношћу.

Компјутерске игре за децу одавно су престале да буду креативне. Едукативна игра најпре активира мозак, али убрзо потом постаје статична и незанимљива. У таквим играма нема херојских моћи и адреналинског набоја које пружају ратничке и стратешке игрице.

Зашто деца воле игрице
Деца су врло подложна разбибригама и забави. Такође, имају "вишак" времена и компјутер. Осим тога, имају непрестану потребу да своју креативност испољавају кроз игру. Све су то одговори на питање зашто деца воле видео игрице. Она деца која су од њих зависна, неретко причају о својим виртуелним подвизима и тако маме другу децу на слична искуства. Од малена навикнута на бруталне телевизијске сцене, та деца ће лако прихватити и морбидне слике у игрицама, над којима би већина одраслих остала згрожена. Поред тога, савремене игрице деци пружају директан ривалитет, а самим тим и могућност доказивања својих способности. Онлине игре, које су, иначе, врло деструктивне, играју се против реалног противника, стварајући код играча осећај надмоћи у надметању са другима. Све ово је много истакнутије у играоницама, у којима играч седи непосредно поред свог противника. Победник је онај који се покаже најјачим.

После дужег времена проведеног у игрању игрица, дете најчешће није у стању да нечим другим испуни своје слободно време. Машта му је у тој фази крајње осиромашена, али се порив за играњем појачава све више, што доводи до извесних психичких проблема, који ускоро и споља постају видљиви. Кад нема ни компјутера ни игрица, времена је много, а жеља за игром огромна и несавладива. Дете је тада нервозно и хистерично, што јасно сведочи о његовој зависности од виртуелног.

Данас није реткост видети десетогодишњаке како у седам сати ујутру стоје у реду, чекајући да се отвори играоница. Старија деца, пак, остају у њој најчешће ноћу, мењајући сан за истребљење противника. Млађи ће често добити и батине уколико победе старијег играча, не уступе му место за игру или не дају паре за "мисију".

Свако дејство које дете прими кроз игру, способно је да се реализује и у стварности. На пример, ако дете у игри поступа хумано и милосрдно (што игра својим концептом намеће), онда стиче и образац како то треба чинити у стварности. Ако је дете принуђено да буде агресивно, то ће неизбежно у њему произвести насиље и у некој животној ситуацији. Игра програмира понашање деце.

Средство масовне информације
Игра је обликује животни стил и начине реаговања код деце. Кроз игру дете упознаје себе, учи се стрпљењу, развија машту и вежба моторику, а уз помоћ игре може да испољи и многе своје скривене способности. Данашње комерцијализоване игре, пак, нарушавају све моралне и духовне норме људског бића, нарочито када је то биће још младо и неразвијено, као што су то деца. Девојчице, на пример, имају луткице за шминкање и прављење фрузура, уз гомилу "фенси" додатака који се крећу од мобилног телефона за лутку, до њеног угланцаног љубавног партнера у луксузном џипу. Дечацима је, с друге стране, понуђен велики асортиман трансформера и арсенал-оружја свих величина и могућности. Играчке-монструми најчешће могу да једу једни друге и да се уз крике преображавају у разна бића. Психолошке и социјалне последице деловања таквих играчака на децу не могу се ни замислити. Симболичке представе демонских, нечистих сила чине свет у који дете улази већ са две-три године живота и у којем ће провести наредних десетак година – дакле, време које је најпресудније за његов развој. Такав потенцијал за развој, какав постоји у поменутом добу узраста, више никад се неће јавити у животу. Слике тада упијене заувек се уцртавају у психу детета, подстичући његово негативно понашање у даљем напретку.

Већина људи углавном није свесна шта све произилази из ових игара. Родитељи ни не слуте да ће њихово дете које се непрестано игра касније вероватно постати психолошки нестабилна особа. Бруталне слике крви и лешева на монитору подстичу насилно понашање, а психолошко тровање таквом графиком утиче на цео низ психичких "мини" поремећаја, који заједно и у целини формирају једну ментално померену особу на свим нивоима одлучивања и реаговања, а нарочито у ситуацијама стреса. Кад су у питању физички поремећаји, они су најпре уочљиви на очима зависника, на које утиче хистерична и напорна графика са неприродним бојама и облицима. Сати учествовања у покретима слика на монитору штете очним живцима и слабе очне мишиће за покрет и фокус. Кичма и други делови тела, као што су шаке, мишићи прстију, рамена и врат, такође су на удару. До ових физичких промена долази веома брзо, већ неколико месеци по појави зависности од рачунарских игрица; проблеми се у тој фази још увек могу кориговати сами, али после неколико година играња потребне су и физиотерапеутске вежбе. У овој поодмаклој фази зависности деца постају људске креатуре, и у физичком и у менталном смислу.

Медијске игре
Људски мозак информацију најбоље прихвата уколико му се она пружи у одговарајућем окружењу. Удобност смањује могућност менталног распознавања информација и њихово категоризовање. Зато деца кроз игру најлакше уче. То је несвестан ментални процес. Одраслима се информације намећу путем различитих медијских елемената.
Тржиште и економија на глобалном нивоу данас потенцирају стил живота, како би корпорације своје визије спровеле у дело. Примери великих брендова чије рекламе говоре о ослобађању воље и "узимању ствари у своје руке" део су исте машинерије која делује и кроз играчке и кроз игрице. Већина тих порука своди се на став да је садашњи живот лош, да га је могуће побољшати другим нормама понашања, да је човек у ланцима и да треба чинити да се његова воља спроведе, па чак и по цену рушења моралних норми које спречавају постизање циља. На стотине комјутерских игара концептуално намеће слободу уништења и многе друге слободе у свим доменима живота.

Ставови родитеља по овом питању су разноврсни. Бити за или против игара – то је, по њима, индивидуалан избор. Задовољство играња, додуше, није опасно у контролисаним условима. Избор и цензура игара је обавезна, а време за играње треба свести на разумне вредности. С обзиром на то да деца немају могућност да начине прави избор на овом пољу, ако не добију помоћ од родитеља, она ће изабрати сама, а то се скоро увек показало погрешним када су у питању рачунари и игре.
Рачунарске игре и савремене играчке (20)

Данашње друштво је интерактивно и мултимедијално, па је и досадно и неинтересантно све што од тога одступа. А зашто је тако? Засићеност мултимедијалним садржајима ствара вештачку слику о свету, а људи, све више навикнути на спољашње подстицаје, постају неосетљиви за нормалне видове комуникације.

Играње у развоју детета има битан значај: кроз игру дете усваја моделе понашања, креира своје ставове према околини и учи се да разликује добро од лошег. Детињство сваког детета треба да је проведено у радости, али, пре свега, смислено. Начин на који нека деца одрастају погрешан је, упркос превеликој пажњи и љубави које добијају од родитеља и околине.

У тексту “Зависност од виртуелног” говорио сам о великом утицају телевизије у најранијем добу детета. Мултимедијом су деца заражена још као бебе, а та зависност од анимације аутоматски утиче на развој њиховог интелекта, на способност концетрације, на усмереност њихових интересовања итд. Многи се вероватно неће сложити са чињеницом да деца усвајају неку врсту „урбаног“ облика свести, искључиво захваљујући медијима. Данашње друштво је интерактивно и мултимедијално, па је и досадно и неинтересантно све што од тога одступа. А зашто је тако? Засићеност мултимедијалним садржајима ствара вештачку слику о свету, а људи, све више навикнути на спољашње подстицаје, постају неосетљиви за нормалне видове комуникације. Телевизија нуди све више информација на екрану: сабијена слика уоквирена је титловима, трчећим словима и падајућим рекламама, а све зато да би гледалац био што боље информисан о догађајима. Данашње друштво презасићено је мултимедијом и од ње зависно, будући да она делује као опијат, али све мање задовољава очекиване стандарде. Мултимедија је интересантна јер нуди велике могућности комуникације, али је и злоупотребљена претераним коришћењем.

Рачунар
Неконтролисана употреба рачунара и играчких конзола у детињству доприноси поремећају у развоју јер негативно утиче на креирање ставова, стварајући, уз то, и једно вештачко окружење погодно за бег од стварности. Управо ова могућност данас је створила велики број зависника од игара.
Истражујући зависност од игрица код деце, у контакту са 50-ак средњошколаца, претежно дечака, дошао сам до сазнања да су они лично потпуно свесни своје зависности и не либе се да то и признају. Један од њих јасно је представио своју зависност од игрица, говорећи да помоћу њих бежи од реалности. И други, такође, свесно увиђају проблем. Ова деца помоћ нису нашла у родитељима, а вероватно је нису ни тражили; па иако то родитељи можда не би признали, помоћи највероватније нема ни са других страна. Већ сам помињао да у Јапану и Америци постоје институти за одвикавање од рачунарске зависности.
Рачунар има могућности да кроз игру спроведе многе активности. Осим самих игрица, игром и забавом се сматрају и чаврљања на АјСиКју мрежама, учешће у форумима и другим видовима онлине комуникације. У самој пракси, рачунар има моћ да озбиљне животне ситуације претвори у баналну забаву, остављајући при том велику штету за собом. Оваквим видом забаве ствара се један потпуно погрешан став о међуљудским односима и свему другом што представља саставни део савременог живљења. Тренутно је на интернету чаврљање уобичајена забава, при чему се најчешће заборавља да је са друге стране такође човек са свим својим манама, предностима и емоцијама. Једноставно, на обе стране ствара се вештачки свет у коме је могуће повређивати саговорнике без икаквих последица и одговорности. Тако је кроз забаву реализована идеја о бизарним односима међу људима, односима који не представљају ништа значајно у свести детета. Такав модел понашања дете онда спроводи и у стварном животу. За њега су другари безвредни, замењиви и потрошни ликови. Тада се јавља и вршњачко насиље и друге сличне појаве међу децом.

Духовни и морални развој савременог детета
Рачунар данас представља средство за игру у рукама деце. Употребом рачунара у најмлађем узрасту, дете обликује специфичан модел понашања на најразличитијим нивоима, почев од односа у породици и најближем окружењу до генералних односа према другим јединкама уопште. Дизајн рачунарских игрица и сам њихов концепт веома је проблематичан по том питању. Не звучи лепо, али већина игара данас је у стању да створи чудовиште унутар душе малог човека. Рачунарске игре – барем оне најпопуларније – промовишу егоизам, производе умртвљени ум и стварају раслабљену вољу код оних који су од њих зависни.

Играчке и игре представљају специфично средство за преношење масовних информација. Користе се и међу децом и међу одраслима. Играма је могуће савладати страхове и мењати ставове. Играчка за дете треба да буде извор радости, да створи услове за самостално стваралаштво и правилан духовни и морални развој. То значи да и саме игре морају имати такве особине. У рачунарском свету јако је мало тако конципираних игрица, а највише је управо оних који у деци побуђују најгора људска својства. Уколико погледамо ликове из игара и њихове особине, видећемо само оно најмрачније у њима.

Играчка програмира понашање детета
Свако дејство које дете прими кроз игру неизбежно ће се реализовати и у стварности. Онако како дете поступа у игри – било да је то хумано или нехумано поступање, што је самом игром условљено – такав ће образац понашања примењивати и у стварном животу. Играчке програмирају понашање деце, али то чине и рачунарске игрице, као специфичан вид дечје играчке. Оне у већини случајева децу усмеравају ка насиљу, мржњи, распуштености и потчињавању лажним ауторитетима, као што су трансформери и направе за масовна уништења. Сећам се једне игре средином 90-их прошлог века, која је своје место међу најпопуларнијим игрицама заузела тиме што су лешеви по подовима остајали у игрици до краја, што није била пракса у другим играма због штедње рачунарске меморије. Ове сцене ступају у смисаони однос са дететом и изазивају у њему психичке поремећаје, као што су опседнутост, нервоза и склоности ка повређивању и самоповређивању. Управо наведене особине јављају се код деце зависника. Један пример 10-огодишњег дечака сведочи о томе до које мере поједине игре обузимају рацио. Поменути дечак чувао је млађег брата, једногодишњу бебу, која је у једном тренутку заплакала тражећи пажњу, док се у истом тренутку огласио и мали Тамагочи који је тражио "храну". Како због брата није чуо Тамагочија, дечак је, изнервиран, свој бес искалио на беби, која је потом завршила на интензивној нези, а сам десетогодишњак остао је исфрустриран оспеднутошћу својом електронском играчком.

Шта није опасно
Нису све игре опасне, нити рачунари код свих стварају зависност. Зависност и њене последице настају њиховом претераном употребом и злоупотребом. И многе друге ствари у животу шкоде у предозирању. Децу је данас готово немогуће одвојити од рачунара. Потребно је, међутим, одредити право време кад она треба да започну са употребом рачунара. Свакако, то не би смело да се догоди у најмлађем добу. Када дете постане рационално, треба му показати и игре које могу подстаћи интелект и његове позитивне особине. То могу бити енциклопедије, игре за учење страних језика и други корисни продукти. Уз то, неопходно је пазити на количину конзумирања и оваквих садржаја: употреба рачунара може се ограничити на два пута седмично по један сат, у циљу едукације из појединих области. Тако ће дете схватити поенту овог уређаја, а неће остати замађијано бесмисленим ликовима из маште.

Узроци и последице (21)

Узроци овисности о интернету и игрицама се у највећем броју случајева налазе у раним годинама детињства - већ од треће године. Телевизор је најчешће први изазов за децу. Примећено је да већину деце осим самог шаренила посебно привлаче сцене агресије, страха или акције попут експлозија, насиља... итд. Према једном посматрању, поменуте сцене привлаче пажњу због једног сасвим новог и не доживљеног искуства.

Дете покушава да научи и схвати нове осећаје кроз филмске сцене. Како суштински не разумеју оно што су видели, доживљавају га или са великим страхом или као забаву. Потпомогнути играчкама као што су разна оружја, футуристичке лутке и сличне направе за владање силом и претњом поред потребе за самом анимацијом са ТВ екрана, агресивност прихватају као нешто занимљиво и природно.
Развој се даље наставља кроз игрице на компјутеру па даље кроз интернет. Живећи у оваквом окружењу од треће године живота, дете веома рано почиње да примењује виртуелна правила и у стварности над својим вршњацима.

У шеми су приказани могући путеви развоја од узорка у најранијем добу до крајњих последица - насиља, животних ставова и криминала.

Комплетан проблем заокружује узрочно-последичну путању која се може кретати по својим класама, а условљена факторима окружења. Окружење увек одлучује о даљем развоју проблема и углавном у потпуности управља ситуацијом па су тако и исходи предвидиви.
Стајањем на пут факторима стимулисања у могужности смо зауставити даљи напредак. Ште се особа налази ниже на лествици то је теже прекинути даљи развој.


 

 

Конкретне акције (22) Сваки родитељ не сумњиво жели најбоље свом детету што не значи да не прави грешке у одгоју. Већ десет година примећујем потпуно исте пропусте код родитеља када је информатичко васпитање у питању. Без обзира да ли су родитељи свесни постојања проблема, пропусти се дешавају, а тиме се повећавају и ризици.

Нису наравно сва деца на погрешном путу али родитељи дефинитивно нису свесни ризика кроз које су прошли.

Постоји неколико једноставних метода које сам описао у тексту "10 начина безбедности", али овде ћу пробати генералније и шире објаснити проблеме родитеља.

Многи су ме питали "Добро, а шта ми конкретно да учинимо?". Питање је одлично али га треба поставити одмах по рођењу детета. Када ово питање дође на ред, деца имају 4, 7 или 12 година и одавно су навикнути на електронску анимацију и вежина су техномани окупирани софтвером.

Дете је по рођењу "чисто" и велика је штета што је много деце до своје треће године већ опседнуто телевизором, до седме године су се наиграли игрица, а много њих има свој рачунар, мобилни телефон и телевизор у соби.

Када се питање постави по рођењу, добићете одговор:
• Не навикавајте дете на телевизор.
• Не навикавајте дете на цртане филмове макар били у најбољем избору родитеља.
• Заинтересујте дете да се игра са класичним играчкама које не иду на батерије, не светле и нису агресиве.
• Немојте га навикавати на игрице.

Када ово учините, а верујте ми, није тешко, тада нећете имати још пар десетина других питања. Бићете растерећени и много срећнији родитељи са једним дететом другачијим и посебнијим од окружења.

Проблем је када све ово прође неопажено, а родитељ учини да дете има све у детињству. Тада дете не уме да се само игра, тражи анимацију, бежи у цртане филмове и јунаке доживљава као идоле. Грубо је рећи али и заглупљује, постаје индиферентно и требаће му све више спољних подстицаја. Једноставно, губи себе и предаје се окружењу јер је немоћно пред самим собом.

У овом случају, почиње озбиљан процес "повратка у живот". Деца и породица сада захтевају посебан третман у целости.

Родитељи, немојте очекивати неколико једноставних превила и решење проблема уколико питање "Шта то забавља моје дете док је на интернету?" не поставите на време и то у најранијем добу детета. Учинићете му услугу ако га спасете прераног одрастања и дигиталног детињства. Деца желе само да се играју и за њихову срежу није потребан телевизор, рачунар и мобилни телефон.

10 начина да сретнете предатора (23)

Предаторима називамо ловце – у овој причи на децу али и оне који са циљем траже жртве на интернету. Предатор је сваки злонамерник који покушава извући корист на штету другог. Како упознати свог предатора?

Предаторима називамо ловце – у овој причи на децу али и оне који са циљем траже жртве на интернету. Предатор је сваки злонамерник који покушава извући корист на штету другог. Постоје разне врсте предатора:
• ловци на децу – из разних побуда
• преваранти наивних посетилаца
• напасници – и-мејл, чет, насилници
• високотехнолошки – крадљивци индетитета, картица... и разни други

Свако ризично понашање корисника интернета је могућност да упадне у замку ловца. Замке су такође разнолике:
• обећања – за посао, путовања
• наградне игре – које победнике увлаче у лажне протоколе
• пријатељства – са циљем приближавања жртви
• производи и артикли – екстра повољни и чудесно исцелитељски
• администраторске замке – укључивање у лажне безбедоносне протоколе са циљем одавања личних података и многе друге сличне замке.

Оно што је заједничко замкама је то да користе незнање или наивност корисника. У основном моделу, замке су једноставни и често банални принципи када се жртва "хвата" њеним непознавањем стања. У највећем броју у опште нису високотехнолошки алгоритми већ баналне и добро представљене лажи. Нпр. највећи број превара крађа индетитета за злоупотребу платних картица се врши верним копијама сајтова банака где се од корисника тражи да се унесе податак о картици како би се увео у неки као безбедоносни систем и повећану заштиту. Тиме власници сами откривају себе и отварају врата провалнику. Често и сами дају сагласност за коришћење неких новчаних износа при чему су законски заштитили свог злонамерника.
Децу хватају на наивност и неиспуњене жеље (путовања, зараде...). Тиме су деца на још нижем нивоу одбране, практично, само родитељ може нешто учинити по питању безбедности детета.

Како да сретнете свог предатора?
Упуство које дајем је класично, несвесно га примењу многи корисници интернета. Вашег личног злостављача можете упознати на неколико једноставних начина:
1. посећујете чет сајтове и дружите се. По могућству тражите искреног пријатеља,
2. играјте разне интернет игре, пријављујте се на позиве са великим добитцима,
3. купите нпр. повољан ауто који ће одличним околностима доћи до вас, а при том платите пар хиљада евра на име трошкова,
4. укључите се у одличне послове преко интернета. Са улогом за трошкове од 100-200 еура биће вам понуђена лепа зарада,
5. тражите духовно уточиште и разумевање,
6. верујте у све што прочитате на сајтовима,
7. постаните наследник непознатог дародавца. Његов адвокат ће Вам све објаснити и документовати како бисте се уверили у племенитост, а касније платите административне трошкове
8. остављајте своје податке, посебно везане за адресу, картицу и друге како би се пријавили у неки безбедоносни електронски систем. Кад год се од вас очекује представљање индетитета Ви се одајте.
9. обезбедите себи добар посао, уговорите и отпутујте без акредитоване провере.
10. посећујте сајтове сумњивог порекла.

Уколико сте себе пронашли у неким тачкама, покушајте да их не поновите, препознајте их у разним ситуацијама јер су примери флексибилни за разне начине лова на жртве.
Предатор ће Вам најчешће у почетку бити велики пријатељ, помоћник, заштитник, нудиће Вам добру робу, услуге, а на крају ће наплатити свој труд.

Колико су опасни предатори
Сваки предатор ће Вам донети непријатности, могу бити мање или више опасни:
Ниво 1
• они који замајавају жртве бесмислицама и провокацијама
• они који ће "упасти" у Ваш рачунар и вршљати по подацима
• они који промовишу неку идеологију и мењају Вам ставове
• Он-лајн љубавници који ће нестати чим га упознате (патолошки случајеви лажног идентитета)
Ниво 2
• крадљивци података, идентитета и картица
• чланови мањих криминалних група, продавци не постојеће робе, преваранти...
• сатанисти
• уцењивачи
Ниво 3
• трговци људима и органима
• педофили
• други предатори опасни по живот жртве

Колико год опасни били, предатори се користе истим принципима и замкама. Све њихове жртве можемо окарактерисати као лакомислене, наивне, брзоплете и не информисане. У пракси, свака жртва поседује једну или више наведених особина. Веома је битно познавати технологију којом се користимо. Довољно је упознати само основне принципе.
Уколико не поштујете основна правила, скоро је сигурно да ћете упознати свог личног предатора.
10 начина безбедности (24)

Постоје начини да се ризик од злоупотребе интернета смањи на минимум. Наравно, никада то није гаранција да се лоше искуство неће десити али можемо учинити неколико основних корака за добробит деце и нас самих.

Навешћу десет једноставних метода које ће Вашој деци обезбедити сигурност. Такође ћу покушати да сложим методе по важности од најбитнијих ка мање битним али ништа мање неопходним.

1. Детету не остављајте рачунар у соби
2. Разговарајте са дететом о употреби рачунара
3. Научите дете да је рачунар алат и да га употребљава сврсисходно
4. Не навикавајте дете на игрице ма колико Вам се безазлене чиниле
5. Објасните детету шта значи приватност породице
6. Нека дете зна и схвати какви људи постоје на интернету
7. Немојте детету уграђивати ВЕБ камеру уколико није неопходно
8. Покажите детету добре стране интернета
9. Дете не сме да купује преко интернета
10. Не дозволите да Вам пријатељи и родбина кваре овај концепт

Рачунар у соби детета је вишак и начин да се дете анимира лаком забавом. Са друге стране, ту је практично немогућа контрола употребе рачунара. Брзо ће рачунар постати "приватно" власништво детета пуно тајни, а касније постаје "прозор" у Ваш дом.

Са дететом разговарајте о сајтовима које посећује, инсистирајте да упознате "пријатеље" које има преко интернета. Сазнајте интересовања детета и обавезно га упутите на сврсисходност рачунара.

Уколико дете на време научи да је рачунар алат, а не играчка неће му бити проблем да направи разлику између добре и лоше употребе рачунара. Нека користи рачунар само када за то има разлог и онолико колико траје корисна активност. Нека тако поступа од почетка са рачунаром. Једном када му покажете игрице и забаву, биће вома тешко прекинути са тим.

Игрице нису добре. Углавном су само губљење времена. Ма колико добре биле или безазлене изгледале стварају навику и троше драгоцено време. Погрешно је мишљење да неке игрице развијају моторику, спретност, рефлексе... нема такве игре. Покрети који се примењују у играма су неприродни и шкоде и физичком и менталном развоју детета.

Деца често праве грешке и лакомислено причају о породици. Проблем је што природна наивност детета доводи у реалан ризик целу породицу. Деца су у стању да стекну велико поверење у "пријатеља" са интернета, а након тога Ваше фотографије, односи, одласци из куће су јавна тајна.

Детету објасните да постоје веома лоши људи на интернету, да се лажно представљају, да желе да искористе поверење и да нашкоде и њему и породици, а често и пријатељима. На самом почетку употребе интернета детету разбите идилилне илузије о дружењу путем интернета.

ВЕБ камера уме бити велики непријатељ. Поред визуелне идентификације детета, злонамерници користе информације на најмаштовитији начин. Камера је изазов у старијем узрасту детета. Поједини порнографски сајтови опстају захваљујући ВЕБ камерама. Уколико употребљавате камеру за комуникацију и она има вредност у Вашем дому, укључујте је само у те сврхе. Након тога, искључите камеру и склоните је даље од детета и његове радозналости.

Нека дете упозна корисне стране интернета. Размислите, који би му сајтови били занимљиви у односу на његова интересовања. На тај начин ћете му скренути пажњу са доколице и усмерити га на сврсисходност рачунарске опреме и интернета.

Куповина путем интернета је некада ризик и за одрасле. Много сајтова је лажно, привлаче наивне посетиоце наградним играма, лажним копијама сајтова банака и касније злоупотребљавају прикупљене податке и кодове платних картица. Са друге стране, интернет је препун лоших и не проверених производа, лекова и медикамената опасних по живот .

Одлазак код пријатеља где се интернет употребљава у неограниченим количинама је увек изазов али није проблем. Једноставно, уколико друго дете има рачунар, пустите их да задовоље потребе за забавом али контролисано и ограничено. Нико не може да се даље меша у Ваше ставове и прича како ће Ваше дете бити информатички неуко и запостављено. Уколико сте се придржавали претходних тачака, изазове ће и само дете превазићи. Бићете пријатно изненађени када схватите да Ваше дете има више свести од Вашег рођака или пријатеља.

Треба применити ове методе прилагођене узрасту. Приметићете да се нигде не спомиње висока технологија заштите, моћни софтвери... итд. Поновићу једну реченицу из претходног текста "Ваше дете не може сачувати ни један софтвер, родитељи су једина заштита датету.". Није потребно познавати технику и рачунарску технологију, сваки родитељ се може на једноставан начин укључити у заштиту деце од интернет злоупотребе .

Свакако морам додати савет да деца у млађем узрасту (четири, седам... година), НЕ ТРЕБА да користе рачунар. Њих то неће ни интересовати уколико му родитељ не покаже. Тада почињу проблеми. Не навикавајте дете на мултимедије и немојте од детета правити техномана, дете то не тражи од Вас.
Превенција (25)

Деца се не могу заштитити спољним баријерама и не треба очекивати да ће друштво утицати на контролу и заштиту деце од превараната и насилника. Спољни елементи су свакако утицајни у спречавању појединаца да своје идеје и практично спроведу у дело (говорим о законима и правилницима) али ће увек постојати појединци који су спремни прећи границу закона и морала.

Када сам анкетирао родитеље, већина је показала одређено познавање проблема али су изразили немоћ у заштити деце.
Проблем се састоји у ризичним понашањима са једне и утицају медија са друге стране. Деца једноставно имају слободу и приступе разноликом блудном садржају и ако не спадају у групе ризичног понашања.

Превентивна решења се могу поделити у групе:
А - Едукација и упозорења
• на нивоу родитеља
• на нивоу деце
Б - Систем контроле и сузбијања
• спутавање софтверима
• контрола уређаја
• контрола рачунарских мрежа
В - Строга казнена политика на извршеном и на превентивном нивоу

Едукација и упозорења на нивоу родитеља
Родитељи морају бити спремни и свесни да се морају суочити са овим проблемом, а пре тога морају бити свесни и прихватити да проблем интернета уопште постоји. Према нашим анкетама око 60% родитеља чија деца поседују рачунар нису свесна многих ризика. Њихова деца су тиме сама по себи у ризичној групи корисника. Упућивање у ризике и могућности интернета и рачунара отворило би свест многих родитеља и у напред њихову децу лишило опасности. Едукација треба да обухвати ризике, понашања и конкретне кораке који се могу спровести рачунајући и упутства за рачунарску заштиту и мобилне телефоне.

Едукација и упозорења на нивоу деце
Едукација деце би повећала степен разумевања и препознавања евентуалних ситуација на интернету. Проблем је што деца несвесно упадају у замке, треба их научити како да направе разлику између доброг и лошег сајта или намера у комуникацији. Дете не мора бити проблематичног понашања, из знатижеље или добре намере деца остављају личне податке, своје слике и одају податке о породици.

Систем контроле софтверима
Рачунарски системи и мобилни телефони могу бити спутани да прихватају садржаје. На тржишту постоји много безбедносних софтвера који супешно филтрирају садржај. Већ на нивоу оперативног система и интернет читача се може доста учинити. Нека деца су спремна превазилазити ове заштите како би дошли до жељених садржаја али постоје потпуно "невидљива" решења за ове намене. Како за рачунар, тако и за мобилне телефоне постоје додаци који одбијају читање и приказивање експлицитних садржаја.

Систем физичке контроле уређаја
Периодична физичка контрола рачунара и мобилних телефона од стране родитеља ће знатно помоћи у благовременом спречавању ризика. Једноставно се може доћи до података на рачунарима - па и оних намерно скривених. Нека решења контроле садржаја могу бити аутоматизована у облику софтверских агената који свакодневно "чешљају" садржај рачунара, а родитељу могу слати извештај о стању путем И-мејл адресе.

Контрола рачунарских мрежа
Многе рачунарске мреже у школама су небезбедне и потпуно "отворене". У циљу учења, школе обезбеђују брзе интернет конекције и омогућавају приступе садржајима без икакве провере. Анкета је показала да велики број деце скида порнографски материјал баш из школских интернет учионица. Увођењем система заштите од софтвера до физичких провера би показало у коликој мери су цифре изненађујуће и шта све садрже школски рачунари.

Строга казнена политика на извршеном и на превентивном нивоу
Казнена политика која обухвата све области повреда интегритета, ширења блуда и неморала као и ових идеја у назнаци би утицало на смањење броја сајтова преко застрашивања њихових власника. Норме које су постављене тренутним законима немају довољан утицај на појединце и остављају им могућност да се баве поменутим пословима.
Са друге стране имамо оператере који нису у обавези да контролишу садржаје својих клијената и тиме несвесно и неометано дистрибуирају све шта власници сајтова постављају.

Уколико би се успоставили чак и једноставнији протоколи који потенцирају провере ВЕБ сајта и активности власника преко И-мејл комуникације, а од стране провајдера знатно би се побољшао квалитет безбедности бар што се тиче српских домена. Морамо имати на уму да и даље постоје страни сајтови и страни сервери који омогућавају постојање илегалних активности тако да остаје појединачна контрола детета као крајња али у ствари прва линија одбране.
http://www.pravoslavninastavnik.rs/index.php?opcija=4&autortekstaA=708


 

[александар живаљев]

У закључку теме...

Зоран Модли, пилот, публициста и медијски промотер технолошких комуникација

Преживљавање је било и остало основни покретач еволуције. Без ове борбе, ватрени хаос наше планете не би прерастао у плаветнило океана, водена бића не би продисала плућима, човек се не би усправио на две ноге, његове руке никада не би спознале вештину стварања, а мозак уметност креативног размишљања. Једном речју, из ничега никада не би постало нешто.

И дан-данас се борба за преживљавање води на различитим нивоима и против различитих непријатеља. С једне стране је елементарно људско биће, а на другој су природне катаклизме, болести, немаштина и људска деструктивност. Ово последње ме је одувек импресионирало: просто је невероватно да ми, срећни власници пар килограма беланчевинасте масе зване мозак, нисмо у стању да победимо себе! Мада, има у томе и неке логике – када играте шаховску партију са самим собом, увек знате који ће потез повући ваш противник, дакле, ви. Вечита пат позиција.

Књига Александра Арсенина, вишегодишњег прегаоца у борби за заштиту приватности у свету деструктивне радозналости, доводи читаоца у улогу кибицера игре која се одвија на шаховској табли званој информатичка глобализација. За очекивати је да од човека изузетне ИТ писмености и богатог животног искуства нећете добити одговор сведен на просто ДА или историјско НЕ. Када се гласно запитамо: да ли је свет око нас само одраз слике у оку Великог Брата? – „истраживач“ Арсенин нам открива да тај Брат има много сестара, тетака, ујака, ближе и даље родбине. Неки од њих јесу злонамерни, многи су чак добронамерни, али већина је наивна у својој делимичној обавештености.

Тренд опште глобализације у хришћанском делу света покушава да озакони општа и јасно дефинисана правила социјалног, економског и политичког понашања људи у заједничком окружењу. Идеалиста ће рећи: браво, ето сјајног начина да заувек затремо семе зависти, беде и рата! Али, да би се закони спроводили, неумитна је контрола оних на које се односе. Тако настаје прво раслојавање – на већински пук и мањинске контролоре. А онда се прича претвара у добро познату историјску баналност, идеализам у идеологију, а добробит у злоупотребу.

Александар Арсенин је веома опрезан у дисквалификацији информатичког глобализма. Изузетно поштује оруђе које је човечанству помогло да прогледа захваљујући свету бинарних информација. Али у сваком од поглавља књиге не пропушта прилику да дискретно упозори на могућност претварања оруђа у оружје. Довољно је само да се нађе у лошим рукама.

Шетња кроз странице књиге – у којој се, узгред, Арсенин не представља као аутор, већ, на властито инсистирање, као приређивач – наградиће вас морем драгоцених сазнања о технолошким трендовима будућности, технологији која се неприметно увлачи у наше животе и њеним етичким импликацијама. Ако вас интересује чега се стварно бојимо, како изгледа живот са сензорима, докле може да иде кршење људских права и слобода и колико је, у ствари, смешна идеја да контрола грађана може да спречи тероризам, онда сте, определивши се за ову књигу, учинили праву ствар.

Приређивач Арсенин је показао да је, осим што сеже дубље и види даље од већине нас, ослобођен и ауторске сујете. У прилог томе говоре приложена излагања других познавалаца и аналитичара информатичке глобализације, међу којима су и популарни „ИТ ђакон“ Оливер Суботић и легендарни професор компјутерског права Роџер Кларк. Њихове приче су драгоцена потпора основној идеји ове књиге – да човечанство не би смело и овог пута да сече грану на којој седи!

Тек да не испадне да је људска памет највећи пријатељ људске глупости.

 

[александар живаљев]

Како одвући дете од компјутера?

Тек што се родио наш син Вања, почела сам усрдно да читам различите православне и неправославне књиге о методама васпитања детета. Тако је наступио период када сам била потпуно обузета методиком по којој је било могуће научити малишана читању. Сироти наш Вањка који је још увек једва говорио! Сличице са речима, табла за цртање, редовни часови.

Једном смо шетали са њим улицом која је била преплављена разноврсним предизборним плакатима. Била је 2004. година, година председничких избора у Русији. И ето, моја двогодишња мрвица почиње да на зиду чита –  „Наш дом је Русија“. Почињем да схватам у том тренутку да је метода почела да ради, да дете схвата информацију са плаката… И уплашила сам се. У нашем веку информација ни одрасли не могу да се изборе са огромним потоком информација, потребних и непотребних, а шта ће тек дете. Узгред, он је сада на зидовима могао да прочита свашта.

Од тога дана се завршила моја фасцинација приручницима, почели смо да васпитавамо дете не по методикама, већ по интуицији – посматрајући, ослушкујући и што је најважније – разговарајући са њим.

 

Вања се родио у време када су интернет, кабловска, интерактивне игрице и друге технолошке новине просто упале у наше животе. За њега су све ове информационе и компјутерске технологије – саме по себи датост. Код куће имамо стандардну технолошку опрему: кабловску телевизију са пар стотина канала, интернет, игрице, таблет.

Син је од малена све ово савлађивао и са пет година, када је почео да управља мишем, сео је за компјутер. Почели смо са развојним игрицама за малишане и тек након тога је син почео да се игра на компјутеру.

 

Након одређеног времена запазили смо зависност од компјутерских игара. Није било тешко не приметити је. Син је гледао у нас раширених очију, пуних искрене патње и дрхтавим гласом обећавао: „Прочитаћу све што ми кажете, урадићу све што треба, само ме пустите молим вас да се играм!!!“.

 

Заиста, тек што смо се сударили са овим проблемом направили смо гомилу пропуста. На почетку смо му једноставно забранили да прилази компјутеру. Изузеци су били веома ретки. Лозинке су биле свуда.

Пошло нам је за руком – Господ нам је дао послушно и од рођења добро дете. У питању није наша заслуга. Компјутеру није прилазио, али ни зависност ни тескоба нигде нису одлазили, већ су се само продубљивали.

Познајем две православне породице у којима је потпуно забрањен телевизор и интернет. Деца тамо расту на златној руској класици, совјетским цртаћима и филмовима. Међутим, када нам ова деца долазе у госте, она се просто залепе за телевизор. Понекада ми се чини да не само да прекидају са игром, већ и са дисањем. Свеједно им је шта показују на телевизији: рекламе, политичке емисије, вести – они са жудњом гледају све, попут зомбија.

Други родитељи које познајемо су окупирани здрављем и забрањују свом детету да једе слаткише. Ово несрећно дете у гостима поједе толико слаткиша за вече, колико наше дете није у стању да поједе без икаквих забрана током месец дана.

 

Спољашња забрана функционише у одређеној животној етапи детета. Затим дете одраста и одбацује забрану, на пример, одлази код другова и гледа телевизију или игра игрице на компјутеру.

 

Исто важи и за посету богослужења, држање постова, молитву – дете једноставно престаје да се потчињава захтевима родитеља и престаје да одлази у храм.

И то веома често запажамо међу парохијанима. Родитељи доводе своју малену дечицу на почетак службе (још и без хране пред Причешће) и строго држе дете за руку (чик пробај да се мрднеш!).

 

Веома често код таквих родитеља деца када одрасту, престају да одлазе у храм. Ја то зовем „удавити“.

 

Можемо покушати да изолујемо дете од интернета, телевизије, али га од света који нас окружује не можемо изоловати.

 

Он ће ипак изаћи у свет, али ће изаћи без умећа да одабира информацију, да се штити од ње. Потребно је да увек имамо на уму да осим куће постоји и школа и другови.

Савремени школарци просто доносе на часове своје паметне телефоне и таблете. Сама сам лично присуствовала сцени: 1. септембар, школска свечаност, један од ђака доноси таблет и погледи другова из одељења се усртемљују на таблет, деца у потпуности заборављају на приредбу.

 

Просто није могуће заштити дете свуда и увек. Потребно је развити му имунитет за нормалан живот у свету.

 

Зато смо постепено почели да укидамо строге забране на коришћење компјутера и игрица. Уместо тога само почели са сином једноставно да разговарамо, разматрамо актуелне теме, расуђујемо.

Најважније је да са дететом не треба говорити као наставник и заповедник већ као друг на заједничком језику. Управо у таквим, често спонтаним разговорима ми расуђујемо о духовној и интелектуалној користи од компјутерских игрица, о вредности слободног времена и значају живог контакта. Обавезно треба градити дијалог.

Оцу посебно полази за руком да се игра са сином. Будући његов најближи и најбољи друг, он истовремено остаје необориви ауторитет чија реч представља несумњиву вредност. У одређеном тренутку је отац почео заиста да се интересује за игрице које је Вања желео да игра: разговарали су о радњи игре, како да савладају препреке, саветовали су се, такмичили, помагали међусобно.

Дакле, постепено су забране замењене правилима које су сви чланови породице прихватили у истој мери:

 

1. Ни под којим условима син неће укључити компјутер док нас не пита за дозволу. Чак ако мора да уради домаћи задатак, ако сам ја на међународној конференцији, а отац на служби у храму – син ће нас увек пронаћи пре него што укључи компјутер. Лозинке на компјутеру смо стављали у време строгих забрана, сада нам нису потребне.
2. Време рада на компјутеру је тачно сат времена и ни минут мање. Да ли желиш да радиш или да се играш – одлучи, размисли сам како да расподелиш своје време, на шта да га потрошиш.
3. За време поста код нас наступа информациона блокада. Отац чак вади кабловски прикључак из телевизора да не би било саблазни. Користимо се компјутером на послу ради решавања радних задатака, али се односимо према томе као према неопходности.
4. Дете треба да има минимум слободног времена. Што је више дете заузето (тренинг, додатна настава, обавезе код куће) то мање има времена да мисли о компјутерским игрицама. Компјутерска игрица може да буде одмор или награда. Може да се игра викендом или када је у питању велики повод – одлично учење, рођендан, итд.

 

Правила нам омогућавају да се постепено одвајамо од зависности, од грозничаве жеље за играњем, заборављајужи на време, обавезе и најближе.

 

Ипак, најбољи лек против зависности је контакт са дететом и његово усмеравање на друго интересантно занимање.

 

Почели смо више да играмо домине, шах, друштвене игре. Дете постепено схвата да је присуство живих људи много занимљивије и вредније.

 

На пример, ове године је отац Анатолиј одвео Вању у музичку школу (учи да свира гитару), малишан је остао на часу и са жељом рекао: „Хоћу да учим и ја!“

Он се уписао када и тата, и сада обојица иду на часове, заједно понављају код куће оно што су добили као домаћи задатак у музичкој школи. Обојица су постали ученици исте школе и истог учитеља!

Понављам да своје дете васпитавамо интуитивно. Схватам да у другој породици, са другим дететом ова правила могу да не функционишу.

 

Најважније за родитеља је да се труди да осећа своје дете, да живи заједно са њим и поступа полазећи из општег добра за породицу.

 

Аутор: Татјана Голикова

Превод за ПравославниРодитељ.орг: Станоје Станковћ

Руски извор: Колибел