Преминула Мира Ступица

[Милан Ракић]

Само пре два дана дива српског позоришта прославила је рођендан у кругу својих најближих. Била је глумица великог талента и широког стваралачког распона, која је обележила цело раздобље позоришног живота у Југославији после Другог светског рата.

Рођена је као Мирослава Тодоровић 17. августа 1923. у Гњилану, где су јој родитељи, професори математике, службовали у гимназији.

Мира Ступица је већ од малена показивала глумачки таленат и као ученица београдске Трговачке академије глумила је у школским представама.

Преломну тачку у њеној каријери представљало је ступање у Југословенско драмско позориште и сусрет са Бојаном Ступицом, који јој је касније постао супруг, и који је имао велики утицај на сазревање њеног глумачког талента.

Током дуге каријере остварила је бројне антологијске улоге, посебно у делима Шоа, Брехта, Држића, Маринковића, Пирандела и Кохоута, што јој је донело бројне награде и признања.

Памтиће се и њена глума у "Госпођи министарки" Бранислава Нушића. Играла је, бројне главне улоге, и у Народном позоришту у Београду.

Филмску каријеру је започела у филму "Бакоња фра Брне" Ф. Ханжековића. Главне ликове глумила је и у филмовима "Јара господа"(1953), "У мрежи"(1956) Б. Ступице, "Била сам јача" (1953) Г. Гаврина, "Стојан Мутикаша" (1954) Ф. Ханжековића, "Делије" (1968) М. Поповића, "Крвава бајка" (1969) Т. Јанковића, "Доручак са ђаволом" (1971) М. Антића и "Како умрети" (1972) М. Стаменковића.

Низ улога одиграла је и на телевизији, где је посебно запажена као Кика Бибић у ТВ серији "Буквар".

Добитница је "Добричиног прстена", Статуете "Јоаким Вујић", награда "Павле Вуисић", фестивала "Дани Зорана Радмиловића"...

Своја животна искуства, која су била саткана од професионалних успеха, три брака (Мавид Поповић, Бојан Ступица и Цвијетин Мијатовић), али и великих губитака, сабрала је у књигу "Шака соли", која је имала неколико издања.

У јавности се последњи пут појавила у априлу прошле године на Дан Југословенског драмског позоришта.

РТС

[Милан Ракић]

 

 

[Милан Ракић]

 

[Милан Ракић]

 

[Милан Ракић]

 

[Милан Ракић]

Životna ispovest Mire Stupice: Biće ovo, deco, sve u redu

Glumica veka Mira Stupica rođena je 17. avgusta 1923. godine. Za njen 93. rođendan Nedeljnik objavljuje životnu ispovest koju je dala za naš list pre dve godine. U javnosti se poslednji put pojavila u aprilu prošle godine na Dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Ima nekih intervjua koji se prave jednom u životu, a ima i onih na koje morate da čekate dugo. Kako god da okrenete, u ovoj zemlji malo je istinskih zvezda. Danas kada plitke teme i plastična lica proždiru naslovne strane, nije ni čudo što se najveća imena našeg javnog života povlače u neki anonimni svet. Ali dođe trenutak kada vredi progovoriti, i dobiti malo soli u glavu, kao što mi je i ona rekla, da biste uz sreću dobili i malo pameti.

Velika Mira Stupica, najveća srpska glumica, odavno se nije oglašavala.

Bila je diva, prava pravcata glumačka diva. Bila je prva dama SFRJ, muza najvećeg pesnika. Bila je ljubav života velikog reditelja, ali je bila pre svega - glumica. O tome i hoću da pričam, o glumi, rekla je. Druge stvari nisu bitne, želim da me pamte po glumi, a ne po privatnom životu.

Kako tako jedan intenzivan život smestiti na nekoliko stranica? Dogovaramo se o čemu bi trebalo da priča. Negoduje. "Pa ti me teraš da pišem novu knjigu!". Tih dana joj zdravlje nije bilo najbolje, variralo je zbog čestih promena vremena. Brižno se interesuje kako mladi ljudi to podnose, za nas stare nije čudo kaže.

S obzirom na takvu karijeru, višedecenijskom hodu čuvenim daskama, razmišljam o njenom holivudskom pandanu. "Nikad nisam sanjala o Holivudu, niti sam se usudila. Mene je zanimao život ovde".

Na kompliment da sa 90 godina izgleda bolje nego dvadeset godina mlađe žene, vragolasto se smeje, i kao da je opet na sceni, tih dvadesetak godina mlađa.

"Ja se sa svojim životnim teretom nekako nosim. Samo ga vešto prebacujem s ramena na rame zahvajujući iskustvu. Da održim hod i ravnotežu", citira mi svoju knjigu Šaka soli.

Pričamo o prošlosti i sadašnjosti.

"U ovim godinama imam više vremena nego ikad. Živim mirno, ali često nemirno putujem kroz sebe. Više ne mogu da pričam ni o kome. Ni o ratu, ni o svemu što nas je snašlo. Tu unutrašnju mešavinu gađenja, protesta, bola i besa, tu gustu masu, ne mogu da izbacim iz sebe ni kroz prozor, ni kroz suzu, ni kroz reči".

Potom je iznenađena saznanjem da će dobiti naslovnu stranu, baš kao i Dobrica Ćosić.

"Divan intervju. Kakav je to bio um, i to u tim godinama, pročitala sam ga u jednom dahu..."

I njen um je britak u tim godinama. Možda je to zbog toliko naučenog teksta, konstatujem.

"Velike glumice moraju besprekorno da znaju svaki svoj tekst i iznesu ga kao da ga u tom trenutku žive".

Prelazimo na njen život, ni u kom slučaju manje zanimljiv i bogat uspesima, nagradama, aplauzima, predstavama. Nema šanse da prebrojimo gde je sve igrala i koliko puta, koje je sve uloge oživljavala na daskama, a koje na filmskom platnu. Fotografije iz tih dana, pak, nema, možda samo nekoliko. "Ne gajim ja to", kaže. Ima li još neka dama njenih godina koja zna današnji žargon, i kojoj tako priliči da ga koristi?

"Mnogo čega se i ne sećam. Recimo, ne pamtim datume, kad je šta fotografisano, koji komad smo i gde igrali, čak ni nagrade. A možda i nije bitna ta konkretnost, jer važnost ima samo ono što ostaje u sećanju. Sve drugo, već je neko negde zapisao".

Kažu da lepi ljudi lepo stare. Mira je i dalje lepotica. Glumica veka, kako su je zvanično kolege izabrale pri prvom izboru. Pitam da li joj prija što je novi veliki reditelji kao Srđan Dragojević i dalje zovu da glumi.

"Ne, nema razloga da mi nedostaje gluma. Mogla sam da ostanem još do ovih dana, ali ja sam znala da sam svoj korpus, takav kakav jeste i toliko koliko jeste vredan, dala i da ću sigurno zbog starosti da budem i drukčija i skromnija. Nema razloga da me više bilo ko zove da glumim, zato što ja to ne želim. Ja moram i njima, ko god se javi, da kažem, hvala vam, ali ne, ja više nisam to".

Pričamo o tome kako zaboravljamo velike ljude, kao Žanku Stokić, koju je lično Mira rehabilitovala. Negoduje jer je i njen kolega Miodrag Petrović Čkalja nestao u zaboravu vremena. Zašto nam je sećanje tako kratko?

"Ne mogu da se uplićem u to. Narod koji nije u vlasti ne barata time, on može samo da želi. Ljudi pričaju svojim unučadima ko je neko bio, i kakav je bio. Kad sam produžila karijeru, ljudi su dolazili mene da gledaju. Iznenadim se kad mi kažu da me još vole, pamte. Ali jedno znam, da ovi koji su došli, ne znaju o Žanki ništa, a ni o meni ne znaju ništa. Bojim se da ću otići potpuno anonimno iz svog života. Možeš i to da napišeš".

Malo se zamisli, a onda mi citira svoje zapise:

"Definitivno je utvrđeno da nismo nikakav nebeski narod, već prizeman, nekulturan i nemaran, pa smo svoje slikare, glumce, predstave, filmove slike držali zatrpane u podrumima ili nekim bunkerima bez ikakvog reda i odnosa".

Tako smo zaboravili i Bojana Stupicu. To je posebna tema kojoj ćemo se vratiti na kraju, kaže. Pitanje o početku njene karijere vraća je na najteže ratne godine. Nije to lepo sećanje, čak ni posle više od 70 godina.

Karijera koja je počela mnogo davno, debijem u pozorištu 1941, vodila ju je na različite pozornice sveta, od pariske do moskovske. A započela je u vreme kada je letela glava i zbog manjih stvari od izdaje. A izdajom se smatralo ako ste glumili. Trebalo je preživeti te gladne godine, zaštiti tek rođenu ćerkicu Minu, i upiranje prstom po okončanju rata.

"Tokom tog rata bila sam i majka i glumica i društveni i fizički radnik. Jer glumci su morali da ribaju pozorište, binu, salu, prozore, glume, pišu parole i idu na mitinge. Glumili smo neke neutralne teme, po selima, spavali po kasarnama, gasom se mazali da se odbranimo od vašaka. Posle rata, u Beogradu je već uveliko radilo Narodno pozorište. Morali ste da položite račun o tome šta ste radili za vreme okupacije i zašto ste igrali. Tako su najznačajniju glumicu u našoj pozorišnoj istoriji Žanku Stokić, osudili na osam godina gubitka nacionalne časti i zabranili joj da igra. Bilo je komisija, razgovora i kazni, glumci su plaćali jer su radili svoj posao, kao i svi drugi, ublažavali jad narodu. Ja sam uvek za pozorište, ne zato što je ono prvenstveno potrebno glumcu već zato što je neophodno čoveku. Čovek kada mu se svet ruši i nema gde da skloni glavu, može u knjige, u muziku, u slike, u pozorište, i tako nađe predah i duši mira".

Poslednjih ratova, svih podela, zlodela se seća vrlo nespokojno. Citira mi, iz knjige na kojoj mi je napisala posvetu, deo svojih memoara: "Živeli smo u iluziji da smo dobri, pametni, lepi i da nas ceo svet voli i poštuje, šepurili smo se narcisoidno pred tim ogledalom decenijama. Ono se u paramparčad razbilo i mi sa nevericom buljimo u tu srču u kojoj se vidimo iskrivljeni, ružni, zli, prljavi i glupi. Glupi, pre svega. Fali nam dobra šaka soli u glavi. Mi glumci bežimo u pozorište. Tamo još živi duh Šekspira, Molijera, Nušića... Tamo se ne delimo kao kancerozne ćelije, tamo smo svi mi, a opet u tome mi svako ima svoje ja. Pozorište izdržava. Pozorište se drži. Ratom se ipak sve ljudsko ne može zatrti".

Ali Žanka je posebno muči. Najtragičnija žrtva progona posle Drugog svetskog rata, zbog koje su reditelj Bojan Stupica i Mira založili svoju čast da bude rehabilitovana.

"Ja sam već bila sa Bojanom kad smo čuli da je izbačena iz pozorišta. Rekao mi je da moramo da je vratimo na scenu jer je najbolja i najveća. I uspeli smo. Ali, kad smo otišli da joj saopštimo, toliko je plakala da smo morali da je tešimo. Bila nam je beskrajno zahvalna. Bojan i ja smo otišli srećni kući. Znali smo da će se već sutra pojaviti u pozorištu. Ali, ujutru smo saznali da je Žanka umrla. Celog svog života, bez obzira na moje ljubavi, uspehe, na Bojanove uspehe, neuspehe, putovanja, znala sam da, kad ja budem bila velika glumica, a tad sam bila glumičica, da ću morati da je vratim, i zbog Bojana i zbog Žanke. Godine i epohe su prolazile, ja sam postajala to što jesam, i na proslavi jubileja prekinula sam aplauz da bih izgovorila: Dragi prijatelji, ovim daskama - pokazujući na pozornicu - nisam ja najveća glumica koja je hodala. Najveća glumica zove se Žanka Stokić... Bio je muk da sam se uplašila. A onda su ljudi toliko počeli da aplaudiraju, da su padale stolice, da su se dizali, grlili između sebe. Ja sam rekla, hvala Bogu, miran je sad Bojan, a i Žanka".

Glumac živi za ovacije, ali se njegov život sastoji i do gorkih momenata. Te nedaće pobeđuju se vedrinom i optimizmom, kaže. Ne smete lako gubiti nadu, niti bežati u najtežim trenucima. "Morala sam da budem snažna i za druge. Život je kratak, mora čovek i da se nasmeje, pa makar i samom sebi ili možda baš najpre i prvo sebi".

Smeje se i kad se seti kako je bežala iz Trgovačke akademije da bi išla na Kalemegdan da gleda ljude, a onda i Studio umetničkog pozorišta, gde se divila Raheli Ferari i Blaženki Katalinić. Nije vredeo ni majčin plač, niti šta drugo.

Ta ljubav prema daskama rodila se iako su majka, njen brat Bora Todorović i ona večerali samo čaj i hleb da bi uštedele za neku predstavu. Bora je izabrao glumu baš zahvaljujući njoj. Iz razgovora saznaje da se "Tikve" ponovo daju i da je premijera bila odložena zbog poplava. Drago joj je zbog Bojana, čija je predstava svojevremeno zabranjena na lični Titov zahtev. "Nismo mogli da je spasemo", kaže, misleći na predstavu. Jednom davno rekla je da su tri veoma različita muškarca bila su značajna za njen život, glumac Milivoj Popović Mavid, reditelj Bojan Stupica i političar Cvijetin Mijatović Majo, njena tri supruga. Ali, ta uspomena na Bojana čini se, najvažnija joj je.

"To je ljubav života", rekla je davno.

I sada to isto misli.

U karijeri su najlepši i najteži momenti bili upravo sa suprugom Bojanom Stupicom. Veliki reditelj bio je progonjen, trebalo je preživeti izbacivanje iz pozorišta, odlazak u Zagreb, koji je zamalo uništio njihov brak, razdvajanja i ponovna spajanja zbog njenih obaveza u pozorištu, kasnije i njegovu bolest.

Upoznavanje je bilo filmsko, ali ne mnogo romantično, baš kao ni mnogo godina kasnije venčanje, pre Dana pobede, u bolničkom odeljenju Sanatorijuma Golnik u Sloveniji, gde je Mira lečila slaba pluća. Mlada glumica spremala se da upozna reditelja koji gradi novo pozorište i prikuplja novi ansambl. Ljuta jer je pri trenutku susreta nije primetio, već prošao pored nje, Mira je otišla u kafanu, ne znajući da će se tu dogoditi sudbina.

Kaže da je verovala da je taj Dan pobede dobar znak za budućnost... Ali, ljubav nije bila dovoljna da bi život bio srećan apsolutno u svakom trenutku. Stupica je bio trn u oku tadašnjih birokrata, niste smeli slobodno da mislite, posebno ne kroz repertoar predstave. Mira se uzbuđuje i danas kad o tome priča.

"On je bio čovek pod stalnom sumnjom. To je za moj život imalo teške posledice". Kad je bio primoran da napusti JDP, bez plate, bez priznanja, bez ičega, tada 25-godišnja Mira nije imala izbora već da vodi sve njegove borbe, gorčine, sukobljavanja, i da ga održi da ne potone. Pratila ga je svuda, ali on se i dalje osećao odbačenim. Kad je već alkohol počeo da nagriza njegovo zdravlje, Muri, kako ju je Bojan zvao, po cenu da izgubi njegovu ljubav, shvatila je da on mora na lečenje.

Tada srećnog kraja za njih dvoje više nije bilo. Od tog momenta, nosila ju je jedna želja: da se zapamti uspomena na Bojana Stupicu. Graditelj tri pozorišta, reditelj antologijskih predstava, čovek koji je otkrio mnoge talente. A toliko često vređan, kritikovan, proganjan, omalovažavan. Sa njim kroz sve prošla je i Mira Stupica, na nogama. "Kud ćeš lepšu biografiju", rekla je jednom duhovito i nesvesno ironično. Ne voli da se o velikanima govori kao o pokojnicima. "Ko još govori pokojni Lorens Olivije. Ti ljudi žive kroz naša sećanja".

Na njegovoj sahrani Mihizu nije dozvoljeno da održi govor. Sve su to gorka sećanja.

"Bojan nije bio žrtva komunizma. Njihove žrtve neću da nabrajam. To dobro znaju oni koji znaju. Bojan je bio žrtva nekih ljudi, onih nekih što pokvare sve: i komunizam, i demokratiju, i monarhiju pa i crkvu. I danas su ti neki među nama u svom najcrnjem obličju".

Kao hroničar jedne epohe, zna mnogo o velikanima prošlosti. Gluma ju je vodila u društvo najvećih umova 20. veka. Recimo, po preseljenju u Zagreb, Bojan i Mira započeli su intenzivnije druženje sa Miroslavom i Belom Krleža. Bojanove predstave po Krležinim delima nizale su uspehe u inostranstvu, ali ćudljivi pisac nikad nije želeo da deli zasluge.

"Tek kada sam ga upoznala, dotadašnjem divljenju prema njegovom delu dodala sam ljudsku stranu. U Zagrebu su ga ogovarali da nema većeg Glembaja od njega, a ogovarali su ga i u Beogradu zbog zanovetanja. Voleo je da priča viceve, ali bi svaki završavao takvim smehom da ne biste čuli kraj. Morali ste da se smejete tom zaraznom smehu zločestog deteta". Kad govori o nobelovcu Andriću, ističe da je bio sušta Krležina suprotnost. I dok je drugi bio razgovorljiv, često i neprijatan, Andrić je bio ćutljiv, vrlo tih, i vrlo prijatan. "Nije se razmetao velikim mislima, vrlo je bio suzdržan. Često je pričao anegdote, kao da se krio iza njih. Širio je mir oko sebe, a mi smo se toliko upinjali da budemo pameti pred njim, da nas je kasnije obuzimao stid. Ali, mom srcu najmiliji je Crnjanski, kojeg nisam imala priliku da upoznam. Njegove 'Seobe' ponela bih na pusto ostrvo sa sobom".

Upoznavala je najmoćnije političare ne samo bivše Jugoslavije, mnoge slučajno, mnoge jer su se gurali u društva velikih glumaca, a neke i zahvaljujući činjenici da je bila prva dama SFRJ, supruga Cvijetina Mijatovića. Politika je u tom smislu, ipak, nije interesovala, niti je ikada konkurisala za članstvo u KPJ. "U Partiju me nikada nisu zvali, valjda im je i onaj jedan Stupica bio preko glave", kaže uz smeh.

Odbijala je putovanja kao supruga tada člana Predsedništva SFRJ, ali dešavalo se da neka ne može da izbegne. Tako je na jednom nenamerno održala lekciju Muameru el Gadafiju o Ariofanovoj Lizistrati, i mudrosti žena da uskrate supruzima bračnu postelju dok ne okončaju ratove, i sama pokušavši diplomatski da stiša tadašnji razgovor između Mijatovića i njega. Iako joj je tokom jednog od tih retkih putovanja sa Cvijetinom, posle Titove smrti praktično prvog predsednika SFRJ, na čuvenom brodu Galeb priređena proslava rođendana, a prvi joj čestitao niko drugi do Josip Broz, kaže da joj takva poznanstva i ti krugovi ljudi nisu nimalo bili bitni. Njen život bilo je pozorište.

"Nisam imala utisak da sam bila neka naročita Titova simpatija, ako bi se kod njega uopšte o simpatijama moglo i govoriti. Znam da me je Jovanka izdvajala kao omiljenu pozorišnu glumicu".

O braku sa predsednikom predsedništva SFRJ, Cvijetinom Mijatovićem i o nesreći Cvijetinove porodice i svojih poćerki ne progovara, samo odmahuje rukom. "Ta nesreća je suviše velika". Ipak se osvrće na to da je njegova smrt zasluživala drugačiji tretman u medijima, na samom početku devedesetih.

"Moje je bilo da ga sahranim kako je želeo, ali je njihovo moralo da bude da objave vest o njegovoj smrti. U to vreme vlast se često presvlačila iz komunista u nacionaliste i obratno. Prema potrebi, pa je Cvijetin kao komunista bio nepodoban".

Prebacujemo se na vedrije teme, na to što je i kao prva dama, privilegija koju nikad nije koristila za sebe, već da bi pomogla drugima, i danas vrlo uspešnim ljudima. Ne želi ni ta poglavlja da otvara, iako ih je brižljivo zapisivala. Ona snaga koja je, pak, nju vinula tako visoko, nije iščilela. Karakter joj se očitava u očima i odlučnim pokretima ruku kad kaže da razgovora o nekim temama, i pored insistiranja, definitivno neće biti.

"Kad bih pričala o svemu što mi se dogodilo u životu, morali bismo da izdamo još neku knjigu. A mnoge stvari nisu čak ni bitne za moj život kao glumice", ponosno kaže.

Može li ipak da izdvoji neku ulogu, neku nagradu, neki momenat iz karijere?

"Nikad nisam bila zaljubljena u sebe. Uvek sam mislila da sam u dugom pozorišnom životu napravila samo pet-šest zaista velikih uloga. Pamtim pohvalu autora 'Marija se bori s anđelima', koji je prisustvovao jednom izvođenju. Zvučao je vrlo iskreno. Bila je to jedna od poslednjih uloga... Gluma je prokleta, pohvale zaboravlja, a mazohitički neguje i nosi kroz život samo uvrede. Glumci su čudne cvećke. Na neke se isplati malo i pričekati. Ne sme da se od glumca lako odustane".

Čudno zvuči, ali kaže da je pohvale nisu doticale, niti kritike demoralisale. Verovatno je videla kako su vrlo kobno uticale po Bojana. Kaže da je svaku ulogu radila iz onoga što jeste i što poznaje, tražeći "u njoj vreme, meru, žanr i boju".

Podsećam je koliko je bila obožavana u intelektualnim krugovima i na izjavu ljubavi velikog pesnika, danas toliko citiranog Miku Antića, ispisanu na parčetu papira u jednoj kafani 1971, posle snimanja "Doručka sa đavolom".

"To je bilo davno", nehajno će. Mira bi ostala bez dokaza o izjavi ljubavi da taj papir nije sačuvao novinar Tika Ilić, koji je i prisustvovao razgovoru.

"Tika je prišao i pitao kakve ja to ljubavne izjave čujem, a Mika Antić je odgovorio: ja sam zaljubljen u Miru Stupicu. Posle dve decenije mi je stigao poklon od Tike, taj papirić na kojem je Mika odmah zapisao svoje reči. Eto, veliki pesnik je bio zaljubljen u mene čitavo jedno veče".

Takvu počast kakvu je doživela Mira Stupica u Parizu, na Festivalu nacija, u teatru Sara Bernar u Parizu, sa predstavama "Dundo Maroje" i "Jegor Buličov", malo ko može da se pohvali. Iako su gostovali u vreme kad su ih plašili pričama o "prebezima i četnicima", i više ih plašili o "vrbovanju" i o tome da paze šta pričaju, naši glumci su doživeli ovacije. Mira Stupica i kompliment prvog čoveka Pariza koji je došao lično da je pozdravi i zamoli da pređe u garderobu velike Sare Bernar.

"Ova čast se ukazuje samo najvećim pozorišnim umetnicima, kojima ripadate i vi gospođo Stupica, rekao mi je. Bila sam ganuta. Pomilovala sam stolicu, razgledala šminku, svilenu sobnu haljinu, tepih kojim je Sara Bernar hodala. A, kad sam se vratila, novine su prenosile da smo se nas dve srele i razgovarale o planovima za budućnost, iako je ona odavno bila u legendi".

Otkriva mi da je, ipak, uvek radije pričala o svojim nespretnostima i neuspesima jer joj je tako bilo ugodnije. Otuda i ne želi da komentariše nagradu "glumica veka". Iako je imala sve, kaže da je ipak svojevremeno žudela za nečim. "Koliko puta sam u onim, takozvanim uspešnim godinama života, zažalila za onim malim stvarima, za onim što nestane sa uspesima. Sudbina mi je zaista dala mnogo, ali sam, nažalost, izgubila onu lepu slatkobolnu čežnju".

Na njenom licu danas nema ni trunke sete zbog propuštenih prilika. Ne žali ni za čim u karijeri.

"Ne, ja sam uradila onoliko koliko sam mogla, koliko mi priroda dala u moći i ja sam to maksimalno i na vreme shvatila i na vreme negovala. Otišla sam sa pozornice a da su ljudi mnogo zažalili zbog toga. U pozorištu sam provela skoro ceo život živeći tuđim životima, mislima, ljubavima i patnjama. Ja sam u stvari sav svoj život provela van sebe. Sad se odmaram i ne tražim ništa. Nije bilo lako, ni sa vremenom, ni sa politikom. Ali, znala sam da će biti sve u redu. Isto je i danas, izguraće ovi mladi ljudi. Mnogi su bili potonuli, pa evo ih opet. Biće to sve u redu, jedan dan će opet biti sve u redu. Mene je održao taj optimizam, ja sam uvek i sa pravom gledala pozitivno jer sam uvek znala tačno šta će se dogoditi, šta je katastrofa, a šta je samo nevolja. Razlike između katastrofe i nevolje su velike. Kako se podnosi katastrofa? Pameću".

I tu me podseća na onu priču o tome kako joj je majka stavila šaku soli o glavu, radi pameti. Šta biste voleli da poručite današnjim generacijama, tim mladim ljudima koje život tek treba da nauči nekim lekcijama, vašim kolegama, naslednicima, pitam?

"Samo da znaju da sve prolazi i da budu strpljivi. Sve nesreće prođu, kao i sreće koje dođu".

Ali, život je teži nego ikada, tvrdim, čini mi se kao da su neke generacije potpuno izgubljene zbog svega što nam se dešavalo, i dešava.

"Nije ovo generacija izgubljena, nego... Ima takvih talasa, talasa života, takvih promena u kojima nije nimalo lako. Najvažnije je znati da je to privremeno sve. Sve je prolazno, pa i današnje teškoće mojih kolega. Treba da znaju da je nevolja uvek prolazna stvar, samo neka izdrže, neka ne izgube veru. Neka izdrže. Takvih talasa je bilo i u mom vremenu", kaže, a onda se vraća na moje pitanje o zaboravu i dopunjuje ga:

"Ja danas se čudim kad me neko pozna i kad mi neko kaže hvala, ali puno ljudi to radi. Mnogo mi to ljudi radi, i njihovi unučadi sve to znaju. Pričali su im. Verovatno će tako i neki idući put, a i ovaj, biti tako. Kako mi danas znamo imena starih glumaca čija su imena u glumačkim foajeima, tako će i oni će ostati upisani, uvek pomenuti i u veličini njihovoj, tačnoj veličini njihovih zasluga. Kao što smo sad mi pomenuli, stare glumce, Žanku i ostale... Tako će biti i sa nama. Upoznala sam sve što ljudsko srce treba da zna, i baš zbog toga verujem da je vredno živeti samo bez straha od onoga što te čeka".

Opet optimizam.

"Hajde, dosta je sad." Osmeh u uglu usana pokušava da prikrije odlučnošću. Vidim da je premorena. Imala je nekoliko napornih dana zbog promene vremena. Ali, kako otići kad znate da se u tako sićušnoj ženi krije toliko života...

Obećavam joj da ćemo se opet videti, ali u kafani.

Smeje se i kaže: "Briši".

Zorica Marković, Nedeljnik

[Ненад Р.]

Бог да јој душу прости.

 

[Снежана]

Pesnici su najoriginalniji ljubavnici, što svedoči i ova slatka priča o Miroslavu - Miki Antiću.

Kad joj je preminuo suprug Bojan Stupica, velika diva srpskog i jugoslovenskog filma i pozorišta Mira Stupica trudila se da što više radi kako bi oterala depresiju u koju je lagano klizila. Prihvatala je sve poslovne ponude o čemu svedoči u autobiografskom delu "Šaka soli".

- Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika Antić i ja. Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.

- Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom.
- Misliš - kažem.
- Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom?
- Pa ne osećam ništa. Radim.

Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa.

- Jesi li sama? Imaš li nekoga?
- Ne, nemam.
- A ja sam zaljubljen. Smešim se.
- Blago tebi.
- Zaljubljen sam u tebe.
- Šališ se?
- Ne šalim se. Jesam.
Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku.
- Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.
Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.
- Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen.

Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem.

- Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj i sve te obožavaju.
- Da, ali ja volim tebe.
- Volim i ja tebe, Miko - kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.

Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.
- Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen.

- Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu - viče iznerviran Mika.

Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje.
- Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.
Mika, razljućen, vadi list papira i piše: - Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić.

"Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake."
Odlazim ostavljajući papir na stolu.Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski: - Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić. Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče - zapisala je Mira Stupica u knjizi "Šaka soli".

[Mилена КШ]

Bog da joj dusu prosti... zbogom velika damo 

[Милан Ракић]

12 minutes ago, Снежана рече

- Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen.

[Aquilius Cratus]

Bog da joj dusu prosti.