Монолог "са"...?

[JESSY]

Тачно сто шездесет и кусур минута једног необичног монолога данима ме је нагонио да се питам, чему тај монолог са С? Да, монолог са, јер она је причала и причала и причала, а ја сам само слушала и слушала. То ипак јесте нека врста комуникације – али лоше, зато написах монолог са. Сваки покушај интеракције и претварања монолога макар и у сиромашан дијалог, осујећен је… Чак и да, из њеног излагања нисам наслутила како људи причају и улазе у извесне односе са тачно одређеним мотивима, (без обзира да ли су их они свесни или не) овај последњи промашени и наводни сусрет са С, присилио ме је да закључим како ми процењујемо људе, и онда из преспективе те процене улазимо са њима у извесну комуникацију, коју или продубљујемо и развијамо или не. На жалост, углавном су наше процене, ако нисмо осетљиви, ако не радимо на себи, ако непрестано не ослушкујемо како себе, тако и све око себе; крајње једностране, ограничавајуће, по правилу нејасне и истовремено искуључиве…

[JESSY]

Живот је неопходно поједноставити, јер Живот јесте леп управо зато што је једноставан. Очи треба отворити и Богу се молити, а уши по потреби наћулити, а по непоходности запушити. Истина је превише драгоцена… Људе је потребно посматрати и ослушкивати, а њихова казивања, упорне монологе не поистовећивати са њиховом личношћу, већ допустити да време и њихов делатан живот покажу колико су добри говорници, а колико су препорођени људи. Ето зашто је ћутање злато – омогућује нам да из дубине тихости откријемо колико је истине у нама, а колико у нашем саговорнику… А, ако се наш саговорник временом претвори у рецитатора или глумца, забављача сопствене сујете или обмањивача нашег достојанства, што је могуће пре, неопходно је потражити спас и побећи из те замке. Што пре се умно оградити, а потом и телесно удаљити, са свешћу да и сами нисмо ништа бољи, али да не желимо окусити ни трачак оне пословице: када слепац, слепца води…

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/07/24/minute/

[florenntina]

Veliko je umece nauciti slusati druge jer tako puno ucimo i o sebi.

[JESSY]

ovo je slucajno izostavljen deo...

 

Не остaвља нас Бог на цедилу, већ нас до цедила доводи наша непажња према оном што је свето и достојно. Несналажење и брзоплетост последица су отупелости нашег духовног чула и претње да нас его прождре у року од сто шездесет милисекунди, а не минута.Када одустанемо од свог лажног ја, миримо се са вечношћу, улазимо у беспросторни простор…

Бог никада са човеком не кокетира, а зашто онда допуштати људима да то чине са нама или, не дај Боже, да то ми њима чинимо. Он се скрива, јер светлост нема ништа заједничко са тамом. Будимо светлост. Уложимо напор, надилазимо себе, приносимо своје биће на жртву да бисмо могли бити причасници божанске благодати…

 

[АлександраВ]

On 25.7.2016. at 23:01, JESSY рече

А, ако се наш саговорник временом претвори у рецитатора или глумца, забављача сопствене сујете или обмањивача нашег достојанства, што је могуће пре, неопходно је потражити спас и побећи из те замке. Што пре се умно оградити, а потом и телесно удаљити,

Како, ако је тај лик неко ко је са вама на вашем радном месту 8 сати и буквално глуми, рецитује, и све остало наведено.... један клинац манипулатор, свака прича са њим се претвара у агресивни монолог, сујетан, егоистичан, бучан, непријатан..... ето, ја која иначе имам стрпљења за два живота и три човека, једва излазим на крај са њим, а једна колегиница је чак завршила на хитној због њега.... тај не уме да стане, најпаметнији у својој театралности и самозадовољности, прича, прича, прича. Како са таквима, када не можете физички да одете од њих? Мени је после неког времена његов говор само бука, шум, нема значења, али невероватно замара, поготово што је и физички, гестикулационо агресивно театралан, као мува једна досадна....

[JESSY]

50 minutes ago, АлександраВ рече

Како

да...тешко је........једино се умно оградити колико је то могуће....