Мати Теодора из манастира Ваведење - о хришћанској жени и породици

[snebivljivi maslacak]

„Као жена се родити зар овде нема таја­нствсне предно­сти, изабра­ништва, које у току бора­вка на Земљи треба да схва­тимо и опра­вдамо, као знак Творче­вог пове­рења? “ кажс Св. Дими­трије Росто­вски.

Није­дан јева­нђели­ста није запа­мтио није­дну реч Спаси­теља која би била увре­дљива за женски пол. У Јева­нђељу Господ само храбри жене: „Не плачи! “ (Лк 7, 13), „Слобо­дна си од недуга твог“ (Лк. 13, 12), „Иди с миром и буди здрава од боле­сти твоје“ (Мк. 5, 34), „Не осуђу­јем те“ (Јн. 8, 11).

Мушка­рац и жена су разли­чити, али то не значи да је једно од њих „горе“ од другог. Данас разне теорије и покрети намећу празна учења о жени, односу човека и жене, дегра­дирају улогу жене и поро­дице. А све у име „добро­бити жене“. Каква се лука­вштина и замка крију иза ових теорија! Нема ту борбе за „женино добро“, то су уствари медоте који хоће да унизе и обезвреде жену.

Заје­дничко посто­јања човека и жене није само близина просто­рна, него је то пуно дволи­чносно сједи­њење у једно биће: „И биће двоје једно тело“. Ово мисти­чно сједи­њење човека и жене је тајна која надви­сује наш разум. У браку увек постоје муж, жена и Бог који их сједи­њује. Брак је, као и девство, хари­зма, благода­тни дар. Брак је уста­новљен при самоме ства­рању жене. Брак не треба изје­дна­чавати за размножа­вањем рађа­њем. Јева­нђеље је жени даро­вало много, оно је њено служење продухо­вило тако узвише­ним смислом да није­дна њена жртва не изгледа преве­лика у чистој светло­сти Божа­нске љубави.

Др Зорица Кубуро­вић одли­чно познаје психо­логију жене. Познаје и њене радо­сти, падове, бриге, разми­шљања, велича­нстве­ност њене улоге. Она говори да сваки човек треба да чува своју слободу као Дар Божији, своју непо­новљи­вост и посе­бност, коју је Господ свакоме од нас дао од рођења нашег. Учи човека да се пред сваким чове­ком смирава, да воли људе, поштује их, да је у сваком трену свестан даје сваки човек носи­лац лика Божи­јег. Поро­дицу, роди­теље и једни друге дужни смо да прихва­тимо и примимо као дар Божији. Право­сла­вни пут је пут виђења својих грехова, не туђих.

Сваки човек треба да разуме и да разми­шља о смислу живота. Треба да осети и буде свестан одго­ворности пред Богом, и свим људима. Затим да се прео­крене, да не живи само за себе (јер ће бити усамљен и несре­ћан, празан), већ да живи и са другима и за друге, испуња­вајући вољу Божију. Хришћа­нство није нека бого­словска шема, него практи­чан живот. Како каже наш прео­све­ћени Еп. Атана­сије (Јевтић): „Право­сла­вље је Крсто­ношење!“

Савре­мени живот и нечу­вање душе у свету посте­пено или нагло поти­скује и одба­цује благо­дат Божију, коју сваки од нас право­сла­вних добија у Светој Тајни Крштења. У Библији пише да смо сви ми сасуди, које треба напу­нити Благо­даћу! Ако се не напуне Благо­даћу, свет ће их пунити својим садржа­јем, отро­вом. Тако право­сла­вни човек престаје да се брине о спасењу своје душе, одриче се себе и вере и срља у вечну поги­бао! Данас, као никад пре, све је више проблема и иску­шења и човеку и жени и детету, поро­дици, нацији. У свету мало ко припрема децу за живот. Не уче дечаке да буду глава поро­дице, дома­ћини, аутори­тети. Не уче дево­јчице и дево­јке да буду мајке, супруге, дома­ћице, цело­мудрене, праве хришћа­нке.

Зада­так васпи­тања је поса­дити у срца деце клицу Христове вере. Али то много зависи од претхо­дне духо­вне припреме и оца и мајке, од нивоа њихове духо­вне зрело­сти и нарави. У детету би требало да расте сазнање и свест о Божи­јем посто­јању, о Њего­вој Свемоћи и Љубави, да се у њему развије жива потреба за моли­твом. У свему је потре­бна мера и благора­зумност, а најпре и у свему љубав према Богу и страх Божији.

Бити мушка­рац, муж, глава поро­дице, је посе­бно служење Богу. Муж треба да буде добар човек, узоран, поштен, племе­нит, пун разуме­вања, љубави, да буде зашти­тник и стуб своје поро­дице. Да поштујс жену и децу коју му је Бог дао, јер ће одгова­рати за њих. Муж треба да са женом живи у љубави и сагла­сју, да се догова­рају о свему, али да је он тај који доноси одлуке, за које и одго­вара. Не сме да физи­чки или психи­чки малтре­тира своју жену или децу. Него да се брине о њима, да васпи­тава децу и чува своју поро­дицу и свој углед, трудећи се да кроз све то, кроз заје­днички живот, испу­њава Запове­сти Божије.

Жена увек треба да буде смерна, нежна, тиха, верна, скро­мна, пуна љубави, трпљења и да својим пона­шањем и држа­њем све у поро­дици држи у слози и сагла­сју, у једноми­слију у Богу са својим најбли­жима.

Деца су дужна да поштују своје роди­теље, какви год они били. Деца не бирају роди­теље. Само љуба­вљу се може мењати свет на боље. И деца су одго­ворна пред Богом да ли су послу­шна својим родите­љима, да ли узвра­ћају љубав, пошто­вање и бригу о родите­љима. Право­сла­вна поро­дица је Црква у малом.

Дар жртве је највећи код мајке. Зато једино њена љубав личи на Божију љубав, подсећа нас Св. владика Нико­лај Вели­миро­вић.

Васпи­тање одно­сно ВОСПИТАНИЈЕ значи зајсдно са дете­том ићи посте­пено, узра­стати од прости­јег ка сложе­нијем нивоу, од прими­тивног ка вишем, духо­вном, од теле­сног преко душе­вног до духо­вног нивоа. Највећа уметност уствари је хришћа­нско васпита­вање. Циљ хришћа­нског васпи­тања је приве­сти дете Христу, њега учинити хришћа­нином, да би када он буде свестан да разуме, сам себе испове­дао као хришћа­нина, схва­тајући да је такав живот — прави­лан, пунова­жан. Циљ се састоји још и у томе, да научимо човека да угађа Богу, да својим живо­том радује Бога, баш онако како дете радује своје роди­теље.

Наши духо­носни право­сла­вни старци уче вернике да пусте да им у дому тј. поро­дици Дома­ћин буде Бог, и онда ће њихова поро­дица, одно­сно дом, бити Рај. Муж треба према жени да се опходи као према својој помо­ћници кроз живот, а не као према робу или слушкињи. Да и муж и жена узаја­мно чувају верност и љубав, али и аутори­тет, и пред децом и пред целом заје­дницом.

Треба се трудити и себе присиља­вати на жртву, без тога нема напре­тка ни бољи­тка. Жртва је пока­затељ љубави.

Христос је глава мужу, а муж је глава жени. Неке жене хоће власт од мужа, његов крст. Као да им није доста њихове сопствене муке и одго­ворности. Онда се питају где је прави мушка­рац кад оне морају да буду и муж и жена. Данас жене хоће равно­пра­вност у односу са мужем, или да оне газдују. А та равно­пра­вност мимо Бога је јере­тичке природе, то је грех у браку. Ту нема ни смирења ни љубави. Ако је жена паме­тна, благора­зумна. бого­боја­жљива, верна, воли свог мужа, она спосо­бност (тј. дар) да осети туђу душу и стање, кори­сти за помоћ и подршку, за него­вање брака и поро­дице и чување најве­ћих хришћа­нских вредно­сти. Ако је егои­стична, она живи за себе и све што ради је агре­сивно, доса­дно, и увек у корист њене штете и пропа­сти и брака и поро­дице, а нара­вно да се то одра­жава на развој, поимање и резоне њене деце која тек треба да постану роди­тељи и да форми­рају своје поро­дице. Нас, уствари, једне од других разде­љује грех.

Право­сла­вни имају своју веру, своју право­сла­вну духо­вност, културу, тради­цнју. Данас постоје велике замке и иску­шења за право­сла­вне људе и жене, а у виду „теорија“, „покрета“ и „разо­ноде“.

Жена хришћа­нка у својој поро­дици сведочи да су најбоље, најве­рније, највоље­није и врли­нске супруге и мајке чувари сваког добра у свом народу. Један од наших вели­ких Отаца и Учитеља Цркве Св. Васи­лије Велики каже: “Жена, својим врли­нским живо­том мора­лно чува нацију, али је она и уништава својим немора­лом. “

Када у Светом Писму пише да ће се “жена спаса­вати рађа­њем деце“, то подра­зумева, нара­вно, не сам чин рађања, него и васпита­вање деце у вери и чистоти, бригу о поро­дици, старање да се живи у вери, љубави, свето­сти и цело­мудрију. Када жена испу­њава своје служење као мајка, као супруга, при том се држи Божи­јег Закона, тада она иде за Христом. Савре­мена жена може да се приближи идеалу жена-миро­носица: у поро­дици жртвом, на послу трудом и вредно­ћом, у својој средини добро­том, смире­њем, племе­нито­шћу и пружа­њем радо­сти и утехе онима којима је то потре­бно.

Ова књига говори дана­шњим женама да кад жена узме свој Крст и смирено прими послу­шање које јој је Богом благо­словено и послано, она уствари прима изобиље дарова и благо­слова Божи­јих и стоји међу нама као „утврђен град“ и „свети­љка у ноћи“.

Пресвета Бого­родица да буде на помоћ свим женама, мајкама, дево­јкама, свим породи­цама и брако­вима, свој деци, јер је Она наша Свемо­ћна и Усрдна Засту­пница и Моли­тве­ница пред Престо­лом Божи­јим, наш чисти узор за живот у Христу!

[snebivljivi maslacak]

Опростите ми ово сам добила овако од једног познаника, то је поговор некој књизи која се бави улогом савремене жене. Ко зна нек напише. и не знам баш како се мати Теодора презива, скоро сам јој сазнала и име, ко зна нек напише

[JESSY]

Богородица - пример свима!

2.12.2016

У гостима нам је била мати Теодора (Васић) намесница манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку, светиње која у недељу прославља манастирску славу. Замолили смо мати Теодору да нам каже нешто више о овом празнику, како да из данашње перспективе посматрамо овај догађај, које поуке да извучемо, како да у складу са празником и том поруком живимо и радимо, али и какав узор у нашим животима представља Пресвета Богородица. „Живимо у времену када смо вољно раслабљени“ каже мати Теодора и примећује да „многе ствари које су красиле Пресвету Богородицу и све свете, ми данас овлаш схватамо“. Ову емисију украсиле су и песме у извођењу мати Теодоре.

 

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/Uploads/Audio/02.12.2016. Rec pastira - mati Teodora 64Kbps.mp3