Kapetan Stevan Ignjatović: Čuvar ljudskih duša i aviona

[Милан Ракић]

O Borisu Tadiću, Goranu Hadžiću, Ratku Mladiću, spasavanju ranjenika iz ratom zahvaćenih jugoslovenskih republika i izvlačenju flote 1999. godine, priča kapetan Ignjatović, junak našeg vazduhoplovstva

Da bi se vodio rat i spasavala zemlja, nekad nije potrebno najmodernije naoružanje i gomila municije. Dovoljno je bilo nekoliko civilnih aviona i hrabrih pilota kao što je kapetan Stevan Ignjatović.

U periodu raspada Jugoslavije rizikovao je sve izvlačeći izbeglice, ranjenike i vojsku iz ratom zahvaćenih republika. Letelo se u strašnim uslovima, besomučno, i po četrnaest puta dnevno, dok su avionima defilovali likovi koji će godinama uticati na sudbinu Srbije. Taman što se završio krvavi rat na prostoru bivše Jugoslavije i „Jat“ ponovo stao na noge došla je 1999. NATO bombe padale su po celoj zemlji i bilo je samo pitanje vremena kad će se sručiti na aerodrom Beograd. Tada je Ignjatović prvi podigao ruku i poveo nekolicinu kolega u još jednu odvažnu misiju - spasavanje „Jatove“ flote. Nakon promene režima 5. oktobra Ignjatović se zbog navodne odanosti Slobodanu Miloševiću našao na udaru novih vlasti. Ipak, nije se dao savladati - sa oko 17.000 sati naleta i 11.000 sletanja postao je legenda srpske avijacije. Još uvek leti, a ostvario mu se i dugogodišnji san - da ima svoj sportski avion i školu letenja. Iako za svoje zasluge nikad nije odlikovan, naprotiv, čak je i kažnjavan, 62-godišnji pilot i dalje veruje da je odanost zastavi i nacionalnoj avio-kompaniji vrednija od svakog ordena.

ŽIVOT NA DOBOŠ

Sa Stevanom Ignjatovićem sam se našao „na njegovom terenu“, u Bloku 45. Odmah sam shvatio i zašto je u Africi dobio nadimke Viking, Hogar Strašni i Hulk Hogan.
S pričom krećemo od početka i bekstva iz Ljubljane u trenutku kad Slovenija počinje da se otcepljuje.

„Bio sam u Ljubljani sa avionom DC9 i gledao sam kako preko Triglava sleće ‘tupoljev’ ukrajinskih oznaka. Pošto sam primetio uniformisana lica kako izvlače iz njega neke kontejnere, naslutio sam da švercuju oružje. Napravio sam nekoliko fotografija, koje su me kasnije spasle od hapšenja. U jednom trenutku video sam da moje kolege trče ka avionima i jedan za drugim poleću, beže iz Slovenije. Bio sam zbunjen. Slovenci su postavili prepreke da bi me zajedno s avionom zadržali kao taoca. Morao sam na silu da poletim, bez ikakve najave i dozvole kontrole leta.“

Na aerodromu u Beogradu Ignjatovića su čekali pripadnici državne i vojne bezbednosti. Na saslušanju je morao da objasni zašto je navodno povredio vazdušni prostor Jugoslavije. Međutim, kad je službenicima pokazao slike iz Ljubljane, nastao je tajac.

„Onda su oni pitali prisutnog generala kako on kao komandant kontrole leta ne zna da preko Triglava preleću avioni s oružjem za slovenačku vojsku.“

Ubrzo je krenulo i žarište u Hrvatskoj. I tada se Ignjatović našao na licu mesta.

„Nekoliko dana posle Borova Sela i ubistva Saša Geševskog, vojnika JNA u Splitu, zatekao sam se tamo s avionom. Još jednom sam morao da polećem na silu, bez ikakvih odobrenja kontrole leta, i opet su me u Beogradu sačekali bezbednjaci. Šef pilotskog osoblja bio je Hrvat, pokojni Mladen Ivanišević, koji me je suspendovao i izrekao zabranu letenja jer sam navodno iritirao ‘hrvatske postrojbe i časnike na zračnoj luci Split’. To je bila farsa.“

Pošto se rat zahuktavao, a nije bilo dovoljno transportnih aviona i helikoptera, pilotStevan Popov, koji je kasnije bio direktor „Jata“, zvao je Ignjatovića i nekolicinu kolega.

„Rekao nam je: ‘Trebaćete mi. Ulazimo u priču koja nimalo neće biti naivna, vrlo je moguće da neko strada. Ako uđete u kolo, nema izlaska.’ Tada smo shvatili da je vrag odneo šalu i da rat s Hrvatskom stvarno počinje. Plan je bio da se za transport civila mobilišu „Jatovi“ avioni, ali niko nije ni pretpostavljao kako će ti letovi zapravo izgledati. U avionu koji je predviđen za 120 putnika prevozili smo u proseku oko 180 civila ili 150 vojnika s opremom. Stevan Popov i Velibor Slavuj su u „boing 707“ tovarili i po 500 ljudi, koji su sedeli po podu. Ljudi su želeli samo da izvuku živu glavu, a avioni su podnosili nenormalna opterećenja“, priseća se Ignjatović.

SMRAD RATNIH PROFITERA

„Jatovi“ piloti bili su zvanično mobilisani od JNA, a operacija je tekla relativno glatko sve dok se nisu umešale razne paravojske - od dobrovoljaca SPO i Mirka Jovića do šešeljevaca i arkanovaca.

„Bilo je ozbiljnih problema sa Šešeljevim ludacima. Oni su se prosto bahatili s oružjem, međutim kad odu tamo gde se puca, to je bila druga priča, nisu se više junačili. Sećam se pevača Olivera Mandića. Kad sam ga video na batajničkom aerodromu, nisam mogao da verujem da čovek može tako da se maskira i naoruža. Kao Rambo. Otišao je u Benkovac, ali su ga gotovo odmah vratili jer je navodno bio ranjen.“

Dok su letovi „Jatovih“ pilota spajali rasturene porodice, mnogi su ih koristili zarad bogaćenja i ostvarivanja ličnih interesa, pa se čak nisu libili da u avione namenjene za transport izbeglica pokušaju da strpaju i ukradene poker-aparate.

„Neću zaboraviti scenu s banjalučkog aerodroma, gde su određeni srpski ‘heroji’ pljačkali. Došao sam u situaciju da potegnem pištolj na jednog našeg čoveka, Srbina, koji je pljačkao muslimana i tukao ga kundakom, iako su pored bili njegova žena i troje dece. Hteo je da mu otme novac. Nagledao sam se strašnih, jezivih scena... Dece koja su ostala bez roditelja, žena koje su ostale same s decom... Pamtim jednog srpskog majora JNA na aerodromu u Udbinama kad smo dovezli 170 polupijanih šešeljevaca iz Prištine. Čovek prilazi da ih preuzme i kreće da urla: ‘Šta ste mi doveli ove dripce, gde god odu, pljačkaju’.“

Ali to nije bio jedini put da se Ignjatović našao između dve vatre.

„Onaj Goran Hadžić uleteo je s heklerima u avion i glumio nekog visokoumnog državnika. A ljudi iza njega nose pune kofere deviza - što iz Beograda ka Hrvatskoj, što odande u Beograd. Marka je tamo bila 450, a u Beogradu 750 dinara. Neko je uzimao tu razliku. Ali eto, oni su imali papire i niko nije imao prava da ih pita zašto se ‘Jatovim’ avionom vozaju kojekuda i koliko hoće. U Bihaću sam uz pomoć Crvenih beretki kapetana Dragana uhapsio jednog dasu jer je kod sebe imao dva revolvera. Taj tip je bio priveden, međutim, ispostavilo se da je i on imao papire komande Ratnog vazduhoplovstva i Generalštaba, koji su mu omogućavali da za navodni interes države putuje tamo-vamo i deli ratni plen sa svojim pajtosima u Beogradu. Nisam ga primio u avion. Kad sam se vratio sledećim letom, pitao sam šta je bilo s njim. Rekli su mi da je po njega došao helikopter. Tada sam konačno shvatio - koliko god je bilo nesreće za sve narode, toliko je među svima njima bilo onih koji su tu situaciju debelo koristili. U stvari se najmanje mislilo o narodu, a najviše o bogaćenju“, grmi Ignjatović, lupajući o sto prstenom koji je dobio lično od patrijarha jerusalimskog i koji ne skida.

Osim Hadžića, na Ignjatovićevim letovima u to vreme redovan je bio i general Ratko Mladić.

„Imao sam tu sreću i čast da upoznam generala Mladića. Leteo je sa mnom mnogo puta. Ako bi me neko pitao kako treba da izgleda pravi oficir, rekao bih kao Mladić. Jednom prilikom na aerodromu u Udbinama momak sa dve štake prilazi avionu, a Mladić ga pita: ‘Junače, šta je bilo s tobom?’ Ovaj kaže: ‘Generale, obe noge, mina.’ Mladić je tada skinuo sa svoje uniforme odlikovanje, okačio momku na majicu i rekao ađutantu: ‘Uzmi podatke i piši naredbu o odlikovanju.’ Onda je tog momka uzeo u naručje, uneo u avion i stavio ga u prvi red, gde je on trebalo da sedi. Kad smo sleteli na batajnički aerodrom, naredio je svom šoferu: ‘Ovog momka vozi gde god da ti kaže, makar i na kraj sveta.’ Bio je potpuna suprotnost onima koji su pljačkali i uništavali. Poslednji put kad sam ga vozio, pri pozdravu mi je rekao: ‘Kapetane, hvala vam. Želim vam svu sreću. Daće bog da se vidimo kada sve ovo prođe.’ Bila mi je čast što sam se rukovao s njim, zbog čega sam mu rekao: ‘Generale, pod vašom komandom, nadam se da bih ovaj avion i kroz tunel proterao.’“

BEKSTVO U RUMUNIJU

Ignjatović priča kako su Žika Vulin i on postavili rekord: 23 sata bili su za komandama aviona, imali su 14 letova u jednom danu. Uprkos opasnostima i činjenici da se mnogi koji su učestvovali u operacijama nikada nisu vratili, nikakvog zvaničnog priznanja nije bilo. „Nismo mi ni išli radi odlikovanja. Nisam mogao mirno da posmatram šta se dešava, a da ne pomognem. Nikoga nisam pitao da li je Srbin, Hrvat ili musliman. Meni je čovek bio svako ko beži iz nesreće. Čak i oružje koje smo dobili na poklon kasnije su nam oduzeli i tražili da razdužimo svaki metak.“

Dejtonski sporazum, koji je označio kraj rata, doneo je olakšanje svima i taman što su stvari počele da se vraćaju u normalu, proletele su četiri godine i stigao je novi rat - počeo je NATO napad na SRJ. Već prvog dana bombardovanja doneta je odluka da u nekom pogodnom trenutku određeni broj aviona bude sklonjen iz Srbije. Tih dana se Ignjatović intenzivno družio s kolegom pilotom Suadom Hamzićem.

„Moj dragi prijatelj bio je šef Obaveštajne službe Ratnog vazduhoplovstva tokom rata u Jugoslaviji, bio je vojni izaslanik u Ankari, usavršavao se na koledžu NATO u Engleskoj, testirao je američki F5e... Bio je to čovek s neverovatnom širinom, znanjem i iskustvom. Naprasno je penzionisan 1993. jer je rekao da će svi zločinci svog naroda završiti u Hagu. Preživeo je veliki progon, čak su mu i sina otpustili iz kontrole leta. Isto što sam rekao Mladiću, rekao sam i Hamziću: ‘S tobom na kraj sveta jer znam da me nećeš izdati.’ Zvao me je prvo veče bombardovanja i kaže: ‘Rode, počelo je. Ja imam gajbu pive, a ti imaš dobru terasu. Eto mene još dok ima struje, a ti vadi meso iz zamrzivača, pa ćemo nešto napravit.’ Tako je i bilo. Bombe su padale, mi smo navijali, pekli roštilj i dočekali prvo jutro.“

Tri dana kasnije, 28. ujutro, zazvonio je telefon. Ignjatović se sjurio do aerodroma. Odlučeno je da se avioni prebace negde, ali niko nije govorio gde.

„Patriotski naboj je trajao sve dok general Bilbija nije rekao: ‘Gledajte, momci, ja ne mogu da vam garantujem bezbednost. Veze su u prekidu, nemamo kontakt sa svim jedinicama PVO. Ne mogu da garantujem ni da vas naši neće oboriti, a kamoli avioni NATO.“ Na nebu je, prema nekim informacijama, bilo oko 200 aviona NATO. Opšta gužva.

Došao je 29. mart.

„Taman kad smo sastavili posade, grunule su dve NATO rakete u policijski hangar. Samo se čulo: ‘Momci, na avione!’ Istrčavamo kao u američkim filmovima, prolećemo pored pasoške, ova sa šaltera viče: ‘Alo, bre! Gde ćete? Dajte pasoš!’ Kakav, bre, pasoš... Kad je grunula treća raketa, samo smo nastavili. Ušli smo u avione, tražili dozvolu i u 12 sati gas i maksimalno uvis. Krenuli smo pravo ka Rumuniji.“

Čim je izleteo iz oblaka, Ignjatović je upalio svetla, radare i transpondere jer je to bila jedina odbrana - predstaviti se kao putnički avion.

„Gledali smo kroz prozor očekujući ili lovca, ili raketu. Međutim, vreme je prolazilo. Dvanaest najdužih minuta u životu dok nismo prešli na kontrolu leta u Bukureštu. Dogovor je bio da, ako mi prođemo, javimo ostalima da i oni krenu.“

Tog dana uzletelo je devet aviona, a još četiri došla su sutradan. Plan je bio da se u Bukureštu natankuje gorivo i da se produži za Rusiju ili Belorusiju. Međutim, Rumuni su bez mnogo objašnjavanja „Jatove“ pilote popakovali u hotel, da ih drže na oku. Vrlo brzo su se pojavili službenici NATO kako bi izvršili inspekciju, očekujući da će pronaći zlato ili neke Miloševićeve navodno odbegle političare. Pretresli su avion u prisustvu srpskih mehaničara i inženjera, ništa nisu pronašli.“

Na pitanje da li je bilo kontakta s našom ambasadom, Ignjatović odgovara: „Interesantno, naša ambasada u Bukureštu je tek četvrti dan poslala nekog bezveznjakovića koji nas je otprilike pitao: ‘Šta ćete vi ovde?’ Dani su prolazili i po isteku prve sedmice bilo nam je jasno da smo praktično zarobljeni i da Beograd ništa više za nas ne može da učini.“

Posle mesec dana u neizvesnosti, konačno je stigla vest da je vreme da se krene kući. Piloti su avionom prebačeni do Temišvara, gde ih je čekao „Jatov“ autobus.

„Najgore je to što smo s našim carinicima imali problem. Pitali su nas ko smo, odakle mi, kakve su to uniforme... Kad smo im sve objasnili, oni kažu: ‘Znači, vi ste dezerteri.’ Na sve to, mene još napade carinik da sam švercer jer sam imao četiri boksa cigareta. Tada sam ga zapalio pesnicom. Skupila se carina, vojska, policija. Nekako se sve to reši i mi ‘jatovci’, kao firma Krstić, nastavimo ka Beogradu.“

Dogovor je bio da se po dolasku kući svi nađu sutradan u zgradi „Jata“. „Žika Petrović nas je sačekao, svakoga je zagrlio, poljubio i rekao: ‘Vratili se moji sokolovi’, priseća se Ignjatović uz težak uzdah i suze u očima.

BAHATI POLITIČARI

Uprkos opasnostima kojima se izlagao, promena režima 5. oktobra donela je Ignjatoviću nove nevolje. Naprasno je skinut s letenja, tri puta mu je prekinuto usavršavanje za nove tipove aviona koje je „Jat“ u međuvremenu dobio.

„To je zbog demokrata koje su došle i rekle: ‘Tako prolaze Miloševićevi vojnici.’ Oni su se utrkivali da postave svoje ljude jer, bože, oni su demokrate i ne može njih da vozi neko suprotnog političkog ubeđenja. Onda smo došli u situaciju da za izvršnog direktora ‘Jata’ bude postavljen Miljenko Nikić, koji je promenio sve moguće političke partije, od SPO, preko SPS, do demokrata. Taj čovek je bio profesionalno dno, ali ako pogledaš bilo koju sliku Ðinđića pored aviona ili u zgradama ‘Jata’, uvek vidiš ovog u uniformi iza njega. Nisu ni svesni ko ih je vozio i koliko su puta mogli da poginu. On je taj koji mi je rekao: ‘Ti si Slobin vojnik. Podržavao si Slobinu politiku. Zbog vas takvih se sve ovo desilo.’ Nisam imao pojma da sam bio Miloševićev vojnik. Što mi ne rekoše ranije. Tek 2003. nastavio sam usavršavanje. Demokrate su upropastile nacionalnu avio-kompaniju.“

Na pitanje zašto je onda u jednom intervjuu rekao da mu je najveća čast bila što je vozio Tadića, Ignjatović odmahuje rukom i uz kiseo izraz lica priča: „Meni je bila čast što sam pilot predsednika, a najmanja čast mi je bila što sam vozio njega. S obzirom na to kako se ponašao prema nama pilotima, nije zaslužio ni da ga čovek spomene. Jedva sam ga jednom prilikom izmolio da pristane na slikanje s kolegama pilotima i kabinskim osobljem koji su želeli da imaju uspomenu s predsednikom. Bilo je odvratno gledati one njegove - Mikija Rakića i Vuka Jeremića - kako se ponašaju. Koštunica se nikada tako nije poneo, da ne pričam o Miloševiću. Sloba je pilotima iskazao najveće ljudsko i profesionalno poštovanje i nikada nijednom pilotu ništa nije zafalilo. Tadić je, za razliku od njega, pokazao svu svoju bahatost. Možda čak ne on toliko lično koliko ovi oko njega, koje je očigledno slušao. Bilo mi je nejasno da šef diplomatije uđe u avion, izuje cipele i digne noge na pregradu aviona dok preko puta njega sedi engleski lord. To je radio Vuk Jeremić. Prema nama su se ponašali kao da smo kočijaši.“

Ali Ignjatović nije rezigniran.

„Nisam sve to radio zbog odlikovanja, parčeta metala, već zbog zastave, zakletve i pre svega zbog ljudi i aviona koje smo spasli. Porodicu sam uvek stavljao iznad života, ali pilotska profesija bila je iznad oba. Nisam sinu ostavio milione, ali sam mu, eto, ostavio te novinske članke, da vidi koliko je lud bio njegov tata. Takav sam i takav ću umreti. Život sam proveo onako kako sam hteo - muški.“

Novak Lukovac, Newsweek Srbija

foto: Dragana Udovičić i privatna arhiva kapetana Udovičića

 

[Милан Ракић]

И занимљив додатак овом тексту из Њусвика, са ФБ странице легендарног Зорана Модлија, а тиче се капетана Игњатовића...

Da ne propadne bonus-priča o mom kolegi...

Trenutno najpopularniji pilot među “erlajnerima” je kapetan Stevan Ignjatović, za sada još uvek u Er Srbijinim redovima. Nedavno je o njemu nedeljnik “Newsweek Srbija” objavio obimnu foto-reportažu. Njom se u više navrata pohvalio na društvenim mrežama. Prijatelji su na to masovno reagovali postovima divljenja i klikovima na “like”.

Sviđa mi se što nisam ostao van te gungule. Naime, novinar “Newsweeka” Novak Lukovac zamolio me je da i sam dam prilog priči o Stevi onako kako ga ja, kao njegov dugogodišnji kolega, vidim. Oduševljeno sam prihvatio ponudu i munjevito poslao svoj dodatak. Nažalost, nije objavljen, a mislim da je razlog vrlo logičan: magazinska priča o Stevi vrlo je Ramboidna: protkana je uzbudljivim ratnim scenama, sećanjima na Tadić-Hadžić-Mladić-Šešelj epizode i treskanjem ruke o sto, tako da za moje mirnodopsko viđenje njegovog lika nešto baš i nije bilo žanrovskog opravdanja. емотикон smile

Da mi priča ne propadne, ovde i sada objavljujem je u celosti. Ako je već “Newsweek” ostao dužan meni, ne želim da ja ostanem dužan Stevi! Moje druženje sa njim nema borilačku dimenziju (koja mi je do izlaska “Newsweeka”, priznajem, bila nepoznata), ali ima onu koja se u većini krugova najmanje vrednuje: ljudsku. Pa, da počnem:

* * *
"Nikada u životu nisam sreo lošeg Stevana. Svaki Stevan bio je cakum-pakum. U avijaciji ponajviše i to baš u Jatu, u kojem sam proveo dvadeset godina. Popov, Ožegović, Mandić, Bulatović, Živković, Bošković, Ignjatović... sve Stevan do Stevana. Mada ni taj spisak nije kompletan.

Steva Ignjatović je lik koji ne možete da ne zapazite. Razbarušenog je "dizajna" u izgledu i komunikaciji, rigidno principijelan u stavu, do balčaka profesionalac u akciji, požrtvovan u prijateljstvu. Mnogo puta smo leteli zajedno boingom 727, što na redovnim Jatovim linijama po Evromediteranu, što kao “najamnici” na privremenim angažmanima u Africi. Lično mi je strašno odgovarala njegova zarazna energija, entuzijazam za sve što može da razbije svakodnevnu monotoniju, lakoća s kojom pristupa pilotskom poslu i puno interesovanja zajedničkih za obojicu. Zato su me izuzetno radovali zajednički letovi koji su ponekad više ličili na kakvu predstavu nego na uštogljenu operaciju koji mi piloti obično zovemo “fly by book”.

Rekoh, predstava. Ništa posebno, mada na neki način jeste: obojica pričljivi i po deafultu dobro raspoloženi, imali smo običaj da na onim letnjim “čartericama” ka letovalištima na grčkoj i turskoj obali, kada je avion pun “wide open eye” putnika koji idu na zasluženi porodični odmor, preko mikrofona direktno prenosimo apsolutno sve zanimljive faze leta: dok je jedan za komandama, onaj drugi koji asistira opisuje šta se događa u kokpitu, objašnjava poreklo “sumnjivih” zvukova poput izvlačenja aerodinamičkih otpora i ispuštanja stajnog trapa, s posebnim naglaskom na veran prenos svih faza prilaženja i sletanja na aerodromsku pistu. Naravno, uz obaveznu napomenu, nakon što točkovi boinga 727 neosetno “liznu” asfalt: “Ako niste primetili – sleteli smo!” Nakon toga, kao nagrada za odličnu radio-predstavu, sledi salva oduševljenja i frenetilčan aplauz u putničkoj kabini! Kao u ona stara, dobra vremena, kada su putnici na svakom letu nagrađivali posadu pljeskom, čim osete da su ponovo na majčici zemlji. Više i ne pamtim koliko je ljudi prodefilovalo kroz naš kokpit s molbom da se upoznaju i fotografišu s nama. Da, sjajan je osećaj kada ste deo takvog tandema.

Sve to dešavalo se u onim nešto opuštenijim vremenima, kada vrata pilotske kabine nisu bila zaključana iza “sedam brava” i kada piloti nisu dobijali otkaz zbog toga što su u kokpit uveli putnika koji je želeo da izbliza upozna svet ekranskih pokazivača i lepotu pogleda kroz windshield... Često se pitam kako danas Stevin neobuzdani duh podnosi “birokratski teror” koji većina savremenih kompanija, pa tako i Er Srbija, sprovode nad svojim uposlenicima? Znajući ga, rekao bih – teško, ali zato ima i odušku: prijatelji smo i na Fejsbuku, pa znam da je ostvario svoj davnašnji san – nabavio je jednomotorni sportski avion-četvorosed, šarmantnu spravicu za obuku pilota-početnika. Našao je pravi način da, kada poželi, pobegne od kompanijskih stega u svet slobode i letenja, rasterećen svih pritisaka. I da uživa u njemu. Uostalom, kao i u svemu ostalom što čini da nijedan dan sa njim ne može da bude isti."

Nije loše s moje strane, ha?

Zoran Modli FB

[александар живаљев]

Антологијски прилози. Хвала.

[Милан Ракић]

Вреди се на данашњи дан, када је ЈАТ-ова флота пре 19 лета прелетела са Сурчина у Румунију, сетити доживљаја и искустава овог по свим мерилима ВЕЕЕЛИКОГ човека. Капетана Стевана Игњатовића...

On 5.5.2016. at 19:23, Милан Ракић рече

O Borisu Tadiću, Goranu Hadžiću, Ratku Mladiću, spasavanju ranjenika iz ratom zahvaćenih jugoslovenskih republika i izvlačenju flote 1999. godine, priča kapetan Ignjatović, junak našeg vazduhoplovstva

Da bi se vodio rat i spasavala zemlja, nekad nije potrebno najmodernije naoružanje i gomila municije. Dovoljno je bilo nekoliko civilnih aviona i hrabrih pilota kao što je kapetan Stevan Ignjatović.

U periodu raspada Jugoslavije rizikovao je sve izvlačeći izbeglice, ranjenike i vojsku iz ratom zahvaćenih republika. Letelo se u strašnim uslovima, besomučno, i po četrnaest puta dnevno, dok su avionima defilovali likovi koji će godinama uticati na sudbinu Srbije. Taman što se završio krvavi rat na prostoru bivše Jugoslavije i „Jat“ ponovo stao na noge došla je 1999. NATO bombe padale su po celoj zemlji i bilo je samo pitanje vremena kad će se sručiti na aerodrom Beograd. Tada je Ignjatović prvi podigao ruku i poveo nekolicinu kolega u još jednu odvažnu misiju - spasavanje „Jatove“ flote. Nakon promene režima 5. oktobra Ignjatović se zbog navodne odanosti Slobodanu Miloševiću našao na udaru novih vlasti. Ipak, nije se dao savladati - sa oko 17.000 sati naleta i 11.000 sletanja postao je legenda srpske avijacije. Još uvek leti, a ostvario mu se i dugogodišnji san - da ima svoj sportski avion i školu letenja. Iako za svoje zasluge nikad nije odlikovan, naprotiv, čak je i kažnjavan, 62-godišnji pilot i dalje veruje da je odanost zastavi i nacionalnoj avio-kompaniji vrednija od svakog ordena.

ŽIVOT NA DOBOŠ

Sa Stevanom Ignjatovićem sam se našao „na njegovom terenu“, u Bloku 45. Odmah sam shvatio i zašto je u Africi dobio nadimke Viking, Hogar Strašni i Hulk Hogan.
S pričom krećemo od početka i bekstva iz Ljubljane u trenutku kad Slovenija počinje da se otcepljuje.

„Bio sam u Ljubljani sa avionom DC9 i gledao sam kako preko Triglava sleće ‘tupoljev’ ukrajinskih oznaka. Pošto sam primetio uniformisana lica kako izvlače iz njega neke kontejnere, naslutio sam da švercuju oružje. Napravio sam nekoliko fotografija, koje su me kasnije spasle od hapšenja. U jednom trenutku video sam da moje kolege trče ka avionima i jedan za drugim poleću, beže iz Slovenije. Bio sam zbunjen. Slovenci su postavili prepreke da bi me zajedno s avionom zadržali kao taoca. Morao sam na silu da poletim, bez ikakve najave i dozvole kontrole leta.“

Na aerodromu u Beogradu Ignjatovića su čekali pripadnici državne i vojne bezbednosti. Na saslušanju je morao da objasni zašto je navodno povredio vazdušni prostor Jugoslavije. Međutim, kad je službenicima pokazao slike iz Ljubljane, nastao je tajac.

„Onda su oni pitali prisutnog generala kako on kao komandant kontrole leta ne zna da preko Triglava preleću avioni s oružjem za slovenačku vojsku.“

Ubrzo je krenulo i žarište u Hrvatskoj. I tada se Ignjatović našao na licu mesta.

„Nekoliko dana posle Borova Sela i ubistva Saša Geševskog, vojnika JNA u Splitu, zatekao sam se tamo s avionom. Još jednom sam morao da polećem na silu, bez ikakvih odobrenja kontrole leta, i opet su me u Beogradu sačekali bezbednjaci. Šef pilotskog osoblja bio je Hrvat, pokojni Mladen Ivanišević, koji me je suspendovao i izrekao zabranu letenja jer sam navodno iritirao ‘hrvatske postrojbe i časnike na zračnoj luci Split’. To je bila farsa.“

Pošto se rat zahuktavao, a nije bilo dovoljno transportnih aviona i helikoptera, pilotStevan Popov, koji je kasnije bio direktor „Jata“, zvao je Ignjatovića i nekolicinu kolega.

„Rekao nam je: ‘Trebaćete mi. Ulazimo u priču koja nimalo neće biti naivna, vrlo je moguće da neko strada. Ako uđete u kolo, nema izlaska.’ Tada smo shvatili da je vrag odneo šalu i da rat s Hrvatskom stvarno počinje. Plan je bio da se za transport civila mobilišu „Jatovi“ avioni, ali niko nije ni pretpostavljao kako će ti letovi zapravo izgledati. U avionu koji je predviđen za 120 putnika prevozili smo u proseku oko 180 civila ili 150 vojnika s opremom. Stevan Popov i Velibor Slavuj su u „boing 707“ tovarili i po 500 ljudi, koji su sedeli po podu. Ljudi su želeli samo da izvuku živu glavu, a avioni su podnosili nenormalna opterećenja“, priseća se Ignjatović.

SMRAD RATNIH PROFITERA

„Jatovi“ piloti bili su zvanično mobilisani od JNA, a operacija je tekla relativno glatko sve dok se nisu umešale razne paravojske - od dobrovoljaca SPO i Mirka Jovića do šešeljevaca i arkanovaca.

„Bilo je ozbiljnih problema sa Šešeljevim ludacima. Oni su se prosto bahatili s oružjem, međutim kad odu tamo gde se puca, to je bila druga priča, nisu se više junačili. Sećam se pevača Olivera Mandića. Kad sam ga video na batajničkom aerodromu, nisam mogao da verujem da čovek može tako da se maskira i naoruža. Kao Rambo. Otišao je u Benkovac, ali su ga gotovo odmah vratili jer je navodno bio ranjen.“

Dok su letovi „Jatovih“ pilota spajali rasturene porodice, mnogi su ih koristili zarad bogaćenja i ostvarivanja ličnih interesa, pa se čak nisu libili da u avione namenjene za transport izbeglica pokušaju da strpaju i ukradene poker-aparate.

„Neću zaboraviti scenu s banjalučkog aerodroma, gde su određeni srpski ‘heroji’ pljačkali. Došao sam u situaciju da potegnem pištolj na jednog našeg čoveka, Srbina, koji je pljačkao muslimana i tukao ga kundakom, iako su pored bili njegova žena i troje dece. Hteo je da mu otme novac. Nagledao sam se strašnih, jezivih scena... Dece koja su ostala bez roditelja, žena koje su ostale same s decom... Pamtim jednog srpskog majora JNA na aerodromu u Udbinama kad smo dovezli 170 polupijanih šešeljevaca iz Prištine. Čovek prilazi da ih preuzme i kreće da urla: ‘Šta ste mi doveli ove dripce, gde god odu, pljačkaju’.“

Ali to nije bio jedini put da se Ignjatović našao između dve vatre.

„Onaj Goran Hadžić uleteo je s heklerima u avion i glumio nekog visokoumnog državnika. A ljudi iza njega nose pune kofere deviza - što iz Beograda ka Hrvatskoj, što odande u Beograd. Marka je tamo bila 450, a u Beogradu 750 dinara. Neko je uzimao tu razliku. Ali eto, oni su imali papire i niko nije imao prava da ih pita zašto se ‘Jatovim’ avionom vozaju kojekuda i koliko hoće. U Bihaću sam uz pomoć Crvenih beretki kapetana Dragana uhapsio jednog dasu jer je kod sebe imao dva revolvera. Taj tip je bio priveden, međutim, ispostavilo se da je i on imao papire komande Ratnog vazduhoplovstva i Generalštaba, koji su mu omogućavali da za navodni interes države putuje tamo-vamo i deli ratni plen sa svojim pajtosima u Beogradu. Nisam ga primio u avion. Kad sam se vratio sledećim letom, pitao sam šta je bilo s njim. Rekli su mi da je po njega došao helikopter. Tada sam konačno shvatio - koliko god je bilo nesreće za sve narode, toliko je među svima njima bilo onih koji su tu situaciju debelo koristili. U stvari se najmanje mislilo o narodu, a najviše o bogaćenju“, grmi Ignjatović, lupajući o sto prstenom koji je dobio lično od patrijarha jerusalimskog i koji ne skida.

Osim Hadžića, na Ignjatovićevim letovima u to vreme redovan je bio i general Ratko Mladić.

„Imao sam tu sreću i čast da upoznam generala Mladića. Leteo je sa mnom mnogo puta. Ako bi me neko pitao kako treba da izgleda pravi oficir, rekao bih kao Mladić. Jednom prilikom na aerodromu u Udbinama momak sa dve štake prilazi avionu, a Mladić ga pita: ‘Junače, šta je bilo s tobom?’ Ovaj kaže: ‘Generale, obe noge, mina.’ Mladić je tada skinuo sa svoje uniforme odlikovanje, okačio momku na majicu i rekao ađutantu: ‘Uzmi podatke i piši naredbu o odlikovanju.’ Onda je tog momka uzeo u naručje, uneo u avion i stavio ga u prvi red, gde je on trebalo da sedi. Kad smo sleteli na batajnički aerodrom, naredio je svom šoferu: ‘Ovog momka vozi gde god da ti kaže, makar i na kraj sveta.’ Bio je potpuna suprotnost onima koji su pljačkali i uništavali. Poslednji put kad sam ga vozio, pri pozdravu mi je rekao: ‘Kapetane, hvala vam. Želim vam svu sreću. Daće bog da se vidimo kada sve ovo prođe.’ Bila mi je čast što sam se rukovao s njim, zbog čega sam mu rekao: ‘Generale, pod vašom komandom, nadam se da bih ovaj avion i kroz tunel proterao.’“

BEKSTVO U RUMUNIJU

Ignjatović priča kako su Žika Vulin i on postavili rekord: 23 sata bili su za komandama aviona, imali su 14 letova u jednom danu. Uprkos opasnostima i činjenici da se mnogi koji su učestvovali u operacijama nikada nisu vratili, nikakvog zvaničnog priznanja nije bilo. „Nismo mi ni išli radi odlikovanja. Nisam mogao mirno da posmatram šta se dešava, a da ne pomognem. Nikoga nisam pitao da li je Srbin, Hrvat ili musliman. Meni je čovek bio svako ko beži iz nesreće. Čak i oružje koje smo dobili na poklon kasnije su nam oduzeli i tražili da razdužimo svaki metak.“

Dejtonski sporazum, koji je označio kraj rata, doneo je olakšanje svima i taman što su stvari počele da se vraćaju u normalu, proletele su četiri godine i stigao je novi rat - počeo je NATO napad na SRJ. Već prvog dana bombardovanja doneta je odluka da u nekom pogodnom trenutku određeni broj aviona bude sklonjen iz Srbije. Tih dana se Ignjatović intenzivno družio s kolegom pilotom Suadom Hamzićem.

„Moj dragi prijatelj bio je šef Obaveštajne službe Ratnog vazduhoplovstva tokom rata u Jugoslaviji, bio je vojni izaslanik u Ankari, usavršavao se na koledžu NATO u Engleskoj, testirao je američki F5e... Bio je to čovek s neverovatnom širinom, znanjem i iskustvom. Naprasno je penzionisan 1993. jer je rekao da će svi zločinci svog naroda završiti u Hagu. Preživeo je veliki progon, čak su mu i sina otpustili iz kontrole leta. Isto što sam rekao Mladiću, rekao sam i Hamziću: ‘S tobom na kraj sveta jer znam da me nećeš izdati.’ Zvao me je prvo veče bombardovanja i kaže: ‘Rode, počelo je. Ja imam gajbu pive, a ti imaš dobru terasu. Eto mene još dok ima struje, a ti vadi meso iz zamrzivača, pa ćemo nešto napravit.’ Tako je i bilo. Bombe su padale, mi smo navijali, pekli roštilj i dočekali prvo jutro.“

Tri dana kasnije, 28. ujutro, zazvonio je telefon. Ignjatović se sjurio do aerodroma. Odlučeno je da se avioni prebace negde, ali niko nije govorio gde.

„Patriotski naboj je trajao sve dok general Bilbija nije rekao: ‘Gledajte, momci, ja ne mogu da vam garantujem bezbednost. Veze su u prekidu, nemamo kontakt sa svim jedinicama PVO. Ne mogu da garantujem ni da vas naši neće oboriti, a kamoli avioni NATO.“ Na nebu je, prema nekim informacijama, bilo oko 200 aviona NATO. Opšta gužva.

Došao je 29. mart.

„Taman kad smo sastavili posade, grunule su dve NATO rakete u policijski hangar. Samo se čulo: ‘Momci, na avione!’ Istrčavamo kao u američkim filmovima, prolećemo pored pasoške, ova sa šaltera viče: ‘Alo, bre! Gde ćete? Dajte pasoš!’ Kakav, bre, pasoš... Kad je grunula treća raketa, samo smo nastavili. Ušli smo u avione, tražili dozvolu i u 12 sati gas i maksimalno uvis. Krenuli smo pravo ka Rumuniji.“

Čim je izleteo iz oblaka, Ignjatović je upalio svetla, radare i transpondere jer je to bila jedina odbrana - predstaviti se kao putnički avion.

„Gledali smo kroz prozor očekujući ili lovca, ili raketu. Međutim, vreme je prolazilo. Dvanaest najdužih minuta u životu dok nismo prešli na kontrolu leta u Bukureštu. Dogovor je bio da, ako mi prođemo, javimo ostalima da i oni krenu.“

Tog dana uzletelo je devet aviona, a još četiri došla su sutradan. Plan je bio da se u Bukureštu natankuje gorivo i da se produži za Rusiju ili Belorusiju. Međutim, Rumuni su bez mnogo objašnjavanja „Jatove“ pilote popakovali u hotel, da ih drže na oku. Vrlo brzo su se pojavili službenici NATO kako bi izvršili inspekciju, očekujući da će pronaći zlato ili neke Miloševićeve navodno odbegle političare. Pretresli su avion u prisustvu srpskih mehaničara i inženjera, ništa nisu pronašli.“

Na pitanje da li je bilo kontakta s našom ambasadom, Ignjatović odgovara: „Interesantno, naša ambasada u Bukureštu je tek četvrti dan poslala nekog bezveznjakovića koji nas je otprilike pitao: ‘Šta ćete vi ovde?’ Dani su prolazili i po isteku prve sedmice bilo nam je jasno da smo praktično zarobljeni i da Beograd ništa više za nas ne može da učini.“

Posle mesec dana u neizvesnosti, konačno je stigla vest da je vreme da se krene kući. Piloti su avionom prebačeni do Temišvara, gde ih je čekao „Jatov“ autobus.

„Najgore je to što smo s našim carinicima imali problem. Pitali su nas ko smo, odakle mi, kakve su to uniforme... Kad smo im sve objasnili, oni kažu: ‘Znači, vi ste dezerteri.’ Na sve to, mene još napade carinik da sam švercer jer sam imao četiri boksa cigareta. Tada sam ga zapalio pesnicom. Skupila se carina, vojska, policija. Nekako se sve to reši i mi ‘jatovci’, kao firma Krstić, nastavimo ka Beogradu.“

Dogovor je bio da se po dolasku kući svi nađu sutradan u zgradi „Jata“. „Žika Petrović nas je sačekao, svakoga je zagrlio, poljubio i rekao: ‘Vratili se moji sokolovi’, priseća se Ignjatović uz težak uzdah i suze u očima.

BAHATI POLITIČARI

Uprkos opasnostima kojima se izlagao, promena režima 5. oktobra donela je Ignjatoviću nove nevolje. Naprasno je skinut s letenja, tri puta mu je prekinuto usavršavanje za nove tipove aviona koje je „Jat“ u međuvremenu dobio.

„To je zbog demokrata koje su došle i rekle: ‘Tako prolaze Miloševićevi vojnici.’ Oni su se utrkivali da postave svoje ljude jer, bože, oni su demokrate i ne može njih da vozi neko suprotnog političkog ubeđenja. Onda smo došli u situaciju da za izvršnog direktora ‘Jata’ bude postavljen Miljenko Nikić, koji je promenio sve moguće političke partije, od SPO, preko SPS, do demokrata. Taj čovek je bio profesionalno dno, ali ako pogledaš bilo koju sliku Ðinđića pored aviona ili u zgradama ‘Jata’, uvek vidiš ovog u uniformi iza njega. Nisu ni svesni ko ih je vozio i koliko su puta mogli da poginu. On je taj koji mi je rekao: ‘Ti si Slobin vojnik. Podržavao si Slobinu politiku. Zbog vas takvih se sve ovo desilo.’ Nisam imao pojma da sam bio Miloševićev vojnik. Što mi ne rekoše ranije. Tek 2003. nastavio sam usavršavanje. Demokrate su upropastile nacionalnu avio-kompaniju.“

Na pitanje zašto je onda u jednom intervjuu rekao da mu je najveća čast bila što je vozio Tadića, Ignjatović odmahuje rukom i uz kiseo izraz lica priča: „Meni je bila čast što sam pilot predsednika, a najmanja čast mi je bila što sam vozio njega. S obzirom na to kako se ponašao prema nama pilotima, nije zaslužio ni da ga čovek spomene. Jedva sam ga jednom prilikom izmolio da pristane na slikanje s kolegama pilotima i kabinskim osobljem koji su želeli da imaju uspomenu s predsednikom. Bilo je odvratno gledati one njegove - Mikija Rakića i Vuka Jeremića - kako se ponašaju. Koštunica se nikada tako nije poneo, da ne pričam o Miloševiću. Sloba je pilotima iskazao najveće ljudsko i profesionalno poštovanje i nikada nijednom pilotu ništa nije zafalilo. Tadić je, za razliku od njega, pokazao svu svoju bahatost. Možda čak ne on toliko lično koliko ovi oko njega, koje je očigledno slušao. Bilo mi je nejasno da šef diplomatije uđe u avion, izuje cipele i digne noge na pregradu aviona dok preko puta njega sedi engleski lord. To je radio Vuk Jeremić. Prema nama su se ponašali kao da smo kočijaši.“

Ali Ignjatović nije rezigniran.

„Nisam sve to radio zbog odlikovanja, parčeta metala, već zbog zastave, zakletve i pre svega zbog ljudi i aviona koje smo spasli. Porodicu sam uvek stavljao iznad života, ali pilotska profesija bila je iznad oba. Nisam sinu ostavio milione, ali sam mu, eto, ostavio te novinske članke, da vidi koliko je lud bio njegov tata. Takav sam i takav ću umreti. Život sam proveo onako kako sam hteo - muški.“

Novak Lukovac, Newsweek Srbija

foto: Dragana Udovičić i privatna arhiva kapetana Udovičića

 

 

[djordje.pesic]

Veliki covek! Da je vise takvih, gde bi nam kraj bio.