ОБРАЗОВНА КОНЦЕПЦИЈА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

[александар живаљев]

ОБРАЗОВНА КОНЦЕПЦИЈА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ јесте утјемељујући општецрквени документ, који развија и допуњује поставке Основне социјалне концепције РПЦ (усвојене на јубиларном Архијерејском Сабору 2000.) у сфери образовања.

Пројекат овога документа припремљен је од одговарајућег радног тијела Међусаборног присуства на 28 страна и стављен је на увид и расправу заинтересованих до 1. јуна 2016.

Документ чини три поглавља:

1. Црква и образовање (1.1. Богословске и историјске основе, 1.2. Особености образовне дјелатности РПЦ у савременим условима, 1.3. Основни задаци и принципи образовне дјелатности РПЦ у савременим условима)

2. Област („простор“) образовне дјелатности (2.1. Нивои образовања, 2.2. Образовне организације, 2.3. Управљање, координација и обезбјеђивање образовања)

3. Просвjетитељска дјелатност РПЦ

У уводу првог поглавља се дефинише образовање као јединствен и цјеловит процес васпитања и наставе (обуке), усмјерен на најпотпуније раскривање способности човјека  и његово учествовање у достигнућима човјечанства у области науке, културе, умјетности итд. Ово одређење образовања (=васпитање + настава) настало је у руској средини деведесетих година, као израз тежње да се операционализује педагошка терминологија у организацији система и процеса образовања, мало и под утицајем енглеског, а мало и због негативних асоцијација на ријеч „васпитање“ која је у совјетско доба обавезно ишла уз атрибут „комунистичко“. Наглашавам да се сви руски аутори не саглашавају око таквог „надређеног“ положаја „образовања“ у односу на „васпитање“, али да је ова формула успјела, бар теоријски, да одговори васпитним потребама у руском школству.

Даље се говори о томе како се образовање одвија током читавог живота, у складу са узрасним развојним особинама и како има улогу у преношењу и развијању духовног и културног добра народа. Улога образовања није само у подизању интелектуалног нивоа човјека, она је битна и за развој његове моралности, вриједносне оријентације, свјетоназора (погледа на свијет). Због тога се констатује да образовање лишено васпитне суштине не одговара својој правој улози.

Образовање је један од приоритета црквене дјелатности. Основни циљеви црквене образовне дјелатности јесу чување и преношење православног Предања, поучавање (настављање) чланова Цркве у хришћанској вјери и моралности, а такође и усвајање вриједности Православља и проповјед Јеванђеља, како унутар, тако и ван црквене средине (у друштвеном и културном простору различитих земаља и народа).

Хришћанско образовање засновано је на хришћанском вјероучењу. Као такво оно је неодвојиви део просвјетитељске дјелатности Цркве, упоредо са мисијом и катехизацијом. Изучавањем, међутим, само црквеног учења, без духовно-практичног опита Богопознања, не стиче се пуноћа хришћанског образовања.

Исус Христос – Син Божији који је постао Син Човјечији представља идеал истинске личности за сваког православног хришанина. Васпитавајући се у Цркви ми се уподобљавамо Христу и у животу спроводимо Његове заповести. Двијехиљадугодишње духовно искуство и светоотачко предање помажу нам да остваримо главни циљ живота – неразрушиво јединство са Господом и Спасом нашим.

Богословско-историјске основе хришћанског образовања дајем на крају овог документа на руском језику.

Особености образовне дјелатности РПЦ у савременим условима, је дио документа, који се превасходно бави, условима у којима се спроводи на територији Московске Патријаршије (више земаља, језика итд). Штета је што нијесу разрађена питања таквих „савремених услова“ као што је „дигитално урођеништво“ дјеце и омладине.

Основни задаци и принципи образовне дјелатности РПЦ виде се у слиједећем:

Задаци:

 а) у односу на садржај образовања и припрему кадрова јесу развој теолошког образовања, припрема кадрова за унутарцрквену и спољну мисију, развој општег образовања на основу православниог погледа на свијет; затим, преношење знања о Православљу свим заинтересованим лицима на свим нивоима образовања и у оквиру свих образовних програма; и, на крају, васпитање омладине у духу Јеванђелских заповјести.

б) у односу на организацију: 1) континурано повишење квалитета наставе у образовним институцијама Руске цркве, уз усавршавање нормативног, научног и методичког, као и кадровског, обезбјеђивања високог богословског и општег православног образовања; 2) подстицање научноистраживачког рада у образовним установама Руске цркве уз усавршавање дјелатности црквених структура задужених за развој науке и образовања; 3) подршка формирању и раду професионалних и експертских удружења у области високог богословског и општег православног образовања; 4) формирање и усавршавање система црквене акредитације образовних програма везаних за Православље у свим типовима образовних установа; и 5) информациона подршка програмима високог богословског и општег православног образовања уз реализацију таквих медијских пројеката који помажу стицању богословских знања и духовно-моралног васпитања.

в) у области сарадње Цркве са друштвом и државом: 1) пуно објезбеђивање права грађана који исповједају Православље, да својој дјеци омогуће прихватање православних културно-историјских вриједности и образовање засновано на православном погледу на свијет у државним и локалним школама; 2) развој црквено-друштвеног и црквено-државног партнерства у сфери образовања.

Основни принципи образовне дјелатности РПЦ јесу:

Црквеност. У образовној дјелатности учествују сви чланови Цркве – свештеноначалије, клирици, монаси и мирјани служећи се црквеним предањем које поучава о јединству теоријског усвајања богатства хришћанског наслијеђа и његовог практичног испољавања у животу сваког члана Цркве, уз потребуу очувања и умножавања традиције хришћанског образовања у савременим условима.

Отвореност. У својој образовној дјелатности Црква је отворена за сарадњу са образовним установама различитог типа и појединачним личностима.

Доступност. Православно образовање заснива се на међународним правом гарантованоправо вјерника на религиозно образовање и такво образовање своје дјеце.

Систематичност. Образовна дјелатност Цркве подразумева узајамност повезаних установа различитог нивоа и организационо-правних форми, које у својој укупности образују јединствени образовни простор.

 

OБЛАСТ ОБРАЗОВНЕ ДЈЕЛАТНОСТИ РПЦ

 

Образовна дјелатност Цркве представља један од видова чувања и преношења православног учења и традиције и укључује: 1) предавање основа православног вјероучења, 2) духовно-морално васпитање и 3) професионалну или обласну (предметну) припрему.

Ова дјелатност остварује се на нивоу вишег, средњег професионалног и општег образовања у форми образовних програма, предавања различитих дисциплина и наставних модула, васпитној активности и просвјетитељском служењу.

За најпотпунији раскривање човјекових могућности неопходно је да се свјетоназорна, васпитна и предметна саставница образовања повежу и остварују у сагласноти с породичним васпитањем.

Значајну улогу у одвијању образовне дјелатности Цркве имају научна истраживања, прије свега у области богословља и православне педагогије. Ниво научно-педагошких удружења, специјализованог у теологији и православној педагогији, а такође и развој богословске науке, одређују квалитет научно-методичког и кадровског обезбјеђивања црквене активности у сфери образовања.

У свакој од земаља канонске надлежности РПЦ, њена образовна дјелатност треба да постане органски елемент националног система образовања, осим ако се дотична земља не показује као агресивно антихришћанска. При грађењу односа са државним властима у сфери образовања, Црква полази од мјесних услова и особености. У земљама које историјски припадају хришћанској цивилизацији, наука, образовање и духовно-морална традиција засновани су на хришћанском погледу на свијет и представљају неодвојиви дио свеукупних наука, образовних и васпитних традиција.

Средина (простор) образовне дјелатности РПЦ не ограничава се на установе под црквеном управом. Црква дјелује и у систему црквених, а такође и државних и недржавних образовних установа свих видова и нивоа, ако оне исказују такву жељу.

Сарадња Цркве са нецрквеним образовним установама остварује се у разним правцима:

-       предавање знања о религији, културним и историјским традицијама Православља;

-       сарадња у развоју система духовно-моралног и грађанско-патриотског васпитања од предшколског нивоа до високог образовања;

-       заједнички пројекти на развоју наставно-методичког материјала, који омогућавају успјешан образовни процес: програма, наставно-методичких комплета, мултимедијалних материјала итд;

-       разрада научне проблематике у области духовно-моралног образовања (обуке и васпитања) у оквиру научних области као што су педагогија, психологија, философија и социологија образовања;

-  заједнички пројекти православног и муниципалног образовања: регионалне школске и студентске научно-практичне конференције, клубови, форуми, фестивали, изложбе, олимпијаде, конкурси, научни и наставно-методички радови, спортска и грађанско-патриотска дешавања и др;

- ширење и продубљивање профилног изучавања православне културе у муниципалним образовним организацијама, путем њихове општедруштвене акредитације;

- конфесионална експертиза основних образовних програма и њиховог наставно-методичког спровођења у дијелу предмета, курсева, дисциплина, модула православне културе;

 

У оквиру црквено-државног и црквено-друштвеног партнерства Црква представља гарант аутеничних православних свјетоназорних, васпитних и предметних (професионалних) саставница националног система образовања. Традиција црквеног образовања дозвољава да се постигну резултати на које су усмјерени и национални системи образовања: васпитање моралне и интелектуално развијене личности, грађанина своје отаџбине. У том случају свјетоназорна, васпитна и предметна саставница образовања појављују се у својој пуноћи.  

Православно образовање заснива се на православној вјери и традицији црквеног живота који дају специфичан свјетоназор. Њиме се обезбјеђује да се историјски осмисле све творевине људске културе. У том контексту, неопходно је и да предавачи православне културе имају црквене компетенције.

Васпитна компонента – основна одлика православног васпитања састоји се у усвајању хришћанских врлина (добродјетељи), од којих су главне, љубав према Богу и ближњима. Појам „духовно-морално васпитање“ настао је у крилу хришћанске традиције као одговор на Христову заповјест о љубави. Оба начела, духовно, сједињење човјека са Богом, и морално, спајајуће са другим људима неразлучиво су везани и условљени једно другим.

Васпитање не испуњава само наставни процес, већ се јавља и у другим видовима, као што су добровољна социјална дјелатност, ексурзије, ходочашћа, спортско-војни кампови, разни патриотски пројекти и остало.

 Православно васпитање супротстављено је оштрим социјалним проблемима као што су криза породице, демографска криза, распрострањеност алкохолизма и наркоманије.

Предметна компонента

Црква подржава стремљења ка повишењу квалитета, продубљивању и фундаменталности образовања по националним образовним стандардима, укључујући и његову православну компоненту. Полазећи од једнакости свих људи пред Богом, Црква сматра недопустивом комерцијализацију образовања коју види као препреку за његову доступност свим слојевима друштва, посебно члановима сиромашних породица.

 

***

Образовна дјелатност РПЦ је у другом дијелу Концепције детаљно разрађена на свим степенима образовања, у свим типовима образовних установа и на нивоу руковођења црквеним и свјетовним образовањем.

О томе детаљније у цијелом документу:

http://www.bogoslov.ru/data/2016/03/12/1239175493/obr_konz.doc

 

ПРОСВЈЕТИТЕЉСКА ДЈЕЛАТНОСТ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Образовна дјелатност Цркве представља једну од најважнијих саставница њеног просвјетитељсског служења.

Просвјећивање у хришћанском поимању јесте приближавање свијета свјетлости Христове истине. Оно се остварује не само у виду образовања него и као мисија, односно проповјед хришћанске истине невјерујућим, и катехизација, то јест поучавање у вјери, присједињење православној традицији, повезано са парохијским, литургијским и молитвеним животом Цркв. Основу просвјетитељској дјелатности Церкве представља свједочење о Тројичном Богу и спаситељској мисији Христа. Задаци просвјетителске дјелатности јесу подстицање љубави ка Христу, жеље да се слиједује за Њим и да се испуњавају његове заповјести.

Православно просвјећивање треба да почне у породици, не самим рођењем дјетета, већ и прије њега. Због тога је породично васпитање предмет особитог старања Цркве. Сама организација живота породице има највећи утицај и најбоље је средство духовно-моралног-васпитања, а најбољи метод васпитања јесте примјер родитеља. Управо породица одређује благополучност човјека и друштва и представља чувара хришћанске традиције, јер формирање личности човјека почиње јиош у мајчиној утроби.

Црква је усмјерена на подршку институције породице, а посебно на васпитање у оквиру ње, што укључује и обуку будућих младих родитеља васпитању дјеце у православној вјери. Црква развија породичне просвјетитељске пројекте, укључујући недјељне породичне школе као метод оцрквљевавања, хармоничног увођења у лоно Цркве. При томе Црква поштује приоритетно право родитеља на васпитање своје дјеце.

Циљевима просвјећивања служе црквена богослужења, усмјена и штампана проповјед, упознавање с Православљем путем литературе, укључујући светоотачко наслијеђе, катехизаторске бјеседе, парохијске консултације; предавања, конкурсе, дјечје олимпијаде; дјелатност црквених музеја и библиотека, ходочашћа и друго; као и рехабилитационо-васпитни и социјално-педагошки рад.

Затим се детаљно говори о раду недјељних парохијских школа, потреби његовог усавршавања и атестације.

Просвјећивање се обраћа ка различитим социјалним групама. Једна његова форма – рехабилитационо-васпитни рад с инвалидима, људима који страдају од алкохолизма, наркоманије и игроманије, страдалим од тоталитарних секти, осуђеницима, ментално обољелим и свима који су у тешкој животној ситуацији. Црква подстиче рехабилитациони рад у породицама са социјалним ризиком, такође подстиче усвајање дјеце од вјерујућих, као и стварање социјалних дјечјих домова.

Дјелатност у области просвјећивања, нема форму образовних програма, али захтијева ништа мању припремљеност кадрова.

 

 

1.1. Богословские и исторические основания

 

Основанием деятельности Церкви в сфере образования является призыв Спасителя, обращенный к Его ученикам: «Идите, научите все народы, крестя их во имя Отца и Сына и Святого Духа, уча их соблюдать все, что Я повелел вам» (Мф. 28, 19–20). Исполнение этой заповеди было одной из важнейших составляющих служения апостолов, распространивших христианскую веру по всей земле. Свою миссию они воспринимали не иначе как миссию просвещения. В соответствии со словами Священного Писания о том, что Христос – «Свет истинный, Который просвещает всякого человека, приходящего в мир» (Ин. 1, 9), миссия приобщения людей к Евангельскому учению на протяжении веков рассматривалась церковью именно как просвещение.

Понятие об образовании как целенаправленном процессе обучения и воспитания связано с понятием образ, что нашло отражение как в русском, так и в древних классических языках (греч. μόρφωσις, лат. formatio). Христианское учение о сотворении человека по образу и подобию Божию (Быт. 1, 27) указывает на призвание человека к усыновлению Богу по благодати, к духовному совершенству во Христе.

В результате грехопадения образ Божий в человеке был затемнен и искажен. При этом человек сохранил стремление к истине, красоте, добру, свободе, выразившееся, в частности, в том естественном нравственном законе, который в той или иной степени известен всем людям, ибо «дело закона у них написано в сердцах, о чем свидетельствует совесть их» (Рим. 2, 15).

Воплотившееся Слово Божие Сын Божий Господь Иисус Христос искупил человека из рабства греху и явил человечеству совершенный образ Человека, пребывающего в единстве с Богом (1 Тим. 2, 5). Церковь Христова открывает возможность всякому человеку воспринять плоды Искупления и через веру, духовный подвиг и участие в таинствах, очищаясь от греха, возрастать «в меру полного возраста Христова» (Еф. 4, 13).

При этом исповедание христианской веры не только включает в себя признание Иисуса Христа Богочеловеком, Господом и Спасителем, но и предполагает следование заповеданным Им жизненным идеалам. Верность в исполнении Евангельских заповедей была одним из самых убедительных свидетельств истинности христианской веры на протяжении многих веков. Наиболее ярко это проявлялось в периоды гонений на Церковь благодаря подвигу мучеников и исповедников. Основанная на богооткровенном учении и подкрепляемая личным подвигом христиан, проповедь Евангелия стала мощнейшим духовно-нравственным фактором в истории человечества.

Неотъемлемое качество Церкви – непрерывно совершающееся в ней созидание и возрастание во Христе нового человека, «который обновляется в познании по образу Создавшего его» (Кол. 3, 10). Это постоянное духовное возрастание совершается при содействии благодати Божией и направлено на осуществление замысла Создателя, «Который хочет, чтобы все люди спаслись и достигли познания истины» (Тим. 2, 4).

Полнота участия человека в жизни Церкви невозможна без знания христианского вероучения и нравственных норм, богослужебного строя и аскетической традиции.

Однако образовательные задачи Церкви не ограничиваются воспитанием православных верующих как участников литургической жизни и носителей христианской нравственности. Призывая своих чад к духовному преображению силою благодати Божией, Церковь поддерживает приобщение человека к сокровищам национальной и мировой культуры, что предполагает изучение различных наук и искусств.

Образовательный идеал Церкви заключается в воспитании христианина, который, будучи полноценным членом общества, вдохновляется идеалами служения Богу, Церкви и ближним, по образу Христа, сказавшего о Себе: «Сын Человеческий не для того пришел, чтобы Ему служили, но чтобы послужить и отдать душу Свою для искупления многих» (Мф. 20, 28).

Созданная Спасителем Церковь на протяжении всей своей истории стремилась к воцерковлению культуры, включающей различные аспекты духовного и социального бытия человека, преображая ее и наполняя христианским содержанием.

Христианское образование впитало в себя наследие античной учености. Многие отцы и учители древней Церкви были высокообразованными людьми, ценили ученость и христианское «любомудрие», которое понимали не только как стремление к богопознанию, но и как расширение человеком своего интеллектуального и духовного горизонта за счет освоения «внешней» мудрости, то есть сложившихся вне Церкви философских традиций. Святитель Григорий Богослов пишет: «Полагаю же, что всякий имеющий ум признает первым для нас благом ученость, и не только сию благороднейшую и нашу ученость... но и ученость внешнюю… В науках мы заимствовали исследования и умозрения, но отринули все то, что ведет к демонам, к заблуждению и во глубину погибели. Мы извлекали из них полезное даже для самого благочестия»[1].

Христианское образование, возникшее как синтез античных образовательных моделей и церковно-богословских традиций, всегда принимало и использовало те достижения внецерковного знания, которые не противоречили христианскому миропониманию. Христианское образование является не только важнейшей и неотъемлемой частью христианской культуры, но и необходимым условием ее исторического продолжения и развития. Распространение христианской проповеди содействовало национальному и культурному самоопределению многих народов. Церковные школы воспитывали просветителей, историков, писателей, ученых; вокруг этих школ формировались первые университеты.

В новое время произошло разделение некогда единой христианской культуры на светскую и религиозную. Этот процесс в ряде стран сопровождался ростом взаимного отчуждения и противостояния Церкви и внецерковной культуры, опирающейся на безрелигиозные ценности. Идеология секуляризма, рассматривающая религию как конкурента и вытесняющая ее в сферу частной жизни, способствовала тому, что государственное образование во многих странах приобрело безрелигиозный, а в некоторых случаях и открыто антирелигиозный характер.

Однако гуманистический идеал, заложенный в основу современного секулярного подхода к образованию, исторически формировался в тесном взаимодействии с христианской традицией, в частности – с тем пониманием свободы и достоинства личности, которое проистекает из Евангельского учения.

Исторический и духовный опыт Церкви убеждает в том, что образование только тогда является в полном смысле слова просвещением, когда оно свидетельствует о высших идеалах, превосходящих временные интересы и ориентирующих человека на подлинные вечные духовные ценности. Именно христианство сделало просвещение фактически синонимом образовательной деятельности, навсегда заложив в эту деятельность мощнейший внутренний императив самосовершенствования.

Имея свою собственную образовательную систему, развивая и укрепляя ее, Церковь одновременно ведет диалог со светской школой, взаимодействуя с ней в различных областях.

Церковь считает неправомерным отождествление светскости с такой формой секулярной идеологии, при которой антицерковность и антирелигиозность становятся ее неотъемлемой частью. Светский характер государства, с точки зрения Церкви, не является препятствием к общественному служению Церкви в сфере образования, просвещения и науки, к взаимодействию Церкви с образовательными и научными институциями, не имеющими церковного подчинения.

 

 

---

[1]Святитель Григорий Богослов. Слово 43. Надгробное Василию, архиепископу Кесарии Каппадокийской.

[Guest]

Где смо ми о свему овоме као СПЦ?