Литургија на Хималајима

[JESSY]

Последњих дана у новембру прелиставајући календар православних светаца видела сам да се 2. децембра слави спомен на Јоасафа, индијског царевића. Било ми је страшно занимљиво да прочитам његово житије које је изложио Димитрије Ростовски, оно подсећа на праву индијску бајку. Постоји мишљење да је то на неки начин православна парафраза легенде о Буди Шакјамунију, зато што су врло сличног садржаја... Питање је вере да ли је то легенда или житије с реалним садржајем. У сваком случају, индијски царевић Јоасаф је прибројан збору светих и 2. децембра се помиње на богослужењу.

Сматра се да је Православље у Индији у I веку проповедао апостол Тома. Међутим, данас се по званичним подацима број православаца у овој земљи своди на 0,0004%. И то су углавном наши сународници, туђиноватељи и путници.

Међутим, за Индију људи врло често кажу да је то земља Духа. Кад се човек нађе тамо не може да не осети да је све потпуно прожето религијом. Свети Николај Жички у књизи „Индијска писма“ говори о високом нивоу религиозности Индуса, о отворености њихових срца за Бога. Аутор се искрено чуди зашто се учење апостола није проширило у овој земљи.

Размишљајући о свему томе сетила сам се своје добре познанице Ксеније Шелихове која је много година провела у Индији и још увек тамо путује сваке године. Она је културолог по струци и испричаће ми нешто о Православљу у Индији! То сам помислила. Среле смо се и ево задивљујуће приче о њеном последњем путовању, о глобалном догађају који је предузела да изврши, а коју наводим у наставку.*

Највише на земљи

„У Индији има православних храмова, али их доживљавам прилично условно. Тамо нема пуновредног црквеног живота. На пример, у Њу-Делхију постоји црква светог Томе при руској амбасади, али постоји номинално, зато што треба да постоји. Лично ниједном нисам била у њој. Њу-Делхи уопште не привлачи човека који жели да оде из њега што пре.

Пре две године сам била на Хималајима и тамо ми је пала на памет мисао (имала сам утисак да је мисао сишла однекуд одозго и да се није родила у мојој глави)... Да треба спојити ова два патерна: Хималаји су највише планине на земљи, а Литургија је највише дејство на земљи... Како би било лепо служити овде Литургију!

Знала сам да никад пре тога православна Литургија није служена на Хималајима. И кад са дошла кући, у Русију, почела сам да тражим свештеника који би пристао да отпутује са мном у Индију. Питала сам једног, другог... док нисам сазнала за једног оца који би по мојој представи могао да пристане на то. И тада сам започела своју кампању наговрања свештеника на путовање на Хималаје. Почела сам да одлазим код њега на службу. После смо се упознали, почела сам помало да разговарам с њим и мало смо се упознали.

Много сам се молила и молила сам Бога да се ако је Њему угодно, моја идеја оствари... Схватала сам да је то догађај светских размера, али истовремено и авантура... Зато сам разговор врло пажљиво водила у правцу суштине. Слала сам свештенику фотографије планина и причала како је тамо лепо. И једном је он написао како би желео да тамо отпутује.

[JESSY]

                                                             

 

У принципу, отац веома воли да служи. Литургија је за њега главни догађај. Служи врло дуго, сам поје, сам исповеда, све време је на ногама, премда је већ човек у годинама и слабог здравља. Али кад служи као да му однекуд навире снага. Сви присутни могу већ да спавају од умора, а он, болестан човек, служи...

Паковање

После Госпојинског поста отац је рекао да је добио благослов да путује. До последњег тренутка се плашио да нешто може да се изјалови. Међутим, све је ишло како треба и све се слагало.

Нешто касније одлучио је да нам се придружи и Саша — баћушкин духовни син. Купили смо три карте за Њу-Делхи и извадили визе. Али док нисмо сели у авион нисам могла да поверујем да ће се то остварити. Јер свештеник је болестан човек. Петнаест минута пре почетка лета може му позлити... А ја га водим у Индију, где је све сасвим другачије — клима, храна... Али смо се 29. септембра 2014. године срели на московском аеродрому.

Свештеник је донео огроман црвени кофер. Помислила сам: „Шта је то све спаковао?“ Испоставило се да је тамо било све што је било потребно за Литургију: антиминс, одежде, путири, просфоре. Кад је ту антиминс може се служити на било чему, чак и на камену.

Пут за Хималаје

Долетели смо у Њу-Делхи. Отац је прво био запањен и све је гледао забезекнуто. Веома сам се бринула за њега, за његово здравље. Мислила сам: „Шта ће јести, има болестан желудац, а индијска храна је врло љута...“ И улазимо у први кафић, отац узима парот (индијски хлеб) и ставља у њега ачару... Све то је толико љуто да га не може појести ни сваки Индус. А он је то јео све време док смо били у Индији и није имао никаквих проблема! Саша је имао страшан поремећај желуца, а отац ништа...

Како су Индуси реаговали на њега? Схватали су да је то неки духовни човек, старац. Звали су га гуру.

 

[JESSY]

                                                            

 

После свега неколико сати у Њу-Делхију узели смо такси и кренули на Хималаје. Дошли смо у насеље Васиштха, то је отприлике на 2000 метара надморске висине. Прошетали смо, обишли смо водопад. Отац је рекао: „Ноћас ћемо служити.“

Литургија на крову

Прву Литургију смо служили на крову гест-хауса у којем смо ноћили. Тамо је било мало људи, а ноћу су сви спавали. Ни са ким нисмо морали да се договарамо.

Попели смо се на кров. Служили смо Литургију, причестили смо се. Било је врло тешко служити. Зато што се осећао отпор материјала... Јер, културна матрица у Индији је потпуно другачија, као и духовна. Индуси су, наравно, врло религиозни. Али свеједно у ваздуху лебди нешто што није нимало православно...

Кад сам се после вратила у Русију очигледно сам осетила да је то земља у којој се служи Литургија. Ако је човек духовно танкоћутан, он то осећа. А Индија јесте религиозна, али је то ипак паганство. Снажно, али непробојно. Литургија је нешто много узвишеније.

Православни Индус

С нама је на крову био још један момак, Серафим, православни Индус. Допутовао је специјално из Калкуте као би се видео са свештеником.

Кад си питала за Православље у Индији помислила сам да оно као такво у Индији не постоји. Лично сам срела само овог дечака, могу да кажем за њега, за његово схватање Православља. Рођен је у Калкути, тамо постоји православна парохија. Једном је с неколико другова отишао тамо и крстио се. За њих је то на известан начин представљало акт воље, изражавање своје слободе. Зато што су сви у њиховом окружењу обични, традиционални Индуси.

Серафим  живи с мамом и са сестрама, он је једини мушкарац у породици, треба да брине о свима. И наравно, Православље му је велика подршка. Али се у њему све помешано, јер је окружен хиндуизмом, у њему се родио и у њему је одрастао. На пример, отац је питао да ли пуши на шта је уследио одговор: „Не, у овом животу са православац, зато не пушим. Али можда у следећем животу...“ Односно, у њему је жива представа о реинкарнацији, није постпуно потиснута...

[JESSY]

Отпор материјала

Следећег дана смо се одмарали. А онда смо кренули даље.

Колима нас је возио Виџај, један мој познаник Индус. Прешли смо превој. Одлучили смо да се још попнемо. Четири хиљаде метара. Било ми је лоше. Саша је убледео и позеленео, није му било добро. Али је отац одлучио да ту негде пронађе место и да служи Литургију.

На путу смо наишли на препреку. У то време се одвијао неки војни сукоб и с индијско-кинеске границе се повлачила војска. Пут је био затворен управо у време нашег путовања. Дуго смо чекали, све то је било врло исцрпљујуће... Опет се осећао неки отпор.

Напокон смо дошли до места. Било је пусто. Планине, тибетански бикови пасу, и у планинама су у даљини раштркани будијски манастири... Отац је желео да разговара с будистима, али никога нисмо нашли.

Сместили смо се у гест-хаус. Одморили смо се. После смо се срели на балкону. Молили смо се. Отац је читао молитве, певао је акатисте, по књигама и без њих. Молио се сатима, просто је помињао своје познанике обраћајући се свецима.

Онда нас је Виџај одвезао на мало планинско језеро с кристалном водом. Отац је обишао место и рекао: „То је то, овде ћемо ноћас служити Литургију.“ Имали смо мало времена, нисмо могли дуго да се одмарамо, иако сам се осећала баш лоше, почињала је „горска болест“. Али је време боравка у Индији било на измаку.

Вратили смо се у хотел зато што је пре службе требало мало да одспавамо.

[JESSY]

Литургија на висини од 4000 метара

У четири сата ујутру смо се пробудили, пробудили смо Виџаја да нас одвезе на језеро. Понела сам два јоргана зато што је ноћу прилично хладно у на планини. Отац је имао огроман кофер. Виџај нас је гледао запрепашћено, куда смо се упутили с овим кофером...

У пет ујутру смо дошли на језеро, а службу смо почели око шест. Ту се налазио један огроман раван камен, отац је служио на њему. Било је врло хладно. Саша није могао да пева и због проблема са желуцем стално је морао да оде на страну. Ја сам морала да певам. Не могу да кажем да ми је молитва ишла од руке. Лоше сам се осећала. Било је невероватно тешко певати на тој висини. Тамо човек тешко може и да дише, а не да се моли. А отац опет није имао никаквих проблема... Осећало се а има неки свој режим постојања, чак и физичког.

Отац се за време службе посекао, текла му је крв. А ако има крви, не може да се причести... Било је влрло много искушења. Стоји у белом одјејанију, попрсканом крвљу. Осећала се инерција материјала... Зато што су Хималаји и Литургија апсолутно неспојиве ствари. Православна Црква тамо сигурно пре тога није служила. Можда православни свештеник никад чак није ни дошао на ову висину...

Језеро, огроман камен, на њему је Чаша... Унаоколо су врхови под снегом. Зора. Хладноћа, снег, лед. Имала сам осећај да сам на Марсу или у некој духовној сфери... Нешто неописиво. Као да ракетом летиш у космос...

Службу смо завршили у 12 сати. Једва смо дошли до кола. Вратили смо се у Васиштху, доле нам је било много лакше. Следећег дана смо се одмарали, а онда су отац и Саша одлетели. А ја сам остала.

Човечанство као целина

[JESSY]

После службе сам разговарала с оцем, причали смо о томе како се све уредило. И схватили смо да смо на истој таласној дужини. Човечанство доживљавамо као једну целину. У принципу, наравно, овакве ствари не долазе из главе. Кад видиш Бога у свему, схваташ да је свет целовит. А то бива ако је сам човек целовит. Чим изгуби своју целовитост свет се распада на комдиће. Али ако видиш да је свет целовит, почињеш да схваташ да сваки нрод носи одређено оптерећење, неку мисију у заједничком плану преображаја људске природе — метаноје. И сваки етнос има своју улогу. Ми се етнички веома разликујемо од Индуса, чак су нам и тела другачија, а да не говоримо о менталитету. И свако треба да се труди да обавља свој посао.

Улога индијске културе и религије је да спроводи метаноју човека који има архаичну свест. Може се навести следећа метафора с људским мозгом. Има неких делова мозга који су формирани још у освит еволуцие код врста као што су рибе, водоземци и птице. Ови делови одговарају за оно што је најнеопходније за живот организма — дисање, гутање, разликовање температуре. А развијене чеоне делове има само homo sapiens. И ако се ови делови одстране разуан човек се не претвара ни у животињу, већ у поврће. Сети се филма „Псеће срце“. Чини ми се да је тамо било речи о експерименту с мозгом...

Дакле, индуизам је управо овај древни део мозга, где је мозак човечанство као целина. Различити етноси су носиоци и хранитељи различитих вероисповести. И што је етнос млађи тим више хране добија религија, конфесија у духовно-менталном смислу, у ноосфери, ако се говори научним језиком.

[JESSY]

И руски субетност је прилично млад и моћан, али са својим „мушицма“... Узгред речено, карактеристично је то што Рус који иде индивидуалним путем развоја често свој духовно-религиозни пут почиње од хиндуизм или од руског неопаганства, које је сад толико модерно. Многи се на томе и заустављају. Али они који иду даље долазе до концепције кинетичког сливања са Христом, кроз љубав према Њему. То је веома висок ниво, раније су га појединци достизали у манастирима, а сад то у манастирима није могуће, манастири сад нису за то.

У принципу, прво су индуси кроз ритуал и поклоњење водили човека ка Богу. Сад је ова институција сегмент пута којим иде Индивидуа која тражи. Многи моји пријатељи-хиндуисти су почели лагано да долазе до хришћнства. Схватају или више осећају да је хиндуизам примењена религија, а да је хришћанство религија која мења. Човек не може да постане Шива и Вишну и Брама. Али је дужан да израсте у Христа.

***

Шта се дешавало касније, после путовања? Неколико месеци касније вратила сам се у Русију. Дошла сам у своју викендицу у близини Москве и легла. Разболела сам се — није било јасно од чега... Имала сам осећај да ми нешто умире у телу. Просто нисам могла да устанем. Онда сам отишла код лекара, урадила сам анализе и испоставило се да сам апсолутно здрава... Не знам шта да мислим о томе. Али је могуће да су то симптоми неке промене у мени која се сад одвија. Идуће недеље поново идем у Индију.

После оног путовања више се нисам видела са свештеником. Имам осећај да сам испунила неку мисију. И отац и ја смо били просто инструменти у тој ствари. Зато што се десио догађај од, наравно, васељенске важности... Ова два патерна су се спојила: Хималаји као највише место на земљи и Литургија као нејвише дејство.“

* На молбу молбу жене која ми је ово испричала имена неких актера се не наводе.

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100111927.html