Зоран Ђуровић: Бог је Љубав

[Снежана]

Не знам....да ли кроз подвиг до љубави, или из љубави подвиг.

Из муке подвиг, из очајања, страха, подвиг као излаз из пакленог стања...

Па ако имамо  љубави / довољно / треба ли подвиг....?

 

Но није ми јасно....

Какав подвиг Рапсо? не разумем заиста тај и толики занос твој, за неког је подвиг да устане ујутру, оде до купатила и опере зубе...

П.С. Престани више да читаш тај Косовски циклус

[Рапсоди]

Какав подвиг Рапсо? не разумем заиста тај и толики занос твој, за неког је подвиг да устане ујутру, оде до купатила и опере зубе...

П.С. Престани више да читаш тај Косовски циклус

Лајк ти је за за ову доле једва видљиву реченицу...

[Јелена011]

Podvig je i NE stavljati mnogo tackica i NE misliti da su svi isti i NE uporno insistirati na necemu sto drugom smeta...

Drugi je mera i obrazac podviga, ne nasa zelja, volje il sta vec.

Ne nase kraljevsko ja koje odlucuje i koje ce pre da posti na vazduhu mesec dana nego sto ce se "spustiti na nivo" nekog drugog.

[Ведран*]

Не знам....да ли кроз подвиг до љубави, или из љубави подвиг.

 

Вероватно може и једно и друго у неком смислу, али ипак овај пут преко подвига до љубави није због подвига самог по себи. (овде највећим делом говоримо о телесном подвигу, пост, и слично, али и жртвена љубав према ближњем је подвиг, на пример).

 

Види због чега настаје проблем. Љубав је унутрашња ствар човековог бића, а подвиг је често видљив, опипљив, мерљив. И док ми можемо да судимо о подвигу (квантитативном и квалитативном смислу, али не о његовом спаситељном потенцијалу), јер га видимо, не можемо да судимо о ономе што не видимо то јест о човековом срцу. А то што је унутра може да се мења независно од подвига. 

 

Човек може да се подвизава и из страха, и из очајања и ко зна из чега све не, али аутентични хришћански подвиг је из љубави. То је његов смисао. Али за многе од нас је и идеал, зато што, као што примећујеш, људи подвигу приступају на разне начине. Не значи да неко ко се подвизава зато што се боји, на пример, неће духовно узрасти и почети да се подвизава из љубави. Али уколико такав почне да прича да је страх (или било шта друго) разлог за подвиг он потпуно промашује хришћански етос. А када исто почне гордо свима да проповеда онда то може да постане расадник прелести.

 

Међутим, као што сам рекао, то унутрашње настројење човековог бића је у великој мери сакривено од нас обичних, и управо зато ми не би требало да судимо другима, јер нисмо срцезналци, а Господ то јесте. Оно што можемо говорити јесте да човек треба да у себи оваплоћава оне две највеће заповести и онда ствари долазе на своје место. Дакле прво је љубав, али чудни су путеви Господњи, и он нас спасава на све могуће начине. 

 

П.С. На мом блогу има једано размишљање "Како се бананама угађа Богу" у коме се види да када је љубав покретач онда и најчуднији "подвиг" бива многоструко користан. 

[Рапсоди]

Па не знам, највероватније да сам ја хришћански незрела када једноставно спасење везујем за подвиг испуњавања заповести.

 

Метофорично, ја заповести видим као уже које Господ спуста са неба, и спасење ако се за исто ухватимо и држимо.

Но постоје изузеци ван правила, па тако и они који ће се спасити и без хватања за уже.

Али исто тако, увек  имам на уму да  ја као ја  не могу бити изузетак...    

 

П.С.Можда није добро поређење...

[Zoran Đurović]

Па не знам, највероватније да сам ја хришћански незрела када једноставно спасење везујем за подвиг испуњавања заповести.

 

Рекоше ми да не ради онај линк. Ево другог: https://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/10/artemije.pdf

Неко га је и овде поставио: http://documents.tips/documents/-vs-55725c1f497959da6be895d0.html

[Zoran Đurović]

Јеси ли ово постао Игњатијевац?   

Ваздан био!

[Ведран*]

Види какав проблем ја примећујем са твојом метафором. 

 

У твојој метафори је ако се ухвати за уже човек спашен (да не падне у провалију). Али није ствар завршена. Неће довека да виси на ужету (то није спасење). Исто тако, није спасење да се ухватиш за уже избегнеш провалију и онда да те Господ као неки хелихоптер пренесе и стави у рајску башту све са дистанце. То није баш спасење.

 

Спасење је Христос. И ту нема дистанце. Он је постао један од нас. Ми њега једемо!! Нема ужета. Човек који њему тежи би се свим снагама борио да се уз то уже попне ближе Њему а за то је протребна љубав и правилно схватање тога шта је у ствари Спасење. 

[Рапсоди]

Љубав је унутрашња ствар човековог бића

 

 

Али како доћи до те љубави,  да ли је могуће без  минимум  подвига ?

Да ли можемо доћи до љубави без држања заповести ...?

Или  кроз држање заповести досећи  љубав, и превазићи и подвиг и заповести.....  !!!!

[Ведран*]

Рекоше ми да не ради онај линк.

 

Лажу "аветиње"   

[Ведран*]

Или  кроз држање заповести досећи  љубав, и превазићи и подвиг и заповести

 

 

Па читаво време причам да достићи љубав не значи превазићи подвиг и заповести него управо тек тада они имају смисла.

[Јелена011]

Divno objasnjenje!

Problem sa zapovestima kao "sredstvom" za bilo sta je sto se pretvaramo u dobrog sina, koji kad se bludni sin vratio je dobio napad sebicnosti. Mislim sta sad ti njega tu gostis jel si normalan, koji sam ja andrak postovao sve, a ti tu ateiste spasavas, nevernike ove one, vidi ovog jeretika si spasio vidi peru ziku miku...

Doduse kroz salu i humor, Rapso ti ovde potkacinjes sve redom, od ateista do ovih onih, salis se kako si ti albatros a mi ne znam sta bese...

 

 

Bilo bi lepo da moze podvigom da se dodje do ljubavi ali cisto sumnjam.

Jer podvig nosi ono "ja radim", pa moze motiv da bude najplemenitiji moguci, to je pokret mene ka meni za mene i zbog mene.

Ljubav ide suludom logikom, ja gubim sebe, gubim svoje ja, svoj razum, prosudjivanje, sve redom...i stavljam drugog ispred sebe, ne drugog u smislu jao onim gladnima cu pomoci a onoj tamo budali pijanoj necu bre. Nego prosto ne kalkulise.

Ljubav sve radi unatraske, pa i kad postuje zapovesti ne cini to jer je lepo postovati zapovesti jer se valja.

Ava je to lepo srocio bas.

Ljubav je pokret odozdo, nema tu ja cu sad vas da prevaspitam, ja cu da vas naucim, da vam otvorim oci...covek koji voli coveka voli ga takvog kakav jeste, ne kalkulise kakav moze bit.

daje slobodu drugima, daje im pravo na gresku, na samoodgovornost.

Motivi podviga mogu biti jako plemeniti, ali mislim da je sama logika pogresna.

Podvig je tu da bismo bolje voleli drugog, da bismo drugome posluzili i ili naucili da volimo sebe bez krajnosti.

[Ведран*]

А да ли је могуће достићи то без испуњавања заповести. Али којих?

 

Могуће је али не и мимо испуњавање заповести о љубави. 

 

Има онај пример немарног монаха који је био свима видљиви и познати грешник (јавно). Па кад је умро анђели дошли по њега, а братија, све подвижник до подвижника, у чуду. Како он такву част да има по смрти, а такав је грешник био. Међутим, једину "заповест" коју је овај монах испуњавао била је "не суди да ти се не суди". И зато што никога није осуђивао избегао је и сам суд. Ето како је спасење једноставно ("Бреме је моје лако").

 

Кад би се само подвигом долазило до спасења он га не би задобио.

[Zoran Đurović]

Лажу "аветиње"   

Барабе! Зезају се са седом главом! Дабогда добили за директора митрополита Амфилохија, ако он у међувремену не постане патријарх!

[Јелена011]

Ja se nekad mislim da su zapovesti cista sigurica

Mislim za ljude kojima je ljubav ono too much. 

Smirenje, prastanje, nezlobivost, ljubav, nije to hipi pravoslavlje, to bre tesko, kad je konkretan covek u pitanju, rusi ti koncepciju zivota. Taman nesto zamislis, kad ono tamo cvrc.

Ali postoje i ljudi kojima je to mnogo, pa kontam da zapovesti dodju kao ono sigurna karta. Al pitanje je koliko je i to sigurno, jer je nase pamcenje jako jako selektivno, sta cemo sasvim onim znanim i neznanim gresima, podsvesnim, nesvesnim vakim nakim

Ne bih se ja nikad uzdala u moju pamet, a igre memorije mi ne idu