Како увређеност постаје манипулација?

[JESSY]

Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.

 

Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о томе ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.

 

Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало времена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.

 

Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављује пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека размишља.

 

Ако сте се некад осећали кривим поред човека који се бесконачно вређа, онда знате како је то мучно. И понекад бива да си спреман учинити све, све угодно, само да ту кривицу не би осећао. Чиниш све како он хоће, не зато да би му помогао, него да би га успокојио. Но, такав начин дејствовања не задржава увреде у потпуности, напротив, механизам манипулација се времоном само изоштрава, усавршава.

[JESSY]

Пример манипулација

 

Како се ми подајемо манипулацијама? Када се на нас вређају можемо да се упитамо: да ли сам ја заиста за то крив? Да ли сам ја на самом делу урадио нешто лоше, или ми ти ту кривицу намећеш, а ја је из неког разлога на себе узимам? Није једноставно разабрати се у томе. Посебно ако је реч о – за вас ауторитетним људима, родитељима, блиским. Посебно међу верујућима постоје људи који су све време спремни осећати се кривима. Начитају се историја о ношењу крста, о том да нам се не шаље «бреме које је преко наших снага», треба трпети. Само што се ту под љубављу према ближњем разуме, потхрањивање његове увредљивости, подржавање његове способности манипулисања.

 

 

Човек се увредио, а ја се под њега подстројавам и чиним оно што он хоће, тим самим ојачавам његову лаку увредљивост и провоцирам способност на манипулацију. И чиним то не зато што му желим добра, него да би се ослободио од осећања кривице. То јест поступам из сопствене користи.

 

Хришћанска љубав са тим нема никакве везе. Ту је очито чисто повлађивање греху.

 

Пример: Мама гововри сину: «Ево нико ми не помаже, нико ми неће да уради ремонт, тако сам бедна, чесме старе, цуре и ја их не могу затворити, ви сте сви заузети, но – не-не, мени не треба помагати, немојте се вви мучити, ја само ради вас живим, само нека је вама лепо».

 

Шта осећате када чујете такве речи? Подозревам да осећате кривицу, притом слушате отказ од помоћи. Имате осећај да су вас запетљали у неке мреже, и не разумете како реаговати. То је пример манипулације кривицом.

 

Алтернативна варијанта те реплике, само у форми директне комуникације: «Знате ли – код мене се чесма покварила, да ли би могао неки дан када ти буде згодно, да дођеш и промениш је, зато што сама не могу, помози ми молим те.

 

Осећате ли разлику… Као правило, када нас директно моле, ми смо, ако можемо, спремни помоћи, код нас се не појављује противљење. А када нас покушавају замотати у мреже, дају нам двојну поруку: помози, но не помажи, зато што те није брига за мене, тада се ми свим својим бићем почињемо противити и притом осећамо беспомоћност, немоћ, зато што не знамо како на то реаговати – хоће се или побећи, или нешто урадити, само да би се од нас откачили.

 

Наравно, иза такве манипулације стоји бол, дефицит пажње. Постоји и неуважавајући однос према себи самом – један тако танак аспект, о том ћу рећи ниже.

Још један пример: «ти си намерно тако јако подгрејала млеко зато што ме не волиш, баш је тебе брига за мене,  ти добро знаш да ја не пијем врело млеко». На то је сложно било шта одговорити. Зато што су овде налепљена у једно два факта: реални и измишљени, и у том је тајна дејства механизнма манипулације. Ми слушамо дводелну реченицу. Први део у који се ставља очевидни факт – температура млека.

Млеко је заиста врело и у том нема спора. И наше сазнање се саглашава да је он у праву. А даље се приљепљује други део: ти мене не волиш. И на рачун тога што се у јасној фрази садржи реални факт – темература млека – сазнању је тешко распознати други део фразе као неправду, као егоцентрично требовање. И зато је лакше признати своју кривицу: да, млеко је заиста врело.

 

Свима је познат факт манипулисања претњом болести – то је веома распрострањена тема, веома тешка и скоро да се никад не изгуби. Зато што се нико неће осмелити да провоцира болест код њему блиског човека. Вероватно нема лакшег и удобнијег начина натерати човека да ради то што ја хоћу, него рећи му: «Видиш, ти то и то радиш – а ја се од тога разбољевам, код мене се дижи притисак». Или «ево видиш – ја сам тешко болесна, зато молим, уради већ једном…» – свет је дужан да се врти око мене.

 

Како знати, може бити да смо и ми понекад исто тако несносни за наше ближње, када се ми вређамо? Ако смо склони да се брзо вређамо, требало би о том да поразмислимо, како је другима поред нас када ми, може бити, понекад и несвесно манипулишемо?

[JESSY]

Како не провоцирати развој лаке увредљивости код деце?  

 

Неколико савета родитељима како се понашати с дететом, да се сами не вређају на дете, и да га не науче да се оно стално вређа.

 

У оба случаја је важно по могућности проговрити са дететом о сваком случају, како о његовим увредама, тако и вашим на њега. Учите се да водите директан разговор, користећи директну комуникацију, а не манипулацију. Учите се видети, када ви сами манипулишете.

 

Веома је честа варијанта тихе родитељске манипулације: игра ћутања – «ја с тобом више не разговарам», веома женски начин који се често сусреће код мама. То је посебно удобно за управљање дететом, зато што је за дете емоционална одбаченост од стране маме – крај света. Постоји такав, условно говорећи, експеримент, када је група одојчади била одвојена од родитеља, налазили су се у одељеној просторији, дојили су их, купали, давали им све шта је потребно, но нису их узимали на руке и нису разговаралио са њима. И та су деца почели умирати.

 

Потреба за емоционалним контактом с мамом код детета је – витална. И ако се мама увредила и отстрањује се, просто постаје хладна у неком моменту: ти си се ружно понашао и ја са тобом не разговарам, за дете се свет окреће наопачке. Ако би се на њега извикали, ударили га, то би изазвало, може бити, мање емоционалне последице. Одјеци таког понашања маме на дете у одраслим годинама ће утицати на то, како ће човек у будућем устројавати односе у својој породици, да ли ће наћи другове, хоће ли ступити у брак.

 

Зато је од стране родитеља веома важно ступати с дететом у директне комуникације Постоји формула  хуманитарне психотерпије Карла Роџерса: „Ја тебе волим, но то што ти радиш мене доводи до растројства“. Она је примењива не само у односима с децом, него и према било ком човеку. Ми одве говоримо: „Ти знаш да те ја волим, ти си ми важан, драг, но када ти то радиш  – то ме љути, смућује, ја уопште… ти знаш, ја сама не знам што са мном происходи у том моменту, то је веома тешко изразити. Да ли бих те могла замолити да ти пак то не чиниш?“

[JESSY]

Шта радити ако дете покушава да манипулише мамом? Крајњи случај такве манипулације је свима познат: дечије хистерије.

 

Ми их можемо просто игнорисати. Ако дете осети да матер не реагује, он се као правило, успокојава и зауставља свој начин деловања. Важно је помагати детету да научи да комуницира директно. На пример, можемо га питати: «Васја, ти се сада љутиш на мене? Теби се не свиђа то што ја захтевам да најпре урадиш домаћи, а потом да идеш напоље?» Важно је дочекати његов одговор о осећањима: «да, љутим се».

 

Постоји не мало примера када се дечија хистерија завршава за секунду, ако је названо то због чега дете плаче. (Прим. прев. погледајте ранији текст «Чудеса активног слушања») Сећам се како је мој руководилац, код којег сам се учила психотерапији, Федор Ефимович Василјук говорио о свом трогодишњем унуку, како је унук плакао и к њему је пришла бака и говорила: «Вањечка! Шта је то тако, ти си тако љут, је ли? Теби је је много болно? Лоше су се понели према теби?“ А он оговри: «ДА-А-А-А-А!!!» И одмах се успокојава. Схватате ли? Зато што је названа реч, ти си схваћен, други човек, твој ближњи је схватио шта се са тобом дешава. Хистерисање више није неопходно. Преживљавање је нашло свог адресата.

 

Но с старијом децом ми такође можемо тако да поразговарамо, распитати се, шта је са вама, у чему је узрок суза. Или можемо да предложимо своју позицију: «Дај, рећи ћу ти зашто ја тако радим, зашто ти то не дозовљавам». Не просто запретити – и тачка, могуће је предложити партнерске односе, објаснити, зашто те ја молим да сада урадиш једно или друго, а не да просто наређујем, као директор.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/03/12/kako-uvredjenost-postaje-manipulacija/