Који је смисао вере ако си песимиста?

[Ronald]

Interesantno, i ljubav i mržnja se retko izjavljuju, više se zapravo pokazuju kroz gestove (a mržnja mnogo mnogo ređe), i zato mislim da je to jedna veoma razočarana osoba, a zbog čega, i da li iz dobrog ili lošeg razloga, ne znam.

Mislim, samo s nadovezujem, volim ja tako da razmišljam.

OK, razmisljaj slobodno, pa da ja se nisam precizno izjasnio, naravno da se vise pokazuju kroz gestove, naveo sam kao primer. E sad ta osoba je optimista i voli zivot, to mi je i cudno, vratio se u Srbiju nije ostao u USA i ako je tamo imao mnogo bolje uslove za bavljenje naukom.:-)

[Никола Поповић]

Мислим да ова песма има смисла овде

[Иван ♪♫]

Наравно. Само је овде тема била песимизам, па сам прокоментарисао да се на то може утицати. Човек може да промени доста тога ако је упоран. На пример, ако запишеш неку врсту "подсетника" па сваког јутра (после молитве нпр.) прочиташ и подсетиш се то ће утицати доста на твоје расположење у току дана. А након неког мало дужег времена и утицати на живот уопште. То је у ствари веома моћан "алат" за живот, може доста тога да промени.

 

 

Ја другачије размишљам, мени то што пишеш делује као потискивање емоција, као гурање под тепих, и тренинг да мислиш на одређен начин. Мислим да кад препознаш мрак у себи (са нагласком у себи) треба директ у њега да уђеш, али са светиљком.

[Ronald]

Ја другачије размишљам, мени то што пишеш делује као потискивање емоција, као гурање под тепих, и тренинг да мислиш на одређен начин. Мислим да кад препознаш мрак у себи (са нагласком у себи) треба директ у њега да уђеш, али са светиљком.

I ja mislim da treba uci u njega, ali na koji nacin se boriti sa njim, sta ti mislis?

[Иван ♪♫]

I ja mislim da treba uci u njega, ali na koji nacin se boriti sa njim, sta ti mislis?

 

зато кажем да требамо ући са светиљком, односно ако не знамо шта ћемо да потражимо помоћ

[Саша од Москве]

Људи баш је добра тема. Не замерите ми што сам измиксовала све ваше постове и склопила их у један, некако ме је све до сад речено подстакло да склепам ово.

 

Они увек имају објашњење да колико се сећају пре нису били такви. И увек наводе неки као "разлог" који их је довео до тог стања.

То је најчешће неки догађај из прошлости.

Али ја мислим да то није узрок.

Узрок је целокупно њихово умно-душевно настројство.

Тај догађај није чак ни окидач, он је просто оправдање и ништа друго.

Јер знам људе који су прошли много горе ствари па су оптимисти.

 

 

Не, то јесте окидач, само је питање болести воље која нема покретачку снагу да прекине врзино коло (вољу убијаш фантазијом и мислима, кад се неискусан препушташ различитим осећајима углавном насладе било ког типа - навикаваш се на осећај ,,јаооо што ми је доообро; јаааоооо како сам моћан...'' и слично), мислим да се тако развија онај страх о коме причаш, јер ти целог живота учиш да функционишеш у неким условима, ако си сконцентрисан на осећаје, који су ,,феноменални'' - бежиш у фантазију, а са реалним светом се све мање има искуства, па тамо кад се вратиш ови реални бришу под са тобом, што рече Аквиљо. После си несигуран, страх је део тебе кад год мораш да будеш будан и у реали. Ми смо бића навике, само ако је она истренирана на лоше, може бити истренирана и на добро.

 

Ја мислим да је у животу кључни однос између вере и страха код човека. Веру јачаш окрећући се ка Христу, кроз молитву, пост, читање Јеванђеља, ту се упознајеш и учиш да разговараш са Њим, да Га слушаш, онда Он ради посао, док се ти учиш на тишину и смирење. Што наравно не значи да овај други не ради на свом послу и да ти не одвраћа пажњу кад год је згодна прилика за то. Зато је то процес, преображење, преумљење...

 

Само мораш се вежбати! Пробај да видиш које ти се мисли мотају пред сан и непосредно након сна. Тад те онај хвата неспремног, или уморног сувише да би пазио, или недовољно будног и опрезног. Зато ,,тренираш'', и није то набеђивање него вољно скретање погледа (што му дође онај труд) на Светлост, не гледај у таму! Исто као кад гледаш у бездан, расте страх, он те хипнотише и ти падаш; кад гледаш у Небо - оно те инспирише и хоћеш ка њему. Као што си се научио на лоше, мораш се научити и навићи на добро.

 

Мада се у мени песимизам поводом себе саме и свега лошег претвара у вапај ,,Господе ти можеш, ти помози''. Схватам и да има и оних у којима се то не буди.

Можда нису довољно храбри да се сретну са Њим, боје се и њега, а брате бојиш се и да признаш сам себи да нешто не ваља у теби. Боли! Па зар ја нисам најбољи, најстрашнији даса!? Док ја дођем до тога да укапирам шта је лоше у мени и скупим храбрости да погледам у себе - бришу под са мном.

Ту је Јелена, или њен муж у праву кад кажу - да треба пуноћа времена. Мораш да стражиш. Ту чини ми се треба да дође до изражаја опрез, куда те воде те твоје мисли. Некад видиш, некад нећеш...

 

Е сад једно је да видиш, а друго је да делаш, неко рече мораш сам себи да се смучиш гледајући себе како радиш погрешно и изнова и изнова добијаш исти резултат, па онда кажеш - дај да променим то!

 

Много ми се свиђа Звонков систем подсећања, јер ми смо мање или више осетљиви на спољне утицаје, ако изнутра немамо јасно зацртан смер куда идемо, неко други ће се наћи ту да нам га наметне, или неки ,,случајни'' спољашњи утицај, или просто непажња ума, и оп! Одо ја ко зна где! Прво у мислима, а онда и ногама.

 

 

А ево ( опет) мог става по том питању:

 

Бог је створио човека и знао је да ће да овери( падне) значи да је он већ све припремио и да га поново подигне, јер Бог је ок лик и добар гари.

Јесу људи грешни али то није проблем ако желе да се спасу, сви ће се спасити.

Наравно треба се мало и помучити, али не треба очајавати.

Значи само пичиш у Цркву и трудиш се да будеш човек и то је то. Па куш лакше?!

Зар је то неки проблем?!

 

Иначе мој став је - ово је просто/једноставно, али никако лако - управо зато што нас сматрам добрим делом бићем навике.

 

Ма то са страстима и нема толико везе са тиме што смо грешни (мислим има, али није то сад тако круцијална ствар...чега све по Цркви нема ), већ да се човек сам за себе промени, да му буде лакше у обичном, свакодневном животу. Друкчије је, не примаш се на неке ствари, измакнеш се на време од лошег, боље читаш ситуације и људе, лакше пролазиш кроз недаће, хладније си главе, мање ти ради живац, немаш велике осцилације које те ломе...ма милион ствари...

 

Е видиш ја мислим да је то кључна веза! Православље није само нека тамо филозофија, или празна прича, него конкретна ствар - живот сам. Управо рад на себи кад те Господ води - доводи до и очитава се баш у том друкчијем које описујеш. Ово сад - овај живот му дође припрема за следећу фазу живота.

 

 

И још једна битна ствар - све на овом свету је привремено.  Свака невоља, мука, па чак и - ма како била страшна - смрт је привремена. Све ће то проћи. И доћи ће Нови Дан.

 

Ово назиреш тек после прве победе над собом (или својом ружном навиком), а кад схватиш да је то прва битка у низу - е онда има шансе да укапираш да је све (земаљско - твоја снага рецимо) привремено, а онда расте нада у Нови Дан.

[Ronald]

Људи баш је добра тема. Не замерите ми што сам измиксовала све ваше постове и склопила их у један, некако ме је све до сад речено подстакло да склепам ово.

Не, то јесте окидач, само је питање болести воље која нема покретачку снагу да прекине врзино коло (вољу убијаш фантазијом и мислима, кад се неискусан препушташ различитим осећајима углавном насладе било ког типа - навикаваш се на осећај ,,јаооо што ми је доообро; јаааоооо како сам моћан...'' и слично), мислим да се тако развија онај страх о коме причаш, јер ти целог живота учиш да функционишеш у неким условима, ако си сконцентрисан на осећаје, који су ,,феноменални'' - бежиш у фантазију, а са реалним светом се све мање има искуства, па тамо кад се вратиш ови реални бришу под са тобом, што рече Аквиљо. После си несигуран, страх је део тебе кад год мораш да будеш будан и у реали. Ми смо бића навике, само ако је она истренирана на лоше, може бити истренирана и на добро.

Ја мислим да је у животу кључни однос између вере и страха код човека. Веру јачаш окрећући се ка Христу, кроз молитву, пост, читање Јеванђеља, ту се упознајеш и учиш да разговараш са Њим, да Га слушаш, онда Он ради посао, док се ти учиш на тишину и смирење. Што наравно не значи да овај други не ради на свом послу и да ти не одвраћа пажњу кад год је згодна прилика за то. Зато је то процес, преображење, преумљење...

Само мораш се вежбати! Пробај да видиш које ти се мисли мотају пред сан и непосредно након сна. Тад те онај хвата неспремног, или уморног сувише да би пазио, или недовољно будног и опрезног. Зато ,,тренираш'', и није то набеђивање него вољно скретање погледа (што му дође онај труд) на Светлост, не гледај у таму! Исто као кад гледаш у бездан, расте страх, он те хипнотише и ти падаш; кад гледаш у Небо - оно те инспирише и хоћеш ка њему. Као што си се научио на лоше, мораш се научити и навићи на добро.

Мада се у мени песимизам поводом себе саме и свега лошег претвара у вапај ,,Господе ти можеш, ти помози''. Схватам и да има и оних у којима се то не буди.

Можда нису довољно храбри да се сретну са Њим, боје се и њега, а брате бојиш се и да признаш сам себи да нешто не ваља у теби. Боли! Па зар ја нисам најбољи, најстрашнији даса!? Док ја дођем до тога да укапирам шта је лоше у мени и скупим храбрости да погледам у себе - бришу под са мном.

Ту је Јелена, или њен муж у праву кад кажу - да треба пуноћа времена. Мораш да стражиш. Ту чини ми се треба да дође до изражаја опрез, куда те воде те твоје мисли. Некад видиш, некад нећеш...

Е сад једно је да видиш, а друго је да делаш, неко рече мораш сам себи да се смучиш гледајући себе како радиш погрешно и изнова и изнова добијаш исти резултат, па онда кажеш - дај да променим то!

Много ми се свиђа Звонков систем подсећања, јер ми смо мање или више осетљиви на спољне утицаје, ако изнутра немамо јасно зацртан смер куда идемо, неко други ће се наћи ту да нам га наметне, или неки ,,случајни'' спољашњи утицај, или просто непажња ума, и оп! Одо ја ко зна где! Прво у мислима, а онда и ногама.

Иначе мој став је - ово је просто/једноставно, али никако лако - управо зато што нас сматрам добрим делом бићем навике.

Е видиш ја мислим да је то кључна веза! Православље није само нека тамо филозофија, или празна прича, него конкретна ствар - живот сам. Управо рад на себи кад те Господ води - доводи до и очитава се баш у том друкчијем које описујеш. Ово сад - овај живот му дође припрема за следећу фазу живота.

Ово назиреш тек после прве победе над собом (или својом ружном навиком), а кад схватиш да је то прва битка у низу - е онда има шансе да укапираш да је све (земаљско - твоја снага рецимо) привремено, а онда расте нада у Нови Дан.

Људи баш је добра тема. Не замерите ми што сам измиксовала све ваше постове и склопила их у један, некако ме је све до сад речено подстакло да склепам ово.

Не, то јесте окидач, само је питање болести воље која нема покретачку снагу да прекине врзино коло (вољу убијаш фантазијом и мислима, кад се неискусан препушташ различитим осећајима углавном насладе било ког типа - навикаваш се на осећај ,,јаооо што ми је доообро; јаааоооо како сам моћан...'' и слично), мислим да се тако развија онај страх о коме причаш, јер ти целог живота учиш да функционишеш у неким условима, ако си сконцентрисан на осећаје, који су ,,феноменални'' - бежиш у фантазију, а са реалним светом се све мање има искуства, па тамо кад се вратиш ови реални бришу под са тобом, што рече Аквиљо. После си несигуран, страх је део тебе кад год мораш да будеш будан и у реали. Ми смо бића навике, само ако је она истренирана на лоше, може бити истренирана и на добро.

Ја мислим да је у животу кључни однос између вере и страха код човека. Веру јачаш окрећући се ка Христу, кроз молитву, пост, читање Јеванђеља, ту се упознајеш и учиш да разговараш са Њим, да Га слушаш, онда Он ради посао, док се ти учиш на тишину и смирење. Што наравно не значи да овај други не ради на свом послу и да ти не одвраћа пажњу кад год је згодна прилика за то. Зато је то процес, преображење, преумљење...

Само мораш се вежбати! Пробај да видиш које ти се мисли мотају пред сан и непосредно након сна. Тад те онај хвата неспремног, или уморног сувише да би пазио, или недовољно будног и опрезног. Зато ,,тренираш'', и није то набеђивање него вољно скретање погледа (што му дође онај труд) на Светлост, не гледај у таму! Исто као кад гледаш у бездан, расте страх, он те хипнотише и ти падаш; кад гледаш у Небо - оно те инспирише и хоћеш ка њему. Као што си се научио на лоше, мораш се научити и навићи на добро.

Мада се у мени песимизам поводом себе саме и свега лошег претвара у вапај ,,Господе ти можеш, ти помози''. Схватам и да има и оних у којима се то не буди.

Можда нису довољно храбри да се сретну са Њим, боје се и њега, а брате бојиш се и да признаш сам себи да нешто не ваља у теби. Боли! Па зар ја нисам најбољи, најстрашнији даса!? Док ја дођем до тога да укапирам шта је лоше у мени и скупим храбрости да погледам у себе - бришу под са мном.

Ту је Јелена, или њен муж у праву кад кажу - да треба пуноћа времена. Мораш да стражиш. Ту чини ми се треба да дође до изражаја опрез, куда те воде те твоје мисли. Некад видиш, некад нећеш...

Е сад једно је да видиш, а друго је да делаш, неко рече мораш сам себи да се смучиш гледајући себе како радиш погрешно и изнова и изнова добијаш исти резултат, па онда кажеш - дај да променим то!

Много ми се свиђа Звонков систем подсећања, јер ми смо мање или више осетљиви на спољне утицаје, ако изнутра немамо јасно зацртан смер куда идемо, неко други ће се наћи ту да нам га наметне, или неки ,,случајни'' спољашњи утицај, или просто непажња ума, и оп! Одо ја ко зна где! Прво у мислима, а онда и ногама.

Иначе мој став је - ово је просто/једноставно, али никако лако - управо зато што нас сматрам добрим делом бићем навике.

Е видиш ја мислим да је то кључна веза! Православље није само нека тамо филозофија, или празна прича, него конкретна ствар - живот сам. Управо рад на себи кад те Господ води - доводи до и очитава се баш у том друкчијем које описујеш. Ово сад - овај живот му дође припрема за следећу фазу живота.

Ово назиреш тек после прве победе над собом (или својом ружном навиком), а кад схватиш да је то прва битка у низу - е онда има шансе да укапираш да је све (земаљско - твоја снага рецимо) привремено, а онда расте нада у Нови Дан.

Izmiksovala si ga svaka ti cast vjerovatno ni Ivan ne bi muziku ovao iskombinovao:-)

[Рапсоди]

Па......... ако ниси песимиста  за   земаљску логику , не можеш бити  оптимиста по духу. / виши облик оптимизма /

Док се не разочараш.........не можеш се очарати................

[Иван ♪♫]

Па......... ако ниси песимиста за земаљску логику , не можеш бити оптимиста по духу. / виши облик оптимизма /

Док се не разочараш.........не можеш се очарати................

( )

[Рапсоди]

( )

( песимиста )

оптимиста () оптимиста