Opsesivno sanjarenje - psihički poremećaj?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mislim da nikad neću otići kod psihijatra ili psihologa. Smatram da sam posle svega dovoljno stabilan. Mogu da radim sa sobom, mogu da se kontrolišem, dosta puta sam gord pa i kažem da jasno vidim stvari oko sebe, pa me možda i to pravi tužnim jer mi je realnost za plakanje.

 

A možda ipak da mu to sve kažeš lice u lice i to ovako kako si u citiranom delu objasnio nama.

 

Ličnost se izražava u odnosu prema drugome. Plašim se da ne postaneš subjekt, pogotovo što mislim, da tvrdiš kako sve to ti možeš sam pregurati.

 

Možeš sam, to ti verujem ali isključivo sa otvorenošću prema Drugome gde ti zapravo uvidiš na svetlu stanje u kojem si sada.

 

Ako to budeš radio i dalje sam iz trivijalnog razloga koji glasi, neću ničije mišljenje, jer sam ja subjektivno ubedjen, da mi ovo stanje neće praviti veće ili opšte neće praviti nikakve probleme u tvom životu.

 

Jelena ti je sjajno objasnila i sasvim dovoljno za jedan ozbiljan početak. Preispitivanje je dobra i Hrišćanska vrlina ali to ne sme ostati samo na tebi, saslušaj i šta drugi ljudi misle ili vide iz tvog takvog života.

 

To stanje ne mora da bude veliki problem i to je razlog više da proveriš i šta drugi ljudi misle o tome, pogotovo lekari a samim tim se više i bolje edukuješ, što može imati dobre koristi ako se upustiš u borbu protiv takvog sanarenja.

 

Možda je dovoljno da se dozira sanarenje i ništa više od toga. Dobiješ neki "trening" plan i pokušaš da izvučeš maksimum zdravog upražnjavanja sanarenja a ne njenog hirurškog odbacivanja.

[Arsenija]

... htio sam da podjelim sa vama iz razloga što se plašim da će to biti kobno po mene u duševnom smislu. A inače, mislim da mogu ovako jer mi to sanjarenje ne predstavlja problem nego izlaz, i plus ventil da ode višak energije.    Neću da pričam sa ljudima koje ne znam samo zato što su stručna lica. Ne... 

 

Ako se plasis , zasto se plasis ? Mozda zato sto to ipak ne mozes da kontrolises ? 

Ovo pisanje po forumu sigurno nije trajno resenje .... 

Ti treba sam da odlucis . 

[Ignjatije]

Pomaže Bog forumaši, Moram nešto da podjelim sa vama. Nešto što sam, do prije nekoliko godina smatrao svojom najvećom životnom tajnom. Danas sam saznao da je ta moja tajna dijagnoza, i to ne samo meni nego i drugim ljudima. To se na engleskom zove "Maladaptive Daydreaming Disorder", naši su to preveli kao "Opsesivno sanjarenje".

 

Бог ти помогао!

 

То стање јесте вид поремећаја. Није превише опасно, катастрофално. Чињеница да си свестан тога је охрабрујућа и први корак ка излечењу. Тај проблем имам(имао сам) и ја. Почео је у раном детињству. Син јединац сам, немам рођеног брата или сестру тако да сам у кући, у својој соби био потпуно сам, као и данас. Нисам имао било каквих обавеза као дете осим учења, опет сам у својој соби или кутку свог дома(нисам у старту имао своју одвојену собу) сам и ту једину обавезу извршавао.

 

Сањарење је у почетку највише подсицао виртуелни свет телевизора(дечије емисије попут "Лаку ноћ, децо", цртани филмови као "Нинџа корњаче" и дечији филмови...) и компјутерских игрица( прво оне на комп. "Атари", касније "Терминатор", "Сега"...).

 

Ту су били укључени и реални ликови и догађаји из живота.

 

Своје место у друштву вршњака нисам успео да пронађем до краја. И данас слабо успевам. Мислим на тематику разговора. Од малена су ме привлачиле озбиљније теме, "онострани" свет, смисао живота... Тако сам обожавао да слушам разговоре старијих људи. Вршњаци су ме слабо разумели и нису хтели да о томе разговарамо. По некад пристану на кратко, наравно да то сваког занима, али не у мери у којој сам ја хтео. Тако да су ме одувек, па и данас гледали као чудака, било је исмевања.

 

Како се то ближило крају, одраста се, у сањарење и маштање почео је да ме одвлачи окултизам, јога и психичка магија. Такође сам волео да листам књиге и часописе Јеховиних сведока које сам имао на кило. После јоге, која ме је мрцварила неколико година, метал музика. И то на почетку онај најтврђи најмрачнији метал. За мене је тада, рецимо, Ајрон Мејден био превише мекан, за старије. Верујем да сам у том периоду на себе навукао и демонски утицај јер сам се претерано био уживео, замрзао Бога, заволео мрак и грех. Нисам био сатаниста у правом смислу, али форао сам тај фазон. Уз метал музику сам проводио сате и сате замишљајући све и свашта, желећи да то траје вечно.

 

Дошла је на ред и секта Харе Кришна, њихове књиге и маштарење на ту тему. Па антитеизам и атеизам...

 

Хвала Богу, на крају дођох до Православља. Оно ме је као шамаром отрезнило. У њему сам први пут открио грехе и лоша психичка стања попут маштања, унинија, лењости... Пробудило ме је. Али ни тај период није трајао превише дуго. Схватио сам да иако сам се ослободио свега наведеног опет могу упасти у замку сањарења и као православни Хришћанин. И то на још лукавији начин. Замишљањем себе као неког великог подвижника, помоћника људима, страдалника... али само у машти, док је реланост била каква и јесте. реална. Или превише дуго размишљајући о Библији, догмама, слушајући предавања сатима... Реланост је била и остала каква и јесте, реална, сурово реална. То се мени није свидело, свет маште је много лепши, по мојој мери.

 

Шта је узрок томе, главно је питање. На то треба одговорити стручно лице, искусан психолог или још боље искусан духовник, али стварно искусан и одабран јер онај ко то није може те одвести у још тежу ситуацију. Код мене сам открио шта је у питању. Знам због чега сам такав био, а и сада ако упаднем знам узрок. О њему немам намеру јавно да говорим, то је моја приватна и интимна ствар коју ретко са ким делим. Теби, брате, препоручујем да уз помоћ стручног лица такође откријеш узрок упадања у такво стање.

 

Лек против тога је трезвеност, трезвеноумље. Њему помаже доста рад, и то можда више физички рад. Као и молитва. Е сад, није то уопште једноставно. И током рада долази до сањарења. Споља радиш то што радиш, а мисли на сасвим десету страну. Исти случај је и са молитвом. Због тога треба озбиљно и уз помоћ стручнијег и искусног терапеута радити на себи.

 

Маштање као маштање није грах. То је природно. Човеку је маштање, размишљање и замишљање разних ствари сасвим нормално. Али као и све остало, и маштање може бити претерано, патолошко.

 

Изнео сам ти у најкраћим цртама један од својих проблема. Чисто да схватиш да ниси сам. Супер је то што си свестан проблема, и што имаш храбрости да га јавно изнесеш. Ја нисам све до сада. Из њега се може изаћи. Када га се ослободиш схватићеш колико ти је такво стање страно, оно уопште није део тебе као личности и бића. Временом сећање на те сањарије може те и уплашити мало, схватиш да си био као хипнотисан, "омађијан", то ниси био ти, тај свет маште није нешто што ти је заиста пријало и помалаго ти, него одређена врста затвора и склоништа. Затвор и склониште од ничега реалног. "Напољу" ван њега је много лепше, пријатније и природније. И ти проблеми који су део те стварности су наши, стварни, живи. Када их решимо здовољство је такође право, реално, много веће од замишљене ситације где смо све живо решили, а у себи знамо да нисмо.

 

Да не филозофирам више, и то ми је мана као што видиш, потруди се да уз Божију помоћ, и помоћ људи решиш проблем.

 

Свако добро од Господа!

[Ignjatije]

@@Jesus Of Suburbia,

 

Уколико имаш проблема са несаницом, а она може бити резултат опсесивног сањарења због тога што подсвест ипак зна шта се са нама дешава и може нас коришћењем наизглед безразложног буђења током спавања алармирати, препоручујем ти да послушаш ово предавање монаха Арсенија

 

 

Као и ово

 

[Дијана.]

Pogledaj malo ovu temu, i na njoj ima tvoje aktivnosti.  https://www.pouke.org/forum/topic/34376-pravoslavlje-vs-sanjarenje-i-ma%C5%A1tanje/

 

Introvertni ljudi su više 'u svom svijetu' i manje su okrenuti objektivnoj realnosti, to je neobično naročito u prvoj polovini života, djetinjstvu i mladosti, kad je prirodna ekstraverzija, izlazak u svijet, osvajanje svijeta (višesmisleno)... Razvijena uobrazilja nije ništa samo po sebi loše i patološko, možda se u tebi krije pisac, pjesnik, i treba da zapisuješ svoje fantazme, ako ništa, kad ih opredmetiš, rasteretićeš se, jer je u psihi svako kretanje svrhovito... Osvijestićeš možda kroz fantaziju nešto tvoje iznutr ašto traži da se izrazi... Dosta te razumijem jer sam i sama takav tip ličnosti, i zaista odrastanje nije lako s takvim 'darovima'. Mlad čovjek još više nego odrasli i zreliji ima potrebu za potvrdom svoje vrijednosti i u vanjskom svijetu i od vanjskog svijeta. Bilo bi svrsishodno, radi ravnoteže, da imaš svoj krug ljudi za komunikaciju i vanjske aktivnosti, jer krajnosti nisu dobre... U tom dijelu uma gdje su maštanja su i intuicija i slični darovi tako da razumijem i to što kažeš o osjećaju gordosti.. a ona može da bude i kompenzacija osjećaja neadekvatnosti u vanjskom svijetu, jer on ipak postoji tu, i traži odgovor, njegov odraz je unutra u nama, željeli mi to ili ne... Ravnoteža je najvažnija, i introvert nije potpun bez odnosa sa ljudima, a ekstravert bez neke duhovne komponente... Možda treba da porazgovaraš s nekim psihoterapeutom, postupi prema svom osjećaju, jer se možda jedan samo normalni period razvoja tvoje ličnosti (zaista si vrlo, vrlo mlad, još dječak), može neobazrivo upakovati u neku definiciju, etiketu, autizma, shizhoidnosti, O-K i sl. što ti može predstavljati nepotrebni teret. Preporučila bih ti da pročitaš neki sažetak Jungove psihologije (njegove učenice Jolande Jakobi ili recimo, Lavirint u čoveku), kao i Hesea, naročito Demijana i Narcis i Zlatousti... ako se sjetim još nečeg, pisaću još...

[Дијана.]

I da, kao vjerujući čovjek, imaš jedno moćno oružje - oružje riječi - molitvu... Molitva svakako djeluje na um. Može ti duhovnik 'prepisati' kojom molitvom da se braniš od prisilnih misli, ako ih osjećaaš kao takve.. možeš i sam spontano po potrebi... Obrati pažnju, u mnogim molitvama Bogorodici joj se obraća za um -  u jutarnjim, 'um moj oblagodati', 'odagnaj od mene... mrzovolju...(ubaciti po potrebi, između ostalog, može i maštanja), u velikoposnoj molitvi može se ubaciti, postoje i akatisti Bogorodici... zavisno od volje i želje...

[Adelaida]

Ja sanjarim pre nego sto zaspim i ujutru kad se budim...dok citam knjigu...sta znam. Ne smatram to nikakvim poremecajem   Meni je to normalno. ( Mada moze biti da sam i    , ono sto je normalno za pauka nije normalno za musicu) Tako da : Ziveli sanjari 

[Рапсоди]

Jedan sjajan tekst o introvertnim osobama...........

 

                                   

http://portalmladi.com/introvertnost-je-potrebna-drustvu