Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари-реакција на текст Бориса Дежуловића о Светом владики Николају (Велимировићу)

[Поуке.орг инфо]

На порталу загребачког СНВ (Српског националног вијећа)-"ПорталНовости", 11. јануара ове године, објављен је текст њиховог колумнисте Бориса Дежуловића под насловом "Житије Алојзијево". Преносимо реакцију на текст, из пера нашег уредника...

 

 

Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари

 

Живимо на простору крви и меда, формом смо различити-суштином готово исти. "Што људи хоће, то и вријеме трпи", каже Његош, тако да је ово мало меда на кашичицу и крви у потоцима, изродило марионетски менталитет човека који насељава ове просторе. Андрићев опис Босне је опис Балкана: "Дивна земља, земља мржње и страха".

 

Земља је заиста дивна, природом несебично дарована; такви су и људи, таква је и природа-великог потенцијала, али неискоришћеног, необрађеног, запостављеног.

 

Где год влада марионетски менталитет, тај менталитет са нивоа појединца се преноси на ниво читаве државе. Такав менталитет, индивидуалистички, доводи нас у стање да су најчуваније тајне оне тајне за које сви знамо-јавне тајне. Сви све знамо, сви ћутимо, прстом не мрдамо.

 

Зашто?

 

Изгубили смо осећај за заједништво, немамо поверење и ослонац једни у другима, свако сваком о глави ради, па држимо језик за зубима да не би изгубили и ону обећану кашичицу меда, јер ако проговоримо збрисаће нас оно "зло домаће". Страх је најефикасние средство манипулације.

 

Да не трошимо много речи о менталитету народа Балкана-историја нам довољно говори о томе, рећи ћемо пар речи о господину Борису Дежуловићу.

 

Ретки су људи као господин Дежуловић. Нису чести случајеви да се неко отргне "менталитету села", изгради јаку личност, став, мишљење и храброст да јавно говори оно што многима неће пријати.

 

Храбри су људи који говоре о јавним тајнама, а храбри су трн у оку многима, храбри су понајвише јер глупи нису, свесни су ризика и последица.

 

То и јесте разлика између храбрих и одважних. Одважан без учешћа памети улази у ризике, зато је одважност пука глупост, а храброст избор зреле личности.

 

Слободну реч, истиниту, критичку, највише воли "сиротиња раја", али кад дође наплата и порез за коришћење слободе, раја ће остати по страни, говорник сам плаћа свој цех.

 

Са господином Дежуловићем можемо да се слажемо или не слажемо, али људе са таквом структуром личности неизмерно поштујемо, сматрамо да их треба афирмисати, неговати и како рече владика Николај Велимировић: "Да се сложе, `обоже` и умноже!"

 

Верујемо да је г. Дежуловић човек добре намере, добре воље, и то је оно што нам је најважније. Често се слажемо са његовим писањима, некада ипак не, као што је то сада случај са текстом о епикопу Николају Велимировићу.

 

То што се не слажемо не значи да се не волимо, јер каква је вредност љубави у једнакости, у једнаким ставовима, мишљењима, социјалном статусу?

 

Никаква! Љубав се пројављује у различитости, зато толико вреди и зато је ретка.

 

Тежња ка социјалној једнакости има своје темеље у зависти; сиромашни све толеришу, нису претња, а добри су и за лечење комплекса. А све можемо опростити сем туђег успеха.

 

Важно је да су у једној држави сви обезбеђени, а колико ће ко имати нек` буде одређено талентом и вредним радом. Једнаки нису ни анђели на небу, па неће бити ни људи на земљи...

Зато господину Дежуловићу желимо много успеха и да се далеко чује његова слободна реч.

 

Други после светог Саве, епископ Николај Велимировић, једном својом реченицом, несвесно је оградио читаво своје плодотворно делање за овоземаљског живота. Изјавио је: " Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари".

 

Људи који се не баве духовним делањем и немају искуства у истим, склони су да Христа уклапају у своју логику, и не само Христа. Људи су склони да праве архетипове. Апостоли су ходали са Христом по земљи и нико га није упознао, нико није ушао у његову логику; сви су имали неко своје виђење Христа-свој архетип. На Голготи, испод крста где је Христос био закован, остали су само мајка његова и Јован Богослов. Тек након силаска Светог Духа на Апостоле, док се у срцима не откри Бог, архетипови су били на снази. Као у песми Душка Трифуновића, "Има нека тајна веза".

 

Једини исправан начин је ући у Христову логику.

 

Зато је толико тешко причати о људима који су духовне личности, а чим је нешто тешко, посла се треба прихватити.

 

Не бисмо уврстили г. Дежуловића у оне који "лају о Николају". Као што рекосмо, намера му није лоша. Бирамо да верујемо да ово писање г. Дежуловића није клевета и подметање, него производ површности у тумачењу духовних личности као и недовољног познавања истих. 

 

Прочитај Библију и постаћеш атеиста, реченица суштински тачна, али реченица која се односи само на читање, на буквализам и цитатологију. Судбину Библије када их површни читају доживљавају и Свети Оци.Само читањем Библије или Светих Отаца настају искривљене слике, морализам, расколи, јереси, атеизам. Тако су настала тумачења разних интелектуалаца, у периоду када је Николај уврштен у календар светих, како је он био против науке, воза, купања, прогреса и сл. Наново се на делу као истине, показаше речи академика Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу.

 

Оно што смо видели као проблем у тексту г. Дежуловића је дух у којем је писан. Писан је у духу "црвене буржоазије". Као да се историја понавља. Повампирују се ти нездрави темељи братства и јединства, те стаклене ноге на којима се урушио читав један систем, држава и народи који су у њему живели.

 

Формула је јасна; Хрвати су имали усташе-Срби су имали четнике. Хрвати Степинца-Срби Николаја. Сви су они исти-`ајде да од Јасеновца направимо пашњак, `ајде да не причамо о свим злочинима и злоделима које су починили сви припадници народа који су међусобно ратовали па се "збратимили". Све ће покрити трава и заборав. Народ који не памти своју историју, осуђен је да му се понови. А коју историју и да памтимо, када је гурнута под тепих зарад прогресивних идеја; сви стављени у исти разред.

 

Ствар је врло јасна. Степинац и Николај су једну заједничку тачку имали у разредном старешини, односно српском краљу. Вољом српског краља и један и други су постали епикоп/бискуп.

Зато те људе и не треба препустити суду оних који једне уздижу "до имбецилности" зато што су њихови, а друге куде и ниподаштавају зато што су туђи.

 

Потребно је оснивати комисије које ће дати или покушати да дају објективан суд о овим личностима из историје, које не могу да се пореде, нити има основа да се пореде. 

 

Међу православним људима у Србији, а ту не мислимо на традиционалне вернике, већ вернике који живе животом у Христу, преовладава мишљење да Степинац није био усташа који позива на клање и убијање, сматрамо да је његова историјска улога пренаглашена и да му не припадају хвалоспеви "до имбецилности".

 

Помало смо и изненађени изјавом г. Дежуловића како се "Николај дивио Хитлеру“. Човек који се до имбецилности дивио Адолфу Хитлеру и јавно му одавао поштовање као, цитирам, "светитељу, генију и хероју", зато што је "као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере аномалија’”.

 

Ако узмемо за тачно, а верујемо да јесте, реченицу Оскара Вајлда: ”Површност је највећи порок човечанства”, онда у том контексту можемо разумети грешку која је овде начињена, где се у беседи епископа Николаја 1935. године на Коларцу, Николај заиста “до имбецилности”, како тада, тако до краја свог живота, дивио светом Сави; Сава је тај који је етикетиран као Светитељ, геније, херој!

 

У свом писму од 20. фебруара 1946. године, упућеном епископу Дионисију, Николај каже: "Све што је речено и написано у 1935. години, речено је у похвалу Светога Саве - Светитеља, генија и хероја. Нема у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога Саве".

 

Нема говора о хваљењу Хитлера; површни тако протумачише! Такође, Николај је добио орден-кажу људи да га је добио од Хитлера. Углавном, Николај је уредио немачко војно гробље и орден му је дала Немачка држава на челу са Хитлером. Али ето, ни “хваљење Хитлера до имбецилности”, нити ордење не спасише Николаја од притвора, а касније логора.

 

Да ли су Жидови у оно време били реч која је описивала Масоне-проверите сами!?

 

О антисемитизму код Николаја нема говора; постоје тешке речи које су написане у екстремним условима логора Дахау и сам Николај је рекао да те списе не треба штампати.

Како Николај и било који Православни Хришћанин може бити антисемита када је Господ наш био Јеврејин, мајка његова, сви Апостоли и када је наше спасење „од Јудејаца“ (Јн 4,22)

 

За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Нoјхаус и њену мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?). Грађанин Израела, Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу "Синови Србије и Синови Израиља", изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003, осетивши ко је Владика, рекао је: "Нацистички Сатана знао је добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао српски шатор у табору Израиља."

 

 

Ако епископа Николаја етикетирамо као антисемиту, онда га не можемо неетикетирати као највећег србомрсца и антисрбина у историји овог народа... Нико није Србе директније "сатанизовао" до Николаја, јер је ретко ко са таквом слободом, директношћу и храброшћу изобличавао и раскринкавао превелике српске заблуде, промашаје, издаје, грехове...

 

Исто тако се морају тумачити речи владике Николаја о Европи. Плакати по Србији позивају Србе да се прикључе просперитетној слободној Европи, а на централном делу плаката стоји кукасти крст! Николај ту Европу критикује у стилу Дежуловића, без длаке на језику, критикује је “до имбецилности".

 

Речи владике Николаја о Јеврејима, су ништа ново у 2000 година историје Православне Цркве.

 

Немогуће их је тумачити без историјског контекста и духа времена.

 

Али чињенице су чињенице! Српски народ и Јеврејски заједно, деле масовне гробнице, Дунавску гробницу, сличну историјску судбину. Николај их је волео, заједно са њима тамновао и састрадавао, али и критиковао.

 

Све што је Николај волео, Николај је и критиковао.

 

Ни Папа у Риму није боље прошао.

 

Не може дубоки Николај површно да се тумачи и генерализује.

 

Николај је био духовна личност која је Христом мерила и одмеравала свет око себе, све што је речено је духовна реч, ту треба и да остане.

 

Дејан Бићанић,

админстратор сајта Поуке.орг

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Pancakes]

Nije mi jasno samo kako neko poput ovog Dežulovića može da ta poteže tako mlitave argumente o Hitleru i vl.Nikolaju (btw, tih 30-th i mnogo uticajne ličnosti od Nikolaja su spravljale tropare Hitleru) i to koristi kao osnov svog teksta, ne bi li rekao, valjda, šta imamo mi da pričamo o Stepincu, nismo ništa bolji.

 

Greote, kakav promašaj od teksta.

[Zoran Đurović]

Јуче поделих један добар текст мог пријатеља, Бићка, али данас прочитах наново ту чувену беседу Николаја Велимировића, «Национализам Светог Саве», Предавање на Коларчевом народном универзитету, 1935, у којој се чита једах хвалоспев Адолфу Хитлеру. Бићанић вели: «Сава је тај који је етикетиран као Светитељ, геније, херој!» и то онда поткрепљује следећим фактом: «У свом писму од 20. фебруара 1946. године, упућеном епископу Дионисију, Николај каже: 'Све што је речено и написано у 1935. години, речено је у похвалу Светога Саве - Светитеља, генија и хероја. Нема у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога Саве'». 
Међутим, како је рат завршен, а Хитлер поражен, Николају су се спочитавале ове речи, и рекао бих с правом, тако да овде само безуспешно покушава да се оправда. То се добро види из говора: «и Лутерову замисао о стварању једне националне цркве у Немачкој у наше дане предузео је садашњи Вођ немачког народа. С тешком муком, и још несвршеном борбом, он је за последње две године донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организира нешто налик на националну цркву». Французи, Енглези, Шкоти, Скандинавци, наставља Николај, нису успели у том пројекту. «Нико од свих европских народа није успео у потпуности у том послу онако као што је успео Свети Сава... Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео, да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју. А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијама и први међу херојима у нашој историји». 
Нагласак је на узвишености подухвата, и он захтева светост, генијалност и херојство. Николај, јасно је, не кори Хитлера што се латио подухвата који захтева такву личност, него га, напротив, хвали јер се тога подухватио а да није владика као Сава или свештеник као Лутер. 
То је рекао у овој беседи, не нешто друго. Наравно, он није само то, јер је ово била погрешна политичка визија, тако да се морају узети у обзир, како је лепо Бићко нагласио, сви други антирасистички погледи и дела Николајева, која је Борис Дежуловић гледао да стави у запећак или да их минимизира. Његово инсистирање само на овом говору Николајевом је смешно, као што јежалосно и позивање српских талибана на чињеницу да је папа Бенедикт био у против-ваздушној немачкој одбрани и одатле закључују да је био нациста. Николајево обнављање немачког гробља је гест који заслужује сваки поздрав. Нисмо ми Шиптари па да рушимо туђе гробове.

[RYLAH]

Хитлер је тридесетих година добијао хвалоспеве са свих страна. Дивили су му се на свим континентима, а нацистичке партије су осниване свуда по Европи, па и у САд, Јапану, Аргентини и осталим земљама. Али чим се показао у правом светлу, негде 37. - 38., сви су се одрекли ранијих хвалоспева о "генију који је препородио немачку државу и нацију". Када погледамо како је о Хитлеру писала америчка штампа, Николај и сви остали готово да су смешни према Американцима и њиховом обожавању Хитлера. Са њим су тад радили и сарађивали сви - од Боинга, преко Форда, до ИБМ-а, који је тад био у зачетку.

 

Оваква сравњивања јесу само показатељи нервозе због неуспеха брзопотезне канонизације "блаженог Степинца", која би служила да одвратну улогу усташке хрватске државе у Другом светском рату, једном за свагда стави у заборав и опере. Алојзје Степинац, колико год неко да се трудио да доказује супротно, у тој НДХ није имао улогу која би служила на част РКЦ у Хрватској. Одатле и нервозне реакције када се неко усуди у сред Хрватске да проговори о ужасном геноциду који је на подручју НДХ учињен за време Другог светског рата. Исте оне НДХ коју је Туђман, отац хрватске државе, наводио као једну од степеница ка данашњој држави Хрватској.

 

Далеко од тога да неко из Србије НДХ покушава да поистовети са данашњом Хрватском. Ради се о две државе које су различите и по форми и по духу. Једино патетични покушаји прања историје, преко једне спорне канонизације једног човека који то свакако није заслужио, могу показати да неки верују да тај континуитет постоји, и да због тог веровања на све начине покушавају и цео хрватски народ да увуку у још једно колективно лудило. Кад већ тог континуитета нема, онда нема ни потребе за толиком нервозом због тога што је историјско прање срамотне НДХ (за сада) одложено.

 

Дежуловић се прерачунао у писању овог текста, утолико што је, како је Дејан одлично приметио, пробао да стави паралелу између четника и усташа, или између Николаја и Степинца. То је могло да прође до пре пар година, док је српски народ био принуђен да ћути, због срамне улоге појединаца из овог народа у ратовима деведесетих година.

 

Али српски народ се у међувремену прочистио. Те појединце је листом осудио, или послао у Хаг, одрекао их се. Зато данас овакве приче и овакве паралеле више не пролазе, и зато имамо пуно право да инсистирамо на памћењу, како нам се срамна историја не би понављала.

 

Хрватској данас стижу рачуни за деведесете. Креатори хрватске независности су се одлучили да позив на национално буђење упуте преко усташтва. Усташка иконографија је постала свеприсутна, чак је и име националне валуте изабрано као континуитет са идеологијом којој нема места у модерном свету. Томпсон и њему слични нису случајна појава. Томпсон је певао званични пропагандни спот који се пуштао као увод у Олују ("Бојна Чавоглаве"). Да би се ти талози очистили, потребан је огроман и мукотрпан и тежак рад, за који није јасно да ли у хрватском друштву постоји снаге. Зато су дошли на "идеално" решење: уместо да себе очисте од усташтва, канонизацијом Степинца ће очистити усташтво и решиће проблем који имају а не могу да се изборе са њим.

 

Време је и да појединци из редова хрватског народа схвате да се историја не може фалсификовати, гурати под тепих, или опрати. И да једна канонизација, која је по много чему спорна, неће бити мост помирења између две државе и два народа. И да нема срамоте у томе да се признају ужасне грешке из прошлости, јер су оне корак ка катарзи која после тог признања долази, катарзе која ће да прочисти цело друштво. Али катарзе која је ужасно тешка и болна и на моменте прети да изазове огромне потресе у друштву, што српски народ најбоље зна.

 

Да ли за ту катарзу постоји снага, није на нама да одговарамо. На то одговор мора да пружи хрватско друштво, без мешања са стране. И без гледања у туђе двориште.

Измењено Јануар 23, 2016 од RYLAH

[Дејан]

Ima li neko orignalan tekst Nikolajeve besede?

[МилошБГ]

Hitler ranih i srednjih 30tih godina

i Hitler 1939 i 40tih godina,nisu iste osobe.

 

Najbolji politicar sveta i evrope je prvi,i veliki covek,ljudina sa mnogo hvalospeva svud po svetu,najvise kod onih protiv kojih je kasnije ratovao

a drugi je diktator,ubica,bolesnik.

 

Ko to ne zna ili ne poznaje elementarnu istoriju ili je demagog i lazov,treceg nema.

 

A to koriscenje argumenta sv.vladika Nikolaj je odlikovan od strane Hitlera jer je 30tih godina renovirao nemacko groblje,pa je samim tim to dokaz njegovog nacistickog "porekla" i delovanja jeste isto tako maloumno.

[МилошБГ]

I ono sto je zanimljivo u Hrvatskoj cak i ovakvi ljudi deklarisani ateisti,liberali,"sirokih" shvatanja neki pandan nasim zenama u crnom koji Srbe za sve okrivljuju,tamo u Hrvatskoj cak i takvi ljudi su u sluzbi tog nekog pro hrvatskog pristupa,za razliku od "nasih" koji su apsolutno anti srpsko nastrojeni. Gledao sam skoro tamo njihovog prvog coveka fonda za humanitarno pravo njihovog Kandica,covek prica i o hrvatskim zlocinima ali isto tako dosta prica o srpskim,jasenovac se minimizira barata se mizernim u odnosu na stvarne cife,toga kod nas nema Srbi su za sve krivi za sve lose od postanka sveta.

Tako i ovaj Dezulovic koji mora u stavu protiv necega da pravi pandane da proziva Srbe...ne shvatajuci glupost toga,ne shvatajuci da je argumente koje je potegnuo potegnuo zabadava,jer je neverovatno da on takve argumente uopste pokrece. A ipak je ucen i postovan covek.A vidi se ne da nije zagrebao malo noktom nego uopste nije ni razmislio da zagrebe ispod te price...

[RYLAH]

Ima li neko orignalan tekst Nikolajeve besede?

http://obraz.rs/?p=1956

[GeniusAtWork]

Да ли за ту катарзу постоји снага, није на нама да одговарамо. На то одговор мора да пружи хрватско друштво, без мешања са стране. И без гледања у туђе двориште.

 

 

Неће бити никакве катарзе, јер они не виде потребу за тим. Осећају се морално, политички, економски, војно и било како друго супериорније у односу на нас и читав регион, осим можда Словеније (а и њих не подносе, колико сам могао да приметим). А што је најгоре, ЕУ им својом пасивношћу и индиферентношћу дува у леђа и само храни такав став.

 

Ево ти тема баш малочас отворена, људи би да праве онлајн регистар хрватских издајника. И то иницијатива не потиче од неког анонимног лудака, већ од министра и подржава је потпредседник владе.

[Дејан]

 

Svakako da ovaj orginialan tekst može biti pogrešno tumačen, mada ja tu ne vidim hvaljenje. Kada se kaže "Ipak se mora ", to bi značilo da se neko uhvatio posla koji nije za njega ali se "ipak mora" odati priznanje da je bar nešto dobro shavtio, kao što se "ipak mora" odati priznanje Htleru da je iza njega ostala mreža puteva po čitavoj Nemačkoj.

 

 

[Дејан]

Како се Иво Андрић обратио Хитлеру, такво време било, ајд да видимо ко ће Андрића прогласити фашистом

 

http://filozofskimagazin.net/kako-se-ivo-andric-obratio-adolfu-hitleru/

[Дејан]

Kako se Ivo Andrić obratio Adolfu Hitleru

Prvog aprila 1939. godine saopšteno je da je za novog opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu postavljen Ivo Andrić, pomoćnik ministra inostranih dela druge položajne grupe drugog stepena. Dvanaest dana kasnije Andrić je stigao u Berlin. Bilo je to vreme kada su Italijani okupilrali Albaniju, a u Berlinu i u celoj Nemačkoj obavljane pripreme za proslavu pedestog rođendana vođe Rajha – Adolfa Hitlera.

Firer je Andrića, novog poslanika Jugoslavije, primio 1. aprila u 11 časova i 30 minuta. Bila je sreda. Andrić je prilikom predaje akreditivnih pisama održao govor.

Poštovani kancelare,

Čast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da me akredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika g. Cincar Markovića.

Smatram za naročitu sreću što mi je Kraljevsko Namesništvo poverilo tu časnu zadaću. Odnosi dobrog susedstva, kao i živa privredna i kulturna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito povlašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim, a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajamnog poštovanja koje vlada između oba naroda.

Dozvolite, Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji predstavlja jedan od značajnijih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu svečanu priliku da izrazim u ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše želje za ličnu sreću vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu Velikog Rajha, kao i za dobro i napredak nemačkog naroda.

 

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Izvor fotografije: Politika