Моћ је у давању

[JESSY]

Није потреба само за речима, јер у ова времена много је речи код људи. Потребно је дело, јер то је оно што се тражи, а не речи, које не доносе плода. (авва Јаков, 4. век)

 

Знате и сами колико смо јаки на речима, а слаби на делима. И немогуће у причама чинимо могућим, али када дођемо до тачке када се од нас захтева конкретан труд и излазак из зоне комфора ми посустајемо, нећкамо се и врло лако одустајемо и од сасвим једноставних подухвата. Покушаћу само да се дотакнем веома деликатне теме коју је тешко дефинисати, јер у данашње време, на жалост, и она као и све подлеже сладуњавој релативизацији која нас, опет, врло лако амнестира од сваке врсте одговорности.

 

                            

[JESSY]

Самоћа и испразност

Много је у нашем окружењу људи које можете да видите како граде слику о себи на осећању надмоћи (=власти). Стереотип су шефови, политичари, богати и заслужено или незаслужено популарни људи. Нешто што имају одваја их од оних који то немају и зато се у односу на њих постављају супериорно. Тај поглед с висока се најчешће базира на осећању самоће и испразности. Кад год се човек осећа да је изнад других значи да се идентификује са оним што му даје тај осећај моћи, а то га између осталог одваја од суштине његовог бића. Тако чинећи ми заправо напуштамо сами себе – замрзавамо своје срце. Ако моћ коју имам вреди више од мене као непоновљиве личности онда је мој осећај стабилности и систем вредности нарушен и овиси о ономе што га храни. То може бити титула, физички изглед, деца, материјално богатство… Слободно допуните списак. Могућности су бесконачне.

У шта се то улажем?

Будући да се осећања, доживљаји и размишљања концентришу око лажног ја представа о сопственој моћи у опасности је да нас опије својом лажном насртљивошћу и тако нам затвори скоро сва врата на путу самопознања, а да тога уопште не будемо свесни. Зато је неопходно да се увек питамо и размислимо у шта то дајемо себе. Да ли се са пуном свешћу ослањамо на јеванђелске речи ко хоће да буде први нека свима буде слуга, или се губимо у мраку лепљивог трансхуманизма? Ако је осећај моћи диктиран лажним ја онда нас не чини ближима себи и другима, већ ствара дистанцу кроз коју се отуђујемо од стварности и људи који нас окружују и тонемо све дубље у болу бесмисла, не разумевајући шта нам се заправо дешава.

[JESSY]

Анино писмо

Док сам размишљала како да на ову тему проговорим на адекватан и што конкретнији начин, одговор ми је стигао у писму моје драге пријатељице Ане. Са њеним допуштењем преносим вам га у деловима:

“Обичан је радни дан и ја обављам редовне дужности у радном делу своје куће: истражујем, пишем, телефонирам, перем две туре веша. Успут помажем једној жени да пронађе власника пса који је недавно напао њено дете. Након тога журим да у комшилуку помогнем једној старијој удовици да реши проблем са компјутером. После тога се бацам на прављење колача. Знаш, имам дивне комшије, али много су усамљени. Ниједан од ових послића не траје исувише дуго и не захтева богзна какав труд. Не тако давно, увек бих се изненадила колико је мало потребно да неком стварно помогнем и улепшам дан. Сада се више не изненађујем, само уживам… То је зато што сам постигла свој циљ да месец дана свакодневно чиним бар по једно добро дело. И сама знаш да нисам залудна особа, да се на заносим тако лако. Ако се питаш да ли сам испрва била скептична, па и обесхрабрена? Јесам. Али, одлучила сам да будем истрајна.”

Ко је уопште Ана?

Изузетно динамична, презаузета породична жена. Вањина и Лукина мама. Њен супруг Иван и она раде као приватни предузетници. Када није за радним столом онда кува, чисти, плаћа рачуне, води децу у школу и прати их на ваннаставне активности. Свакодневно помаже и Ивану који је инвалид. Као и већина нас има мало слободног времена и пажљиво га користи.

[JESSY]

Да наставимо

“Тужно је”, пише ми у наставку Ана, “да многи од нас сматрају како су презаузети да би помогли људима око себе. Веома дуго сам и сама веровала да је за то неопходно много времена, новаца и енергије. Али, мој минималан напор и много лепих искустава ме је излечило од те предрасуде… Надахнуће су ми била моја деца, посебно Вања. Она је већ била навикла да помажемо једну девојчицу из комшилука, да половну одећу односимо у Коло српских сестра и да понекад уплатимо одређену суму новца у добротворне сврхе. Али, имала сам жељу да јој покажем како свакодневно можемо да чинимо добра дела, па сам се зато одлучила на такав једномесечни подвиг. У току прве седмице није ме напуштао осећај како нећемо у томе успети. Недостајало ми је идеја. Ту ми је, ето, помогао интернет. Када сам напољу обављала дневне послове или одлазила на састанке, увек сам тражила прилику да учиним неко добро дело. Тако сам једног дана са паркиралишта испред тржног центра расклонила разбацана колица. Момак чије је то био посао, пришао ми је и рекао: “Знате, имам упалу ручног зглоба и не знате колико сте ми учинили.” Следећег дана сам једној старици помогла да уђе у аутобус. Њен осмех ме и сада греје. Понекад је било потребно да скренем са уобичајеног пута како бих пронашла нешто племенито што бих могла да учиним. То је значило искорак из уобичајене зоне личне удобности. Набрала сам цвеће и однела га у дом за стара лица. А једном приликом када сам са Вањом скупљала смеће са дечијег игралишта, било ми је непријатно, јер су ме људи чудно посматрали, а један млађи човек је чак и негодовао. Бар се надам да сам их својим поступком подстакла на размишљање.

Већ крајем друге седмице схватила сам да се све одвија много једноставније него што сам очекивала. Чак сам почела да осећам нелагодност због безначајности и једноставности свега што сам чинила. Све сам уклапала у свој животни стил и редовне обавеза на начин који ми је највише одговарао. Али, то и јесте била поента – да схватим како добра дела не захтевају много, а обогаћују нас.

Последње седмице ми је постало јасно и очигледно колико сам се променила. На почетку читавог подухвата не да нисам била сигурна да ћу успети у томе што сам наумила, већ сам често бивала малодушна. Али, сада је то да дневно учиним неко добро дело постало део мене. Много сам свеснија оног што се око мене дешава, присутнија сам и људи су ми блискији. Уместо да окренем главу или кукам због овог или оног, осећам већу спремност и одговорност да нешто предузмем. И да ти кажем, осим што имам осећај као да сам се пробудила из дубоког сна, стекла сам и веома лепа нова познанства.”

[JESSY]

У недостатку идеја

Ако још увек нисте сигурни да је све написано изводиво или, пак, имате ентузијазма, али вам недостаје идеја, ово је Анин основни списак који каже да непрестано дорађује, осмишљава и проширује:

• Упутите комплимент некој особи
• Почистите снег испред нечијег улаза
• Посетите неку потребиту особу
• Поклоните половну одећу
• Када видите да је неко ужурбан, прискочите у помоћ
• Будите добар слушалац ономе коме је то потребно
• Обришите графит са јавне површине
• Однесите свеже скуван ручак некоме ко је потребит
• Придржите врата особи иза себе
• Покупите смеће на јавном месту
• Волонтирајте у дому за стара лица
• Причувајте некоме дете
• Пошаљите поруку подршке некоме ко пролази кроз тежак период
• Поклоните књиге некој школи
• Уступите место некоме у јавном превозу
• Посетите немоћну и стару особу
• Донестите колаче колегама на послу
• Дајте храну бескућнику
• Укључите се у неку хуманитарну акцију
• Баците комшијино смеће које стоји испред његових врата
• Понудите помоћ презапосленом колеги

На крају или на почетку

Можда би овај текст могла да рачунам у моје данашње мало добро дело. Или ипак све остаје на мноштву изговорених речи – а дела се траже. Не знам, процените сами. Оно што ме је посебно подстакло да пишем на ову тему су следеће речи старца Пајсија, које ће вам можда бити од веће користи него све претходно речено: „Колико год можеш, избаци себе из оног што чиниш и у себе усади друге. Покушај да оно што желиш за себе дајеш другима. Дај, стално дај, не бринући се за себе. Колико будеш давала толико ћеш примати, јер ће ти Бог даровати своју преизобилну благодат и љубав. Тако ћеш престати да волиш своје ја које тражи да се храни егоизмом и гордошћу.“

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/01/12/davanje/