Jump to content

Не брини ако се не јавим, мајко...


Препоручена порука

vladimir-radoicic.gif


Владимир Радоичић на војној заклетви 11. јула 1998. године (Фото: Лична архива)


 


Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала прошле среде испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине. У току је био протест против НАТО-а. Неколико окупљених грађана махало је, из само њима знаним разлозима, руским заставама!


Лозанка није вила ничију заставу. Само је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију. О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”


Караула Кошаре, у НАТО агресији, постала је поприште најжешћих и најкрвавијих копнених борби. Између јединица Војске Југославије и такозване ОВК, албански терористи су уз снажну ваздушну подршку НАТО-а безуспешно покушавали да тим правцем продру на Косово. Било је то „паклено место”. И пре званичног почетка рата.


Лозанкин Владимир је на редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.


Тог јесењег дана кренуо је, с још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра. Убице су снимиле свој крвави напад. На Јутјубу постоји видео-запис под називом „Агим Рамадани Феникс Кошаре 1998–99”. У углу видеа је лого УЧК. На снимку се види како чекају у шуми. Потом се чују пуцњи и експлозије. „Зољама” и „калашњиковима” заустављају „пинцгауер” у ком су српски војници, међу њима и Владимир. Јасно се види војно возило регистарских ознака „Т5296” које је оштећено бомбама и мецима. Касније, у возилу и око њега леже побијени војници.


Убице их мртве претресају и пљачкају. Скидају им прстење, ланчиће, узимају оружје... С возила скидају таблице. После напада, мало пре поднева, терористи беже у Албанију. Иза њих, мртви остају Владимир Радоичић (19), Илија Павловић (19), Миладин Гобељић (20), Милош Павловић (30) и Мирослав Јоцић (30).


 


lozanka-radoicic.gif


Лозанка Радоичић испред кордона полиције на протесту против НАТО-а прошле среде 


 


„Те снимке сам имала још 2007. године пре него што је неко окачио на Јутјуб. Лично сам их нудила РТС-у, али они нису хтели да их објаве. Приказали су их тек 2009. године када их им је доставио тужилац за ратне злочине”, каже Лозанка.


Мајка је против челника Војске својевремено поднела кривичну пријаву. Каже да су децу неспремну и неоспособљену послали на најгори положај.


– Одлуком генерала Момчила Перишића, у мају те године, с пет месеци и 22 дана, обука је војницима смањена на два месеца и 23 дана. Да је некоме стварно стало до одбране те територије, тамо не би послао децу, већ добро обучене војнике. А генерали би пошли на чело тих војника – уверена је Лозанка.


– Препад на нашу граничну патролу тог 30. септембра 1998. извршила је група терориста која је упала из Албаније. Чак ни Тужилаштво за ратне злочине није могло да процесуира овај случај. Предмет је враћен Окружном суду у Нишу, али ни они ништа нису могли. Речено ми је да Специјално тужилаштво за криминал и тероризам нема надлежност Владе Србије за простор Космета – прича Лозанка и додаје да о односу државе према убијенима најбоље говори то што Београд нема спомен-обележје погинулима на Косову.


Надгробни споменик њеног Владимира је на београдском гробљу Орловача. Рођен је 23. марта 1979. године. Завршио је занат за аутомеханичара. Волео је аутомобиле. Тренирао је фудбал у Чукаричком. Није хтео да оде из Србије, иако га је стриц звао да дође код њега у Америку.


Слободан Милошевић је Владимира, као и саборце с којима је погинуо, постхумно одликовао 16. јуна 2000. године.


– Када ме је војска обавестила да је мој син одликован, рекла сам им да орден могу да узмем само с гроба – каже Лозанка.


Тако је и било. Војна делегација је дошла на годишњицу смрти Владимира Радоичића и на његов гроб положила Орден хероја.


Три године после убиства.


 


Извор


Link to comment
Подели на овим сајтовима

слободан милошевић је Владимира, као и саборце с којима је погинуо, постхумно одликовао 16. јуна 2000. године.

 

у време док је његов син носио гајбице...

Измењено од Милан Ракић
Говно се пише малим, хероји великим словима!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oh, kako ovo boli i posramljuje.

Slava im.

Gospod da ih pomiluje.

Амин!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

слободан милошевић је ВЛАДИМИРА, као и саборце с којима је погинуо, постхумно одликовао 16. јуна 2000. године.

 

 Говно се пише малим, хероји великим словима!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako je moglo da se desi da u pakao na Košarama šalju mladu vojsku bez obuke ?

Da li je iko od vojnih glavešina odgovorio na to pitanje ?

 

 Recepet, jos iz Slavonije. Idite tamo, a tamo ih je pokosio mitraljez ili raznebo minobacac. Smisljeno da se nabije x broj poginulih vojnika.



 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Akvilio, ubijaš me u pojam.

I sva ta glavešinska vojna i politička gamad se danas baškari po bgu ?

Ljudi, gde će nam duše?

Juče sam napisao jednu čudnu pesmu za mog druga.Eno je, poslednja je na temi Pesnički pokušaji forumaša ... poklanjam je ovoj temi sa nazivom

Laka vam zemlja Vladimiri

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Истина, тамо су били припадници 63-ће... И "регуларни" граничари... И бејаху и одбранише... Шиптаре не 'рачунам'... И Б-52 имаше највећи број излаза у том рејону... А скотов син носаше гајбе... А шћерца му водила телевизије... а жена, писала дневнике...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Naprimer u Vukovaru su vojnici poprilično sačuvani, niko nije sa dva meseca obuke otišao u rat a sa druge strane, rezervisti su bili ispoštovani i kad im je istekla takozvana vojna vežba, momci su pobacali oružje i vratili se za Beograd. Ostali su samo regularni vojnici, dobrovoljci i teritorijalna odbrana. Regularni vojnici nisu imali skraćenu obuku i bili su obučeni za svoj ves (dužnost).

 

No, tada milošević sa djavdjavom u svojoj glavi, nije imao uticaja na vojsku što na KiM nije bio slučaj. Iz svog iskustva znam da dva meseca nije dovoljno, za obuku mladića pogotovo ako imaju 19 godina, pa taman da traje invazija.

 

 

Trebalo bi podržati ovu ženu ako želi da tuži Vojsku Srbije. Po meni je ovo zločin generala koji je na tako rigorozan način suzio obuku, jer koliko sam razumeo radi se o izviđačkoj jedinici, koja je nekada imala obuku od 9 meseci čini mi se, gde je uključena bila i obuka na snegu. 

 

Dakle ako se radi o takvoj jedinici, onda gledajući na obuku u trajanju od 2 meseca, oni nisu smeli dobiti ves, odnosno nisu smeli biti poslati na zadatke koje svršeno obučeni vojnici sa tim vesom (izviđači) obavljaju. Mogli su eventualno obavljati zadatke pešadije ili biti raspoređeni u pozadini.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...