Животопис свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског

[JESSY]

За годину дана свог архијерејства служио је сто четрдесет две лигургије, преко сто четрдесет бденија и одржао је преко триста тридесет проповеди, и поред тога што је те године два месеца боловао од тифуса и што је болест изазвала компликације на срцу. То је било архипастирско служење кад је речју и примером подржавао колебљиве и малодушне, учио оне који мало знају.

Тешка искушења су се обрушила на Руску Цркву и на цео руски народ. Страшна глад, устанци због глади, које немилосрдно гуше власти, насилно одузимање црквених вредности, отварање и скрнављење моштију... Сам светитељ Тихон је затворен, а по целој земљи су почела „суђења црквеним лицима“. 1921. године владику Илариона је Савет Народних судија позивао због Колегијума Главног музеја с молбом да за богослужење изда икону Владимирске Мајке Божије, узету из Сретенског манастира. У Бутирском затвору је провео два месеца и био је ослобођен на суду.

22. марта 1922. године епископ Иларион је поново ухапшен, у оптужби је била наведена сва активна црквена делатност светитеља. 22. јуна Колегијум ГПУ је одлучио да се епископ прогна у Архангелск на годину дана. 4. јула епископ Иларион је заједно с групом затвореника допутовао у Архангелск и 10. јула био је ослобођен из затвора. После напетог московског живота и ислеђивања прогонство је изгледало као неочекивани одмор. Прво време је скоро по цео дан шетао кејом величанствене Северне Двине. У кући у којој се владика Иларион настанио домаћини су му издвојили засебну собу. Својим блискима је у том периоду писао: „Ни сам не знам узрок због чега сам се преселио овамо. Нисам имао никакав „предмет“. Све је прошло „без суда и суђења“. Очигледно, тако треба. Промисао Божји може да делује и преко злочинаца. Они мисле да творе своју злу вољу, а у ствари није тако, испуњавају благу вољу Божију. Тако је и са мном. Несумњиво, добро је већ то што сам се сакрио од људске вреве... Тежак и чак исцрпљујући живот који сам по вољи Божијој водио последњих пет година имао је за последицу по мој лични живот умирење страсти, ако не потпуно, врло значајно... Након дванаест година службе ништа немам и немам никакву жељу да имам. Други би се ужаснуо, угледавши ме како седим у овој убогој соби и рекао би: и то си добио за дванаест година службе! А ја сам врло задовољан и драго ми је што живим овде, а што је главно, имам слободног времена и имам књиге... Допиру вести о московској смути, и чудим се људској нискости и крајњем кукавичлуку, ради своје среће спремни су да потпишу све, чак и оно што не мисле. Значи, људи немају никаквих убеђења. Надам се да својим греховима нећу додати још и одступништво, чак и кад бих морао много да путујем... Уопште ме не занима моја лична судбина, зато што спољашња сиутација за мене није нешта битно... Али не могу да не патим и да не говорим ватрено видећи и схватајући страдања Руске Цркве. На чему се држи смута, коју су изазвали ниткови?... Она се држи само на томе што је сад преступно укинута слобода савести и што је уништено одвајање Цркве од државе, утврђено у основним законима... Мислим да је у мом личном животу мој садашњи положај само почетак болова, вероватно ће протећи много година у затворима, у скитању, у нужди и оскудици. Али знајући црквену историју, нимало се не збуњујем, бирам да „страдам с људима Божјим“ пре него да се називам „сином фараонове кћери“...“[32]

[JESSY]

                                                                        

 

Представници либералног поретка, који је сазрео у недрима Руске Цркве на граници између два века, искористили су тешку ситуацију у Цркви после револуције и на превару су освојили црквену управу. При непосредном руковођењу и бризи од стране безбожних власти обновљенци су започели своју разорну делатност. У мају 1923. године одржали су разбојнички Сабор, на којем су „лишили чина и монаштва бившег Патријарха Тихона“. Патријарх је држан у кућном притвору. Међутим, околности су се стекле тако да је совјетска власт била принуђена да промени политику.

14. (27.) јуна 1923. године након изјаве, коју је светитељ Тихон дао Врховном суду РСФСР ослобођен је од страже и следећег дана се обратио народу с апелом које су од њега захтевале власти. Још радикалнија посланица Патријарха Тихона од 18.6. (1.7.) 1923. године, о политичким питањима, сјединила се с непомирљивошћу у односима обновљенаца: „Кроз тежак период пролази наша Црква. Појавило се много различитих група с идејама црквеног обнављања... Ови обновљенци свесно или несвесно гурају Православну Цркву у секташтво, улазе у потпуно непотребне реформе, одступајући од канона Православне Цркве“.[33]

21. јуна 1923. године преосвећени Иларион је позван у Архангелско ГПУ и овде је објављено да му је дозвољено да отпутује. У Москви је био већ 5. јула.

У овом периоду скоро све московске храмове освојили су обновљенци-„живоцрквеници“ и владика Иларион је приступио одлучним дејствима, усмереним против обновљенческог раскола. Истог дана, 5. јула, у шест сати увуче, служио је бденије у храму Сретенског манастира, у којем су пре тога служили обновљенци. Пре почетка богослужења владика је обавио чин освећења. Обраћајући се клиру манастира позвао га је да се покаје за обновљенчество и супротстављање Патријарху, и то да принесе покајање у присуству народа; онима који се не покају неће дозволити да служе и неће им дозволити да уђу у олтар.

[JESSY]

Следећег дана на празник Владимирске иконе Мајке Божије, у Сретенском манастиру је служио Патријарх. Окупило се толико народа да храм није могао све да прими и многи су стајали у манастирској порти. У проповеди је владика Иларион говорио о празнику, о савременом црквеном животу, о обновљенчеству, о самозванцима-епископима. Утисак од проповеди је био такав да су људи почели да вичу да признају само Патријарха Тихона, многи су плакали. Служба, која је почела ујутру, завршила се тек у шест сати увече, након што је Патријарх благословио сав народ. Одмах по повратку епископа Илариона из прогонства Патријарх Тихон га је унапредио у звање архиепископа и укључио је владику у састав Привременог Патријарашког синода који је при њему деловао.[34]

Владика Иларион је инсистирао на томе да обновљенчески клирици примају у општење с Црквом кроз покајање, чин добијен у обновљенчеству није признаван, обновљенчески храмови су се поново освећивали. Самим тим владика Иларион је јасно указивао на јеретички карактер обновљенчества. Захваљујући чврстини архиепископа у овом питању почео је масован повратак клира и мирјана под омофор Свјатејшег Патријарха Тихона. 15. (28.) јула 1923. године у Донском манастиру јавно се покајао за обновљенчество митрополит Сергије (Страгородски). Патријарх је ставио на њега крст и панагију, а владика Иларон му је уручио белу камилавку.

Од тада су људи архиепископа Илариона почели да називају Великим. У совјетској штампи овог периода од „тихоноваца“ су помињана само два имена – самог Патријарха и архиепископа Илариона. Његови непријатељи су денунцирали ГПУ да се због њега талас фанатизма пронео по Москви и „живоцрквенике“ су почели да туку и истерују из храмова, и да ово расположење ствара епископ Иларион. Они су изјављивали како је неопходно да се ограничи његова „контрареволуционарна делатност“. Бивши обновљенчески лидер Антонин (Грановски) је говорио да „Иларион иде и кропи храмове после обновљенаца... Тихон и Иларион су криви пред револуцијом...“ и треба да се покају због „суровости моралне истине револуционарних достигнућа“.[35]

[JESSY]

У лето 1923. године обновљенци су предложили Православној Цркви да се помири с њима и да сазове Црквени сабор. По налогу Његове Светости Патријарха Тихона у лето и јесен 1923. године у име хришћанске љубави и у нади да савест расколника није до краја спаљена, вођени су преговори с обновљенческим „митрополитом“ Евдокимом (Мешчерским). Православну Цркву су на овим преговорима представљали архиепископ Серафим (Александров) и Иларион (Тројицки), као и протопрезвитер Василије Виноградов.

Међутим, у циљеве обновљенаца спадало је одстрањивање Патријарха од управљања Црквом пре Сабора и освајање власти на Сабору. После низа провокационих изјава обновљенаца, негодовању православних архијереја није било краја. „...Уопште никакве политичке жеље нас не приморавају да се окупимо око Свјатејшег Патријарха, већ само жеља да сачувамо верност свом архијерејском обећању и испоштујемо непоколебљив канонски поредак хијерархијске наследности. И у нашим преговорима с Вама и с другим представницима Вашег Синода нама је руководила искључиво једна жеља – да поново сјединимо са Светом Црквом оне који су отпали од њеног јединства за време жалосне црквене смуте“.[36]

Сама чињеница вођења преговора представника Патријаршијске Цркве с обновљенцима ишла је на руку овим другима, пошто су преко државне штампе могли да пишу о овим сусретима било шта, изазивајући збуњеност међу православцима који нису имали могућности да им одговарају. Без обзира на то „сав народ и сви око Патријарха били су тада прожети несакрушивим поривом љубави и оданости према Патријарху и радошћу због његовог повратка на власт... А главни инспиратор и вођа тако ватреног окружења Патријарха и народних маса био је управо епископ Иларион с његовом огњеном речју, неуморан разобличитељ обновљенческе лажи“.[37]

[JESSY]

Јединство Патријарха и православног народа ГПУ је покушавало да минира ултимативним захтевом о увођењу у богослужење помињање совјетске власти. То је означавало да Патријарх признао безбожну власт de jure, a не de facto само што би то горе одјекнуло у срцима верника. Одбијање помињања власти повукло би за собом потпуно уништење патријарашке управе у центру и у провинцији. Владика Иларион се много потрудио на изради формуле помињања која би најмање претила религиозним и политичким осећањима народа који се моли и истовремено би била прихватљива и за совјетску власт. За разлику од форме помињања царске власти, нова формула је носила безличан и општи карактер и није указивала на то за шта се конкретно треба молити – за дуг живот власти или за њихово уразумљивање и обраћење на пут истине. На захтев овлашћеног за послове религије ОГПУ Ј.А.Тучкова да убаци у молбу „за земљу Руску и власти њене“ реч „совјетску“ архиепископ Иларион се успротивио рекавши да је ова реч „руска“ и да се не може користити у богослужењу које се обавља на словенском језику. Декрет Патријарха о помињању власти на богослужењу народ је примио врло мирно.[38]

Не постигавши свој циљ Тучков је намислио да изазове раскол у Цркви увођењем новог григоријанског календара. То је било мотивисано тиме што радници нису долазили на посао на велике црквене празнике кад су они наступали – и по старом и по новом календару. 1923. године у Константинопољу је одржан „Свеправославни црквени конгрес“ под председавањем Константинопољског Патријарха Василија. Конгрес је немајући законита овлашћења донео одлуку о увођењу новог календара. Представници совјетске власти су званичну копију ове одлуке уручили Патријарху Тихону сакривши од њега да је ни из далека нису прихватиле све Православне Цркве.

По налогу Патријарха владика Иларион је саставио патријарашку посланицу у којој је прелазак на нови календар објашњавао потребом за чувањем јединства богослужбеног живота са свом Православном Црквом. На празник Покрова Мајке Божије на патријарашком служењу у Покровском манастиру ова посланица је прочитана пред народом, али мало ко је могао да чује текст, јер је Патријарх Тихон поверио читање протопрезвитеру Василију Виноградову, који је имао врло слаб глас. Клир московских храмова је с тугом почео да обавља богослужење по григоријанском календару.

[JESSY]

За увођење новог календара у општецрквени живот било је потребно да се пошаље одштампани декрет Светог Синода и патријарашка посланица епархијским архијерејама. Ово је требало учинити најкасније 3. новембра по новом календару, иначе би Божићни пост почео после 15. новембра и трајао би мање од четрдесет дана. По налогу Тучкова штампарија је задржавала штампање посланице која је објашњавала узроке преласка на нови календар. Уместо тога у новинама се појавила забелешка која је „Свеправославни конгрес“ називала обновљенческим. Циљ ових дејстава је био један – навести народ на нетрпељивост против Патријарха. Тучков је сматрао да је повратак на нови календар већ немогућ, али се преварио. Посланица Патријарха није била објављена ни до 5. новембра. Патријарашка Управа је користећи фразу коју је Тучков неопрезно изговорио: „Радите како хоћете,“ сматрала могућим враћање на стари календар, о чему је Московска епархија обавештена по налогу архиепископа Илариона декретима Епархијског Савета.[39]

Све ово време владика Иларион је наступао на религиозним дискусијама. 17. августа 1923. године одржао је у слушаоници Политехничког музеја предавање на тему: „Тихоновци и обновљенци, шта их дели?“ а убрзо је, 4. септембра на истом месту била одржана дискусија на тему: „Обновљенчески сабор 1923. године“. Светитељ Иларион је држао реферат, а као опоненти наступали су обновљенци, православци, припадници старог обреда и секташи-толстојевци. Људи који су присуствовали дискусији могли су јасно да разумеју лажност и неканоничност дејстава обновљенаца. Многи Московљани су ових година били сведоци убедљивих победа православног архијереја над њиховим противницима.

13. октобра у згради Политехничког музеја одржана је дискусија на тему: „Ко су непријатељи Цркве?“ У њој су учествовали архиепископ Иларион и обновљенчески свештеник Александар Веденски. Први је наступио Веденски. Његово излагање било је прекидано буком и повицима кад је почео да говори о Патријарху Тихону, о томе да је он везан с иностраном контрареволуцијом, по сали се разлегла бура протеста при чему је сваки пут кад је Веденски говорио „Тихон“ сала сложно викала „Патријарх“. После Веденског наступио је архиепископ Илариион. Његова појава је дочекана аплаузима. Кад је почео да говори наступила је потпуна тишина. У његовом говору се осећала непоколебљива вера у истинитост свега што је говорио. Говорећи о Патријарху архиепископ је рекао да Патријарх Тихон није контрареволуционар и да никад није био против одузимања црквених драгоцености, али је сматрао да се не смеју давати свештени предмети. Свој наступ архиепископ Иларион је завршио речима да Патријарх Тихон никад неће одступити од својих убеђења и да неће ступити у компромис с обновљенцима.

[JESSY]

Следећег дана поново је била одржана дискусија између учесника, коју су организатори назвали: „Зашто су Тихон и Иларион непријатељи Цркве?“. Владика Иларион је морао да ступи у полемику и с народним комесаром просвете А.В.Луначарским. Један од очевидаца ових јавних спорова сећа се: „Наступи владике Илариона одликовали су се посебном оштроумношћу, али он није тражио оштру реч само зато да би она изазвала ефекат. Трудио се да тачном речју уђе у дубину питања... У дискусијама с безбожницима ослањао се на догме, на основу веронауке. Осим тога, увек је наводио веома занимљиве примере... Безусловно је побеђивао дубином својих знања. Његов аргумент је обично почињао мирним речима: „Не, погрешили сте. Тога није било. То тврдим на основу тога и тога.“ И наводио је заиста убедљиве доказе да је у праву“.[40] Једном је Луначарски упутио прекор који је гласио да су служитељи култа незадовољни совјетском влашћу, док је у Светом Писму речено да нема власти која није од Бога. Архиепископ је одговорио: „А зар ми кажемо да совјетска власт није од Бога? Да, наравно да је од Бога! Као казна за наше грехове...“[41]

Десет година пре тога, 14. септембра 1913. године млади архимандрит Иларион је у беседи на празничном богослужењу говорио о далекој прошлости и није сумњао да види и најближу будућност: „...Не расте и не цвета Црква од помоћи државних власти, већ само силом свемогућег Бога. Купина је горела и није сагоревала... Горела је Црква у пламену мука и јачала је,“ зар је потребно јасније објашњење да је Господ Бог стално одржава Својим благодатним силама? Од Њега Црква увек добија своје духовне силе. Њиме је она живела и живи, од Њега се храни. Само Он ју је укрепљивао. Само Он ју је спасавао. Управо о овој великој истини својом крвљу су сведочили мученици... И зар су престајали хришћани да се повинују власти, зар су престајали да се моле за власт, без обзира на бесконачне увреде, које има је власт причињавала? Кога су прогањали? Кога су протеривали? Држава је убијала своје пријатеље, прогањала је своје молитвенике... Држава, браћо, није толико потребна Цркви колико Црква држави. Црква зна да може без државе; она је била непоколебљива и онда кад ју је држава прогањала и протеривала. Али без Бога, без вере, без савести, без врлине – једном речју, зар се без Цркве неће увек колебати главне основе државног уређења и поретка? Зар некоме није јасно да су непријатељи Цркве и непријатељи државе исти људи?“[42]

[JESSY]

Богоборачка власт није опростила владики његову делатност у борби с обновљенчеством и рад на јачању јединства Цркве, није му опростила оданост Свјатејшем Патријарху. У ноћи између 15. и 16. новембра 1923. године архиепископ Иларион је био ухапшен. Комисија НКВД-а за административне прогоне га је 7. децембра осудила на три године затвора на Соловкима због „ширења лажних гласина и агитације против совјетске власти под религиозном заставом“. У јануару 1924. године архиепископ Иларион је дошао на место прогонства на Поповом острву. Кад је стигла вест о Лењиновој смрти, затворенике су натерали да пет минута стоје ћутећи. Владика је демонстративно лежао на даскама и говорио је: „Размислите, оци, шта се данас дешава у паклу: Лењин је лично стигао, каква свечаност за демоне“.[43] После отварања пловне сезоне, крајем јуна 1924. године, владика је послат на Соловјецко острво.

Један од свештеника-сужања који су били заједно с владиком на Соловкима даје следећи опис његове личности: „Архиепископ Иларион је млад човек, живахан, свестрано образован, одличан црквени проповедник, оратор и појац, сјајни полемиста с безбожницима, увек природан, искрен, отворен; свуда где се појављивао све је привлачио и уживао је свеопшту љубав... У годинама заједничког заточеништва ми смо сведоци његовог потпуног монашког сиромаштва, дубоке простодушности, истинског смирења, дечје кротости“.[44]

На Соловкима је владика био шумар, стражар у Филиповој пустињи, везивао је мреже на Филимоновом рибарском пристаништу на десет километара од главног Соловјецког логора. О овом раду добродушно је говорио парафразирајући стихире на Тројицу: „Све даје Дух Свети: некада је рибаре учинио богословима, а сад обрнуто – богослове учини рибарима.“ Његова добродушност се односила и на саму совјетску власт. У то време сви су осуђивани на исто година робије: и истакнути архијереј и млади јеромонах, који је скинуо орар с ђакона-обновљенца. „Љубазан је наш Господ,“ говорио је овим поводом архиепископ Иларион, „прихвата последњег, као првог; умирује и онога ко је дошао у једанаести час, као и оног који је радио од првог часа... И дела прима и намере целива, и деловање поштује и предлог хвали“.[45]

[JESSY]

Архиепископ Иларион је на све гледао духовним очима и Соловјецки логор је доживљавао као сурову школу добродетељи. Клир краду и пљачкају – постоји повод за васпитавање сиромаштва у себи; вређају, рањавају, бију – смири се, заволи онога ко те вређа. Б.Ширјајев у књизи „Неугасиво кандило“ сведочи о томе да је владика Иларион ризикујући живот спасио војног команданта Сухова, који је могао да погине у великом чамцу у пролећнем леду. Овај начелник логора одликовао се посебном суровошћу према затвореницима. Владика је испунио Христову заповест о љубави према непријатељима.[46]

Архипастир се није гнушао општења чак ни са затвореницима осуђеним за кривична дела. Његова пажња и интересовање према свкаом човеку били су запањујући. По речима оца Михаила Пољског иза веселости и чак светског понашања постепено се могла увидети дечја чистота, велико духовно искуство, доброта и милосрђе, високо морално савршенство. Његов обичан изглед скривао је од људи унутрашње делање. Он је био одлучан непријатељ сваког лицемерја и привидне побожности. Под руководством светитеља клир је стекао огромно искуство зато што је сам својим примером показивао шта значи смиравати се.

После смрти Свјатејшег Патријарха Тихона власти су поново намеравале да изазову раскол у Цркви. Била је изабрана група јерарха на челу с архиепископом Јекатеринбуршким Григоријем (Јацковским). С циљем ангажовања архијереја за раскол који поседује неоспорни ауторитет у лето 1925. године из Соловјецког логора архиепископ Иларион је пребачен Јарослављ, у политички изолатор „Коровники“. Овог времена светитељ се сећао као најсветлијег периода дуге неслободе. Налазећи се у издвојеној ћелји могао је да се бави научним радом, да чита књиге, да води преписку. У његовим писмима која су данас позната запањује смирење и велика благодарност Богу за све што му је даровано, за жалости и за радости. „Једном речју, моје расположење и духовни садржај живота је исти као што је био пре петнаест година. Недостаје само једно – академска библиоетека! Кад би постојала академска библиотека замолио бих за ово уточиште не до краја ове године, већ бар до краја ове деценије. Шта да се ради ако је место за науку, која је за мене занимљива и важна, само у тамници? Ја овде нисам ни за шта крив... Јер ево како Господ (преко ОГПУ) уређује мој живот: живим без оскудице и без брига ево већ четири године. Мислим само о томе које књиге да набавим и како. И то по мојим упутствима добри људи успешно извршавају... И то су све моје бриге! А безбржност је за мене најмилија ствар! Све пољуби и свима испричај како сам нашао своју судбину у тамници!“[47] Заједно са светим Јованом Златоустом златоусти руски светитељ је блиским људима упутио своју искрену мисао: „Слава Богу за све.“

[JESSY]

У Јарослављу је с владиком Иларионом два пута разговарао Ј.А.Тучков. Први сусрет је био мало садржајан, пошто се архиепископ позвао на неупућеност у црквене послове последњих година. Други пут је Тучков позвао владику у тамничку канцеларију и обећао му је слободу под условом да подржи григоријанце. На ово је архиепископ Иларион одговорио да прво треба да поразговара с њима. Даље се говорило о организацији Највише Црквене Управе. Владика се сложио с тим да је она потребна, али да ни у најмањој мери не сме да подсећа на ВЦУ обновљанаца. Ова Црквена Управа може бити само привремена, до сазивања Сабора треба да делује уз пристанак чувара трона патријарха и епископата и да учврсти јединство Цркве. На предлог Тучкова владика Иларион је написао „декларацију“ у којој је изложио своје погледе на црквене потребе овог времена. Мисли архиепископа су се потпуно разилазиле с плановима Тучкова. Владика је одбацио григоријански раскол, остао је непомирљив према обновљенцима, предлагао је представницима власти да сарађују с Црквом на основу независности Цркве од државе. А Тучков је желео да у потпуности потчини Цркву властима и на крају је захтевао од владике Илариона сарадњу с ОГПУ у својству шпијуна. На то је архиепископ одговорио оштрим, категоричним одбијањем. Тада је сарадник ГПУ рекао: „Пријатно је поразговарати с паметним човеком... А колико времена треба да робијате на Соловкама? Три године?! За Илариона три године! Тако мало?!“[48]

[JESSY]

После тога је владика био враћен на Соловки. У логор за премештај на Поповом острву владика Иларион је допутовао пред Васкрс 1926. године. Васкршње јутрење тајно од руководства логора у незавршеној пекари служили су архиепископ Иларион, епископ Нектарије (Трезвински) и свештеник Павле Чехранов. Отац Павле се сећа: „Цела барака је спавала. Изашао сам. На линији ме је чекао владика Нектарије. Ускоро нам се придружио владика Иларион, и ми смо се један за другим тихо упутили према задњој страни бараке. Иза пута је стајао костур незавршене пекаре с отворима за прозоре и врата. Шмугнули смо до њега један по један. Кад смо се нашли у згради, изабрали смо зид, који нас је боље скривао од погледа оних који су пролазили стазицом и чвршће се прибили уз њега; с леве стране је владика Нектарије, у средини владика Иларион, а ја здесна.“

„Почињите,“ проговорио је владика Нектарије.

„Јутрење?“ упитао је владика Иларион.

„Не, све по реду, од полуноћнице,“ одговорио је владика Нектарије.

„Благословен Бог наш...“ тихо је изговорио владика Иларион.

„Волноју морскоју...“ запевали смо полуноћницу.

И дивно, дивно су се одазвале у нашим срцима ове речи које обузимају човека: „...Гонитеља, мучитеља под землеју скривша...“ И у овој изузетној атмосфери наша срца су оштро као никад осећала сву трагедију фараона који је прогањао Јевреје. Бело море с белим леденим покровом, греде до пода, на којима смо стајали као за певнциом, страх да нас не примети надзор. А срце је одисало радошћу што се васкршња служба служи упркос строгом налогу команданта.

Отпевали смо полуноћницу. Архиепископ Иларион је благословио јутрење.

„Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего...“ није рекао, већ је прошапутао, загледајући се у ноћну невиделицу владика Иларион.

Запевали смо „Христос воскресе!“ „Да ли да плачем или да се смејем од радости?“ мислио сам. И толико сам желео да подигнем глас певајући дивне ирмосе! Али, нама је руководио опрез. Завршили смо јутрење.

„Христос воскресе!“ рекао је владика Иларион и нас тројица смо се међусобно целивали. Владика Иларион је изговорио отпуст и отишао је у бараку.“[49]

Кад се отворио водени пут архиепископ Иларион је послат на Соловјецко острво. У условима неслободе владика се као пре осећао као православни јерарх, који одговара за положај Цркве, за своју паству. У јулу 1926. године архиепископ Иларион је наступио као један од учесника „Соловјецке посланице“ – дакларације православних епископа који су се налазили у логору, која је написана по благослову архиепископа Евгенија (Зјорнова). У овом апелу, сачињеном у духу лојалности, епископи су нудили своје решавање многих проблема црквено-државних односа, не избегавајући најоштрија питања.

[JESSY]

О беседама с владиком будући познати писац Олег Волков је писао: „Преосвећени нас је дочекао добродушно. У простодушности његовог опхођења било је прихватање људи и схватање живота. Чак и љубав према њему. Љубав аскете, који је поштовао радости с њеним слањем одозго. Пришли смо његовој руци, он нас је благословио и одмах као да брише сваку границу између архиепископа и мирјана, ухватио за леђа и повукао према столу...“ Волков је запамтио речи владике: „Треба веровати да ће Црква опстати, без ове вере није могуће живети. Нека се сачувају мрвице, ватрице које још једва да тињају, једном ће од њих све поново кренути. Без Христа ће се људи потаманити“.[50]

По истеку трогодишње робије ОГП је нашла да „...грађанин Тројицки налазећи се у заробљеништву, није престао с контрареволуционарном радом и да је социјално опасан елемент“. 19. новембра 1926. године Посебно Саветовање при Колегијуму ОГПУ донело је пресуду владики осудивши га на три године заточеништва на Соловкима. Оптужен је за „разглашавање државне тајне“, пошто је владика говорио о покушају да га врбује агент ОГПУ. Дошавши на Соловке владика се шалио: „Остао сам да понављам,“ а својим помоћницама из Архангелска је писао да се у потпуности сродио са Севером.

[JESSY]

Следеће године у Руској Православној Цркви је настала нова подела због појаве „Декларације Заменика чувара трона патријарха митрополита Сергија (Страгородског)“ од 29. јула 1927. године. Владика Иларион је у догађајима који су му били савремени видео апокалиптички смисао. У писму Н.Н., написаном на дан Казанске иконе Мајке Божије, 22. октобра 1927. године (по старом календару) каже се: „...Зар се не одвијају пред нама догађаји који нехотице подсећају на духовна созерцања Новозаветног Тајновидца?... Упркос декрету о одвајању Цркве од државе, Православна Црква је ступила у тесан, жив савез с државом. И с каквом државом?! На чијем челу се не налази православни цар, већ влашћу која својим основним задатком сматра уништавање на земљи сваке религије, и пре свега православног хришћанства... А шта да радимо у овим страшним тренуцима нове опасности, која се по непријатељском наговору надвила на нашу Мајку, Свету Православну Цркву? Шта човек да ради да се не отпадне из Њеног благодатног окриља и да се не придружи нечастивости богохулне звери и блудне жене која на њему седи?.. Тешкоћа данашњег времена за православног човека састоји се између осталог (ако не и пре свега) у ономе што сам записао у свесци под 1. (14.) јануаром 1925. године – што садашњи живот Цркве захтева од њега узвишено-духовни однос према себи. Не можемо се ослањати на званичне пастире (епископе и јереје) не могу се формално примењивати канони на решавање питања која поставља црквени живот, уопште се не смемо ограничавати правним односом према стварима, већ треба да имамо духовно осећање које би указивало на Христов пут међу мноштвом стаза, које су прокрчиле дивље звери у овчијој кожи. Живот је поставио питања која се правилно, црквено, могу разрешити само уз прекорачење обичаја, форме, правила, и руководећи се осећањима заодевеним у распознавање добра и зла. Иначе је лако оскрнавити светињу своје душе и почети спаљивање савести (в.: 1 Тим. 4, 2) кроз помирење, по правилу, с лажју и злим дусима... Засад не стављам тачку на „i“. Нека је стави време, тачније речено – Владика времена! Он нека нас сачува, како од лакомислене исхитрености, тако и од преступно равнодушног оклевања у овом страшно одговорном положају у који нас је довео Промисао Божји!“.[51]

[JESSY]

Истински пут владика Иларион је нашао кроз упорно тражење воље Божије, упорну молитву, дубоко проницање у речи Светог Писма и дела светих отаца древног и новог времена, одбацивање личних пристрасности. Он је подржавао миран дух међу „соловјецким“ епископима умејући мудро да издвоји у политици митрополита Сергија најбитније и да на основу тога донесе правилне закључке. У одазиву на декларацију митрополита Сергија „соловјецки“ епископат се „одбацивши поједине одредбе декалрације, у принципу сагласио с његовом општом политиком“.[52]

Мудрост и ауторитет архиепископа Илариона успели су да расеју сумње соловјецких епископа у погледу дејстава Заменика Чувара трона патријарха у ситуацији с митрополитом Петроградским Јосифом (Петрових). Митрополит Јосиф није имао могућности да живи у Лењинграду и управља епархијом, пошто му је совјетска власт забранила улазак у град. Због тога је био премештен на одеску катедру, али се није потчинио одлуци Синода, што је изазвало раскол међу паством.

Митрополит Мануил (Лемешевски), који је био сужањ заједно с владиком Иларионом, пише: „У новембру 1927. године неки од соловјецких епископа почели су да се колебају поводом јосифљанског раскола. Архиепископ Иларион је умео да окупи до петнаест епископа у келији архимандрита Теофана, где су сви једнодушно одлучили да се сачува верност Православној Цркви на челу с митрополитом Сергијем. „Никаквог раскола!“ узвикнуо је архиепископ Иларион. „Ма шта да нам причају, на то ћемо гледати као на провокацију!““.

[JESSY]

У писмима познаницама архиепископ Иларион је оштро негирао позицију расколника и подсећао их је на ћутање епископата у синодално време кад је премештање на друге катедре било уобичајена појава. По мишљењу владике одвајање од митрополита Сергија је „злочин у условима текућег тренутка и то веома тежак“. „...Све што се тиче спољашњег права Цркве (односно што се тиче односа према државној политици и сличном) никад не сме бити предмет раздора. Не видим апсолутно ништа у дејствима митрополита Сергија и његовог Синода што би превазилазило меру снисхођења или трпљења“.

1928. године на Соловке је прогнан епископ Глазовски Виктор (Островидов), који је био на челу Вјатске епархије и парохија које су отпале од митрополита Сергија. Архиепископ Иларион је преузео на себе тешку мисију убеђивања опозиционог архијереја. „У свакој згодној прилици он је разговарао с преосвећеним Виктором без обзира на то што се овај јаросно супротстављао његовим аргументима и настављао да пребива у заблуди... Али ма како да је тешко било архиепископу Илариону он је уз Божију помоћ ипак достигао жељено уразумљивање. То се највероватније десило почетком 1929. године. Сагласивши се напокон са „соловјецким“ епископатом епископ Виктор се присајединио митрополиту Сергију, саопштио је о томе Вјатској епархији и дао јој је одговарајући налог“.[53] Епископ Виктор (Островидов) је помирен с Црквом, починуо у Господу у прогонству на северу 19. априла (2. маја) 1934. године. Архијерејски Сабор 2000. године прибројао га је збору новомученика.

1929. године завршио се још један трогодишњи период заточеништва архиепископа Илариона. Пред њега су били пријатељи као што је архиепископ Херсонски Прокопије (Титов), али ипак је владики затвор тешко падао. Озбиљно бављење науком било је немогуће. Услови заточеништва су из године у годину били све суровији. „У то време на Соловкима је живело шездесет слободних соловјецких монаха из братије уништеног Соловјецког ставропигијалног манастира,“ каже у књизи „Моје успомене“ архимандрит Теодосије (Алмазов). „Остали су углавном старци, који у свету више нису имали рођака, код којих би могли да оду да живе. УСЛОН им је издвојио гробљанску цркву светог Онуфрија Великог за богослужење. Тамо су долазили да се моле затвореници – духовни и мирјани... Богослужење се свакодневно обављало по Уставу. Певао је хор заробљеника и понекад, на празнике, толико лепо да су многи ридали.“ Владика Иларион је обично певао с монасима за десном певницом. „Литургију су на празнике обично служила тројица-седморица епископа. 1927. године сви затвореници, који нису били „бандити“, слободно су ишли у цркву, истина по посебним списковима, али они се нису контролисали... Затим су спискове почели да скраћују. Касније су у списковима могла да се налазе само духовна лица, а мирјани су избацивани и хор се скоро распао. Затим су у цркву (Велики пост 1928. године) почели да уводе људе само у паровима, под оружаном стражом с посебном рачуницом. На Васкрс 1928. године из Кремља су они који су желели да се помоле пуштени после великог скандала, који је изазван пред старешином. Затим су клиру забранили да служи и дозволили само да се моли. Онда је постало још горе...“[54]