Животопис свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског

[JESSY]

                                               

 

 

У то време архиепископ је писао рођаци: „Стихија ме је избацила на далеко острво. Али трудим се да не распирујем сажаљење у својој души, трудим се да не обраћам пажњу на околину, већ да живот испуним оним чиме могу. И у току дугог низа година сам навикао на то, и живим и не жалим се. Бољем се не надам, лошег се одричем. Нека буде тако каква је воља Божија о мени“.[55]

14. октобра 1929. године Посебним Саветовањем при Колегијуму ОГПУ архиепископ Иларион је био осуђен на три године прогонства у Казахстан, у Каракалпакију. Владика је одвежен с групом затвореника – од једне тамнице за пребацивање до друге. Овај пут је за њега постао пут у друго, вечно обитавалиште. Убрзо по доласку на копно он је покраден и у Лењинград су га довезли већ оболелог од тифуса. Владика је дошао у тамницу за пребацивање „Крстови“ 21. новембра (4. децембра) на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице. 6. (19.) децембра пребачен је у затворску болницу „Гааз“.

Митрополит Серафим (Чичагов) је покушао да му помогне, али је то већ било немогуће. Владика Иларион је био без свести. Накратко пред смрт постало му је лакше. Из болнице је писао рођацима: „Тешко болујем од пегавог тифуса... у суботу, 15. децембра решава се моја судбина (криза болести), тешко да ћу преживети“.[56]

[JESSY]

Кад су му у болници рекли да га треба обријати владика је рекао: „Сад чините са мном шта год желите.“ По казивању М.Ф.Анфимове, кћери последњег протођакона Воскресенског Новодевичјег манастира пред смрт владику Илариона је Светим Христовим Тајнама причестио келејник митрополита Петроградског Серафима (Чичагова) јеромонах Никандр. Владики је пришао лекар и пожурио је да га увери да је криза прошла, на шта је владика одговорио: „Како је добро што смо сад далеки од...“ Ове речи су биле последње речи праведника.

15. (28.) децембра 1929. године у 4 сата и 20 минута ујутру, уследило је блажено престављење свештеномученика Илариона у Господу.[57]

Митрополит Серафим је измолио тело почившег архипастира ради погребења. Ноћу је грубо склепан ковчег издат рођацима. Светитеља је било немогуће препознати. У ковчегу је лежао измождени старац обријане главе... Свештеномученик је имао четрдесет три године. Митрополит Серафим је донео своју белу одежду, белу митру. Тело владике је смештено у други, бољи ковчег.

Власти су поставиле услов да не буде никаквих свечаности приликом погреба. Опело је обављено у храму Васкрсења Новодевичјег манастира. Митрополит Серафим (Чичагов), архиепископ Хутински Алексије (Симански), епископ Лушки Амвросије (Либин) и епископ Лодејнопољски Сергије (Зенкевич) молили су се у олтару а само опело је служио епископ Николај (Јарушевич).[58]

Надгробни говори су били забрањени али је владика Николај прочитао заповести блаженства тако да су сви присутни ридали. Светитељ је испунио сваку од ових заповести о чему сведочи сав његов живот. И ево, испунивши све што му је било одређено од Господа светитељ је са збором новомученика и исповедника руских из вишњих обитељи слушао молитву Цркве која ратује: „Радујтесја и веселитесја, јако мзда ваша многа на небесјех.“

[JESSY]

На опело и сахрану стихијски је дошло неколико хиљада верујућих становника града. Храм није могао да прими оне који су желели да се опросте од владике Илариона. Народ је препунио целу манастирску порту и оближње гробље. Архипастир који је по посебном Промислу Божијем завршио своје земаљски пут управо у северној престоници постао је заступник и молитвеник и за петроградску паству.

У свом писму близак друг владике Илариона, који је био на његовом опелу, протојереј Владимир Страхов, сећа се: „...Испред ковчега су стала четири главна појца у одеждама ђакона... и одједном су запевали басовима „Блажени непорочнији в пут ходјашчији“. Мене је то дирнуло до дубине душе, сетио сам се староруског опела, завршило се у 4 сата... Подигли смо ковчег на леђа, остатке нашег драгог архипастира, носили смо га на гробљу Новодевичјег манастира, а испред су ишли појци који су певали: „Помошчник и Покровитељ бист мње во спасеније, Сеј мој Бог и прослављу Јего.“ Дошли смо до гроба, поставили ковчег, одслужили последњу литију... Архиепископ Амвросије је први узео грумен земље и први је бацио на ковчег рекавши: „Господња земља и исполненије јеја, вселенаја и вси живушчији на неј“ и даље... Кад смо се враћали звона су тако свечано звонила... Чему се веселе? И одмах сам се сетио речи: „Господња земља и исполненије јеја...“ А даље: „Тој на морјах основал ју јест и на рјеках уготовал ју јест. Кто взидет на гору Господњу? Или кто станет на мјестје свјетјем Јего? Неповинен рукама и чист сердцем, иже не пријат всује душу своју, и не кљастсја лестију искренему својему. Сеј приимет благословеније от Господа, и милостињу от Бога, Спаса својего.“ Ево шта су прослављала звона. Архиепископ Иларион је био такав да никад није ласкао свом ближњем, значи, он је примио благослов од Господа“.[59]

У својој двадесет шестој години будући свештеномученик је написао: „Научио сам да с посебном љубављу и срдачним узбуђењем читам из Поменика молитву за Цркву: „В первих помјани, Господи, Церков Твоју Свјатују, Соборнују и Апостолскују, јуже снабдјел јеси честноју Твојеју Кровију, и утверди, и укрјепи, и расшири, умножи, умири, и непреобориму адови врати во вјеки сохрани; раздираније церквеј утиши, шатанија јазическаја угаси, и јересеј востанија скоро разори и искорени, и в ничтоже силоју Свјатаго Твојего Духа обрати““.[60]

[JESSY]

Гроб свештеномученика архиепископа на гробљу Воскресенског Новодевичјег манастира је једно од малобројних познатих места погребења новомученика и исповедника руских. Оно је постало место ходочашћа оних који поштују њихов свети подвиг. Познато је да су се митрополит Алексије (Симански) и његови наследници на катедри бринули за одржавање дужног благољепија овог скромног гроба. Благочестиве слуге Божије су свој труд посвећивале сећању на владику Илариона.

8-9. априла 1998. године у Москви је под председавањем Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II одржана редовна седница Светог Синода Руске Православне Цркве. Свети Синод је донео одлуку да се преда на решавање Архијерејског сабора питање о канонизацији архиепископа Илариона (Тројицког) у збору новоученика и исповедника руских ради општецрквеног поштовања. 24. јула исте те године по благослову митрополита Санкт-Петербуршког Владимира на Новодевичјем гробљу у Санкт-Петербургу обретене су свете мошти новомученика и уз појање пасхалног канона и стихира Васкрса у храму Казанске иконе Мајке Божије обновљеног Воскресенског Новодевичјег манастира.

1999. године мошти свештеномученика Илариона су пренете у Москву из Петербурга. 9. маја свету Литургију у Казанској цркви Новодевичјег манастира служио је митрополит Санкт-Петербуршки и Ладошки Владимир којем је саслуживао московски и петербуршки клир. У присуству свег православног Петербурга обављена је литија са светим моштима око храма. Истог дана мошти су донете у Московски Сретенски манастир. По благослову Његове светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II 10. маја у Сретенском манастиру је одржано прослављање свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског као локално поштованог свеца пре општецрквене канонизације на првом следећем Архијерејском сабору.

Архијерејски сабор Руске Православне Цркве, који је одржан у Москви 13-16. августа 2000. године канонизовао је свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског ради општецрквеног поштовања у збору новомученика и исповедника руских. Сећање на њега Црква слави у праву недељу после 25. јануара (7. фебруара) – Сабор новомученика и исповедника руских, 15. (28.) децембра – престављење свештеномученика Илариона, 28. априла (10.) маја – његово прослављење у збору локално поштованих светаца. У храму Казанске иконе Мајке Божије Воскресенског Новодевичјег манастира у Санкт-Петербургу налазе се: део моштију свештеномученика Илариона, његове архијерејске одежде, панагија, крст, Јеванђеље и бројанице.

[JESSY]

Покретан синовском љубављу према Мајци-Цркве архиепископ Иларион је на земљи ишао својим крсним путем исповедничког служења, а данас се заступа пред Престолом Свевишњег за чување Руске Православне Цркве, коју паклена врата не могу да савладају. Обраћајући се с молитвом свештеномученику Илариону православци се укрепљују у верности Мајци-Цркви, добијају снагу за усрдно и радосно савршавање црквеног служења, моле за разумевање божанских догми. Заступништвом свеца разрешавају се проблеми у односима с властима, исцељују се телесне болести.

Данас су нама упућене речи светитеља: „Ради излечења рана које разједају руску душу треба се покајати за грех... против Цркве, вратити се вери отаца и дати Православној Цркви некадашње место у државном и друштвеном животу“.[61] А ми му данас узнесимо наше молење: „Свети свештеномучениче и исповедниче Иларионе, моли Бога за нас!“

Тропар, глас 4:

Војине Христов Иларионе,/ славо и похвало церкве рускија,/ пред гибнушчим миром Христа исповједал јеси,/

кровми твојими церков утвердисја,/ разум Божествениј стјажал јеси,/ људјем вјерним возглашаше:/ без церкви нет спасенија.

Кондак, глас 1:

Иларионе, свјашченомучениче Христов,/ служителеј грјадушчаго антихриста не убојалсја јеси,/

Христа мужески исповједал јеси,/ за церков Божију живот твој положи./

Красо новомученик росијских,/ Руси Свјатија похвало,/ ти церкве нашеја славо и утвержденије.

Величање:

Величајем тја, свјатиј свјашченомучениче Иларионе, и чтим честнаја страданија твоја, јаже за Христа претерпјел јеси.

[JESSY]

Сведочанства о благодатној помоћи свештеномученика Илариона

„2. јуна 1998. године ја, Кључникова Г.Н. и мој кумић Орлов Алексеј дошли смо у храм Казанске иконе Мајке Божије Новодевичјег манастира. Дочекао нас је отац Евгеније, испричали смо свештенику о нашој невољи. Дечак Алексеј се родио 1982. године у нашем граду. Мајка га је гајила сама. Сама је после рата одрасла у дечјем дому, била је врло марљива и стидљива, никад на послу није молила ништа за себе. Четрдесет година је радила на градилишту као молер, а умрла је у комуналном стану, у соби од 11 м2, 1995. године. Бог да прости душу Љубови, Аљошине мајке. Свих тринаест година није добијала помоћ за сина, стидела се, и дечак чак није имао пријављен боравак, иако је ишао у јаслице и у школу. Пред смрт је Љуба замолила да крстимо Аљошу. Господ је учинио чудо и дечаку је пријављен боравак три дана пред њену смрт 1995. године, с великим тешкоћама. Обратили смо се милицији како бисмо добили личну карту. Одбијени смо, јер није било држављанства. Кренули смо у организацију која вади држављанство на молбу тутора (ја сам Аљошин тутор). Објаснили су нам да је Руска Федерација створена 1992. године и онај ко није имао пријаву боравка у том тренутку није држављанин Русије. Донели смо потврде из школе и из јаслица и била је потребна још његова, Аљошина молба за руско држављанство, оверена код јавног бележника. Ту је почео наш ход по мукама. Обишли смо све бележнике, али смо свуда били одбијени, јер без личне карте Аљошина молба није могла бити оверена. А молба нам је потребна како бисмо добили личну карту. Обоје смо заплакали и отац Евгеније нам је посаветовао да одемо код Божијег угодника, владике Илариона. Добри људи су нам показали гроб архиепископа Илариона. Аљоша се веома секирао, јер се сећао тешкоћа с његовом пријавом боравка. После топле молитве са сузама на гробу Божијег угодника кренули смо у храм и замолили послушање (да радимо мало у славу Божију). Опрали смо подове на хору. Аљоша је стругао цемент на поду. Сестре су нас позвале у трпезарију. Кући смо се враћали уморни од ходања, али су нас сестре умириле и с великом надом на милост Господа по молитвама владике Илариона. Ујутру рано отишла сам у ОВИР да кажем да немамо молбу. И какво је било наше чуђење кад су нам рекли да нас чека један бележник, који ће нам помоћи. Нашој радости није било краја, предали смо сва документа и отишли код архиепископа Илариона на гроб да бисмо заблагодарили владики. Диван је Бог у светима Својим.“

[JESSY]

„У зиму 1996/97. године са својим дететом од годину и по дана молио сам се на гробу архиепископа Илариона,“ каже Михаил М. „Молитва се састојала од Трисветог до Оче наш, тропара Новомученицима Руским и Достојно јест. После молитве дете се преобразило. Почело је као да сија и почело је да иде око гроба и да целива надгробни крст. То је заиста било дивно и неочекивано.“

[JESSY]

Слушкиња Божија је испричала: „Уочи Васкрса, на Велики петак 9. априла 1999. године позвана сам у пореску инспекцију и обавестили о чињеници да треба да платим држави („ћесару“) огроман износ 8.300 рубаља за собу коју је у славу Божију мојој деци и унучићима-сирочади поклонио слуга Божји Владимир. Инспектори су саосећали с нама, али су рекли да нам нико неће помоћи... Сваки дар је одозго. Господ веома воли децу и све нам даје ради деце, зато сам све уздање положила у Господа. Успут сам свратила у храм Казанске иконе Мајке Божије Новодевичјег манастира код владике Илариона, све сам му испричала и замолила за његове свете молитве Господу. Сестре су на мошти владике ставиле моја документа. У то време сам обамрла и не рекавши деци за то искушење побегла сам од куће где је била само туга. Светло Христово Васкрсење сам дочекала далеко од куће, у храму светитеља Николаја. У жалости сам провела сву Велику суботу и кад сам зачула речи „Радујте се!“ надала сам се да ће ме васкрсли Господ спасити, али ме је вера напустила. Непријатељ човечанства је ушао у моје срце и ја проклета, обузета страстима, помрачила сам Светло Христово Васкрсење и због своје безосећајности гневила сам се на своје ближње. Опрости, опрости ми, Господе. На дан празника „Живоносни источник“ исповедила сам се код старца и отишла сам кући (недељу дана после обавештења). И каква је радост била од сусрета с децом и унуцима, који су лепо дочекали Васкрслог Господа: као прво, били су заједно и били су сити, нису знали да је новац потребан за порез; као друго, продали су гаражу, коју две године нису могли да продају. По молитвама владике Илариона Господ је послао човека и за један дан смо све средили и примили новац, који је био довољан да се врати дуг људима и да би се платио данак „ћесару“.“.

[JESSY]

                                    

 

„Ја, слушкиња Божија Људмила помогла сам жени у метроу да носи тешке торбе и зачудила ме је неочекивано тешка бол. Дошавши кући осетила сам јаке болове у леђима, а следећег дана и целе следеће недеље сам ходала као на прстима, било ми је чак тешко да се окренем у току сна. Веома сам се узнемирила јер сам се спремила да на лето одем с децом на послушање у славу Божију у манастир. По Промислу Божијем назвала је једна верница и испричала о светим моштима свештеномученика Илариона и о томе да их у недељу 9. маја 1999. године свечано одвозе у Москву.

У петак, оставивши послове с децом сам дошла у Новодевичји манастир на поклоњење и целивала сам мошти. За своје исцелење нисам молила, напротив некако сам се збунила кад сам пришла моштима. Биле смо вечерњој служби после које сам једва дошла до куће при чему су ме деца држала под руку. Бол је био веома јак, али сам имала чудан осећај лакоће.

У недељу сам с децом дошла на свечану службу. Стајале смо на литургији, била је литија. У души ми је била необична радост. Много душевних узбуђења смо доживели тог дивног дана. Купила сам књижицу с ликом светог Илариона. Радосног срца враћали смо се кући. Само што смо се удаљили од манастира одједном сам осетила потпуно исцелење леђа. Обузела ме је таква радост да сам почела да љубим лик свеца, да се крстим и клањам. Заједно са мном била су срећна и моја деца – кћерка и синчић. Благодарим Господу за исцелење мене грешне и недостојне, по молитвама свештеномученика Илариона (Тројицког). Шарлан Љ.Р.“

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/58408.htm

[Данче*]

Диван је промисао Божји у животу Његове Свете Цркве која данас достиже своју пуноту и славу. Руска Православна Црква је у ХХ веку учинила велики подвиг стајања у вери и сведочења о Христовој љубави чак до смрти, јер су верни сведоци (в.: Откр. 2, 13) постали новомученици и исповедници руски, који као звезде на небеском своду сијају над руском земљом.

У збору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Верејски Иларион (Тројицки). Велики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догми – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење крунисао подвигом исповедништва и мучеништва.

 

Свештенученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) рођен је 13. септембра 1886. године у селу Липице Каширског среза Тулске губерније у свештеничкој породици. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, и отац Алексеј Тројицки служили су у храму Благовести Пресвете Богородице поред којег су били и сахрањени.

[Данче*]

Супруга оца Алексеја, Варвара Васиљевна, рано је завршила земаљски пут. На бризи удовца остало је петоро деце: три сина и две кћери. Свештенику је у њиховом васпитању помагала неудата сестра почивше – Надежда, учитељица у парохијско-црквеној школи. Стасавши, синови су се посветили служењу Цркви. Двојица старије браће, Владимир и Димитрије постали су епископи, а најмлађи, Алексеј, после очеве смрти 1917. године остао је да служи као свештеник у свом родном селу Липице. Сва тројица су до краја остали одани Православљу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона Цркве.
 

Детињство будућег архипастира протекло је у атмосфери строге црквености и традицији православне побожности. Мали Волођа је сам научио да чита и од раног детињства је учествовао у богослужењу. С пет година је стајао за певницом, читао је часове и шестопсалмије. Од најранијег детињства у њему се испољила јака тежња ка учењу. Једном је узевши за руку свог трогодишњег брата Владимир кренуо у град да учи. Успут је браца плакао и почео је да моли да га води кући на шта је Владимир рекао: „Па, онда остани неук!“ Остати неук јесте судбина која је највише плашила малог сина сеоског свештеника.
Касније, сваки пут кад би дошао кући, отац Иларион је у храму родног села служио богослужења на која су из свих околних села верници долазили као на велику свечаност.
Љубав према свом завичају, радосно созерцање земаљске лепоте, које је прелазило у созерцање небеске лепоте, заувек су остали у владикином срцу као живо осећање: „Широка, велика, рођена земља! Она је сиромашна спољашњим ефектима, али је богата лепотама духа! ...И постоји само један украс... смирених насеља... – Божји храмови са звоницима одражавају се у огледалима руских река. Од детињства сам навикао, мили мој друже, да гледам управо такву слику у свом завичају, на обалама рођене Оке. Попнеш се код нас у Липицама на брдо, иза села, погледаш долину Оке, - види се на око четрдесет врста у даљину. Само у најближим селима своје и суседне парохије видиш поједине куће, а даље се примећују само здања Божјих храмова: црквена тешиловска црква, бела црква у Лушкама, у Пушчину, у Туљчину, а на хоризонту у магли дижу се каширски звоници... Дођем тако кући на Васкрс. Одем до реке. На неколико врста се разлила, преплавила је сву равницу. И чујем по води са свих страна радосну пасхалну звоњаву у славу васкрслог Христа... Јарко и нежно светли пролећно сунашце, бучно јуре по каналима мутне бујице, важно шетају по земљи планинске чавке, сва земља се пробудила и почела је да дише, већ се зелени травица. Природа оживљује и смирени народ слави празник Васкрсења. Дешавало се да чујем како се над реком разлеже васкршња звоњава – као да се таласи новог живота уливају у душу, сузе навиру на очи. Дуго и ћутке стојим као зачаран...“

[Данче*]

Завршивши са одличним успехом Тулску богословску нижу школу 1900. године, а затим Тулску богословску семинарију 1906. године будући светитељ је послат да о државном трошку настави школовање на Московској духовној академији. С овом духовном школом је у његовом животу био повезан изузетно плодотворан период у стваралачком смислу. Међу зидовима „Академије код Тројице“ формирали су се богословски погледи и одређена су научна интересовања будућег архипастира. Управо овде, код моштију игумана целе Руске земље, Сергија, позив преподобног за превладавање мрске распре овог света гледањем на Свету Тројицу наишао је на одазив у његовом срцу. Као и многи студенти, у молитвама се обраћао преподобном покровитељу свих оних који траже истинско знање. Касније су се у раду свештеномученика „Тријединство Божанства и јединство човечанства“ оваплотиле мисли и духовна осећања која му је Господ даровао у Лаври. „Мисао о јединству човечанства у Цркви по образу Тријединства Божанства налазимо још код најранијих црквених писаца...“ писао је Владимир Тројицки 1912. године. „Царство Христово није исто што и царства земаљска у којима су људи уједињени вештачким правним нормама, али истовремено могу бити потпуно раздвојени свим својим бићем, свом својом моралном природом... Оваплоћење на земљи Јединородног Сина Божијег отворило је могућност обнављања јединства људске природе. Ако људи следе за Христом они достижу стање кад њихово мноштво не дели јединствену природу, и човечанство се, наравно колико је ово могуће за ограничена бића, уподобљава Триједином Божанству“.
Владимир Алексејевич се уписао на Академију 1906. године, „кад су чађ и отровни дим револуције, који су проникли и у зидове Академије,“ како је писао његов друг из оделења, свештеник Г.Добронравов, „тек почели да се расејавају, али нису још потпуно нестали.“ И Владимир Алексејевич се много секирао видећи „срамоту Академије, која је светлу одежду чисте и трезвене науке заменила јарким, али прљавим шареним ритама уличне политике,“ срамоту Академије коју је волео као „своју вољену невесту“.Владимира Тројицког је дубоко занимало питање: зашто је револуционарни покрет обузео тако широке слојеве друштва? Узрок за то видео је у раскиду живе везе између друштва и Цркве, у његовој нецрквености. Поставши свестан ове душевне болести Владимир Тројицки посвећује своја обавезна дела и богословске радове питањима о Цркви и црквености.
Млади богослов с горчином истиче проницање убиственог духа западноевропског рационализма у православну духовну школу. Његов идеал је црквеност духовне школе и богословске науке. „Шта је богословље?“ пита он. „Оно је за многе само знање богословских истина, али није познање Бога. А познање Бога је искуствена наука. Само они који су чисти срцем видеће Бога, и зато истинско богословље треба да буде побожност... Наше призвање треба да буде управо живо и делатно богословље, које прониче и продире све до раздиобе душе и духа (Јевр. 4, 12), спасоносно богословље. Овакво богословље не може бити досадно, беживотно, бесадржајно, зато што је оно највише испољавање живота, унутрашњи раст хришћанске душе, док се не изобрази у њој Христос (в.: Гал. 4, 19)“.

[Данче*]

За време школовања на академији добио је награде митрополита Московског Макарија и митрополита Московског Јосифа, проглашен је за најуспешнијег студента за последњих 50 година постојања академије. Владимир Тројицки је такође управљао издавачким оделењем Пастирско-просветитељског братства при МДА бавећи се издавањем и ширењем листића духовно-моралног садржаја за прост народ, учествовао је у бризи о школи-интернату за осмогодишњу и деветогодишњу децу о којој су се бринули студенти. Док је био студент, а затим предавач на Академији Владимир Тројицки је написао и објавио радове: „Хришћанство или Црква?“, „О црквености духовне школе и богословске науке“, „О неопходности историјско-догматске апологије деветог члана Символа вере“, „Тријединство Божанства и јединство човечанства“, „Покајање у Цркви и покајање у католицизму“ и друге.
У периоду од 1906. до 1913. године Владимир Алексејевич је два пута боравио у иностранству. Прво ходочашће 1908. године у саставу групе студената и предавача МДА било је по хришћанском Истоку и неким западним земљама. Посетивши Србију, Турску, Грчку и Атон Владимир Тројицки је своје утиске и размишљања о виђеном описао у књизи „Од Академије до Атона“. С великим болом будући светитељ-богослов осећа одсуство јединства словенског света. А посета храма Свете Софије у Константинопољу његову богословску мисао упућује на значај византијског идеала за савремену Русију: „Главна црта византинизма је прожимање свег живота религиозним принципима и интересовањима, - овај диван спој небеског и земаљског, ово истинско богочовечанство, а не наше савремено човекобоштво“.%5B6%5D
Управо црквено-друштвени идеал Византије је требало, по мишљењу Тројицког, да постане идеал за лечење болести савремене Русије: „...идеал Византије ће заувек бити драг православном човеку. Зар није у њему наше спасење и у разним савременим токовима?...“%5B7%5D
Друго путовање на којем је био у лето 1912. године по западним државама описао је у „Писмима о Западу“. Поштујући по заслузи велика дела западне уметности, природне лепоте, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки види, како каже, „убогост“ католичког и протестантског богослужења у поређењу с лепотом и богословском дубином православних црквених служби, строгошћу и реализмом православне духовности. Он се одушевљава Келнском катедралом као оваплоћењем генија читавог низа немачких уметника из неколико векова, који су изразили религиозну европску свест. Али „пролази неко време и почињеш да осећаш да у овом дивном, уметнички саграђеном храму нешто недостаје, и да недостаје нешто битно. Мисао почиње да ради, трудећи се да одговори на питање шта недостаје Келнској катедрали и сваком готичком храму. Сам по себи ускоро испливава одговор: овде недостаје Бог, недостаје светост, недостаје живот... А ако човек уђе у наш православни храм, украшен свом лепотом црквеног благољепија... пре свега осећа на улазу да је ушао у храм Божји и нехотице му се рука подиже да се прекрсти.“ У нашем богослужењу, у „овој живој стихији древног црквеног светоотачког узвишеног богословља“ у потпуности је развијена и влада „идеја обнављања људске природе, идеја њеног обожења кроз оваплоћење Сина Божијег“.
Завршивши Академију 1910. године са звањем свршеног богослова В.А.Тројицки је био остављен на њој као професорски стипендиста, а од августа 1911. године је постављен на дужност доцента МДА на катедри Светог Писма Новог Завета. О погледима младог двадесетшестогодишњег предавача Московске академије Владимира Тројицког сведоче његове сопствене речи упућене студентима на првом предавању: „Свака делатност у својој основи има дар Духа, а по свом развоју и по циљевима мора бити црквено служење... Нису нам ради нас дате душевне снаге и различите способности, већ ради Цркве и не смемо себи да угађамо својом делатношћу, него Цркви... Црквено послушање узимам на себе и ступајући на ову катедру. Јер само Црква даје смисао и вредност земаљском животу; само служење Цркве по мом веровању и убеђењу даје смисао и вредност нашој земаљској делатности... Ако се не служи Цркви нема никаквог смисла у свој делатности и човек тада нема разлога да живи на Божијем свету.“ Научна делатност се не искључује из таквог потпуног служења, јер „наука стреми ка познању истине“, а „Црква као ризница истине може и треба да буде руководећи ауторитет за свакога ко тражи истину“.

[Данче*]

Владимир Алексејевич се марљиво спремао за предавања. Узео је за правило да написани текст оставља код куће и да предавање држи не користећи било какве записе. Ова навика му је придавала посебну сигурност, пошто је на катедри почео да се осећа као риба у води.
Од 1910. до 1912. године у време слободно од предавања Владимир Алексејевич је радио на магистарској дисертацији. 1. марта 1912. године обраћа се академском Савету с молбом да прими његов магистарски рад на одбрану. Савет поставља двојицу рецензената – професора М.Д.Муретова и професора С.С.Глагољева. У априлу он добија дозволу за штампање рада у својству дисертације. 11. децембра 1912. године одржана је одбрана магистарске дисертације Владимира Тројицког „Есеји из историје догме о Цркви“. У свом говору на одбрани аутор је говорио: „Над сваком истином се замишљамо обично онда кад чујемо аргументе против ње и над питањем о Цркви древна црквене богословска мисао је усредсређивала највећи део пажње онда кад се сусретала с лажним погледима јеретика и расколника на Цркву“. Рецензент професор С.С.Глагољев је рекао: „Књиге као књига господина Тројицког у Русији се не појављују често. Њихова појава је празник богословске науке“.У име Светог Синода као рецензент дисертације био је именован архиепископ Антоније (Храповицки) који је аутора назвао излазећим светилом богословске науке у духу предања Цркве. Фундаментални рад будућег исповедника и заштитника Цркве од јереси обновљенчества постао је не само истраживање догме у историјској перспективи, већ и дубоко осмишљавање крајње секуларизације друштва која се одвијала у Русији и која је већ тада прерастала у богоборство.
После одбране дисертације Владимир Алексејевич је отишао на путовање у Кијев и Житомир, где се сусрео с епископом Прокопијем (Титовом), с којим је био у великом пријатељству. Заједно су посећивали архиепископа Антонија (Храповицког) којег су поштовали многи студенти Академије, посебно они који су тежили монаштву.
Наступио је Велики пост 1913. године. Време дубоког покајања постало је за Владимира Алексејевича почетак другачијег животног пута. У Недељу победе Православља он подноси молбу за монашки постриг. Монашки пут, узак, трновит, благодатан, био је природан избор за чисту душу овог изабраника Божијег, који је тежио ка савршенству, који је избегавао сваки грех и саблазан овог света, који је желео да се у потпуности посвети Богу.
Пре примања монаштва Владимир Алексејевич је писао својим рођацима: „Опростите ми, драги моји, све моје преступе против вас, знане и незнане. До земље вам се клањам и молим да заборавите свако моје зло. Помолите се за мене, посебно 28. увече (око 9 сати), кад ће у Параклиту бити извршен мој монашки постриг. Идем на свој пут светло и с радошћу. Сад се већ мучим – што пре треба да се оградим црним одеждама од света који ме прогања. Молим све вас да ме и у будуће пратите својом љубављу. Опростите!“. Ево како отац Иларион пише о постригу: „И ја сам примио постриг и мислим да у животу нећу више никад осетити радост какву сам осетио 28. марта 1913. године. Ова радост у мени није прошла са завршетком обреда... Тако је све ликовало у души, био сам толико радостан... Из искуства могу да кажем да није случајно што приликом монашког пострига онај ко врши постриг узевши расу говори: „Брат наш (изрекавши име) облачи се у одећу весеља и духовне радости, ради одбијања и гажења свих жалости и смутњи, које долазе од демона, од тела и од света, у његово свагдашње весеље и радовање због Христа у има Оца и Сина и Светога Духа“.Управо ову тиху, чисту радост и весеље врлинске душе светитељ је пронео кроз цео живот.
Изузетно мудру очинску поуку подвижнику је дао ректор МДА епископ Теодор (Поздејевски). „Знам и не сад желим да кријем у чему је твоја жртва Христу,“ рекао је епископ Теодор. „Био си искушаван, а можда те и сад још искушава љубав према оној школи којој служиш и осећање бојазни да те монаштво не лиши ове школе. Али шта је Академија без Христа?! То је пусто место и мртва кућа“.

[Данче*]

У писму рођацима месец дана касније отац Иларион је писао: „Дакле, има већ скоро месец дана како сам монах. Много је доживљено, много тога сам осетио. Као да ме је висок талас подигао и још увек ме није спустио... У духовној радости сам провео пет дана у храму. Вратио сам се на Академију, али се још увек нисам вратио својим некадашњим пословима. Почела је Страсна седмица, Васкрс... Све то је ове године за мене било посебно. На Велики четвртак сам први пут прошао кроз Царске двери – посвећен сам у чин јерођакона и почео сам скоро свакодневну службу која ми сваки пут причињава велику радост. У протеклим данима свог монаштва углавном сам доживљавао осећање радости и душевног мира... Схватио сам свет и помирио сам се с њим и веома ми је жао што свет уопште не жели да се помири с монаштвом. А треба само признати: јер не треба да постоји исти облик живота за све. Ја сам изабрао онај који ми је изгледао, а сад се тако и испоставило, да ми највише одговара. Не жалите, већ се радујте зато што се ја сад радујем. А шта значи Иларион? Весели“.
11. априла отац Иларион је био рукоположен у чин јерођакона; 2. јуна, на Тројицу – у чин јеромонаха. Прошла су свега два месеца после пострига и десило се оно чега се он највише плашио, због чега се дуго није одлучивао на постриг: 30. маја био је именован на административну дужност инспектора Московске духовне академије. Уместо бављења богословијом и предавањима предстојало му је да испуњава послушање за које није осећао никакво призвање. „Да ропћем – не ропћем, зато што је монах црквена ствар. Он нема личног живота – сам је. Куда те поставе – прихватај се и ради,“ писао је рођацима.
 

5. јула 1913. године отац Иларион је унапређен у чин архимандрита од стране митрополита Московског Макарија (Невског), а 5. новембра исте ове године Свети Синод га је одредио за дужност ванредног професора МДА.
Оцу Илариону као научнику-богослову дато је сасвим мало времена за научни рад – мање од десет година; али и за тако врло кратак временски период он је учинио много. „Вјерују во једину Свјатују, Соборнују и Апостолскују Церков!“ – тако се укратко може дефинисати смер и дух његовог рада. Тема магистарске дисертације била је посебно развијена и настављена је у радовима: „Хришћанство или Црква?“ (1912.), „Црква као савез љубави“ (1914.), „Хришћанства нема без Цркве“ (1915.), „О животу у Цркви и о црквеном животу“ (1915.), „Грех против Цркве (Размишљања о руској интелигенцији)“ (1916.). Међу његовим радовима има чланака из области егзегезе, радова на црквено-друштвене теме, који су често објављивани у „Богословском веснику“ и часопису „Одмор хришћанина“. Многе тврдње његовог говора „Прогрес и преображење“ одазвале су се у умовима и срцима савременика. Као лајт-мотив кроз овај говор провлачи се идеја о томе да тежња ка прогресу, ка стварању комфорних услова живота води ка огрубелости, постварењу човека, а устремљеност човека према вишњем, према моралном обнављању води ка истинском обнављању и човека и друштва у целини.