Животопис свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског

[JESSY]

Диван је промисао Божји у животу Његове Свете Цркве која данас достиже своју пуноту и славу. Руска Православна Црква је у ХХ веку учинила велики подвиг стајања у вери и сведочења о Христовој љубави чак до смрти, јер су верни сведоци (в.: Откр. 2, 13) постали новомученици и исповедници руски, који као звезде на небеском своду сијају над руском земљом.

У збору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Верејски Иларион (Тројицки). Велики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догми – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење крунисао подвигом исповедништва и мучеништва.

 

                                                

 

Свештенученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) рођен је 13. септембра 1886. године у селу Липице Каширског среза Тулске губерније у свештеничкој породици.[1] Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, и отац Алексеј Тројицки служили су у храму Благовести Пресвете Богородице поред којег су били и сахрањени.

Супруга оца Алексеја, Варвара Васиљевна, рано је завршила земаљски пут. На бризи удовца остало је петоро деце: три сина и две кћери. Свештенику је у њиховом васпитању помагала неудата сестра почивше – Надежда, учитељица у парохијско-црквеној школи. Стасавши, синови су се посветили служењу Цркви. Двојица старије браће, Владимир и Димитрије постали су епископи, а најмлађи, Алексеј, после очеве смрти 1917. године остао је да служи као свештеник у свом родном селу Липице. Сва тројица су до краја остали одани Православљу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона Цркве.

[JESSY]

Детињство будућег архипастира протекло је у атмосфери строге црквености и традицији православне побожности. Мали Волођа је сам научио да чита и од раног детињства је учествовао у богослужењу. С пет година је стајао за певницом, читао је часове и шестопсалмије. Од најранијег детињства у њему се испољила јака тежња ка учењу. Једном је узевши за руку свог трогодишњег брата Владимир кренуо у град да учи. Успут је браца плакао и почео је да моли да га води кући на шта је Владимир рекао: „Па, онда остани неук!“ Остати неук јесте судбина која је највише плашила малог сина сеоског свештеника.

Касније, сваки пут кад би дошао кући, отац Иларион је у храму родног села служио богослужења на која су из свих околних села верници долазили као на велику свечаност.

Љубав према свом завичају, радосно созерцање земаљске лепоте, које је прелазило у созерцање небеске лепоте, заувек су остали у владикином срцу као живо осећање: „Широка, велика, рођена земља! Она је сиромашна спољашњим ефектима, али је богата лепотама духа! ...И постоји само један украс... смирених насеља... – Божји храмови са звоницима одражавају се у огледалима руских река. Од детињства сам навикао, мили мој друже, да гледам управо такву слику у свом завичају, на обалама рођене Оке. Попнеш се код нас у Липицама на брдо, иза села, погледаш долину Оке, - види се на око четрдесет врста у даљину. Само у најближим селима своје и суседне парохије видиш поједине куће, а даље се примећују само здања Божјих храмова: црквена тешиловска црква, бела црква у Лушкама, у Пушчину, у Туљчину, а на хоризонту у магли дижу се каширски звоници... Дођем тако кући на Васкрс. Одем до реке. На неколико врста се разлила, преплавила је сву равницу. И чујем по води са свих страна радосну пасхалну звоњаву у славу васкрслог Христа... Јарко и нежно светли пролећно сунашце, бучно јуре по каналима мутне бујице, важно шетају по земљи планинске чавке, сва земља се пробудила и почела је да дише, већ се зелени травица. Природа оживљује и смирени народ слави празник Васкрсења. Дешавало се да чујем како се над реком разлеже васкршња звоњава – као да се таласи новог живота уливају у душу, сузе навиру на очи. Дуго и ћутке стојим као зачаран...“[2]

[JESSY]

Завршивши са одличним успехом Тулску богословску нижу школу 1900. године, а затим Тулску богословску семинарију 1906. године будући светитељ је послат да о државном трошку настави школовање на Московској духовној академији. С овом духовном школом је у његовом животу био повезан изузетно плодотворан период у стваралачком смислу. Међу зидовима „Академије код Тројице“ формирали су се богословски погледи и одређена су научна интересовања будућег архипастира. Управо овде, код моштију игумана целе Руске земље, Сергија, позив преподобног за превладавање мрске распре овог света гледањем на Свету Тројицу наишао је на одазив у његовом срцу. Као и многи студенти, у молитвама се обраћао преподобном покровитељу свих оних који траже истинско знање. Касније су се у раду свештеномученика „Тријединство Божанства и јединство човечанства“ оваплотиле мисли и духовна осећања која му је Господ даровао у Лаври. „Мисао о јединству човечанства у Цркви по образу Тријединства Божанства налазимо још код најранијих црквених писаца...“ писао је Владимир Тројицки 1912. године. „Царство Христово није исто што и царства земаљска у којима су људи уједињени вештачким правним нормама, али истовремено могу бити потпуно раздвојени свим својим бићем, свом својом моралном природом... Оваплоћење на земљи Јединородног Сина Божијег отворило је могућност обнављања јединства људске природе. Ако људи следе за Христом они достижу стање кад њихово мноштво не дели јединствену природу, и човечанство се, наравно колико је ово могуће за ограничена бића, уподобљава Триједином Божанству“.[3]

Владимир Алексејевич се уписао на Академију 1906. године, „кад су чађ и отровни дим револуције, који су проникли и у зидове Академије,“ како је писао његов друг из оделења, свештеник Г.Добронравов, „тек почели да се расејавају, али нису још потпуно нестали.“ И Владимир Алексејевич се много секирао видећи „срамоту Академије, која је светлу одежду чисте и трезвене науке заменила јарким, али прљавим шареним ритама уличне политике,“ срамоту Академије коју је волео као „своју вољену невесту“.[4] Владимира Тројицког је дубоко занимало питање: зашто је револуционарни покрет обузео тако широке слојеве друштва? Узрок за то видео је у раскиду живе везе између друштва и Цркве, у његовој нецрквености. Поставши свестан ове душевне болести Владимир Тројицки посвећује своја обавезна дела и богословске радове питањима о Цркви и црквености.

Млади богослов с горчином истиче проницање убиственог духа западноевропског рационализма у православну духовну школу. Његов идеал је црквеност духовне школе и богословске науке. „Шта је богословље?“ пита он. „Оно је за многе само знање богословских истина, али није познање Бога. А познање Бога је искуствена наука. Само они који су чисти срцем видеће Бога, и зато истинско богословље треба да буде побожност... Наше призвање треба да буде управо живо и делатно богословље, које прониче и продире све до раздиобе душе и духа (Јевр. 4, 12), спасоносно богословље. Овакво богословље не може бити досадно, беживотно, бесадржајно, зато што је оно највише испољавање живота, унутрашњи раст хришћанске душе, док се не изобрази у њој Христос (в.: Гал. 4, 19)“.[5]

[JESSY]

За време школовања на академији добио је награде митрополита Московског Макарија и митрополита Московског Јосифа, проглашен је за најуспешнијег студента за последњих 50 година постојања академије. Владимир Тројицки је такође управљао издавачким оделењем Пастирско-просветитељског братства при МДА бавећи се издавањем и ширењем листића духовно-моралног садржаја за прост народ, учествовао је у бризи о школи-интернату за осмогодишњу и деветогодишњу децу о којој су се бринули студенти. Док је био студент, а затим предавач на Академији Владимир Тројицки је написао и објавио радове: „Хришћанство или Црква?“, „О црквености духовне школе и богословске науке“, „О неопходности историјско-догматске апологије деветог члана Символа вере“, „Тријединство Божанства и јединство човечанства“, „Покајање у Цркви и покајање у католицизму“ и друге.

У периоду од 1906. до 1913. године Владимир Алексејевич је два пута боравио у иностранству. Прво ходочашће 1908. године у саставу групе студената и предавача МДА било је по хришћанском Истоку и неким западним земљама. Посетивши Србију, Турску, Грчку и Атон Владимир Тројицки је своје утиске и размишљања о виђеном описао у књизи „Од Академије до Атона“. С великим болом будући светитељ-богослов осећа одсуство јединства словенског света. А посета храма Свете Софије у Константинопољу његову богословску мисао упућује на значај византијског идеала за савремену Русију: „Главна црта византинизма је прожимање свег живота религиозним принципима и интересовањима, - овај диван спој небеског и земаљског, ово истинско богочовечанство, а не наше савремено човекобоштво“.[6]

Управо црквено-друштвени идеал Византије је требало, по мишљењу Тројицког, да постане идеал за лечење болести савремене Русије: „...идеал Византије ће заувек бити драг православном човеку. Зар није у њему наше спасење и у разним савременим токовима?...“[7]

Друго путовање на којем је био у лето 1912. године по западним државама описао је у „Писмима о Западу“. Поштујући по заслузи велика дела западне уметности, природне лепоте, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки види, како каже, „убогост“ католичког и протестантског богослужења у поређењу с лепотом и богословском дубином православних црквених служби, строгошћу и реализмом православне духовности. Он се одушевљава Келнском катедралом као оваплоћењем генија читавог низа немачких уметника из неколико векова, који су изразили религиозну европску свест. Али „пролази неко време и почињеш да осећаш да у овом дивном, уметнички саграђеном храму нешто недостаје, и да недостаје нешто битно. Мисао почиње да ради, трудећи се да одговори на питање шта недостаје Келнској катедрали и сваком готичком храму. Сам по себи ускоро испливава одговор: овде недостаје Бог, недостаје светост, недостаје живот... А ако човек уђе у наш православни храм, украшен свом лепотом црквеног благољепија... пре свега осећа на улазу да је ушао у храм Божји и нехотице му се рука подиже да се прекрсти.“ У нашем богослужењу, у „овој живој стихији древног црквеног светоотачког узвишеног богословља“ у потпуности је развијена и влада „идеја обнављања људске природе, идеја њеног обожења кроз оваплоћење Сина Божијег“.[8]

Завршивши Академију 1910. године са звањем свршеног богослова В.А.Тројицки је био остављен на њој као професорски стипендиста, а од августа 1911. године је постављен на дужност доцента МДА на катедри Светог Писма Новог Завета. О погледима младог двадесетшестогодишњег предавача Московске академије Владимира Тројицког сведоче његове сопствене речи упућене студентима на првом предавању: „Свака делатност у својој основи има дар Духа, а по свом развоју и по циљевима мора бити црквено служење... Нису нам ради нас дате душевне снаге и различите способности, већ ради Цркве и не смемо себи да угађамо својом делатношћу, него Цркви... Црквено послушање узимам на себе и ступајући на ову катедру. Јер само Црква даје смисао и вредност земаљском животу; само служење Цркве по мом веровању и убеђењу даје смисао и вредност нашој земаљској делатности... Ако се не служи Цркви нема никаквог смисла у свој делатности и човек тада нема разлога да живи на Божијем свету.“ Научна делатност се не искључује из таквог потпуног служења, јер „наука стреми ка познању истине“, а „Црква као ризница истине може и треба да буде руководећи ауторитет за свакога ко тражи истину“.[9]

[JESSY]

Владимир Алексејевич се марљиво спремао за предавања. Узео је за правило да написани текст оставља код куће и да предавање држи не користећи било какве записе. Ова навика му је придавала посебну сигурност, пошто је на катедри почео да се осећа као риба у води.

Од 1910. до 1912. године у време слободно од предавања Владимир Алексејевич је радио на магистарској дисертацији. 1. марта 1912. године обраћа се академском Савету с молбом да прими његов магистарски рад на одбрану. Савет поставља двојицу рецензената – професора М.Д.Муретова и професора С.С.Глагољева. У априлу он добија дозволу за штампање рада у својству дисертације. 11. децембра 1912. године одржана је одбрана магистарске дисертације Владимира Тројицког „Есеји из историје догме о Цркви“. У свом говору на одбрани аутор је говорио: „Над сваком истином се замишљамо обично онда кад чујемо аргументе против ње и над питањем о Цркви древна црквене богословска мисао је усредсређивала највећи део пажње онда кад се сусретала с лажним погледима јеретика и расколника на Цркву“.[10] Рецензент професор С.С.Глагољев је рекао: „Књиге као књига господина Тројицког у Русији се не појављују често. Њихова појава је празник богословске науке“.[11] У име Светог Синода као рецензент дисертације био је именован архиепископ Антоније (Храповицки) који је аутора назвао излазећим светилом богословске науке у духу предања Цркве. Фундаментални рад будућег исповедника и заштитника Цркве од јереси обновљенчества постао је не само истраживање догме у историјској перспективи, већ и дубоко осмишљавање крајње секуларизације друштва која се одвијала у Русији и која је већ тада прерастала у богоборство.

[JESSY]

После одбране дисертације Владимир Алексејевич је отишао на путовање у Кијев и Житомир, где се сусрео с епископом Прокопијем (Титовом), с којим је био у великом пријатељству. Заједно су посећивали архиепископа Антонија (Храповицког) којег су поштовали многи студенти Академије, посебно они који су тежили монаштву.

Наступио је Велики пост 1913. године. Време дубоког покајања постало је за Владимира Алексејевича почетак другачијег животног пута. У Недељу победе Православља он подноси молбу за монашки постриг. Монашки пут, узак, трновит, благодатан, био је природан избор за чисту душу овог изабраника Божијег, који је тежио ка савршенству, који је избегавао сваки грех и саблазан овог света, који је желео да се у потпуности посвети Богу.

Пре примања монаштва Владимир Алексејевич је писао својим рођацима: „Опростите ми, драги моји, све моје преступе против вас, знане и незнане. До земље вам се клањам и молим да заборавите свако моје зло. Помолите се за мене, посебно 28. увече (око 9 сати), кад ће у Параклиту бити извршен мој монашки постриг. Идем на свој пут светло и с радошћу. Сад се већ мучим – што пре треба да се оградим црним одеждама од света који ме прогања. Молим све вас да ме и у будуће пратите својом љубављу. Опростите!“.[12] Ево како отац Иларион пише о постригу: „И ја сам примио постриг и мислим да у животу нећу више никад осетити радост какву сам осетио 28. марта 1913. године. Ова радост у мени није прошла са завршетком обреда... Тако је све ликовало у души, био сам толико радостан... Из искуства могу да кажем да није случајно што приликом монашког пострига онај ко врши постриг узевши расу говори: „Брат наш (изрекавши име) облачи се у одећу весеља и духовне радости, ради одбијања и гажења свих жалости и смутњи, које долазе од демона, од тела и од света, у његово свагдашње весеље и радовање због Христа у има Оца и Сина и Светога Духа“.[13] Управо ову тиху, чисту радост и весеље врлинске душе светитељ је пронео кроз цео живот.

[JESSY]

Изузетно мудру очинску поуку подвижнику је дао ректор МДА епископ Теодор (Поздејевски). „Знам и не сад желим да кријем у чему је твоја жртва Христу,“ рекао је епископ Теодор. „Био си искушаван, а можда те и сад још искушава љубав према оној школи којој служиш и осећање бојазни да те монаштво не лиши ове школе. Али шта је Академија без Христа?! То је пусто место и мртва кућа“.[14]

У писму рођацима месец дана касније отац Иларион је писао: „Дакле, има већ скоро месец дана како сам монах. Много је доживљено, много тога сам осетио. Као да ме је висок талас подигао и још увек ме није спустио... У духовној радости сам провео пет дана у храму. Вратио сам се на Академију, али се још увек нисам вратио својим некадашњим пословима. Почела је Страсна седмица, Васкрс... Све то је ове године за мене било посебно. На Велики четвртак сам први пут прошао кроз Царске двери – посвећен сам у чин јерођакона и почео сам скоро свакодневну службу која ми сваки пут причињава велику радост. У протеклим данима свог монаштва углавном сам доживљавао осећање радости и душевног мира... Схватио сам свет и помирио сам се с њим и веома ми је жао што свет уопште не жели да се помири с монаштвом. А треба само признати: јер не треба да постоји исти облик живота за све. Ја сам изабрао онај који ми је изгледао, а сад се тако и испоставило, да ми највише одговара. Не жалите, већ се радујте зато што се ја сад радујем. А шта значи Иларион? Весели“.[15]

11. априла отац Иларион је био рукоположен у чин јерођакона; 2. јуна, на Тројицу – у чин јеромонаха. Прошла су свега два месеца после пострига и десило се оно чега се он највише плашио, због чега се дуго није одлучивао на постриг: 30. маја био је именован на административну дужност инспектора Московске духовне академије. Уместо бављења богословијом и предавањима предстојало му је да испуњава послушање за које није осећао никакво призвање. „Да ропћем – не ропћем, зато што је монах црквена ствар. Он нема личног живота – сам је. Куда те поставе – прихватај се и ради,“ писао је рођацима.[16]

[JESSY]

                                                          

 

5. јула 1913. године отац Иларион је унапређен у чин архимандрита од стране митрополита Московског Макарија (Невског), а 5. новембра исте ове године Свети Синод га је одредио за дужност ванредног професора МДА.

Оцу Илариону као научнику-богослову дато је сасвим мало времена за научни рад – мање од десет година; али и за тако врло кратак временски период он је учинио много. „Вјерују во једину Свјатују, Соборнују и Апостолскују Церков!“ – тако се укратко може дефинисати смер и дух његовог рада. Тема магистарске дисертације била је посебно развијена и настављена је у радовима: „Хришћанство или Црква?“ (1912.), „Црква као савез љубави“ (1914.), „Хришћанства нема без Цркве“ (1915.), „О животу у Цркви и о црквеном животу“ (1915.), „Грех против Цркве (Размишљања о руској интелигенцији)“ (1916.). Међу његовим радовима има чланака из области егзегезе, радова на црквено-друштвене теме, који су често објављивани у „Богословском веснику“ и часопису „Одмор хришћанина“. Многе тврдње његовог говора „Прогрес и преображење“ одазвале су се у умовима и срцима савременика. Као лајт-мотив кроз овај говор провлачи се идеја о томе да тежња ка прогресу, ка стварању комфорних услова живота води ка огрубелости, постварењу човека, а устремљеност човека према вишњем, према моралном обнављању води ка истинском обнављању и човека и друштва у целини.

Као инспектор отац Иларион се пре свега бринуо о васпитању црквености у студентима, ангажовао их је за активну црквену, просветитељску и проповедничку делатност. Бринуо се и за спољашњу дисциплину. Један од његових студената С.А.Волков, касније је дао овакав портрет архимандрита Илариона у својим сећањима „Последњи код Тројице“: „Висок и згодан, с врло умереном и пропорционалном пуноћом, с јасним и предивним погледом плавих очију (био је помало кратковид, али никад није користио наочари), увек је гледао сигурно и право, с високим челом и косом коју (за разлику од многих) никад није везивао, с малом, широком брадом, звучним гласом и јасним изговором, остављао је шармантан утисак. Није било могуће не дивити му се.“ Владика је имао „јак изглед чисто руског човека, правог делије, продуховљеног дубоким интелектом и чистом, племенитом душом. ...Вероватно је целовитост и била главна црта његове личности. Овај храбар, изузетно талентован човек све је доживљавао стваралачки... Иларион је благодатно утицао на мене својом личношћу – отвореношћу, силом у одбрани убеђења, одушевљеношћу приликом богослужења, енергијом и животном радошћу... Иларион је волео да говори да колико хришћанин треба да буде свестан својих грехова и да тугује због њих, толико треба да се радује због бесконачне милости и благодати Божије и да никад не сумња и не очајава у свом животном подвигу. Он је имао запањујуће одушевљење и љубав према свему што му је било драго и блиско – Цркви, Русији, Академији и овом бодрошћу је заражавао, бодрио и укрепљивао људе из околине“.[17]

По сећањима другог студента Академије, Сергеја Постникова архимандрит Иларион је био „вођа академских монаха и братије монаха“, „а свој инспекторски рад је сматрао практичним делом Светог Писма Новог Завета“.[18]

[JESSY]

Ускоро је почео Први светски рат и све унаоколо су обојила посебна осећања. За време свенародног молебана на тргу у Сергијевом Посаду архимандрит Иларион се окупљенима обратио следећим речима: „...Откуцао је страшни час суда над Руском земљом. За последњих десет година сви ми смо много грешили. Ми Руси допустили смо да се у нашој рођеној земљи прошири неверје. Код нас влада невиђени разврат морала. Ми Руси, грешни смо пред нашом славном историјом. Грешни смо пред сећањем и заветима наших предака. Грешни смо пред нашим рођеним светињама. Почели смо да губимо страх Божји. Престали смо да умемо да волимо цара и домовину. Навикли смо да блатимо и хулимо све своје и рођено, да хвалимо и узносимо све туђе. Наступио је час да се пред Богом искупе све наше народне кривице, наши народни грехови...“[19]

Отац Иларион је дубоко схватао да на бојном пољу Руси умиру пре свега за православну веру, бранећи Русију од поробљавања земљи која је од Цркве отпала и у многоме постала непријатељска према хришћанству. По налогу Светог Синода често је редиговао, делимично је сам саставио двадесет четири полемичка листића против уније и одштампао их је у шесто хиљада примерака. Борбу с непријатељским духом, с непријатељском мишљу архимандрит Иларион је сматрао најважнијом и био је у недоумици кад је на пример, професор Духовне академије хтео да иде у на фронт оставивши извршавање својих директних обавеза.

У мају 1915. године архимандрит Иларион је био награђен орденом свете Ане II степена.

После фебруарских догађаја 1917. године на академији је дошло до промена. Нови обер-прокурор од Привремене владе В.Н.Љвов с дужности ректора заменио је епископа Теодора, а привремено управљање Академијом поверено је инспектору архимандриту Илариону. У јуну 1917. године он је учествовао у епархијском конгресу за избор митрополита Московског Тихона.

[JESSY]

Од 7. до 14. јула исте године у Московској духовној академији је одржан конгрес ученог монаштва. После разматрања стања монаштва на наставној и ваннаставној служби одлучено је да се оснује братство учених монаха. Истакнута је потреба да ово братство има своје манастире и школске установе. Професори МДА архимандрит Иларион и јеромонах Вартоломеј (Ремов) наступили су с посебним мишљењем поводом примљене резолуције: „За последње време црквена власт је спречавала образовање ученог монаштва... шаљући академске монахе обично путем црквено-практичне делатности... Зато није могуће не признати чињеницу да учено монаштво данас у принципу није блиско богословској науци, већ се често нажалост према њој односи без дужног поштовања. Овај програм делатности који се нуди за монашко братство које се оснива пре свега има практичан карактер. И зато не можемо да сматрамо да ово братство има довољно ауторитета у очима широког црквеног друштва како би као свој орган између многих других ствари имао и Високу богословску школу“.[20]   Отац Иларион се плашио да братство које ствара учено монаштво прихвативши се дела које превазилази њихове снаге, не причињава радост својим недобронамерницима.

У овом периоду све бреме одговорности за Академију пало је на плећи архимандрита Илариона који је остао да врши дужност ректора. То је било најтеже време његовог служења на Академији. Борба професорских партија за ректорску дужност, недостатак средстава за живот Академије, неодређеност његовог положаја и статуса – сва ова питања су захтевала брзо решавање.

[JESSY]

У новој школској години (1917/18.) за ректора је изабран професор А.П.Орлов, а архимандрит Иларион је после сјајног предавања на Академији у одбрану патријараштва једнодушно изабран за помоћника ректора. На овој дужности му је било суђено да преживи затварање Духовне академије од стране совјетске власти.

У сећањима С.А.Волкова постоји чак и оваква карактеристика архимандрита Илариона: „За мене је Иларион у истом реду с лицима као што су патријарх Никон, митрополит Арсеније (Мацијевич)... Илариону је био потребан простор историјске арене да би се размахнуо чисто руски...“[21] Вољом Промисла Божијег архимандрит Иларион је изашао на најшири простор црквено-друштвеног служења и подвигом исповедништва запечатио је свој смели стваралачки порив.

15. августа 1917. године у Успенској саборној цркви Московског Кремља свечаним богослужењем свој рад је започео Помесни сабор Руске Православне Цркве – Сабор будућих мученика и исповедника, Сабор оних који су пре свега богословили животом.

 

Главни задатак који је требало да реши Сабор било је обнављање патријараштва. Мишљење чланова Сабора овим поводом је било подељено. Међу заштитницима патријараштва посебно се издвајала личност архимандрита Илариона (Тројицког) који је наступио 23. октобра 1917. године с јарком беседом која је запањила слушаоце: „Москва се назива срцем Русије. Али где у Москви куца руско срце? На берзи? У трговачким редовима? На Кузњецком мосту? Наравно, оно куца у Кремљу. Али где у Кремљу? У окружном суду? Или у војничким касарнама? Не, у Успенском сабору. Тамо, код предњег десног стуба треба да куца руско православно срце. Орао Петровог самодржавља по западном узору ишчупао је ово руско срце, светогрдна рука нечастивог Петра скинула је руског првосветитеља с његовог вечног места у Успенском сабору. Помесни сабор Руске Цркве од Бога му датом влашћу поставиће поново Московског Патријарха на законито место које у се не може одузети. И кад уз звоњаву московских звона Његова Светост Патријарх крене на своје историјско свештено место у Успенском храму, биће велика радост на земљи и на небу“.[22]

[JESSY]

Личност младог архимандрита, наравно, није била широко позната већини чланова Сабора. Али у то време је био познат у академским круговима и његово мишљење је пажљиво слушано. Пошто је био еклесиолог од ауторитета, врло аргументовано је показао да се патријараштво у личности првојерарха, у личностима епископске хијерархије у Цркви појавило као реалија која се подразумева сама по себи, да се тамо где се руши принцип хијерархије, а то значи и првојерараштва, руши и црквени живот.

Али већ тада је отац Иларион пророчки описао потпуно нови лик руског патријарха. „Сад наступа такво време,“ говорио је на предавању у Московској академији у одбрану патријараштва, „да патријарашки венац неће бити „царски“ венац, већ пре венац мученика и исповедника, којем предстоји да самопрегорно руководи бродом Цркве у његовој пловидби по бурним таласима житејског мора“.[23]

И кад су 28. октобра чланови Сабора донели одлуку о обнављању патријараштва и приступили избору Патријарха, као кандидат за патријарха је био истакнут архимандрит Иларион. Несумњиво, у томе се изразило признање његове улоге у доношењу историјске одлуке.

Обнављање патријараштва је представљало испуњење искрене жеље младог богослова. По сведочанству једног од савременика после избора светитеља Тихона отац Иларион није могао да задржи сузе умилења за време свечане литије по целој Москви, у којој је учествовао новизабрани Патријарх.[24]

[JESSY]

У зиму 1918-1919. године архимандрит Иларион се у потпуности посветио предавањима на Духовној академији, службама у московским црквама с обавезном проповеђу. После премештања Академије из лавре у Москву отац Иларион се преселио код свог друга професора МДА Владимира Страхова, који је служио на Сретенској улици.

У то време је требало да буде одржана Светска хришћанска конференција. Учествујући у делатности комисије за њену припрему отац Иларион је заузимао јасну и чврсту позицију. У свом писму упућеном секретару комисије за одржавање Светске хришћанске конференције Гардинеру архимандрит Иларион је писао: „По Вашем уверењу сва друштва која се називају хришћанским чине јединствену Христову Цркву, само ослабљену у свом јединству... Овакво учење о Цркви се је апсолутно неприхватљиво, јер је оно безусловно непознато древној Цкрви у којој се није знало ни за какав појам ослабљеног јединства Цркве... Основну истину хришћанства, његову велику тајну – оваплоћење Сина Божијег, признају све хришћанске вероисповести. Али само то не може да их слије у јединствену Цркву. Јер демони, по апостолу Јакову, верују (2, 19) и своју веру су по сведочанству Јеванђеља, исповедали попут апостола Петра (в.: Мт. 16, 16; Мк. 1, 24; Лк. 8, 28)“.[25]

На питање студента Академије да ли се предвиђа сједињење Православне Цркве и римокатолика, архимандрит Иларион је одговорио: „Ова сабрања се одвијају под мојим председавањем и зато тешко да може бити било каквог позитивног резултата од њих... Уосталом, ако се Рим покаје, онда...“ почео је да говори, али није завршио реченицу, јер нимало није веровао у покајање Рима.[26]

[JESSY]

С доласком бољшевика на власт одмах су почели прогони Цркве. 10. (23.) марта 1919. године архимандрит Иларион је био позван на богослужење у цркву при Вазнесенској мануфактури на станици Пушкино. После вечерње службе и на литургији држао је проповеди због чега је био окривљен за „агитацију против совјетске власти и држању с амвона беседа које наводе на погроме“, ухапшен је и затворен у Бутирску тамницу. Својим ближњима из тамнице је писао: „Позван сам на испитивање. Мој „предмет“ је и иследнику изгледао смешно, ни он није нашао никакву кривицу... Авај! После испитивања прошло је шеснаест дана, а ја ништа о себи не знам. Питање: зашто? – у нашој славној републици посве је неумесно... Сад су се у ћелији код нас окупила тројица професора. С времена на време држимо предавања... Искрено сматрам да је потребно да кажем да сам ово време провео корисно...“[27]

Овај први утисак је трајао око три месеца. Отац Иларион је ослобођен због заступништва предавачке корпорације Московске духовне академије и од тада се налазио под надзором ЧК.

11. (24.) маја 1920. године у подне у храму Тројицког патријарашког подворја обављено је наречење архимандрита Илариона за епископа. Обраћајући се Патријарху Тихону и присутним архијерејима одржао је беседу у којој је пре свега заблагодарио Господу Богу због тога што га је довео у овај свет од духовних предака, што га је од детињства приближио храму Божијем и духовној школи. „Слава Богу за све оно што сам проживео и о чему сам размишљао у овим последњим годинама буре и метежа,“ наставио је архимандрит Иларион, „кад предана јест земља в руцје нечестиваго (Јов. 9, 24), кад је руска држава, одвојивши се од Цркве Христа ступила у најтеснији савез са синагогом сатане (в.: Апок. 2, 9). У овим годинама само се учврстила моја вера у Цркву и моје срце утврдило у нади на Бога... Оно што смо знали из црквене историје, о чему смо читали од древних, данас видимо својим очима: Црква побеђује кад јој се наноси штета (Иларије, Одл. 7, 4)... Посматрајући све ово и размишљајући о свему овом осећам да су се раступиле стопе моје испод мене (в.: Пс. 17, 37) и на камен је Господ поставио ноге моје (в.: Пс. 39, 3), да не ослаби срце моје (в.: 5 Мојс. 20, 3). Ово последње Божије доброчинство најмање могу да кријем у овај час, кад стојим пред вашим збором, архипастири Цркве, који сте призвани на епископско служење... Чујем пророчанску поуку: благо јест мужу, јегда возмет јарем от јуности својеја (Плач. 3, 27) и повијам свој врат под омофор епископа. Милосрдни Господ нека прими моју душу, ову малу лепту, коју стављам у ризницу Цркве ради употребе на заједничку корист. Нека буде воља Господња (в.: Дап. 21, 14)“.[28]

[JESSY]

12. маја на дан сећања на светитеља Јермогена, патријарха Московског и целе Русије, Патријарх Тихон је архимандрита Илариона хиротонисао за епископа Верејског, викарног епископа Московске епархије. Светитељ је имао тридесет три године. Почео је пут овог изабраника Божијег на Голготу заједно с патријархом, с Црквом, с Русијом коју је волео. До следећег хапшења владика је све своје време проводио интензивно радећи: радио је код Свјатејшег Патријарха на Тројицком патријарашком подворју, служио је скоро свакодневно ујутру и увече, често је служио с Патријархом, посећивао је храмове и манастире Верејског среза. Говорећи о себи епископ Иларион је писао својим блискима: „Постпуно сам изгубио слободу. Као затвореник, прикован за своја кола, - тако и живим... Цело лето је прошло у непрекидним обиласцима Москве и Московске губерније... Немам ни јутро, ни вече... Немам времена да читам, немам времена да пишем, немам времена... чак ни да грешим. Због трећег ми је, можда Господ и уредио такав живот“.[29]

О животу светитеља у овом периоду сачували су се подаци који омогућавају да се стекне представа о његовом духовном лику. Н.П.Окуњев у свом „Дневнику Московљанина“ пише: „У току Страсне седмице нешто ме је вукло у цркву. Неколико пута сам ишао у Сретенски манастир. Светитељ Иларион ме није привлачио својим архијерејским служењем, већ учествовањем у службама као обичан монах. Једном (на бденију између среде и четвртка) појавио се у саборном храму манастира, у обичном монашком подраснику, без панагије, с камилавком, и прошао је за леву певницу, где је певао све што треба, заједно с четворицом-петорицом других обичних монаха, а затим је изашао у простој одећи на средину и надахнуто је прочитао канон, сам је почео да пева „Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј!“ Па! Могу да вам кажем, не да је певао! Има изузетно пријатан, звучан, млад (има 35 година), висок глас. Тенор. Певао је просто, не по нотама, али тако дирљиво и искрено да вероватно никад нисам чуо тако дивно извођење ове дивне песме“.[30] По сећањима С.А.Волкова о светитељу „он се богослужењу предавао свом душом, свим својим бићем, као главном делу свог живота“.[31] Светитељ је знао, схватао и волео богослужење.