Pravoslavlje ili nacionalizam

[Exile]

Pravoslavlje je u svojoj biti nadnacionalna vera, ali svedoci smo kako se često pravoslavna vera dovodi u tesnu i neraskidivu vezu sa nacionalnom pripadnosću, što je po meni poguban proces. Zanimljivo je da po ustavu SPC na patrijaršijski tron može doći i crnac pigmej, kao i na episkopske... Zanima me kakav bi naš narod imao odnos prema SPC kad bi patrijarh bio Japanac, a sve vladike nesrbske  nacionalnosti, pa recimo i hrvati i albanci...?

[marija]

Pravoslavlje je u svojoj biti nadnacionalna vera, ali svedoci smo kako se ?esto pravoslavna vera dovodi u tesnu i neraskidivu vezu sa nacionalnom pripadnos?u, što je po meni poguban proces. Zanimljivo je da po ustavu SPC na patrijaršijski tron može do?i i crnac pigmej, kao i na episkopske... Zanima me kakav bi naš narod imao odnos prema SPC kad bi patrijarh bio Japanac, a sve vladike nesrbske  nacionalnosti, pa recimo i hrvati i albanci...?

ja ?u izneti svoje li?no mišljenje, ne delim ljude po nacionalnosti, boji kože, jeziku koji govori, to što su nas amerikanvi bombardovali ne zna?i da treba da mrzim sve amerikance, užasavam se re?enice...mrzim hrvate...to je toliko površno, ni Hristos nas nije delio po boji kože ve? po tome slušamo li Re? ili ne, po Ljubavi i po veri

no ?injenica je da ima pravoslavaca koji su "ve?iti branitelji pravoslavlja" pa ?ak ve?i i od samog patrijarha ::

koji kritikuju sve i svja, koji sve najbolje znaju, koji su uvek u pravu

???????????? ? ??????? ?????????? ????????? (???????????), ????? ????? ???? ??????.

????????????, ? ????? ??????, ?? ??????????? ????????? ?????? ? ????? ??????????, ???????????? ???????? ?????? ??????

ne mogu zanemariti potrebe drugih, ne mogu se praviti da oni ne postoje, na kraju krajeva svi smo mi Božja stvorenja

[marija]

NACIONALIZAM

I ŠOVINIZAM

A nacionalizam je danas već nezgrapna i dobrano potrošena reč. Ona je predmet ideološke obrade koja nastoji da sa neutralisanjem svih onih vidova izopačenja nacionalizma ukine i svaki oblik nacionalnog izražavanja. A nacionalizam, srpski narečen rodoljublje, nija ništa drugo nego elementarna ljubav prema svome narodu i spremnost na žrtvu da se taj narod duhovno i fizički očuva i napreduje. A osnovna razlika između nacionalizma i šovinizma je u tome što je prvo ljubav, a drugo mržnja. Srpski narod ima tu sreću da ga hrišćanstvo čuva od svake mržnje. Ko se opredeli za mržnju, napustio je hrišćanstvo, a time i srpski identitet. Ne vidimo kako se onda takav čovek može označiti kao Srbin.

A što se tiče istraživanja „srpskih zločina“ u poslednjoj deceniji 20. veka, ono treba da počne sa Udbom i žrtvama komunističkog terora posle „oslobođenja“ 1944. godine. Tako bi se lakše došlo do istine o tome ko je činio zločine u srpsko ime u poslednjim ratovima. Tu postoji jasan kontinuitet udbaških zločinačkih struktura koje su stvarale „paravojne formacije“. I nikada ne smemo pristati da su udbaški zločini - srpski. Za njih neka odgovaraju Udba, komunizam i ateizam.

U svakom slučaju neophodno je ustati protiv zločina bez obzira iz kojih razloga bili počinjeni u srpsko ime, jer kaljaju moralni lik našeg naroda. Problem je, međutim, u tome što se od sveukupnih ratnih zločina na Balkanu u 20. veku, u kojima je najveće stradanje pretrpeo upravo srpski narod, izdavajaju samo „srpski“. Od njih se onda pravi ideologija denacifikacije kao osude srpskog naroda na gubljenje prava na istorijski glas. „Ideologija srpskih zločina“ služi za vrednosno i civilizacijsko izopštenje srpskog naroda kao nedoraslog za svetsku porodicu. Dakle, tu se ne radi o pozivu na hrišćansko preispitivanje vlastitih postupaka, što je imperativ svakog čoveka i naroda u celini, već o geopolitičkim interesima urušavanja jednog velikog i značajnog istorijskog naroda na jugoistoku Evrope.

Ako znamo da je Crkva temelj nacionalnog identiteta toga naroda, onda nam je jasno zašto u okviru ovog projekta važno mesto zauzima kampanja protiv Crkve. Samim tim izvodimo zaključak da je naša vernost Crkvi najbolji put u zaštiti prava na istorijsko i nacionalno postojanje srpskog naroda. 

Boško Obradović 

www.pravoslavlje.org.yu

[Exile]

aha...

a kako komentarišete do da recimo... u dijaspori imate pojavu da u jednom gradu ima 4-5 pravoslavnih episkopa, što je suprotno kanonima, jedan srpski vladika, drugi grčki, treći ruski, četvrti rumun...? ili opet da suprotno kanonima u srbiji imate 3 autokefalne pravoslavne crkve, pored spc, tu je i podvorje ruske crkve u  bg, kao vršački vikarijat rumunske crkve? hteli mi da priznamo ili ne, nacija igra mnogo bitnu ulogu, i pitanje je koliko smo se mi izdigli... kod katolika je to bolje rešeno

[Баба]

Данас је опет на помолу једна глобална држава, и можда би било најлогичније да се поново Црква организује као прва, можда не кажем да би.

Али у том случају шта радити са толиком историјом?

Не мислите ваљда да је то све што је до сада створено кроз историју било случајно и  непотребно?

Мишљења сам да је Црква као жив организам у сталном расту како квантитативно тако и квалитативно , првобитно хришћанство је било као детињство Цркве , а сад смо као у зрелом добу , не мислим да је нужно одбацивати неки део своје прошлости и враћати се у детињство , мислим да треба изналазити нова решења и наставити градити.

[shalom777]

Pomaze Bog, i Praznik!

Reci cu svoje misljenje- ljude apsolutno ne dijelim po naciji ili narodnosti. Naravno, za nekoga cu reci da je Kinez,ako dolazi iz Kine, za nekoga da je Rus,ako je iz Rusije,Englez,Njemac, Srbin,Hrvat...Jedino ih,dakle, dijelim i ''nacionalno posmatram'' u tom, geografskom kontekstu.

Svaki drugi,za mene, nema realnog smisla...

Inace, hvala Bogu i Spasitelju nasem Isusu Hristu, Pravoslavlje(=Hriscanstvo) je nadnacionalno i jedinstveno... ''U Hristu nema Judejina i Grka''.

Ili ono, sto Boziji svestenici proiznose na svakoj Svetoj liturgiji: ''Tvoje, od Tvojih, Tebi prinoseci, radi svih i za sve.''

Inace, da me neko ne shvati pogresno, ne zamjeram,daleko bilo, ako neko naciju ili narodnost posmatra na drugaciji nacin...to je neka sloboda koju imamo u Hristu, i,ako je tako, neka bude na Njegovu slavu.

Postavicu tekst jednog mog prijatelja, inace dipl. teologa, sa kojim se 100% slazem:

Побједа, недеља, 05. 03. 2000.

Пише: Емил Кријешторац

НА ШТЕТУ КАНОНА

ЦРКВА И ДРЖАВА, ЦРКВА И НАЦИЈА

У православном свијету доминирају два феномена, која и изнутра и споља нагризају цркву, и којих ће се црква тешко у потпуности ослободити.

Први се тиче честих спорних односа цркве и државе, који су у хришћанству актуелни још од прве половине четвртог вијека па до наших времена. Вјековна искуства на релацији држава – црква, своде се на једно: држава никада није успјела до краја да призна цркву као заједницу која се од ње онтолошки разликује. За цркву постоје само двије вјечне и апсолутне вриједности – Бог и човјек. Све остало, укључујући и државу, за цркву је привремено и по својој природи, и по томе што до краја припада само „овоме свијету“. С друге стране држава, уз сву своју могућу христијанизацију, никада се не може одрећи мишљења да је она апсолутна вриједност или чак да је она та која треба да да идентитет цркви. Међутим, иако је овај проблем и даље актуелан, ипак се може примјенити, у добром дијелу „православних“ држава, његово превазилажење.

Наиме, након историји познатих хришћанских држава у смислу папоцезаризма, затим државних цркава у смислу цезаропапизма, као и цркве без државе, државе без цркве, што су у суштини била само различита издања исте утопије, коначно међу савременим теолозима и мудрим државницима полако превладава став да је једино рјешење „слободна црква у слободној држави“.

Други проблем који нагриза цркву је двовјековна осмоза цркве и нације. Тај феномен, који је у суштини парадоксалан, за разлику од првог, нажалост, теже се превазилази. Парадоксалан је зато што црква никако не може бити национална институција, или национална тековина, већ је она суштински анационална, односно наднационална. Њу је по Јеванђељу, и вјери светих отаца цркве, Бог створио као вјечну заједницу светих, којој је једини и коначни циљ „сједињење са Богом“. Цркву једино интересује нови човјек, преображена личност, која ће тежити вјечном животу и царству које није од овога свијета, и у којем нема ни Србина, ни Бугарина, ни Руса, ни Црногорца.

За разлику од цркве, у нацији и националној особености истински нема ничега рационалног, оно је само случајан производ догађаја, и без обзира што јој се не може негирати одређена вриједност, она је свакако условна и пролазна, а никако вјечна или ствар за обоготворавање. И у односу цркве и нације ради се о онтолошкој различитости, коју многи, па чак и учени људи, у вријеме националног романтизма нијесу жељели да виде. Вјеровало се да постоји историјска потреба у једном периоду, када су православни народи били у ропству, да се духовно и национално допуњавају, тако што се мислило да црква даје извјестан легитимитет нацији, а да исто тако, јако национално осјећање црпи свој легитимитет и у цркви. Тако смо дошли до етнофилетизма у цркви, који је по ријечима великог богослова Георгија Флоровског чиста „јерес у пракси“, и то новија јерес, јер ми не можемо говорити, рецимо, о називу „Српска православна црква“ прије устанка из 1804. године. Исто важи, са приближно истим термином, и за остале православне цркве, јер је црква у свом канонском устројству, које је дефинисано у осам васељенских сабора, познавала само аутокефалне црквене центре, односно метрополе, или патријаршије, и територију која би била под њиховом јурисдикцијом. Дакле, није Васељенска патријаршија давала аутокефалност Српској или Бугарској цркви, већ Охридској архиепископији, Пећкој или Трновској патријаршији.

Данашњи етнофилетизам у цркви, који је иначе као такав, крајем 19 вијека, (тачније 1872. године, на помјесном сабору одржаном у Цариграду) и осуђен, створио је једно неприродно стање у православној цркви, где је нажалост, нација често доминантнија од цркве, и гдје се у извјесном смислу губи васељенски карактер цркве. То је и разлог што данас имамо људе који вјерују да је важније оно „црногорска“ од оног православна црква, па чак иако је на штету канона или догмата цркве. Тако национално назначена црква долази у искушење да буде увучена у разне сукобе, не у смислу проповиједања насиља, већ трошећи се на апологију „одбране нације“, изједначавајући је са одбраном вјерског идентитета.

Да рекапитилирам, дубоко вјерујем да би данас било корисно, и за цркву, а вјерујем и за нацију, када би се ова јака родбинска веза ако не у потпуности раскинула, а оно бар мало ослабила.

Заиста се мора бити свјесно чињенице да истрајавање на овом парадоксу, како сам га не без разлога назвао, води искључиво у јерес и псеудоцркву(kao sto je danas slucaj sa onim nesrecnicima iz tzv. Crnogorske pravoslavne crkve- moje zapazanje).

[shalom777]

???????? ?? ???????? ?????? , ?????? ??????? ?????? ??????? ?????? , ?? ?? ?????? ?? ?????? ?? ??????? ???? ?????? ? ??? ?? ?????? ??????? , ? ????? ?????? .

Tacno... Na kraju krajeva, svaki narod,nacija, etnicka grupa,drzava ima neki svoj istorijski pocetak i razvoj... Na neki nacin je i relativna kategorija...

[shalom777]

Zanima me kakav bi naš narod imao odnos prema SPC kad bi patrijarh bio Japanac, a sve vladike nesrbske  nacionalnosti, pa recimo i hrvati i albanci...?

Vladiko sveti,blagoslovi!Takav odnos, u principu....odnosno, nadam se da bi tako bilo. :cheesy1:

[Милан Меденица :)]

ja glasam za pravoslavlje i odbranu teritorije, drzave, naroda od svega sto je suprotno tome, pod uslovom da ne cini zlo drugome, makar i taj narod to ne razumeo do kraja u toku desavanja :o

onda nijedno nije u konfliktu, sta fali ako ima na teritoriji nekoliko sestrinskih pravoslavnih crkava ? ako je nekome lakse da pridje Pravoslavlju kroz jednu od njih, kakve veze ima, samo dok su te pravoslavne crkve u dijalogu i medjusobnoj ljubavi, koliko je to ljudski moguce aman

ovaj fasizam koji se pojavio, da se stavlja pripadnost, iznad dobra, to nema nikakvog pravoslavnog, ljubljenog, smisla, to znaci da se valja mrzeti rodjeni zato sto je crn, pripao drugoj veri ili homoseksualac ... tu je sve opravdano sem ljubavi i ispomoci bilo kome da postane "beo" aman, hocu da kazem cist aman

jel bi neko ovde postavio ikone "crnih" pogotovo, i "crvenih" svetitelja ? aman

evo moj prilog "zutog" svetitelja i mucenika bokserske revolucije:

sveti Mitrofan NanaQuparadze

sveti mucenici bokserske revolucije

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Sad sam prvi put procitao ovu temu i postove i zaista zanimljivo ,, to je verovatno tema i pitanje n koje mnogi od nas pokusavaju da nadju najtacniji moguci odgovor ! Sto se mene tice Hrsicanstvo i Pravoslavlje ne crpe svoju silu iz nacije vec od Boga zivoga ! Jos je i nas Gospod rekao da u NJemu nema vise ni Grka ni Jevrejina , tako da prema tome i treba da se vladamo !

Neko upita kako bi se srbi ponasali ako bi patrijarh bio japanac , hrvat , itd ! Meni licno nebi smetao ni crnac al taj hrvat mi nebi bas pasao !da se razumemo nemam nista protiv hrvatica sa njima sam super (devojcice su mi bile hrvatice i one su u odnosu na nase zene 23 veka) ali sa muskim delom hrvatskog stanovnistav je druga prica! Ne mrzim ih daleko bilo al za Krajinu kad tad ce morati da dobiju po P..C..I da se vise ne .....

[Баба]

Бојим се да управо оно што сам рекао овде у нашим постовима се јасно очитује.

Дакле национална свест или свест о свом народу и припадности њему је једно , дакле нормално је и чак пожељно да нормалан човек има укорењеност у свом народу, има свој национални идентитет .

Обоготворење свог народа је пак нешто сасвим друго.

Смешне су ми хипи приче типа ја волим све , може код нас да буде владика кинез , али они зликовци тамо из лике или босне или са косова , кад их се дочепам има да лети перје.

Што се тиче владике на пример црнца , с обзиром какав смо народ мислим да би такав владика био врло добро прихваћен и да би имао велике симпатије у народу.

Вероватно и Кинез а Рус још боље  :o.

Е сад за Хрвата не знам , нисам баш сигуран.

Али знам да има доста Хрвата који су постали православни Хришћани , па чак и калуђера.

Знам и једнога енглеза који је у своје време био у америци са Серафимом Роузом, на келији му стоји икона св.Саве српског по коме носи име, а чак је и монархиста  :cheesy1:  , да монархиста лојалан је енглеској круни.

Мени се лично свиђају те наше разноликости , те тако виђам код грка нешто што код нас нема, а опет код руса нешто друго , а видим да је и њима готивно кад дођу код нас на славу.

И тако шта да кажем , ја сам православни националиста.

Моја нација је православно Хришћанство и то је мој идентитет.

Тако да како желим добро сваком православном Хришћанину , прво Србину , па онда и Грку , тако исто очекујем и велику одговорност пред Богом и људима од сваког православног Хришћанина прво од Србина , па онда и од Грка.

[Exile]

onda nijedno nije u konfliktu, sta fali ako ima na teritoriji nekoliko sestrinskih pravoslavnih crkava ? ako je nekome lakse da pridje Pravoslavlju kroz jednu od njih, kakve veze ima, samo dok su te pravoslavne crkve u dijalogu i medjusobnoj ljubavi, koliko je to ljudski moguce

kanoni... jedna država jedna CRkva..

[Баба]

Канони нису догме.

[Милан Меденица :)]

ovde moje znanje i razumevanje staje, ne znam sta su dogme a sta kanoni O:)

[Exile]

?????? ???? ?????.

nisu dogme, ali izviru iz dogmi...