Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Guest O.Ugrin]

Колико смо постали тупи за неосећање Духа Светога?

Dakle, pitanje, pre svega, nije - koliko smo postali tupi za osecanje Duha Svetoga nego - koliko smo postali tupi za neosecanje Duha Svetoga - znaci koliko smo postali ravnodusni prema tome sto zivimo kusur Liturgijom slusajuci o premiji, glavnom zgoditku... kojim su nekada neki neustrasivo pred zverove izlazili, kojima su se Bog ili andjeli javljali, krepili ih, upucivali ih, posvecivali ih...a oni sami svim bicem svojim tu Radost svetu svedocili, Liturgije pisali, tropare komponovli, verom od antisluhista najveci sluhisti postajali ne bi li tu blagost stihirama i katavasijama opisali tu radost na taj nacin sireci dalje i deleci i sa nama pozivajuci nas tim svedocanstvom... ali, mi to sve preslusavamo, ako imamo tu srecu da razumemo, nekom ceznjom potisnuti ipak im zavidimo dok tim svedocanstvom sebi zazubice pravimo i onda to razno-raznim objasnjenjima sebi pokusavamo razloziti, obrazloziti, objasniti... upravo racionalizovati; time sto ta vremena, ''mnimo mi - samoproklamovani i samodefinisani kao gresni i ograniceni i u svemu naj, naj gresniji/jadniji/gluplji... - stvar je nacina koji cemo atribut na sebi primeniti'', jesu iza nas, da Bog ne hodi zemljom danas kao sto je juce i da je svetiteljstvo, u tom primenjenom obliku, gde celim bicem svojim osecamo da smo udovi tog Svetog, pa tako i kako smo - time i sami sveti te to razumemo kao dar kojim pokazujemo sebe odgovornim tako sto taj odgovor dalje sirimo, delimo dalje... kao i oni sto su. Jeste li shvatili sada?

Mislite o tome...

Bog vas blagoslovio - U.

[dragisa]

ovde ce opet doci do zbrke kao na temi o eshatonu, otupeti za osecanje SD vs. otupeti za neosecanje SD

sve zavisi iz kog ugla se gleda, ili bolje reci na koji deo definicije "vec jeste, ali jos nije" se stavlja akcenat.

ako se stavlja akcenat/ugao posmatranja na "vec jeste" onda se moze reci otupelost na osecanje SD.

ako se stavlja akcenat/ugao posmatranja na "ali jos nije"  onda se moze reci otupelost na neosecanje SD.

u smislu da i jedno i drugo tada vode do okamenjene ohladnelosti, medjutim prvi izraz podrazumeva nepoznavanje Blagodati a drugi na gubitak vec poznate Blagodati.

[Душко Дугоушко]

То није нешто што би се могло "осетити" односно осетити, зар не?

[Никола Ђоловић]

То није нешто што би се могло "осетити" односно осетити, зар не?

Буди још конкретнији?...

[Душко Дугоушко]

То није нешто што би се могло "осетити" односно осетити, зар не?

Буди још конкретнији?...

Па како неко може да зна да ли има или нема благодат?

[Никола Ђоловић]

То није нешто што би се могло "осетити" односно осетити, зар не?

Буди још конкретнији?...

Па како неко може да зна да ли има или нема благодат?

Pa to se i ja pitam ali to je za ovu temu  https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,12933.msg411868/topicseen.html#msg411868

a ja nemam odgovor...

[Јанко]

  Мало мог размишљања, опрости ако излазим ван теме...

Судећи по животу Светих Отаца Цркве, тј оних који су из наше перспективе били ,,Духоносци", чини ми се да је мера присуства благодати у суштини била величина личног покајања и осећаја сопствене грешности. Парадоксално, они који су били сасуди Духа Светога увек су о себи говорили као о великим грешницима (не попут Грешног Милоја и сл.-да само он себе сме звати грешним, већ стално истичући у додиру са другима истинску свесност сагледавања мноштва својих грехова-који су објективно у односу на наше грехе смешни, али у односу на њихове духовне висине итекако значајни). То доводи до ситуације да сви остали око њих ,,осећају" присуство благодати у њиховој близини, док је сам носилац постаје свестан тек оног момента када је изгуби, или када се изобилно излије на другога кроз њега његовим молитвама. Но он сам то не види као изливање од Бога ,,кроз себе" већ као ,,благодат дату одозго". Разлог губитка најчешће бива оно због чега нам се и не даје да је будемо свесни-гордост. Наиме, оног момента када би човек пуном свешћу осетио и пепознао благодатне силе у себи, по својој палој природи најчешће долази у позицију да за себе мисли да је велики пред Богом-и ето одмах преузношења прво у свом срцу, па пред другима, гордост расте све више, а реално падамо све дубље...Зато су Свети стално себе држали у сумњи и опрезу да то ипак није какав прелесни осећај...

  `Ајд` да лупим па останем жив: его-центричност vs тео-центричност. Окренутост ка себи као мера одвајања од (тј мера ожалошћења) Духа Светога, и сагледавање Бога у свему и сваком око себе, па самим тим и делатно учешће у домостроју спасења кроз самог Христа (,, Кад те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.") 

  Опрости на мојој неукости, рачунам да смо ту да се кроз разговор усавршавамо, учимо, преиспитујемо, поправљамо...

[Никола Ђоловић]

4chsmu1

[emilija]

mislim da blagodat dolazi neocekivano i u tim momentima jednostavno osetim beskrajnu srecu i mir, ne postoji svet, ni bolest ni strah, nista....samo radost postojanja i pogled uprt gore, osecam da sam zashticena i pozelim da traje zauvek....naravno ne traje, povratak u "svet" razbija sve

ali ipak ostaje secanje i zelja da se ponovi , zelja koja prerasta u cilj.

rekoh na pocetku "mislim" , jer ne znam.

I kad dodje, znam da je svishe i da je nezasluzheno i da je 4chsmu1 koji silazi meni u blato u kojem zivim. Dalje cinim sve da ne uvredim Duha Svetog, naravno, nemoguce, ali Gospod vidi trud....neznatan, nikakav, ali eto, bar nesto.

[emilija]

i jedna istinita anegdota....palila sam svece u Crkvi , zimsko doba, jos se svetla nisu upalila i bio je mrak...odjednom oko mene bljesnu svetlost i proleti mi kroz glavu, ali u ironiji "auh, ja se PROSVETLIH"....

u tom mometnu shvatim da mi gori kapuljacha, tj neko (kao) krzno po obodu, pa se moje prosvetljenje zavrsilo tako sto sam lupala sebe po glavi i trcala okolo dok me zabezeknuti narod posmatrao, sta mi bi odjednom  4chsmu1

[emilija]

to, naravno apropo "prosvetljenja" ili misljenja da blagodat dolazi po zasluzi, a ne po milosti Bozijoj ...zato, kada ugledate svetlost ni od kuda, proverite sta se upalilo  prvo  4chsmu1

[Никола Ђоловић]

i jedna istinita anegdota....palila sam svece u Crkvi , zimsko doba, jos se svetla nisu upalila i bio je mrak...odjednom oko mene bljesnu svetlost i proleti mi kroz glavu, ali u ironiji "auh, ja se PROSVETLIH"....

u tom mometnu shvatim da mi gori kapuljacha, tj neko (kao) krzno po obodu, pa se moje prosvetljenje zavrsilo tako sto sam lupala sebe po glavi i trcala okolo dok me zabezeknuti narod posmatrao, sta mi bi odjednom  4chsmu1

Ух, ти би пре насмејала неголи ожалостила Духа Светога dada

[emilija]

0409_feel

eh; nekad znaci nekom neocekivani smeh ili osmeh kao sam zivot, hvala  :bla:

[Јанко]

t4431

[w.a.mozart]

žalosno što nisam ranije video ovu temu... uvek sam pomalo tužan kada treba da pričam oVaskrsu... zašto-pa zato što se ne može pričati o Vaskrsu a da se ne ostane nedorečen...Vaskrs je toliko postao deo mene i toliko me obuhvatio da ne mogu da zamislim sebe bet Vaskrsenja-na žalost,često se Vaskrs svodi na davanje pouka i sličnih lepih misli a u najboljem slučaju na citiranje svetih otaca... time se zaboravlja na beskonačan bezdan i dubinu koju nosi lični doživljaj Vaskrsa svakog od nas... ono što prožima svaku ćeliju našeg tela i bića...

Primetio sam da i velikodostojnici naše Crkve često stidljivo govore o Vaskrsu- svodeći ga na definicije tipa-najvažniji dogadjaj u ljudskoj istoriji...osnova naše vere itd.

Vaskrs je Hristos...živi Hristos u meni... i ja u njemu... liturgija je predukus toga i nažalost osećamo da još uvek nedostaje punoća kojoj težimo.... nedotaje mi da Hrista zagrlim celokupnim bićem-licem u lice.... al biće i toga ubrzo-a kada jednom dodje... NEMA KRAJA