Лазар Нешић: Мајстор Екхарт и теологија одвојености

[Guest]

 

 

Мало је теолога у историји хришћанства који су подједнако снажно извршили утицај на своје савременике и потомке и изазвали незапамћену контроверзу међу њима. Такав је био Мајстор Екхарт (Meister Eckhart), доминикански свештеник, професор теологије, писац обимног корпуса најразноврснијег теолошког жанра и народни проповедник. Рођен око 1260. године у Хохајму (Тирингија), Јоханес Екхарт (Johannes Eckhart) потиче из породице нижег племства. Године 1275. ступио је у монашки ред доминиканаца у граду Ерфурту. Студирао је теологију и филозофију на Теолошком факултету у Келну, а затим постао предавач (magister actu regens) у Паризу и врло брзо је именован за обласног епископа Тирингије. Касније (1314. године) прешао је у Стразбур и припремао своје чувене Проповеди за објављивање, али и започео писање свог главног дела на латинском језику, такозваног Opus tripartitum-а. Овде га 1325. затиче прва оптужба за јерес и Екхарт саставља апологију свог учења. Денунциран од стране сабраће из доминиканског реда, Екхарт почетком 1327. шаље жалбени акт Светој столици у Рим. У међувремену, 13. фебруара исте године кренуо је на пут у Авињон да би се лично одбранио пред папом. Ипак, на овом путовању Мајстор Екхарт се упокојио. Марта 27. године 1329. папа Јован XXIII је осудио двадесет осам ставова доминиканског мистика и прогласио их за јерес. Без обзира на ово, Екхартова дела су оставила пресудан утицај на све потоње теологе и мистичаре Запада, али и на велике филозофе савременог доба.

 

 

Нижу се наслови писани на латинском: Quaestiones Parisiensis, Prologus generalis in Opus tripartitium, Prologus in Opus propositionum, Prologus in Opus expositionum, Expositio Libri Genesis, Liber Parabolorum Genesis, Expositio Libri Exodi, Expositio Libri Sapientiae, Expositio sancti Evangelii secundum Iohannem, итд. Други део представљају Проповеди изговаране на народном средњевисоконемачком језику (mittelhochdeutsch), преко сто у савременом критичком издању, као и неколико написаних трактата на истом језику: Daz buoch der götlîchen troestunge, Die rede der underscheidunge, Von dem edeln menschen, Von abegescheidenheit.

 

 

Дело Мајстора Екхарта је сложено, разиграно, поетско, а на моменте тешко прозирно и хеременеутички захтевно. Много извора, безброј традиција ромори у његовим латинским и немачким списима. Могуће је говорити о великом броју тема и дати исто толико тумачења. Посебну пажњу треба посветити спису под насловом Von abegescheidenheit, или у преводу: О одвојености. Вероватно једно од најутицајнијих Екхартових дела на Западу, за Исток је било готово непознато. Сплет историјских околности или усуд нечег другог – никада нећемо знати. Но, оно што пажљиви читалац овог дела може сазнати јесте чудесно преклапање многих Екхартових дефиниција и места с различитим источним хришћанским писцима и предањима (пре свега с великим апофатичарима попут Григорија из Нисе, Дионисија Ареопагита и његовим схолијастима Јованом Скитопољским и Максимом Исповедником; као и учитељима чисте молитве попут Макарија Египатског, Исака Сирина, те многобројним православним исихастима), али и савременим филозофским мишљењем (посебно с Мартином Хајдегером). Средњевисоконемачки појам abegescheidenheit је вишезначан и могуће га је превести на више начина: одвојеност, одељеност, издвојеност, чак и осамљеност. Сваки ће се православни теолог (а можда и верник), верујем, одмах присетити добро познате речи анахореза. У речнику источног монаштва наведена реч у себи садржи такође ове екхартовске слојеве. Наиме, чин одвајања од света, удаљења од страсти, али и аскетску праксу очишћења ума од светских и других појмовних представа, а како би човек направио места у себи за Бога и ближњег. Ево превода неколико занимљивих одломака из наведеног списа, а у жељи да они послуже као наговор на неко будуће превођење и читање.

 

 

 

*

Након што пажљиво проучавах ове списе (Екхарт мисли на Стари и Нови Завет, те хришћанске и паганске учитеље из прошлости – напомена Л.Н.), пронађох да једино чиста одвојеност (lûteriu abegescheidenheit) превазилази све друге ствари (dingen), јер све друге врлине имају делимичног удела у створеним бићима (crêatûre), док је једино одвојеност слободна од сваког створеног бића. Зато наш Господ каза Марти: Само је једно неопходно (Лк. 10,42), што значи: Марта, онај који жели да буде постојан и чист потребује само једну ствар – одвојеност.

*

Бог је толико префињен (einvaltic) и једноставан (kleinvüege) да може пребивати једино у одвојеном срцу. Зато одвојеност није пријемчива ни за шта друго осим за Бога (Dâ von ist abegescheidenheit nichtes enpfenclich dan gotes).

*

Савршена одвојеност (volkomeniu abegescheidenheit) не брига да буде изнад или испод ма које творевине; она не жели да буде изнад или испод, жели да постоји сама, не тражећи једнакости или неједнакости у стварима, нити ово или оно: она не жели ништа друго осим да бивствује (si enwil niht anders wan sîn). Дакле, она не жели да буде ова или она ствар, јер ко год ово тражи – он жели да буде нешто. А одвојеност не жели да буде ништа (nihtes niht sîn).

 

*

Када слободни ум пребива у истинској одвојености (rehter abegescheidenheit), он привлачи Бога себи и бива слободан од свих облика (formelôsiclich) и свих акциденција (zuovelle). Зато човек који стоји у крајњој одвојености бива усхићен (gezücket) вечношћу на такав начин да се ништа пролазно (zergenclich) не креће у њему, да није свестан ничег тварног и да бива мртав за свет, јер није окусио ништа земаљско. Управо је на ово мислио апостол Павле говорећи: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20).

 

*

Мораш спознати: бити испражњен од свих створених бића значи бити испуњен Богом, а бити испуњен свим створеним бићима значи бити испражњен од Бога (Und dû solt wizzen: lære sîn aller crêatûre ist gotes vol sîn, und vol sîn aller crêatûre ist gotes lære sîn).

 

*

Опет питам: Шта је молитва одвојеног срца (abegescheidenen herzen)? Мој одговор гласи да се одвојеност и чистота не могу молити, јер онај који се моли жели да му Бог дарује нешто или жели да га Бог нечега ослободи. Али одвојено срце уопште не жели ништа (enbegert daz abegescheiden herze nihtes niht), нити се има од чега ослобађати. Зато је слободно од свих молитава и не жели ништа друго осим да буде заједно с Богом (einförmic sîn mit gote).

*

Заједница с Богом долази кроз човеково потчињавање Њему, јер што је човек више потчињен створеним бићима, то је мање у заједници с Богом. Одвојено срце пребива слободно од сваког створеног бића, па је стога сасвим потчињено Богу и бивствује у највећем степену заједнице с Њим. Управо је на ово мислио ап. Павле говорећи: Обуците се у Христа (уп. Гал. 3,27), мислећи тиме на заједницу с Христом (einförmicheit mit Kristô) – јер наведено одевање се може збити једино кроз заједницу с Њим. Зато је одвојеност најбоља од свега, јер очишћује ум, прочишћује савест, распламсава срце, разбуђује дух, оживљава жељу, даје нам да познамо Бога (got erkennen) и сједињује нас са Њим (vereiniget sich mit gote). 

 

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Макрина]

"Опет питам: Шта је молитва одвојеног срца (abegescheidenen herzen)? Мој одговор гласи да се одвојеност и чистота не могу молити, јер онај који се моли жели да му Бог дарује нешто или жели да га Бог нечега ослободи. Али одвојено срце уопште не жели ништа (enbegert daz abegescheiden herze nihtes niht), нити се има од чега ослобађати. Зато је слободно од свих молитава и не жели ништа друго осим да буде заједно с Богом (einförmic sîn mit gote)."

Ово је занимљиво за дискусију.

Чини ми се да он овде на погрешан начин доживљава молитву.За њега је молитва-тражење,очекивање а заправо,све оно што он каже да је одвојено срце је заправо молитвено срце

Веома интересантно.

[Лазар Нешић]

Чини ми се да он овде на погрешан начин доживљава молитву.За њега је молитва-тражење,очекивање а заправо,све оно што он каже да је одвојено срце је заправо молитвено срце

 

Jeste, u pravu si. Mislim da je - u kontekstu celog ovog spisa gde su ovde dati samo odlomci - njegov cilj bio da napravi razliku između (najmanje) dve "vrste" molitvi, ili čina molitve.

Jedan je klasičan način na koji se svi mi uglavnom molimo, kad bivamo saterani u ćošak od života (ili nas nešto zaboli, ili fali, ili smeta, ili nedostaje, ili ili ... itd.) pa se onda setimo Boga kao Pomoćnika pri našim naporima (u najboljem slučaju) ili kao Deus ex machina koji treba bez našeg učešća da nam nešto daruje (u najgorem slučaju). Ili kad jednostavno želimo malo "religije". To je svima poznato.

 

Drugi način je onaj koji - bar ja tako spekulišem - Ekhart (pa i naši istočni oci) zagovara: molitva kao "einförmic sîn mit gote", tj. biti zajedno sa Bogom, provoditi vreme sa Njim. Mislim da je ovo "provoditi vreme" najbitnije. Nešto kao razgovor sa Drugim u otvorenosti, poverenju, slušanju i prepuštanju. U prvom načinu molitve ("klasičnom") čovek je jedini ko govori i traži. No, ovde, u ovom provođenju vremena sa Drugim, i Bog je taj koji treba nešto da kaže onome ko mu se moli. Takva molitva - prosto rečeno - nema "rezulata", njom se ništa ne "kupuje", od nje nema "koristi" i njome se ne može trgovati. Njen pravi cilj jeste: biti sa Drugim, slušati šapate ali i ćutanja Drugog. Družiti se sa njim.

 

Eto, ko zna ... šta ti kažeš na ovo?

[Pancakes]

Jeste, u pravu si. Mislim da je - u kontekstu celog ovog spisa gde su ovde dati samo odlomci - njegov cilj bio da napravi razliku između (najmanje) dve "vrste" molitvi, ili čina molitve.

Jedan je klasičan način na koji se svi mi uglavnom molimo, kad bivamo saterani u ćošak od života (ili nas nešto zaboli, ili fali, ili smeta, ili nedostaje, ili ili ... itd.) pa se onda setimo Boga kao Pomoćnika pri našim naporima (u najboljem slučaju) ili kao Deus ex machina koji treba bez našeg učešća da nam nešto daruje (u najgorem slučaju). Ili kad jednostavno želimo malo "religije". To je svima poznato.

 

Drugi način je onaj koji - bar ja tako spekulišem - Ekhart (pa i naši istočni oci) zagovara: molitva kao "einförmic sîn mit gote", tj. biti zajedno sa Bogom, provoditi vreme sa Njim. Mislim da je ovo "provoditi vreme" najbitnije. Nešto kao razgovor sa Drugim u otvorenosti, poverenju, slušanju i prepuštanju. U prvom načinu molitve ("klasičnom") čovek je jedini ko govori i traži. No, ovde, u ovom provođenju vremena sa Drugim, i Bog je taj koji treba nešto da kaže onome ko mu se moli. Takva molitva - prosto rečeno - nema "rezulata", njom se ništa ne "kupuje", od nje nema "koristi" i njome se ne može trgovati. Njen pravi cilj jeste: biti sa Drugim, slušati šapate ali i ćutanja Drugog. Družiti se sa njim.

 

Eto, ko zna ... šta ti kažeš na ovo?

 

To je to, ili kako je rečeno u pjesmi:

 

Sacred is the prayer that asks for nothing, oh

While seeking to give thanks for every breath we take, oh

Blessed are we inside this prayer

For in the new world, we will be there

 

The only love there is, is the love we make

Read more: Prince - The Love We Make Lyrics | MetroLyrics 

[Макрина]

No, ovde, u ovom provođenju vremena sa Drugim, i Bog je taj koji treba nešto da kaže onome ko mu se moli. Takva molitva - prosto rečeno - nema "rezulata", njom se ništa ne "kupuje", od nje nema "koristi" i njome se ne može trgovati. Njen pravi cilj jeste: biti sa Drugim, slušati šapate ali i ćutanja Drugog. Družiti se sa njim.

Лепо.

Пре неки дан прочитах нешто од Светог Симеона Новог Богослова што ме је натерало на размишљање у неком другом смеру,каже:

"Ја нисам имао велике подвиге,нисам вршио дуга бдења,нисам спавао на голој земљи,нити сам друге тешке трудове вршио,него сам само гледао своје немоћи и сам себе смиравао."

Имам утисак да је ово рекао из великог смирења у ком и јесте пребивао, нисам способна да буквално схватим ову поруку.Увек сам сматрала да је подвиг,молитва и одрицање пут до Бога.Вишечасовна бдења,бројаница.....У неком тренутку неке спознаје истине,ужаснула сам се када сам схватила шта заправо значи тај живот у подвигу и да је мени немогуће ни да поставим почетак...

Постоје ли људи,блиски Богу,који му молитвено ништа не траже(чак ни помилуј ме грешног) и  који пребивају са Њим у блискости и Богопознању? Ако постоје,који је то начин,волела бих да знам?

[Лазар Нешић]

@@Макрина,

 

Ovo vezano za Simeona je stvarno preteška tema. Moguća su razna tumačenja šta je stvarno mislio. Možda si ti u pravu, dobrim delom se i ja slažem; mada, i sama znaš da je kod svih smirenje vrlina broj jedan, mama vrlina i vrlina nad vrlinama. A kako da se drugačije čovek smiri nego kroz nemoć i neuspeh da se podvizava. Verovatno su podvizi baš zato tu, ne da ih do kraja uspešno izvršavamo, već da se u nemoći izvršavanja istih smiravamo. Tako kažu knjige, tj. drugi, šta ja znam.

 

Постоје ли људи,блиски Богу,који му молитвено ништа не траже(чак ни помилуј ме грешног) и који пребивају са Њим у блискости и Богопознању? Ако постоје,који је то начин,волела бих да знам?

 

Ima ih, u knjigama Za nas ostale smrtnike preostaje klasičan put: prvo praktiki (delanje, podvig, askeza, podnošenje), pa onda još praktiki, tako jedno 40-50 godina, pa ko to preživi onda možda i ...

[Снежана]

@,

 

Хвала.

[Макрина]

@,

 

Хвала.

Коначно мало свежег ваздуха зар не?

[Снежана]

@@Макрина,

Да...просто ме изместе овакве ситуације, када се данима вртим у вртлогу истом и стално постављам себи питања шта сам пропустила? да ли је могуће да је то то, да је то све? када све речи постну исте и већ изанђале од истости, и онда се овако појаве неке нове речи које са свежином донесу и радост.

[Zayron]

Tamo u biografiji fali još ovaj podatak da je od 1307-1311 bio provincijalnim vikarom novosnovane doiminikanske provincije čeških zemalja sa sjedištem u Pragu. Zato su češki dominikanci odlični poznavaoci Mistra Eckharta i njegovog djela koje se kod njih posebno detaljno izučava s obzirom na činjenicu da je bio jednim od utemeljitelja i stajao u zrodu češke dominikanske provincije. O njemu je češka TV napravila i emisiju u kojoj je stručnim saradnikom bio i kardinal praški Dominik Duka koji je takodjer članom dominikanskog reda. Ovdje osim dominikanaca je najpoznatijim njegovim prevodiocem i poznati hrišćanski angažovan filozof Jan Sokol.

http://www.dominikduka.cz/prednasky-proslovy/800-let-dominikanskeho-radu-v-ceske-kotline/

http://www.ceskatelevize.cz/porady/10266608514-mistr-eckhart/31029838004/tvurci/

http://www.jitrnizeme.cz/view.php?cisloclanku=2005101601

http://revue.theofil.cz/krestanske-osobnosti-detail.php?clanek=953

http://gnosis9.net/view.php?cisloclanku=2005050001

https://cs.wikipedia.org/wiki/Jan_Sokol

https://www.google.cz/search?num=100&newwindow=1&client=ubuntu&hs=z8s&channel=fs&q=jan+sokol+mistr+eckhart+a+st%C5%99edov%C4%9Bk%C3%A1+mystika&oq=jan+sokol+mistr+eckhart&gs_l=serp.1.0.0j0i22i30.39657.44868.0.48546.14.4.0.10.10.0.116.371.3j1.4.0....0...1c.1.64.serp..0.14.395.8aB5GgvEQyU

https://www.youtube.com/results?search_query=jan+sokol

Mistr Eckhart - tajemný mystik středověku - dok. emisija

https://youtu.be/L2ntJ9KBXII

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da, zaista je prava Hrišćanska molitva ta koja izmoli blagodatni dijalog čoveka i Boga.

 

Sa Bogom se treba družiti, biti sin, biti brat,biti majka,biti otac,biti čovek. Bog sve ovo istinski ispunjuje i ne samo to što sam naveo, nego su neki počeli da ga prepoznaju svuda i počinju da žive rečima koje nikad ne prolaze. Proći će nebo i zemlja a moje reči nikad neće proći.

 

Tako nam govori Bog, koji je svuda i sve ispunjava, upravo zato da ga ne zaboravimo u zemnim stvarima, Njegove su i Bog kao Bog uspevao da se i kroz zemne stvari objavi kao Svedržitelj Ličnost.

 

Pričajte sa Bogom i o kamenu.