Tužni kraj donosioca radosti našeg detinjstva - Branko Ćopić

[Драгана Милошевић]

Momčilo Srećković o poslednjim satima koje je proveo sa legendarnim piscem. Neću da mi policija više zagorčava život, rekao je i nestao

 

 

KAKO su izgledala poslednja dva sata u životu Branka Ćopića, jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti koji se ubio 26. marta 1984. godine, mogla je da vidi publika Festivala autorskog filma u dokumentarcu "Mala moja iz Bosanske Krupe".

 

Ovo, po prvim kritikama remek-delo reditelja i scenariste Puriše Đorđevića premijerno je prikazano u sredu, 2. decembra. Polusatna priča zasniva se na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka kao dečaka školovali u Beogradu. Dokumentarac se završava filmskom poemom "Grob u žitu", koju je po Ćopićevim stihovima Đorđević snimio 1951, i koja do sada nikada nije prikazana.

 

Zahvaljujući Srećkoviću, kome je Ćopić u to vreme pomogao da završi novinarsku školu i počne da radi kao novinar (uz Ingrid Lotarijus bio je jedan od osnivača Studija B), "Novosti" su došle do proširene verzije njegovog svedočenja.

 

- Branka sam upoznao 14. jula 1964. kada sam primao nagradu "Poletarca" za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zbog čega sam mu se dopao, tek, Branko i njegova žena Bogdanka došli su u selo i predložili mojim roditeljima da pređem kod njih da me školuju - kaže Srećković. - Proveo sam u njihovoj kući skoro pet godina, prihvatili su me kao rođenog sina i naučili su me svemu vrednom u životu. Bio sam plašljiv, smušen, nosio sam kredu u džepu i obeležavao svaki ćošak kad izlazim iz stana, jer nisam poznavao Beograd, i nisam znao da se vratim kući. Branko mi je dosta pričao o sebi, pa i to kako je 1935. prvi put došao u Beograd, kako ga na stanici nije sačekao Miloš Bajić, budući slikar, i pošto nikog drugog nije poznavao, prenoćio je ispod savskog mosta... U tim pričama sećao se svega - govorio mi je o svom detinjstvu, porodici, prvim ljubavima, kako je počeo da piše, svemu važnom što mu se dešavalo u životu. Nije me oslovljavao imenom, nego sa "jarane moj"...

 

Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.

- Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: "Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj 'dućan', a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu." Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu "Moskva", pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po "koktu". Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži "Doživljaji mačka Toše" i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča - govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk...

 

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta - Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole...

 

- Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene...

 

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok - ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta... Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći...

 

Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali - brojne kolege - pisci, mnogi drugovi - saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.

 

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:579782-Branko-Copic-skocio-dok-je-zvonilo-sa-Saborne-crkve

 

 

 

 

 

[Драгана Милошевић]

Nežna pisma razotkrila tajnu velikog književnika

 

Učiteljica koju je voleo Branko  Ćopić

 

Njihova platonska ljubav trajala je 19 godina. Susreta je bilo malo, ali je zato Branko Ćopić poslao Marijani Babić 56 romantičnih pisama.

 

 

Najmilija prijateljice, nisam se javljao jer sam dugo bio na putu po Jugoslaviji i inostranstvu - počinje jedno pismo Branka Ćopića upućeno 18 godina mlađoj dubrovačkoj učiteljici Marijani Babić.

 

Pisma književnika su i najbolja svedočanstva njihove veze, a važne detalje Marijana je otkrila svom zetu, Vladimiru Kuljači, koji ih je oživeo u dokumentarnom filmu o Ćopiću.

 

Odnos književnika i njegove platonske ljubavi počeo je krajem šezdesetih godina prošlog veka. Oboje su u to vreme bili u braku, a jedan slučajan susret na Krki bio je presudan. Učiteljica je za susednim stolom primetila Ćopića i uručila mu salvetu uz poruku zbog koje se Branko zacrveneo:
 

Marijanin i Brankov odnos bio je nevin i neiskvaren, a on od nje nije skrivao ni svoja razočaranja političkom situacijom

 

 

- Vi pesnici često ženama pišete stihove na salveti. Mislite da to kod svake pali. E kod mene nije takav slučaj - poručila mu je.
 

Sledeći susret desio se tri godine kasnije na Tjentištu. Marijana nikad nije zaboravila dan kad je pisac otišao za Beograd. Tri dana kasnije dobila je Brankovo pismo.

 

- Odavno se nisam susreo s jednim tako osećajnim i dragim čitaocem. To bih vam rekao i usmeno da tu nije bio prisutan vaš muž - napisao joj je.
 

Pisao je Branko Marijani iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bio je romantičan i nežan, ali i diskretan, imajući obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice.
 

- Pismo, naravno, odmah uništite - često je ovim rečima završavao.
Pisao je o sebi, o književnosti, o politici.
 

Ženski učiteljski dom u Dubrovniku, gde je Marijana dobijala pisma, bio je za Ćopića ispovedaonica.
 

Retko su se viđali u Dubrovniku, a Branko se trudio da ničim ne ugrozi Marijaninu privatnost. Pisala je i Marijana svom prijatelju, a njihovo dopisivanje bilo je najintenzivnije u vreme dok je Ćopić pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“.
 

I to je trajalo... Dve godine pre njegove smrti on je prestao da joj piše. Vest o samoubistvu Ćopića 1984. Marijana je teško podnela.
 

- I danas osećam njegovu ruku na svom ramenu dok šetamo Stradunom - izjavila je Marijana u filmu „Ćopićeva rajska duša/Dubrovačka tajna veza“ Vladimira Kuljače.
 

Sadržaj Marijaninih pisama je nepoznat javnosti. Dubrovačka učiteljica preminula je 2012. u 83. godini života.

 

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/613440/Nezna-pisma-razotkrila-tajnu-velikog-knjizevnika-Uciteljica-koju-je-voleo-Branko-Copic

[Милан Ракић]

Ех... Велики Бранчило...

 

Детињство сам почео слушајући "Приче испод змајевих крила"... Кроз свет игре, док ми је била "Глава у кланцу, ноге на вранцу", и не приметих, а уђох у "Магареће године"... И некако у њима - одолевам свим "...офанзивама", "...барутима" и "Баштама сљезове боје"...

[Драгана Милошевић]

а онај мачак Тоша ли беше?

Још код учитељице сам била.

[Милан Ракић]

а онај мачак Тоша ли беше?

Још код учитељице сам била.

јесте

 

[Дијана.]

Pa trilogija Orlovi rano lete... Branko.. neizmjerno bogatstvo svakog djetinjstva... čemu nas je sve kroz divan humor naučio.. Eh, podsjeti me na Magareće godine, moraću kad odem kući da ih pročitam, da se malo vratim u djetinjstvo i razgalim dušu... 'Hamide, Rusu jedan!'  'Bog je priličan! Priličan si ti magarac!' 

Da je taj Branko koji nam je darovao smijeh i radost nosio takvu tegobu i muku na duši, i to još pred sam kraj života...

Pa i Branka Miljkovića su ubili.. Gledala sam na RTS emisiju čini mi se Princ od poezije.. nisam uspjela da nađem  na internetu...  Ubila ga prejaka reč...Pa Jesenjina... Geniji dobre riječi usprotivili se zlu, i nastradali od zla, nema veze u kojoj ideološkoj formi...

[Драгана Милошевић]

Скоро је била реприза "Осме Офанзиве"

Лик Јовандека Бабић )

[Милан Ракић]

Сто година смеха и самоће

 

Сетимо га се ретко, тек поводом неке „округле” годишњице. Овај неуморни трагач за Баштом сљезове боје и данас и те како уме да нам измами осмех али и огрне тугом. Бранчило...

 

„Без оца сам остао врло рано”, присећао се Бранко Ћопић. „Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку. А мој стриц Ниџо је, опет, био српски добровољац: тако су два брата ратовала у ствари један против другог. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре, и чуо прве ратне приче. У нашој породици помрло је ни сам не знам колико мушкараца, жена и дјеце. Масовно је свијет одлазио и по осталим селима, па се смрти више и није придавала посебна пажња; тако је некако и очева смрт прошла, а да га нисам добро ни запамтио. Сјећам се живо само једног призора. Биле су гладне поратне године, ми оврхли жито те је зрње с пљевом још било непровијано. Да нам неко не би ноћу крао жито, отац је спавао на гумну, а ја поред њега. Гледали смо звијезде.

Питам ја: 'Шта је горе?', а он одговара и натенане објашњава. Ето, тога детаља се сјећам. Касније ме дјед о тим стварима темељито подучавао:

– Видиш, горе је небо, и оно је за Земљу везано неким кукама и ланцима. Запну небо за Земљу и оно се тако држи!

 

И та ми је дједова 'географија' све до данашњих дана увјерљивија него она да Земља лебди у васиони, па се окреће, па ово, па оно... И данас ми се то чини компликованим, а дједова космичка објашњења много су ми ближа и једноставнија: Земља као погача, небо одозго као сач и тако, ето, ми ту негдје између живимо и налазимо своје мјесто под сунцем.”

 

Детињи страхови

 

А благо Сунце касног лета раскошно је обасјавало раштркане кровове Хашана, речицу Јапру и плавичасти Грмеч у даљини кад се један тршави, светлокоси дечак, уплашен и несигурног корака, запутио чак у Бихаћ да тамо тражи своје место под тим истим Сунцем. Имао је једанаест година и сузним погледом опраштао се од добро знаних и драгих предела, од Михалића брда на коме је гробље са хумкама оца Вида и деде Радета, од мајке Соје, млађег брата Рајка, сестре Смиљке, стрица Ниџе, ујака...

 

Од тада па убудуће пратиће га туга и усамљеност, преплакаће многе ноћи, а тај чаробни „свијет лептирова и медвједа” преточиће у јединствене странице српске књижевности. Без заштитничког дединог гуња, у мноштву других дечака и девојчица који ће се ругати његовом сељачком пореклу, одећи и сиромаштву, он ће, грдно се уплашивши, први пут у животу видети и таква чудеса као што су куће на спрат, воз, биоскоп и...

 

Хумор за спас

 

Несебично је Ћопић на разне начине засмејавао целу једну не баш малену земљу и, чудно, готово сви су видели само то, ведро лице његове богате личности, убеђени да је он сам уистину срећан човек.

 

Исповедао се:

 

„Хумор је штит према свим невољама које човјека у животу сналазе. Ведрином и хумором борио сам се против ужаса рата. Извлачио сам из људи све што је лијепо и племенито, топло и људско, враћао сам вјеру у човјека у оној страшној ратној мрчави борбе. Хумором сам лијечио и своје и туђе ране, спасавао човјека и туговао над њим. Дуга је то прича. Чак је и Десанка Максимовић написала у једном предговору: 'Бранко Ћопић је у основи тужан песник'. Не знам ни сам право одакле ми та туга... А једна књижевност не може без хумора. Не може. Не може ни без сатире. Сатира је таква да: један пише, други се чеше, трећи се смије, а сви уче”.

 

„Први непријатан доживљај у бихаћком интернату била је посјета нужнику који је имао котлић с водом”, причао је Ћопић о давној 1926. години. „Затворим се унутра и попнем на шољу. Да бих се за нешто придржавао, ухватим се за ланац којим се пушта вода. Уто, испод мене, рикну и захуча млаз воде, а ја као безглав скочих, пограбих гаће и панталоне објема рукама и истрчах у ходник, па на главна врата, и у трку везујући гаће и панталоне, јурнух улицом преко моста на Уни, претрчах га и сакрих се у жбуњу парку.

 

Кад мало повратих дах и дођох себи од шока, провукох се кроз шибље до саме обале Уне и отуда сам зурио је ли вода већ потопила читав интернат. Али тамо се, изгледа, ништа није догађало.

 

Скупим сву храброст и полако се вратим до интерната. Видим: ђаци сасвим мирно излазе и улазе, па уђох и ја и, као случајно, прођох ходником поред нужника. И гле, у ходнику ни капи воде. Док сам стајао и разгледао, из нужника опет нешто рикну, а ја одскочих цијела два метра. Кад ево ти мога друга Алексе, излази отуд и мирно закопчава каиш на панталонама, и тек ми је он те вечери објаснио механизам страшне водене рике.”

  

После бихаћке гимназије Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци, Сарајеву и Карловцу. А затим...

 

Случај шарених крава

 

„Чврсто одлучим да идем у Београд и упишем се на Филозофски факултет. Сједнем и напишем писмо мом добром другу и вршњаку Милошу Бајићу који је већ живио у Београду. (Реч је о доцније познатом сликару и професору Ликовне академије, оцу филмског редитеља Дарка Бајића – прим. новинара). Молио сам га да ми нађе било какав смјештај и помогне ми да се упишем на факултет. И тако сам у јесен 1934. стигао у Београд. Прву ноћ сам провео испод Бранковог моста и ту ноћ никада нисам заборавио. Писао сам анегдоте за 'Јеж' па по објављивању добијем двадесет, тридесет динара, а од тога живимо и Бајић и ја. Онда Милош црта неког, па опет капне нека пара, а и Синиша Пауновић, књижевник и новинар 'Политике', знао би нам дати банку, за нас читаво богатство!

 

Све вријеме студија становао сам у студентском дому (у данашњем Булевару краља Александра), уредно ишао на предавања, полагао испите и неуморно писао приче. Желио сам да неку од њих по сваку цијену објавим у 'Политици' јер би то значило и велики књижевни успјех. Међутим, била је то мучна и тешка работа, пет прича ми је одбијено, објављена је тек шеста, 'Самртно руво Соје Чубрилове'. Е, то је значило моју побједу и мој улазак у литературу. И како сам тада постао писац професионалац, тако је остало цијелог живота. Али, да не би Милоша Бајића, богами, не би било ништа од мене. Здушно ме помагао, дијелећи са мном и добро и зло: шта је за мене учинио, никада му не могу заборавити, нити надокнадити.

 

Највећа радост ми је била кад ми је Живко Милићевић, књижевник и уредник 'Политике', послије, како рекох, пет покушаја обећао да ће шеста прича бити штампана, и то 8. маја 1936. године. Тај датум сам запамтио за читав живот. Имао сам двадесет једну годину...

 

Заредао ја онда да објављујем приче у 'Политици', мјесечно по двије, чак и три: за сљедећих пет година, до рата, штампано их је готово 150. Мало-помало, схватише моји сељаци да не пишем приче о њима и њиховом животу како је њима по вољи:

 

   – Јесте ли чули како нас нагрди онај Сојин школарац Бранко? Описао и наше браде и опанке, туче, свадбе и крађе, па и коње и говеда. Клоните се ви, људи, њега и бјежите чим га видите...

 

Али, другачије је мислио мој комшија у Хашанима Лазо Угарчина, самоук сељак који је био печалбар у Америци. Отуда је донио Свето писмо и читавог га попушио завијајући у отргнуте листове прости сељачки дуван. Ипак, он је радо и читао, не пропустивши ниједну моју причу у 'Политици'. Упитам га:

 

    – Стриче-Лазо, како ти се допадају моје писарије?

 

    – Добре су, лијепе, само реци ми, молим те, зашто су у тебе сва говеда шарена? Код нас их је мало.  Ето, ја немам ниједно шарено говедо. Немаш ни ти, ни остале комшије.

 

Прегледах касније неколико посљедњих приповједака и заиста, у једној нађох шарену краву, у другој шарено теле, у трећој два шарена вола... Аух, почео сам да се понављам и упадам у шаблон. Пронађох и да ми је сваки сељак необријан, небо увијек плаво, поток стално замишљено жубори... Од тада сам стално пазио да се не понављам сјећајући се цијелог живота корисних примједби комшије Лазе.”

 

Потковице на дар

 

За две године, 1938. и 1939, познати београдски издавач Геца Кон објављује чак три књиге прича Бранка Ћопића од којих је једна намењена деци. Следеће, 1940. године, кад Бранко завршава Филозофски факултет, његове приповетке издаје и Српска књижевна задруга, и то на свесрдну препоруку иначе строге Исидоре Секулић.

 

„Тих година добијем и три веома значајне награде: Академије седам умјетности, награду 'Милан Ракић' и Награду Српске краљевске академије. Коверат с Ракићевом наградом предала ми је Исидора Секулић, која је прорекла да ћу писати и пјесме. Завалим се потом у фотељу поред мог заштитника Живка Милићевића. Још не вјерујући да сам заиста добио тако замашну суму новца, кришом сам почео бројати паре. Нисам стигао ни до пола, кад ме Живко гурну у раме и пријекорно зашишта:

 

– Ама, брате, куд си запео, бројат ћеш касније. Е, баш се види да си сељак: продао чова коња, па се сад пребројава да му џамбаси нису подвалили!

 

А тај „сељак” био је, што вероватно нису претпостављали ни његови земљаци ни верни читаоци, вишеструко образован и скроман интелектуалац. Новинар који ово пише слушао је, у више наврата, како Бранко Ћопић, озбиљан и замишљен, напамет говори целе пасусе из Старог и Новог завјета, из дела Сервантеса, Гогоља, Чехова, Кочића, Андрића, Лорке, Крлеже, Јесењина, као и наше народне књижевности коју је веома волео и изврсно познавао.

 

Наравно, оно по чему се Ћопић памти јесте његова непоновљива духовитост.

 

Смејао се и засмејавао:

 

„Дођем с групом писаца на књижевну приредбу и у Билећу. Домаћини нас поведу да разгледамо њихову фабрику потковица. Мени се посебно свидјеле потковице за магарце, па ми сине како да подвалим свом куму, књижевнику Душану Костићу: послаћу му поштом магарећу потковицу на дар!

 

Љубазни домаћини ми објашњавају:

 

   –Друже Бранко, можете добити двије или четири потковице, јер се магарци поткивају у двије или у све четири ноге... Колико, дакле, требате потковица?

 

   – Дајте ми двије – кажем, а у себи све мислим како ћу даривати и другог кума, Скендера Куленовића.  Послије десетак минута, ето ти човјек носи пакетић и доставницу на којој пише:

 

   'Требовање: Двије магареће потковице број пет за личне потребе друга Бранка Ћопића...'

 

Тако у архивима фабрике оста за вјечна времена немила документација. Удесише ме Билећани.”

 

Дућан се затвара

 

Али, дошле су године кад је све ређе узимао оловку у руку, обичну, графитну оловку којом је написао готово сва дела, и то на свијеном колену, у ђачкој свесци. Дуга ћутања, судбинска питања без одговора...

 

Сам, све чешће одлази на Бранков мост: камо мину она давна ноћ испод њега, прва у Београду?

  

Записује, све спорије и све (с)уморније:

 

   „Почело се црно сјеме смутње да сије. Одувијек сам био против разбијачких похода, знао сам камо воде и до чега би нас могли довести...

 

Враћање у измишљене дане славе вуче нас само назад. То је пубертетско и кафанско јадиковање, које се најзад завршава разбијеним тиквама и тешким мамурлуком.

 

У борби против мржње, трудећи се да што дубље проникнем у њену бит, обишао сам спржену земљу Каталоније, видио вртове Гранаде, таму франкистичне Долине мртвих... Лутао по голанским брдима, гдје по стазама и око проваљених бункера плазе огромне змијурине.

 

Опрезно сам газио и пјешчаном пустињом Синаја, гдје подмукло чекају или мине или оне мале Клеопатрине кобре – кад те боцне, више те нема. И питао се тад: гдје је земља без мржње, гдје је та башта сљезове боје? У срцу сваког од нас или негдје иза танке линије хоризонта – башту сљезове боје треба тражити, а коначно ћеш се вратити 'дому старом'. Домовина је ипак, ма гдје била, то гнијездо – да се човјек врати и да у њој прави башту сљезове боје...”

 

Крајем 1983. године жали се пријатељу:

 

„Нешто се на мене напопастило. Од мога писања ништа неће бити. Шта је, ту је – дућан се затвара.   Једноставно – немам ријечи, погубиле су се, нестале...”

 

Само три месеца касније, 26. марта 1984. године, у последњем дану живота, написаће: „Бранко Ћопић сам је крив за своју смрт...” А коначна реченица, после толико хиљада реченица које је исписала његова рука, гласи:

 

„Збогом лијепи страшни животе...”

 

[Милан Ракић]

МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил' ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!

Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л' да се купе,
мала моја из Босанске Крупе?

Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!

[Дијана.]

Ćopićeva satira za ono, komunističko vrijeme, bila je ubojitija od puške

"Nebrojeno puta sam se uvjerio da je naš veliki Branko Ćopić, na neki način, bio i čudesno vidovit čovjek". Ovako o Branku Ćopiću, prvi put govori bard glumišta, Toma Kuruzović (85), najpoznatiji Ćopićev „Nikoletina Bursać“, koji je sa velikim piscem drugovao više od tri decenije.

"Taj božanski dar da nasluti, predvidi i hrabrost da to što sluti i – izgovori, ispostavilo se da je njegov proročanski um bio toliko snažan da pronikne u nevrijeme i poslije njegovog tragičnog kraja. On je na to upozoravao svojim književnim djelom, u kome se, umjesto revolucije zalagao za evoluciju. Nikad protivan, a vazda – antiprotivan. To ga je žigosalo, prokazivalo, proganjalo i progonilo do užasne smrti za koju se sam opredijelio krajem marta 1984. godine. Bio je uvjeren da će činom lične, fizičke žrtve poslati najsnažniju poruku – ne mogu i neću da preživim novi „Prolom“. Zemlju će nam rasturiti oni drugovi koji su je stvarali. To ja ne mogu da podnesem".

Ovdje nisu samo riječi sjećanja na velikana … U malenom Kuruzovićevom stanu, gdje od rukopisa u nastajanju knjige „Branko po Tomi“, igla ne bi imala gdje da padne. Kuruzović, ovdje, kao najvrijednije relikvije, čuva dosad neviđene i opipljive uspomene na druga i prijatelja.

Brankov mantil „barberi“, kupljen u Parizu, njegove olovke do centimetra istrošene, ispod čijeg su „srca“ nastale mnoge priče, gumicu „pelikan“, na čijem je naličju pisac urezao krst … Perorez kojim je oštrio olovke, kutijica u kojoj je, ispod Brankovog mosta s koga se iz protesta prema nepravdi strmoglavio, nađeno njegovo oproštajno pismo koje završava rečenicom: „Zbogom lijepi i strašni živote …“

Kuruzović čuva i dugme sa košulje koje je sa Brankovom suprugom, Bogdankom Cicom, našao na mjestu gde se pisac ubio, razočaran u vrijeme u koje je polagao velike nade. I, vrijeme u kome nadu nije vidio.

Rukavi mantila su ručno porubljeni. Kragna je ponovljena, tako što je Branko onaj iskrzani dio okrenuo, pa je zašio kao novu.

- Bio je u svemu, vidite, jedan zaista skroman i štedljiv čovjek – govori nam Kuruzović.

- Njegova Cica mi je ispričala kako su kupili ovaj mantil koji vam pokazujem. Branko je probao, kazao: „A, ne dopada mi se, jer su džepovi mali, ne mogu u njih da stavim knjigu“. Parižani su, valjda poštujući Branka više nego mi sami, brzo odgovorili. Za nekoliko minuta iznutra su mu zašili nove džepove – da knjiga može da stane.

Kuruzović priča da je Ćopićeva satira za ono, komunističko vrijeme, bila ubojitija od puške. I on je toga bio svjestan. Prva je u režim opalila njegova „Jeretička priča“, 1950. godine, poslije koje je uslijedio Kongres antifašističkog fronta žena, boraca. Na ovom Kongresu, eto, govorio je i Tito. Branka je žigosao kao – izdajnika. U sali, dok je Tito govorio, bila je i Ćopićeva majka Soja. U crnini za najstarijim sinom i, od Branka starijom, kćerkom i za suprugom koji je, takođe, stradao u borbi sa fašističkim okupatorom.

Ustala je, poslije Titovog govora, prišla mu i u lice sasula: „Za mog Branka sve možeš da kažeš, ali da je izdajnik, to nikada da ne kažeš“.

- Kad je Tito umro – priča Kuruzović – našao sam se sa Brankom poslije mimohoda u Skupštini. „Šta si napisao u oproštajnoj posveti“, pitao sam ga. 
„Napisao sam“, kaže mi, „da je Tito došao iz bajke, u veličanstvenu borbu za slobodu i da se u bajku vratio“. Eto, to je napisao … Eto, koliko je bio plemenit čovjek. Nije likovao nad progoniteljem. Ali, sve je rekao, najsnažniju je priču ispričao svojom smrću. Bezrječni, najstrašniji roman je ispisao. Dobrica Ćosić, kada smo ubrzo poslije njegovog samoubistva otišli na Brankov most, gotovo istu rečenicu je izrekao: „Bezrečni roman, opomena za sva vremena“.

Kuruzović se sjeća dana te opomene.

- Ćopićeva žena, Bogdanka, pitala ga je kada će stići iz šetnje da postavi sto, da ručaju. Odgovorio joj je: „Sam ću postaviti, kad se vratim“. Nije ga bilo ni do podne, ni do predvečerja, tog 26. marta 1984. godine, kada se ubio. Našli su ga na betonu, pod mostom. Vidite, nije on bio tinejdžer, on je bio sedamdesetogodišnjak, koji je bio svjestan svog postupka. Meni je govorio: „Nikog nije briga što je očigledno da se naša lijepa zemlja rastače. Ja to ne mogu da podnesem i neću više da čekam tu smrt …“ Popeo se na ogradu mosta, leđima okrenut prema zgradi Centralnog komiteta na kojoj je bilo ispisano TITO, i skočio. Zapravo, strmoglavio se na beton. Prije toga, u hotelu „Moskva“, iz restorana sa sprata, gledao je u Savu, a ja vjerujem da je preko Save pogledom tragao za dalekim zavičajem … Častio je konobare, a kad su ga upitali koji je povod za takvo čašćavanje, kazao je: „Imam, vjerujte, veliki razlog …“ Brankov odlazak propratio je jedan šturi izvještaj i ukazivao je na njegovo, navodno, nervno rastrojstvo. Kakvo je vrijeme bilo, takav je bio izveštaj.

Toma Kuruzović, kojeg je sa Brankom upoznao Predrag Palavestra, u rukama ima čitave romane o svom višedecenijskom prijatelju. Znao ga je u dušu. On je, kako mu je veliki pisac govorio, bio njegov „najgrlatiji pronosilac kritike režima, sa pozorišne scene“.

- Kakvo nervno rastrojstvo, Branko je otišao jer nije mogao da podnese teret razočaranja. Govorio je, poslije njegove „Osme ofanzive“, kako su ga pitali – kakva ti je to ta, osma ofanziva, kad je bilo sedam zvaničnih. On je odgovarao, na svoj način, da je to njegova lična pobuna protiv novokomponovanih prvoboraca koji se bore „za svilengaće, a rasturaju svoje porodice“. Tako je govorio Branko i vazda žalio što mu vlasti nikada nisu dozvolile dramatizaciju njegove priče „Oproštaj sa Kosovom“. Bila je to opasna priča za državu. Pitao me je: Zašto, Tomo stalno preskaču onu priču o Kosovu. „Ja sam napisao istinu, a kažu mi da sam neprijatelj države, jer o tome pišem. A ja mislim da sam prijatelj, jer pišem i govorim o onome što nije dobro, a šta može da se popravi“.

Ćopić je otišao, zauvijek, kao opomena da se sprema raspad države i novi rat – govori Kuruzović.

- Ode, prije crnih konja i crnih konjanika. I sve mi se čini da i danas čujem ono što mi je govorio: „Vi hrabri živite, i opet preživljavajte ono crno i ono prošlo. Ono što vam ponovo dolazi. Ja ne mogu i neću“.

Nekoliko dana prije nego što ćemo se zauvijek rastati, sačekao sam ga poslije jedne književne večeri, povezao ga „ladom“, prema kući. A on mi je, zamislite, tražio da mu govorim „Otadžbinu“, Alekse Šantića – sjeća se Kuruzović.

- Ja započnem, a on nastavlja. Od riječi do riječi govori cijelu pjesmu.

Izvor: novosti.rs

http://novi.ba/clanak/44385/konacno-otkrivena-istina-evo-zbog-cega-se-ubio-branko-copic

[Милан Ракић]

Ово је непроцењиво...

 

[emilija]

On je jedna divna, filigranski osetljiva dusha, koja je znala duboko da zaroni u tudju, da razume, da se raduje sa drugima

i da pati zbog drugih. Postoje takve dushe koje jednostavno ne umeju da se suprotstave zlu, procitah negde.

Kada sam posla u "bezaniju" od ratova, pored troje dece i dva kofera putovala je i "Basta sljezove boje". Divni, dragi, nas Branko:)

[geronymo]

 

[geronymo]

 

[geronymo]

Hvala vam za ovu temu.