Унутрашњи конфликт као прилика за напредовање

[JESSY]

   Разговор с лекаром-психијатром, гешталт-терапеутом Андрејем Бутком, чланом православног братства светог Николе

 

 

Андреј Бутко: Речју „неуроза“ називамо све психичке поремећаје који су повезани са стресом. У току живота сваки човек на планети бар једном у животу доживљава неурозу различитог степена интензитета... Овде је веома важан ниво обавештености, зато што људи врло често трпе стање које се не сме трпети.

Ако се узму психички поремећаји у целини, могу се поделити на два дела: једни су неуротски, они су повезани са стресом, и други су сви остали, повезани с поремећајем размене материја, болести у којима се биолошки, телесни узрок налази у основи поремећаја рада мозга.

Односно, нешто се пореметило у човековом организму и он се разболео?

Да, то може бити процес старења, повреда лобање и мозга, алкохолизам, дијабетес, повишен притисак, могу бити наследне болести кад у великом мозгу постаје биолошки слабе карике које пуцају под оптерећењем, кад постоји предиспозиција за то.

А психолошки условљене болести су неуротични поремећаји који су првобитно повезани са стресом и реакцијом на њега — на неке животне околности, односе с људима, неуређеност свакодневног живота. Ове болести се формирају на споју стреса и отпорности на стрес. Кад ниво стреса превазилази ниво ове отпорности код конкретног човека и он не може да изађе на крај са животом, развија се болест. У овим случајевима мозак управо не престаје да ради, већ бива преоптерећен као компјутер. Ако говоримо о биолошким болестима, оне личне на квар „хард-делова“ — винчестера, матичне плоче и меморијске картице. Кад говоримо о неурозама, проблем је у програмској подршци.

Дакле, за биолошке болести су потребне све могуће методе лечења медикаментима. А кад говоримо о неуротичним поремећајима они се лече (да употребим поређење с компјутером) програмским методама, односно психотерапијом. То су сви облици лечења без медикамената, који за циљ имају промену човекових мисли, осећања и понашања: лечење речју, звуком, светлошћу, мирисом, атмосфером.

[JESSY]

Дакле, у случају биолошког поремећаја у питању су само лекови, а у случају неуроза само разговори с пацијентом?

На првом месту су лекови, а на другом су разговори. А у случају неуроза све је директно супротно: на првом месту је разговор, али не просто разговор, већ контакт у којем пацијент доживљава искуство присуства терапеута, искуство здравих односа. На другом су лекови.

У случају неуроза првобитно се оријентишемо на поновно програмирање, на лечење програмских грешака. Медикаментозна подршка је такође потребна, ако човек због тежине свог физичког стања није у стању да конструктивно разговара с психотерапеутом. Тада су потребни лекови како би се ублажио интензитет симптома.

Уопште, неуротични поремећаји повезани са стресом, психосоматски поремећаји су најчешћи и највише су распрострањени међу свим психичким поремећајима. У току живота сваки човек бар једном у животу доживљава неурозу различитог степена интензитета.

То оставља снажан утисак! Зар је све толико озбиљно!

Постоји лаки облик неурозе и у том случају човек никуда не треба да иде. А око једне четвртине становништва доживљава неурозу у клиничком облику.

Какав је то облик?

Кад се поремете основне животне функције — сан, апетит, дисање и рад срца. То је облик кад се човеку већ препоручује да се обрати лекару.

[JESSY]

Како се на основу спољашњих обележја може утврдити постојање неурозе? Какви су њени симптоми?

Најчешћи симптом је забринутост. Неко може да каже: па ко се не брине? Ако се мама брине за дете да ли то значи да има неурозу? Не! Постоји нормална брига, а постоји и патолошка. Оне се разликују само по интензитету. По квантитативном критеријуму. Болесна, патолошка брига је иста брига као и код здравог човека, само што је јача и дуже траје. Она која ремети сан, апетит, радну способност. Лекари процењују на следећи начин: ако човек може да једе, да спава, да обавља кућне обавезе, да ради, односно, ако његово социјално функционисање није поремећено, условно се може сматрати да је здрав. А ако битно опада квалитет живота и социјално функционисање то значи да је болестан.

Симптом неурозе може бити и пад расположења, који се ни по чему не разликује од истог стања у случају депресије.

Узгред, реч „неуроза“ ствара утисак да човек који од ње пати треба да буде нервозан, раздражљив...

Није обавезно. Јер, речју „неуроза“ називамо све психичке поремећаје који су повезани са стресом. Идеш улицом — неко те уплаши — то је стрес. Оставила те девојка — и то је стрес. И није важно у какво стање је човек после тога запао. Пад расположења је такође симптом неурозе. До овог пада долази и у случају депресије, али је разлика квантитативна. Депресија је тежа варијанта. Ако пад расположења напредује и у извесној фази почиње да живи својим животом, шта то значи? Стрес је нестао, а депресија остаје.

[JESSY]

Квалитативна промена?

Да, почело је као неуроза, расло је-расло и у извесном тренутку је квантитативна промена прешла у квалитативну, кад се расположење не обнавља чак ни кад нестане фактор стреса.

Један од основних и честих симптома неурозе је — замарање, умор (астенија). Кад снаге брзо нестају, кад брзо долази до исцрпљености. И као последица — раздражљивост, човек постаје нервозан, неуротичан у буквалном смислу те речи.

А даље се могу навести специфични симптоми. Као, на пример, хистерични, најчешћи међу њима су — поремећај моторике и осетљивости. На пример, девојка треба да полаже испит. Веома се боји. И одједном јој нестаје глас. У болници обављају све прегледе и ништа не могу да нађу. Девојци одлажу испит и глас јој се враћа. Стресна ситуција нестаје и све се обнавља. Или често отказује рука или нога. Опет је прегледају — ништа не могу да нађу. Ослободе је од испита — ноге и руке поново раде. Лично сам такву пацијенткињу пар пута носио на рукама у болницу.

Свашта се дешава!

Укључују се механизми психолошке заштите. Овде је неуротичан поремећај директно повезан са стресом.

Или долази до поремећаја осетљивости. Човек не осећа дланове — они као да су у рукавицама. Може доћи до хистеричног поремећаја вида — човек ослепи. Дешава се хистерична глувоћа или пролазно слабоумље које касније потуно нестаје нетрагом. Све пролази, зато што нема физичку основу, само психолошку.

Код неурозе постоје соматоформни симптоми, а то значи да подсећају на соматске. „Сома“ је тело. неуротски симптоми који имитирају физичке болести.

[JESSY]

Значи, на бази стреса може да се појави било који поремећај, укључујући и кашаљ?

Да. Дешава се неуроза срца. Срце је прегледано, само што није растављено на саставне делове — све је у реду. А срце боли. Пролази стресна ситуација — престаје да боли. Исто тако може да се појављује главобоља. Код једне пацијенткиње коју познајем дешавало се управо то. Чак су јој неколико пута оперисали велики мозак, али је све остало без промена: чим почне стресна ситуација — главобоља, стрес пролази — пролази бол. Бол може да се појави у било ком органу, на било ком месту. Пацијенти лекаре-специјалисте излуђују својим жалбама, ови ништа не могу да нађу, а човек каже: „Лоше тражите!“ То често доводи до кофликтних ситуација.

А да ли се може одмах видети да је узрок болова — стрес?

Сваки добар стручњак, на пример, кардиолог, кад прегледа пацијента и поразговара с њим може да схвати да узрок болова није у срцу, да је у питању неуроза. Исто тако психијатар може да поразговара с човеком и да схвати да нема неурозу, већ да му је заиста болесно срце. Зато што се ове болести разликују у нијансама. Говоримо о искусним стручњацима који су радили дуги низ година и желе да се развијају даље, који проучавању граничне струке.

Следећи симптом неурозе су наметљиве мисли и радње. Кад, на пример, човек стално проверава да ли је искључено светло, гас... То је сложенији симптом. Човек је сишао у приземље, и пада му на памет да је заборавио да закључа стан. Вратио се, проверио је. Сишао је — поново га спопада мисао да нешто није урадио. Кад се попне шести или едми пут, већ јасно схвата да је све урадио. А кад сиђе — опет мисли да нешто није искључио или да није закључао. Осећа се као потпуни идиот и свеједно иде, јер ће ако не провери расти забринутост. И треба много пута да провери како би се избавио од ове наметљиве мисли. Постоји познати филм „Авијатичар“, главни јунак је мислио да може да се зарази инфекцијом, и бесконачно је прао руке — ето, то је неуроза наметљивих стања.

[JESSY]

Колико су опасна оваква стања, какву опасност могу да представљају по човека?

Ако неуроза траје кратко (мање од две недеље) и сама пролази, није обавезно да се било шта ради. Ако траје дуже и стање постаје озбиљније и напредује, треба се обратити стручњаку. Зато што, на пример, неуротичан пад расположења може да прерасте у клиничку депресију, а то је тежа болест, јер постоји опасност од самоубиства. Данас је депресија бич планете.

Постоји опште правило да се мала и кратка неуроза може лако излечити, а велика и дуготрајна — тешко. То је као и са зубима: мали каријес се лако лечи, а због пулпитиса већ може доћи до вађења зуба или стављања крунице.

Можда све зависи од тога колико је мучно стање које човек доживљава? Ако је у стању да трпи своју неурозу, он је трпи...

Овде је веома важан ниво обавештености, зато што људи врло често трпе стање које се не сме трпети. На пример, људи који болују од наметљивих стања тако живе дуго година и долазе код лекара тек после 5-7 година.

Ради се о томе што неуроза мења човеков стил живота — он научи да живи болестан, с неким ограничењима. И после тога лекари могу само нешто да поправе, али више не могу да врате човека у раније стање. А кад би се болесник одмах обратио његово стање би се лако могло поправити. Међутим, важо је доћи код стручњака који зна, који је припремљен на одговарајући начин. У овој области се стручњацима сматрају „и инсект, и жаба“, неурозу лече хомеопатијом, мокраћом, кодирањем, електростимулацијом мозга, сексом, биолошким адитивима, обраћају се надрилекарима итд.

То је питање нашег образовања и пажње према себи. Ако нас боли зуб, скоро свако одмах иде код стоматолога и лечи се онолико колико треба. Понекад је то дуготрајно, болно и скупо лечење. Али нико не грди стоматологе за то што не могу да учине да израсту нови зуби. Људи се у потпуности задовољавају тиме што им се враћа способност да жваћу храу, а што се тиче психичког здравља образовање је на много нижем нивоу.

Уопште, ова област је стигматизована и повезана с масом предрасуда, са занемаривањем и опрезом.

И према болесницима, и према лекарима-психијатрима..

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100110108.html

[JESSY]

Андреј Бутко: А сад ћемо прећи на дубље схватање неурозе. Шта је стрес? Све животне околности и проблеми који нас оптерећују, у суштини су стресни.

Постоји схватање неурозе које потиче још од Сигмунда Фројда, који је открио несвесно. Пре њега овај појам није постојао, сматрало с да оно што је у свести постоји, а чега нема — не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни и постоји нешто чега нисмо свесни, да је наша свест попут светлости која осветљава само део соба у великој кући наше психе, и да је у другим просторијама светлост искључена.

И пошто је тамо мрак не видимо шта се налази у овим собама, не идемо тамо и може се десити да не знамо за њихово постојање, али оне постоје. Притом је степен свести код различитих људи различит, то је навика која се може тренирати.

Фројд је размишљајући о томе шта је неуроза истакао идеју да се у основи неурозе налази конфликт унутар саме личности. Модел личности је видео на следећи начин: постоји „ја“ — свестан део личности, постоји „оно“ — инстинкти и „над-ја“ — морал, принципи, норме. Другим речима: постоји „ја“, „желим“ и „морам“. И ово сирото „ја“ одозго притиска „морам“, а одоздо га притиска „желим“. Оно је између две ватре. Управо то је конфликт унутар личности. Ако је „ја“ слабашно, а напетост конфликта висока, „ја“ не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се суочи с овом ситуацијом, код ње се могу појавити симптоми неурозе, на пример, наметљиве мисли. И она онда не размишља о томе да је муж вара, већ је заузета прањем руку, проверавањем гаса и струје. Она може толико да се усмери на ову болест да дај Боже да се из ње извуче. Заштита може бити и прекомерна.

Суштина је следећа: ако људи нису у стању да реше конфликте у себи, они их гуше, потискују их из свести, на известан начин се окрећу од стварности коју не могу да поднесу. Човек се окренуо и самим тим се заштитио од извесних неиздрживих осећања. Али ситуација остаје нерешена, напетост остаје и свеједно покушава да продре у свест...

Као пас који завија. Ако га закључаш иза седам брава у подруму, али он настави да завија, чућеш га...

Нешто слично. Ове Фројдове идеје су актуелне и данас, али наука не стоји у месту. У гешталт-терапији којом се ја бавим схватање неуроза је нешто другачије дефинисана. Фројд је неурозу схватао као необрађени конфликт унутар личности који је потиснут у несвесно и стално покушава да продре у свест у виду симптома.

Али ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му преостаје да ради?! Ако се натера да се загледа у оно због чега осећа неиздржив бол може просто да скрене с ума!

Да. Зато га и потискује. Кад човек нема снаге — укључује се заштита. Али је схватање неурозе у гешталт-психологији, како ми се чини, ближе хришћанству. Тачније: гешталт-терапеути унутрашњи конфликт посматрају као могућност, као шансу за напредовање личности.

У основи неурозе се не налази сам конфликт, већ превремено помирење конфликта. На пример, пријатељи су се озбиљно посвађали, а онда су се помирили. Ако кажу: „Добро, да завршимо с тим!“ али се притом и један и други и даље вређају то је тле за неурозу. Не у случају посвађали су се — помирили су се, већ кад су заташкали конфликт, кад су се помирили не помиривши се, односно кад су одлучили да се помире пре него што су на то били спремни. То је било само на речима, а у ствари — не. Требало је разјаснити, поразговарати о сукобу, можда се чак и потући како би помирење представљало природан процес даљег развоја њихових односа...

Човек је амбивалентно биће, он истовремено жели ствари које се међусобно искључују и стално налажење у стању унутрашњег конфликта је за нас норма. То је у нашој природи. Као православац мислим да смо после грехопада постали такви. Не знам како је било пре тога.

И код детета се један од првих унутрашњих конфликата рађа због жеље-потребе за одобравањем и жеље-потребе за самосталношћу. С једне стране, дете жели самостално да истражује свет, а с друге има потребу да његово понашање буде одобрено. Ако постане самосталније, може се десити да неће бити одобрено (направио је нешто што не треба, значи, имаће непријатности). А ако његово понашање одобравају то значи да не може да буде самостално, зато што то значи да треба да ради оно што желе родитељи и да ништа не ради само. Здраво решавање овог конфликта је поступак. То је кад унутрашња борба излази напоље.

На пример, човек бира одобравање од стране родитеља. Одриче се неких својих жеља и они га похвале, помилују. Он се тога „најео“, ојачао је и размишља: „Е, сад ћу да ризикујем!“ И одлучује да сам себи налије чорбу. На крају пролива чинију на себе. Да, у том тренутку је самосталан, али добија пацку од родитеља и никакво одобравање.

Принцип је следећи: учинио си поступак, испоставило се да је правилан или неправилан. Ако је неправилан — преправи. Општа идеја је: боље је учинити и жалити него не учинити и жалити.

[JESSY]

Испоставља се да у другом случају може да се појави неуроза?

Неуротска варијанта је да човек остане у простору унутрашње борбе и да не изађе напоље, да не учини неки поступак. Кад покушавамо да израчунамо и да гарантујемо себи успех, да не ризикујемо, остајемо у унутрашњем простору — то је неуротска варијанта.

Шта то значи, да увек треба ризиковати? А ако пожелим нешто грешно? Шта онда?

Рећи ћу, балансирајући на граници: можемо да дозволимо нешто што је помало греховно и да видимо шта ће се десити...

Да стекнемо извенсно искуство?

Да. На пример, могу себи да дозволим да поједем месо за време поста. Дешава се да поједем и не осећам никакву грижу савести. А понекад се дешава да поједем и одвратно се осећам у души. Једном је био пост који скоро да нисам поштовао. Наступио је Божић. Сви се радују. А ја се нешто посебно не радујем... И схватам да сам се мало потрудио, зато имам мало радости. Доносим закључак да у току следећег поста треба више да се ограничавам. А ако бих се налазио у унутрашњем простору и размишљао: „Да ли треба да постим или не треба?“ и да се то ни на који начин није испољило, не бих знао, не бих осетио сопствене одговоре на питања.

У принципу, постоји неуроза као болест, и постоји неуротична организација искуства као нешто што се налази у основи неурозе.

Док смо о првом обележју неурозе нешто рекли, друго обележје је избор привидне безбедности. Шта то значи? Покушавам да израчунам и да загарантујем себи успех и не могу да начиним избор зато што се плашим да ћу погрешити. Тешко је дуго се налазити у таквој ситуацији и издржавати ову напетост. У принципу, родитељи треба да уче децу да је издрже.

Међутим, дешава се да човек изабере једну ствар. На пример, дете бира одобравање, а не самоизражавање: то му је безбедније. А у конфликту одобравање-самосталност никад нема недвосмислено исправне одлуке, она се све време мења. У једној ситуацији треба изабрати одобравање, а у другој самосталност. Ако сам дете, уморно, слинаво и плачно, боље ми је да се одрекнем неке своје жеље и да изаберем одобравање — да ме похвале и да мало очврснем. А ако сам јак могу да ризикујем и да изаберем самосталност, да добијем „пацку“ и да то преживим. Ако ми после тог искуства буде лоше, треба поново да изаберем одобрење и да поново ојачам. Оваква ситуација све време захтева напетост.

У случају неуротичне организације искуства човек жели да се избави од напетости. Али здрава варијанта је да издржава ову напетост, зато што никад нема јединог тачног решења.

И кад се бирају одобравање и одрицање од самоизражавања, дешава са самоосвајање, такозвана победа над собом, у којој наводно све треба да буде дивно. Међутим, то је „уговор с ђаволом“ који нам пружа привидну безбедност.

[JESSY]

Зашто?

Зато што се послушно дете које сви све време хвале, одрекавши се самоизражавања, одриче истраживања света око себе. Оно као да је безбедно, али то није права сигурност. Зато што му свет око њега постаје све мање схватљив.

И све мање разуме законе који владају у свету око њега?

Да. Ако је дете кренуло да налије чорбу и опекло се преврнувши чинију, оно је схватило да се дешава да је чорба врела, да је мама љута, да је тата разјарен, да се дешава да су родитељи уплашени, да могу да га казне, а после да се извине, да је опасно опећи се, односно, сазнало је многе ствари. Кренуло је да уради још нешто — и још нешто је сазнало. Ако дете, пак, буде послушно и не буде трчало пред руду, оно стиче утисак да се налази у безбедним условима. А у ствари се налази у опасности, зато што мало истражује свет око себе док га друга деца активно истражују. Не стиче искуство и зато расте потенцијална опасност, јер је оно све мање прилагођено овом свету.

Треће обележје неурозе је немогућност да се на потребан начин оријентише у свету око себе, док се вршњаци превише послушног детета добро оријентишу: знају, на пример, с којом девојчицом треба да се упознају, а с којом не, а ово дете пита родитеље с којом да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је које девојчице треба избегавати, а овај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не треба да иде у дискотеку и он није ишао, говорили су му да не краде и није крао.

Па нећемо ваљда подстицати на крађу! Јер, родитељи су исправно говорили!

Наравно да су говорили исправно. Али замислите дете које ниједном није слагало, није украло, није јело прљавим рукама, и уопште, није кршило правила чије поштовање родитељи захтевају? А како дете може да сазна да се не сме красти? Кад тајно украде нешто и доживи задовољство због поседовања, затим муке савести, онда страх, љутњу и злобу, потом стид за време казне, кад види осећања родитеља, кад се расправе при чему родитељ и дете виде унутрашњи живот оног другог, правила и односи су престали да буду формални. Поступак је шанса за сусрет. Не ради се о самим поступцима, већ како се према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутрашњег напредовања.

Четврти знак о којем сам говорио је освајање себе — то је привремена награда добре оцене самог себе која постаје важнија од стварних односа. У том случају човек бира оцењивање самог себе, одобравање.

[JESSY]

А зар то нису различите ствари: оцењивање самог себе и одобравање, јер то је оцена са стране?

Оцењивање себе се у почетним фазама формира на основу одобравања родитеља.

А код одраслих?

А даље се све гради на томе. На трећем обележју (немогућност правилне оријентације у околини) појављује се забринутост. Зато што дете које је чинило поступке има искуство у односима са светом, и у идеалном случају — искуство стварних односа с родитељима. Код послушног детета или код детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно исте и све изазивају забринутост.

Зато што га очекује наизвесност...

Да! А неизвесност је зато што се одрекао истраживања света, на пример, зато што се одрекао унутрашње борбе, доневши одлуку да ће бити послушан и добијати одобрење.

Постоји мишљење да неуротичар има ниско мишљење о себи. И сам неуротичар свето верује у то да је ниско. А оно је у ствари високо. Човек с неуротичном организацијом искуства је забринут због оцене своје вредности. Она му је важнија од ризика.

А зашто се повео разговор о оцењивању своје вредности? Од каквог је то значаја?

Унутрашњих конфликата има много, зато што смо ми противречни људи. Међутим, први конфликт на који дете налази јесте конфликт између одобравања и самосталности, овде одобравање представља високу оцену од стране родитеља и педагога, а самосталност представља ризик истраживања света око нас. И у извесној фази дете може да изабере високу оцену и да се одрекне истраживања света. Касније је то бременито одрицањем од самосталности, привидном безбедношћу, немогућношћу оријентације, победе над собом и неурозом.

[JESSY]

Да ли је онај ко је начинио такав избор безнадежан случај или није? Да ли се може поправити?

Није безнадежан! Ради се о томе што човек с неурозом често није свестан да има такву организацију искуства.

А ако то схвати?

Читава психотерапија је усмерена на то да се укључи светло у мрачним собама.

Код неуротичара је присутна неуротска гордост и таштина. Он верује да ће наступити тренутак кад ће га неко од људи прихватити у целини онаквим какав јесте.

У принципу, ову формулу воле да користе сви они које то не мрзи...

Она је у ствари прилично неуротична. Ко се може прихватити онаквим какав јесте? Само дете. А одрастао — не.

Зашто?

Зато што дете волимо без разлога — то је рај љубави. А одраслог волимо због нечега. Док је љубав према детету безусловна, љубав према одраслом је условна. Ако је у детињству природно „прихватите ме онаквог какав јесам“, то је алфа и омега — почетак и крај, у одраслом стању је „прихватите ме онаквог какав сам“ — само алфа. Само почетак.

Почетак чега?

Свих односа. На пример, човек је навикао тако да врши нужду где год пожели, чак и поред сопственог кревета. И девојка се упозна с таквим момком. Она је хришћанка — прихватила га је онаквог какав јесте. Ето, тата и мама су га тако одгајили или је живео у шуми као Тарзан. Недељу дана су тако живели, па му она каже: „А сад учи да обављаш нужду у WC-шољи.“ А он: „Не, такав сам какав јесам, прихвати ме као таквог.“ Она: „Не! Већ сам те прихватила, а сад се мењај, учи се.“ Односно, у одраслом стању није могуће прихватити човека онаквим какав јесте и на томе се зауставити.

[JESSY]

Али дете је пластично, може се мењати. А одрастао човек има формиране навике, круте поставке и тако даље. Да ли се он може мењати?

Може, ако хоће. А ако хоће, прво ће га прихватити онаквог какав јесте (то је аванс), а онда ће рећи како желе да се мења. Ако то буде сматрао разумним, може да се мења у том правцу. То су закони света одраслих. И оно што је у детињству прихватљиво не може се применити на одраслог.

Дакле, живот у унутрашњем простору је неуротична организација искуства.

Односно, човек као да се заглавио у детињству у фазама које су други већ одавно прошли?

Не баш као да се заглавио, код њега је ова фаза кренула у погрешном правцу. Требало је да је прође све време балансирајући између оцене и ризика, оцене и самоизражавања, саморазвоја. А он је изабрао оцену и мисли: „Редовно добијам добре оцене — код мене је све у реду. Освојио сам џек-пот — и све је у реду!“

У ствари, упао је у неуротичну замку. Психотерапеути кажу да је неуроза „уговор са ђаволом“. Сликовито говорећи лукави пита:

— Хоћеш да будеш безбедан, да живиш као бубрег у лоју? Хоћеш да те сви воле, да сви одобравају твоје понашање, да у животу имаш само „петице“?

— Хоћу!

— Па ништа ти за то не треба. Само слушај маму и тату.

Човек се чуди: лукави га учи да слуша родитеље?

— Јеси ли ти стварно ђаво?

— Јесам.

— Уговор с тобом се потписује крвљу?

— Да, крвљу.

— И све ће да функционише?

— Да, хоће

Потписао се. Маму и тату слуша, увек добија позитивне оцене, сви одобравају његово понашање. Наизглед, све је одлично. А заправо, одриче се истраживања света. Свет није упознао, а то значи да су све животне ситуације подједнако неодређене и све изазивају забринутост.

Заправо, он се налази у паклу...

Формално, све тачке уговора су извршене, ли он живи у унутрашњем свету и то је заиста пакао. Јер, све време је у опасности, све време се мучи. Његова процена ситуације је чисто унутрашња, јер ако ризикује да изађе напоље и да нешто учини, истог часа ће налетети на негативну оцену, зато што не уме да живи у спољашњем простору.

А нема избора. Јер, ако жели да има позитивну оцену, треба да живи у унутрашњем простору, где све време одржава позитивну оцену своје вредности.

То је неки зачарани круг! Страшно!

Ми то зовемо „ђавоља замка“. Метафорички речено, неуротична организација искуства је „уговор са ђаволом“: живи у унутрашњем свету, немој излазити напоље и буди послушан. У гешталт-терапији постоји чак реченица: „Да ли желите да буду послушни или да расту?“

Како помоћи човеку који је пао у овакву замку?

Треба излазити из унутрашњег простора, деловати, ризиковати (узгред речено, обраћање лекару је такође ризик), добијати лоше оцене (и сам оцењивати), преживљавати и живети...

 

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100110305.html