Mala škola za velike roditelje

[JESSY]

                                                 

 

Kada se nama ili našoj deci desi nesto nepredviđeno, kada deca postupe, na nama, neočekivan, ili nepoželjan način, kada ih posmatramo u različitim društvenim ulogama, kada sa njima imamo problem, ili kada prosto razgovaramo sa njima, često zastanemo i zapitamo se  - KOLIKO MI ZAISTA POZNAJEMO NAŠU DECU?

Pošto smo roditelji , pitanje za nas je:- KOLIKO MI ZNAMO O RODITELJSTVU? Ili, koliko smo kompetentni da budemo roditelji?

Da li je dovoljno samo da odlučimo da postanemo roditelji? Da li je dovoljno primeniti znanje o koje smo sticali “u prolazu,” ili posmatrajući naše roditelje i efikasnost njihovih vaspitnih metoda na i nad nama? Da li je tome dovoljno dodati dobronamerne savete, gotove recepte naših prijatelja i par nasumice odabranih knjiga o nezi i vaspitanju dece?

Velika je istina da se vrlo često u toj ulozi osećamo nesigurnim, nemoćnim i nepripremljenim da se naša prvobitna predstava o „biti roditelj“ uveliko razlikuje od realnosti.

Realnost je, da je „biti tata i mama“ lepo, nadahnuto, kreativno, da nas obogaćuje, ispunjava, ali je istina i da je to najteži i najodgovorniji posao kojem treba valjano, predano, i dugo biti posvećen.

[JESSY]

Činjenica je i da su se društvene prilike promenile. Elizabet Pentli u svojoj knjizi „Roditeljska moć“ piše:

”Društvo je bilo bolje opremljeno da pomogne i pruži podršku porodici. Poredak autoriteta bio je jasan. Deca su poštovala i slušala svoje roditelje i učitelje. Osim “kriminalnog elementa” svako je poštovao policajce i ljude na poziciji vlasti. Porodice su bile bliskije. Razvodi su bili retki. Većina majki je ostajala kod kuće, dok su očevi zarađivali. Na TV su bile prikazivane serije o savršenim porodicama i majkama koje peku kolače u uštirkanoj beloj kecelji preko savršene haljine i cipelama na visoke potpetice….”

Danas? Slika realnosti danas uključuje prezaposlenost, razvode, cinične i agresivne junake TV serija i video igrica, nepoštovanje autoriteta, drogu, alkohol i nasilje. Statistike su neumoljive i između ostalog nam govore i o tome koliko je danas teško biti roditelj i uživati u tome. Teško da, ali ne i nemoguće. Angažovanje na učenju roditeljstva je preduslov da to i ostvarite. Vreme, strpljenje i vežba uvek daju rezultate!

Ovladati ovom veštinom ne znači ne praviti greške, jer prava greška je samo ona koja se ne ispravi! Nema nepogrešivih roditelja. Setite se vremena kad ste sami bili deca i onoga šta ste mislili o postupcima vaših roditelja ponekad? Svi mi pravimo greške i učeći od naše dece rastemo zajedno sa njima. Počinjemo da učimo o roditeljstvu još od naših roditelja, ali najviše kada sami postanemo roditelji.

Zato je, čini se, jako važno da znamo osnovne karakteristike pojedinih razvojnih faza, da tome dodamo adekvatne tehnike, pravilno razmišljamo, koristimo veštine i preuzmemo kontrolu.

[JESSY]

Prva godina

Momentom rođenja beba mora da počne da diše! Mora da plače! Ona je bespomoćna i roditelji, posebno majka, u ovom periodu nesebično ispunjavaju sve želje novorođenčeta. Beba funkcioniše po principu pravljenja razlike između potpunog zadovoljstva (suv sam, sit, spavam) i potpunog nezadovoljstva (gladan sam, mokar, boli me…) koje dete izražava plačem.

Psihološki gledano, ono što je jako bitno u ovom periodu je, da fizički kontakt koji se ostvaruje držanjem bebe u naručju, dodirivanjem bebine kože… budu podjednako zastupljeni kao i zadovoljavanje osnovnih potreba. Osećaj blaženstva i poverenja, koje beba oseća, u stvari je prvi doživljaj poverenja u dobronamernost sveta – što je preduslov zdravog napretka deteta. I ne brinite! U ovoj fazi ne možete razmaziti bebu. Naprotiv!

Što ste topliji i nežniji prema njoj, ona će spontanije ispoljavati emocije. Oko šestog meseca beba će biti znatiželjnija za proučavanje sveta oko sebe, pa je dužnost roditelja da joj omogući bezbedno upoznavanje sa okolinom. Dakle, slobodno smete da se odreknete dragocenih suvenira, da vredne i ne bezbedne predmete podignete na bezbednu visinu, ali i da prilagodite raspored nameštaja. Bebi. Drugim rečima, dete ne treba da bude fizički sputano, a roditelj koji mu obezbedi igranje i istraživanje može biti siguran da će upravo taj istraživački nagon, druge polovine prve godine života deteta, biti odgovoran za, recimo, sposobnost čitanja i pisanja.

Između osmog i desetog meseca javlja se strah od odvajanja, koji rešavate, recimo, igrom žmurki.

Kraj prve godine života.Dete sposobno da razume vaše NE i to je početak novog razvojnog perioda, ali i DRAME DRUGE GODINE o kojoj ćemo pisati u sledećem broju.

[JESSY]

Druga godina

Vrlo važan posao koji roditelji treba valjano da odrade između druge i treće godine je NAVIKAVANJE NA ČISTOĆU.  

Treba razumeti da je to stvar fiziološke, a ne psihološke zrelosti, kao i da je pokornost najgore što možete tražiti od deteta u tom uzrastu!

Umesto da mu kažete da je prljavo recite – NE MARI! Umesto da slušate dušebrižnike, slušajte vaše dete. Kada ono bude fiziološki zrelo, reći će. Tada će shvatiti i način na koji to treba da obavi. Tada ga pohvalite.

Recite mu da je veliki kao tata, ako je dečak, ili kao mama, ako je devojčica, ali nikako da je - dobar! Fiziologija nema nikakve veze sa dobrotom!

Jedan od oblika otpora i odbrane od roditelja koji preterano kontrolišu ponašanje deteta je „zatvor“ prouzrokovan „zadržavanjem stolice“. Ako preterano kontrolišete svoje dete zapitajte se, niste li i sami bili podvrgnuti preteranoj kontroli, i kako ste se osećali zbog toga?!

Iako postavljate granice, što je nužno i potrebno, ne zaboravite da detetu posle zabrane pokažete ljubav da bi vremenom shvatilo da mu neke stvari branite upravo zato što ga volite! Oblikujte ponašanje pohvalama, ne grdnjom, i trudite se da mnogo češće izgovarate DA od NE.

autor: Darka Krsmanovic - psihoterapeut

[JESSY]

Nemoj i neću...

Od treće godine deca uočavaju razlike među polovima, “zaljubljuju” se u roditelja suprotnog pola i idealno, pronalaze kompromisno rešenje, odlučuju da budu kao mama (devojčice) odnosno kao tata (dečaci).

 

 

I to je najpresudniji momenat u stvaranju dečije individualnosti.

Roditelj suprotnog pola je, dakle, dužan da osujeti posesivnost deteta, i da mu jasno stavi do znanja, da ima svog partnera, koji mu je jako važan, ne dovodeći u pitanje ljubav prema detetu.

Treba reći: “Sad moram da popričam sa mamom/tatom, a posle ću se poigrati sa tobom”.

Zašto?

Zato što na taj način omogućavate detetu da se identifikuje sa roditeljem istog pola, a dugoročno utičete i na njegov karakter, i spremnost da nađe kompromis između svojih i tuđih želja.

Primetićete, na ovom uzrastu, da dete ume da oseti odgovornost, krivicu, da deli sa drugima, da grdi druge, ali i da brine o drugima.

Naučilo je da traži, ali i da daje!

Vaše dete uči abecedu emocionalne pismenosti!

Treba li napomenuti koliko je ovo važno? To je osnov svih veza koje će kasnije imati u životu!

Takođe, vaš zadatak je i poštovanje individualnog tempa  razvoja!

Stalno poređenje vašeg deteta sa „naučnim tekstovima“, ili njegovim vršnjacima, koji već mogu ovo ili ono, napraviće od vas takmičarskog roditelja, a vaše dete verovatno će postati nesigurno i nesrećno.

 

[JESSY]

Razlike u polovima

Treba obratiti pažnju i na bitne razlike u razvoju dečaka i devojčica, koje kao roditelji trebamo da uvažavamo i poštujemo, da bismo izbegli zamke muško/ženskog šovinizma – što je primetno za uzrast od 6 - 12 godine, iako se one ispoljavaju mnogo ranije.

Dečaci brže rastu, snažniji su, vole više prostora i više manipulišu predmetima. Desna strana mozga im je razvijenija i više ih uznemirava odvajanje.

Devojčice imaju bolji socijalni kontakt, više reaguju na lica i imaju bolje razvijeno čulo dodira. Mozak im se brže razvija i stvara se više veza između leve i desne strane mozga. Razvijeniji im je govor.

Ipak bi trebalo ostaviti mesto za izuzetke i posmatrati to kao individualnu razvojnu karakteristiku, a ne kao simptom razvojnog poremećaja.

Promene

Od 6 -12 godine nailazi period koji psihoanalitičari nazivaju “latencijom” ili mirovanjem, naročito kad pričamo o seksualnosti. U ovoj fazi se dete intelektualno razvija, uči se društvenosti, uči o zajednici u kojoj živi i širem svetu.

Sada je manje emotivno i manje osetljivo, ali zato razmišlja i o smrti, i od tog straha brani se ritualima, magijskim obredima...

Kod dečaka su to konkretne ratničke igre, dok devojčice pribegavaju obradi psihološki strašnih događaja kroz igru.

U ovom periodu vrlo je važno da roditelji imaju zdrav, pozitivan stav prema životu, da bi pomogli svojoj deci da prevaziđu ovakva ponašanja.

Za dečake je, u ovoj fazi, jako bitna bliskost sa ocem, s tim što uvek treba da mu bude dostupna nežnost majke.

[JESSY]

Pubertet

Nakon zatišja – bura! Pubertet!

Biologija, seksualno - agresivna energija, pa još protkani razmišljanjima, moralnošću, smislom i besmislom sveta...

I šta dobijemo?

Odgovore na sve “NEMOJ” kroz  suprotstavljanje, grubost, bezobzirnost, opiranje, rizično ponašanje, prkos...

Roditelji, sada, neretko osećaju NEMOĆ suočeni sa prezirom, omalovažavanjem i ljutnjom svoje dece.

Teško jeste, ali ne i nemoguće - naći pravu meru tolerancije, a pritom ne pokazati “osećaj povređenosti” (ispoljiti emotivnu čvrstinu), kao i biti dosledan i držati se pravila, vodeći pri tome računa da budemo pravedni, a ne da dokazujemo svoju nadmoć.

Roditelji koji izjavljuju, da u ovom uzrastu, njihova deca nemaju baš nikakvih problema, pokazuju da su im deca ozbiljno patološki obuzdana, i moraće kad - tad da se suoče sa vlastitom odgovornošću za to.

Često pitanje roditelja je i kako postupati sa adolescentima? To je period kada roditelji moraju biti spremni za suočavanje sa nezavisnošću i samostalnšću dece.

Skrećemo vam pažnju na stav dr Zorana Milivojevića, da je dobar roditelj, onaj koji dobro pripremi decu za život, ali ih i pusti da odu...

To, istovremeno, ne isključuje mogućnost da dete potraži savet, ili pomoć od roditelja kad god mu je to potrebno.

U ovoj fazi naročito mora doći do izražaja vaša (roditeljska) mudrost. Divite se uspesima i izgledu vaše dece (ovo naročito važi za roditelje suprotnog pola).

I dalje kontrolišite opšte moralne norme i ponašanja da bi dete do kraja razvilo moralne standarde i ponelo ih sa sobom.

Logičke napade svoje dece kroz rasprave i debate koje, prividno, imaju za cilj da dovedu u pitanje vaše rezonovanje i vrednosti – stoički prihvatite – i nepopustljivo branite vaše stavove.

Koliko god vam to zvuči paradoksalno, svojim napadom, dete vas moli da mu nametnete svoje tumačenje i argumente, kako bi ih ono čvršće usvojilo i ojačalo sopstveno samopouzdanje.

Ne očekujte zahvalnost!

Bar, ne, dok vaše dete ne postane samostalno, ili dok i samo ne postane roditelj!

 

piše: Darka Krsmanović - psihoterapeut

[JESSY]

saradnja sa decom

•  
  

Saradnju podrazumevamo u brojnim relacijama, samo je u odnosu sa decom često i nepravedno zapostavljamo... Uopštavanje  „Treba biti dobar..." ne govori detetu šta vi od njega očekujete. Ali,  „Molim te da odmah sedneš i budeš miran pet minuta, dok ja..." je vrlo  jasna poruka...

Vrlo česta roditeljska greška u komunikaciji sa decom  je upućivanje poruka koje su odraz nejasnih očekivanja. Umesto da im  saopšte jasan zahtev ("...budi tačan i vrati se kući do 19h..."),  roditelji govore uopšteno, očekujući da dete samo zaključi šta se od  njega traži i pri tome prave dvostruku grešku: dete ima prostora da izvuče iz konteksta zaključak koji njemu više odgovara - ("Pa rekao si da ne dođem kasno, tek je 20h...") dete prestaje da sluša, jer mu je opširnost dosadna, smatra da se roditelj ponavlja, drži mu predavanja i sl.

Naravno,  nezadovoljstvo će biti obostrano, i što je dete starije, biće veći  izgledi za trajan konflikt koji zbunjuje i roditelje i decu. Neretko,  deca biraju da se ponašaju u skladu sa svojim željama, a roditelji  svojom nedoslednošću biraju odustajanje i tolerisanje ponašanja, koje  inače smatraju nepoželjnim.

Kasnije dolazi do prigovaranja, moljenja,  pridikovanja, izražavanja želja i nada, podmićivanja... Što rezultira  još čvršćim dečijim uverenjem u roditeljsku nemoć. Dete nastavlja da se  ponaša onako kako njemu odgovara, i naravno, ovakve situacije završe se  vikom, svađom i drastičnim kažnjavanjem. Kao rezultat roditelji su  frustrirani, jer znaju da su bili prestrogi, a deca su buntovna, jer  smatraju da su roditelji nepravedni. Čim se ukaže sledeća prilika, dete  će gledati da dobije više, smatrajući da je oštećeno, a roditelji će  biti popustljiviji, smatrajući da su preterali. Tako će se ponašati dok  nezadovoljstvo ponovo ne kulminira.

Takođe, roditelji izjednačavaju pojmove popustljivosti i saradnje. Razlika je očigledna. Kao što je rezultat popustljivosti nezadovoljstvo, rezultat saradnje treba da bude obostrano zadovoljstvo.

Sledeća  razlika ogleda se u tome što popustljivost podrazumeva odustajanje od  zahteva, dok saradnja nudi dogovor koji rešava trenutni zastoj, ali i  razvija detetove interakcijske potencijale i uči ga socijalnim  veštinama.

Da bi vaše dete bilo dobar saradnik, ono treba da vas razume. Saradnja  se može poboljšati i mudrošću naših roditelja. Bake vrlo dobro znaju  koliko je važno prvo detetu dati dozvolu za nešto što želi „Možeš da  ideš da se igraš...", pa tek onda navesti uslov „...kad izbaciš smeće!" Vodite  računa o dečijem uzrastu i njegovoj zrelosti. Počnite rano, jer dete  već od druge godine razume zabrane, ali zahteve prilagodite njegovom  uzrastu i sposobnostima.

Izbegnite zamku da detetu prepuštate odluke  za koje nije zrelo. Reći trogodišnjaku da odabere šta će obući, znači  da ćete ga verovatno usred zime videti u sandalama. Zato mu dozvolite  izbor boje, ili izbor odeće koju ste sami već selektovali („Koju kapu od  ovih želiš danas da staviš?") Školska deca mogu više da učestvuju u  odlučivanju. Trebalo bi da znaju da se samostalno obuku za određenu  priliku. Kada planirate kupovinu, pitajte ih da li im je potrebniji  duks, ili patike za školu. Dok ste u kupovini sa detetom obavezno  komentarišite boju, kvalitet, cenu, uklapanje u postojeću garderobu i  sl. - da biste ga naučili šta je važno za tu odluku. Kasnije ćete bez  problema moći da mu poverite samostalnu kupovinu, najpre sitnica, a  zatim npr. i nekog duksa.

Ako dete pogreši - ne očajavajte i ne  prebacujte mu to stalno! Pustite ga da snosi posledice pogrešne odluke  (da nosi duks koji mu se ne dopada, da piše olovkom koja je  nepraktična...).

Adolescenti bi, kada su njihove potrebe i želje u  pitanju, trebali da budu uključeni u planiranje kućnog budžeta. Ako  imaju posebne želje, pomozite im da sami zarade novac i ostvare ih. Ako do konflikta ipak dođe, ne gubite iz vida uvažavanje, ali ostanite pri svojim zahtevima. Prednost  ovakvog pristupa jeste u tome što ćete se i sami bolje osećati,  trošićete manje energije, a vaša afirmativnost će biti važan putokaz  detetu dok bude izgrađivalo vlastiti pogled na svet i ljudske odnose u  njemu.

Što ranije usvoji veštinu saradnje, dete će kasnije biti  uspešnije u njenoj primeni, a vi ćete biti sigurni da ste mu dali važno  uputstvo za građenje dobrih „saradničkih" veza u budućnosti.

[JESSY]

ciljevi vaspitanja

• Mladi ljudi kad dobiju dete nalaze se pred teškim zadatkom - kako biti dobar roditelj? U tom trenutku nemaju, ni iskustva, ni znanja o roditeljstvu. Svaki roditelj ima svoje iskustvo koje nosi iz svoje porodice, ali postavlja sebi pitanje: da li želim da budem onakav roditelj kakvi su bili moji tata i mama? Tada obično kažu: ne želim da ponovim njihove greške, ali ne znam kako to da izbegnem. Zapravo oni tada ne znaju šta su osobine dobrih roditelja, šta treba da bude cilj kojem teže. U školi za roditelje koju vodimo, na pitanje: "šta je po vama dobar roditelj, koje osobine treba da ima?", dobijamo veoma različite odgovore. Za neke ljude najvažnije osobine su strpljenje i tolerancija, za druge strogost i doslednost, za treće razumevanje i briga... Svi se slažu u jednom, a to je da mnogo vole svoju decu. Iz ovih odgovora se vidi da su različita uverenja koja nas usmeravaju u vaspitanju. Ta uverenja potiču iz naše unutrašnje logike, iz našeg sistema vrednosti.

Partneri koji postaju roditelji potiču iz različitih sredina, imaju različite sisteme vrednosti. Prvi korak je da se oni dogovore šta im je cilj, šta žele da postignu vaspitanjem. Što više usklade svoje ciljeve, manje će biti nesporazuma i sukoba oko vaspitanja dece. Cilj koji ima većina roditelja je da pripreme decu za samostalan život i da ih puste da odu. Međutim, velike su razlike u mišljenjima kako doći do tog cilja. Roditelji se razlikuju u mišljenju šta je dobro za njihovo dete, razlikuju se i u zahtevima i u očekivanjima. Razlika između zahteva i očekivanja je bitna. Ukoliko roditelji imaju očekivanja koja nisu izražena u vidu zahteva, može se dogoditi da budu razočarani ako se ona ne ispune. Očekivanja nisu dobra jer su pasivna, kao i nada da će njihova deca uspeti u životu ili uverenje da će genetika odraditi svoje. Mnogo bolje je deci reći šta od njih želimo i šta za nas znači uspeh, zato što ćemo tada zajedno sa njima ići u pravcu kojim želimo.

Vaspitanje je aktivan proces koji roditelji kreiraju, i oni su odgovorni za njegov ishod. Zbog toga je naš stav da roditelji treba da postave ciljeve svojoj deci i da im pri tom upućuju jasne zahteve, pohvale kad ih ispune i kritike kad rade nešto što roditelji ne odobravaju. Problemi nastaju kada su ciljevi postavljeni previsoko ili prenisko, a naročito kad ih nema uopšte. Ukoliko zahtevamo više nego što dete može da ispuni, odnosno ako su ciljevi postavljeni previsoko, bićemo nezadovoljni njegovim postignućem i kritikovaćemo ga, a pohvale mu nećemo upućivati uopšte, ili vrlo retko. Takav odnos roditelja stvara kod deteta mišljenje da nije sposobno i dovoljno dobro za svoje roditelje. Ono će i samo sebi postavljati previsoke ciljeve u životu koje neće moći da dostigne i na taj način će formirati lošu sliku o sebi. Odrasla osoba koja ima ovako lošu sliku o sebi teško može da bude srećna i zadovoljna. Kada su ciljevi postavljeni prenisko, takođe nije dobro, jer dete stiče uverenje da roditelji misle kako ono nije sposobno za više i gubi samopouzdanje. U tom slučaju ne nauči da koristi svoje sposobnosti koje ima, nego odustaje kod prve teškoće.

Dobro postavljeni ciljevi su oni ciljevi koji su u skladu sa uzrastom deteta, sa njegovim sposobnostima i osobinama ličnosti. To znači da se ciljevi menjaju tokom odrastanja i prilagođavaju detetu. Oni moraju biti izraženi na detetu razumljiv način, vremenski ograničeni i sa jasnim pravilima, šta sledi ako ih ostvari, a šta ako ne. Vaspitanje treba da izgleda kao dobra partija šaha sa jasnim pravilima i u kojoj se tačno zna koji potez donosi pozitivan poen, a koji negativan.

 

piše: Svetlanka Knežević - psihoterapeut

[JESSY]

Pohvale i nagrade

•  

Pohvale, nagrade, kritike i kazne sastavni su deo socijalizacije i vaspitanja dece.

POHVALA   PONAŠANJA

POHVALA   OSOBE

UGODNOST

MATERIJALNA   NAGRADA

 "Drago mi je što ne kasniš kući"

 "Zaista   si odgovorna"

 "Zato što si cele nedelje bila odgovorna i nisi   kasnila pustiću te na žurku"

 "Pošto si ovog meseca bila tačna i ni jednom nisi   zakasnila kupiću ti duks koji si želela."

 Dok mi odrasli odlazimo na posao, kuvamo, staramo se o deci, kupujemo, naša deca rastu i vredno rade uporedo sa nama. Zato ih treba i hvaliti i nagrađivati, da bi uvideli da odrasli umeju da cene njihov trud, ali i da bi izgradili radne navike i samostalnost.

Umemo li u tome da nađemo pravu meru?!

Iskustva pokazuju da postoje dve krajnosti. Ili roditelji (pogrešno) veruju da pohvala kvari dete i da je u njegovom interesu da prećute svoje zadovoljstvo i odobravanje, ili (takođe pogrešno) veruju da je dete potrebno neprestano hvaliti i nagrađivati bez obzira na njegova postignuća.

Naći pravu meru znači poštovati princip realnosti i uvažiti detetov uzrast, sposobnosti, postignute rezultate kao i spremnost da odgovore na naše zahteve.

Iako nije uvek prijatno ispunjavati roditeljske zahteve to je put do sticanja radnih navika i samostalnosti dece.

Ukoliko su zahtevi preniski ("Još je mali, ... Naradiće se kad odraste... Ja ću to brže i bolje odraditi...) dete će naučiti da i samo izbegava neprijatnost, radne navike se neće razvijati i konačno – dete će postati razmaženo.

S druge strane, ukoliko su zahtevi previsoki i neprilagođeni, na dete se vrši preteran pritisak ("Kako ja mogu... Misliš da je meni lako... Ima da uradiš pa makar... Ne zanima me kako ćeš..."). Ono često nije u stanju da ispuni sve zahteve i svesno je toga, pa postaje nesigurno, a u krajnjoj liniji i inferiorno.

Sjajan instrument u izgradnji puta ka samostalnosti jeste trasiranje radnih navika kroz pohvale i nagrade.

Pohvala je detetu pre svega putokaz da su roditelji zadovoljni njegovim ponašanjem, da cene njegov rad i ličnost. To je takođe način da se dete uveri da je spopsobno da nešto samostalno uradi što jača dečije samopouzdanje i motiviše ga da prihvata nove izazove.

Možete da hvalite detetovo ponašanje ("Odlično si ovo očistio, naučio, složio..."), kao i detetovu ličnost ("Ti si zaista vredno, pametno, uredno... dete...").

Dete kroz pohvalu dobija podsticaj i podršku, pa se i samo trudi da učvrsti željeno ponašanje ili da prestane sa ponašanjem koje je za roditelje nepoželjno. Neretko, takva ponašanja pretvaraju se u naviku i dete počinje samostalno da radi upravo ono što su roditelji do tada zahtevali.

Tada treba prestati sa hvaljenjem konkretnog ponašanja da ne bi došlo do inflacije pohvala koje onda dete doživljava kao nerealistične i nepoželjne ("Hvališ me samo zato što sam tvoje dete...").

Naravno roditelji neće sasvim prestati sa davanjem pohvala jer će preći na nove zahteve čije će ispunjenje ponovo biti propraćeno odgovarajućim pohvalama deteta.

Nagrada je takođe efikasna ukoliko je realistična i zaista prati detetov napredak. Pri tome treba imati u vidu da nagrada ne mora i ne treba uvek da bude materijalna, već može da bude i ugodnost – nešto što dete voli, što mu prija i u čemu uživa (čitanje omiljenih bajki, predstava, igranje u parku...). Ugodnost roditeljskog osmeha i zagrljaja ne može biti zamenjena ni jednom materijalnom nagradom.                                                    

Ipak, kada dete postigne vidan napredak ili rezultat nagrada može biti i materijalna. Ona jedino ima smisla ako prati dečije želje i ne treba da bude roditeljev, već dečiji izbor.

Dugoročno gledano - samostalnost i samopouzdanje su najveće nagrade koje roditelji mogu da daju deci kroz vaspitanje i stav čvrste ljubavi.

Zato je važno da se zapitamo i kakav smo uzor našoj deci.

- Koji i kakvi motivi nas vode ka postignuću?

- Koliko smo sami samopouzdani i samostalni?

- Poštujemo li sebe?

- Da li smo iskreni u procenama?

- Kakve su naše navike?

Ako (ni)ste zadovoljni odgovorima, razmislite o vezi između vaspitnih dimenzija o kojima govorimo – pohvalama i nagradama - i vašem (ne)zadovoljstvu.

Omogućite vašoj deci da dobre navike stiču sa zadovoljstvom, kroz pohvale i nagrade koje ćete pažljivo osmisliti i kroz ponos na vaš i detetov uspeh koji ćete pokazati.  

I uživajte u roditeljstvu!

piše: Darka Krsmanović - psihoterapeut

[JESSY]

Veština kritikovanja

• Svako od nas često je u prilici da kritikuje, ili bude kritikovan. Iako svi imamo veliko u iskustvo u kritikovanju, nije nam prijatno ni da upućujemo, ni da primamo kritiku. Međutim, neprijatnost niti može, niti treba da se sasvim eliminiše zato što ona motiviše na promenu. Ponekad primetimo da smo kritiku uputili u pogrešno vreme ili na pogrešan način i da nismo rešili konflikt, ali češće ne shvatamo zašto naša kritika nema željeni efekat.

Veliki broj ljudi teško podnosi kritiku jer ne razdvaja sebe kao osobu, od svog ponašanja. Oni kritiku doživljavaju kao odbacivanje, kao nedostatak ljubavi, što je mnogo teže od motivišuće neprijatnosti. Kako će neko podneti kritiku zavisi i od njega samog, ali i od osobe koja kritikuje. Ranije smo već govorili da kritika treba da bude upućena isključivo na ponašanje, a ne na biće. Ovo važi i kada je upućujemo deci, i kada je upućujemo odraslima.

Dakle, treba jasno odrediti deo ponašanja koje želimo da neko promeni, pri tom naglasiti „meni se to ponašanje ne sviđa“, a ne „to što radiš je loše“. Kad je primedba na ovaj način upućena, ona pokreće na promenu zato što podrazumevamo da ta osoba želi da nam se dopadne. Ukoliko takvu primedbu upućujemo nesocijalizovanim osobama koje ne interesuju osećanja drugih, one neće imati efekta.

Ako kritikujemo decu, onda to treba da radimo čim urade nešto što nam se ne dopada. Odlaganje smanjuje efekat kritike.

Forma u kojoj se upućuje kritika veoma mnogo utiče na promenu ponašanja. To, pre svega, znači da treba reći šta želite, a ne šta ne želite, zato što ćete na taj način izazvati željenu mentalnu predstavu kod osobe koju kritikujete. Na primer, više će efekta imati ako kažete „želim da dođeš posle škole odmah kući“, nego „nemoj da ideš posle škole u igraonicu“.

Ukoliko kritiku upućujemo većem detetu ili odrasloj osobi sa kojom inače imamo dobre odnose, možemo reći šta nam smeta, ali uz argument koji ne služi u ovom slučaju boljem razumevanju, nego uvažavanju druge osobe. Na primer, smeta vam kad vam prijateljica ili rođaka dođu u posetu nenajavljena. Tada je dobro reći „smeta mi kad dođeš nenajavljena, jer sam ja onda nespremna, tako te molim da mi unapred kažeš da ćeš doći“. Ovako izražena kritika može biti prihvaćena ukoliko postoji bliskost u odnosima.

Ako je osoba nesocijalizovana, kao i ako je dete malo, kritika mora da sadrži poruku koja će da upozori na posledicu koju će po njega imati neželjeno ponašanje jer njima nije važno kako se vi osećate, nego kako se oni osećaju. Poslužimo se prethodnim primerom „ako dođeš nenajavljena, možda neću biti kod kuće, te je zato bolje da proveriš“.

Jedan od uobičajenih načina kritike je da pohvalimo dete, pa zatim dodamo ali... Takav način ostavi u lošem raspoloženju i vas i dete. Dovoljno je obrnuti redosled, reći prvo primedbu, a zatim pohvalu i efekat je mnogo bolji. Na primer „čudi me da dolaziš nenajavljeno, kad obično poštuješ i svoje i tuđe vreme“.

  U vaspitanju dece dobro je ponekad pozivati ih na samokritiku pitanjem „šta ti misliš da li je uredu ...“, na ovaj način ćete ih navesti da preispitaju svoje ponašanje.

  Kritike upućene na neke od ovih načina pomažu da je osobe ne dožive kao prezir ili mržnju, već kao zahtev na promenu ponašanja, koje ugrožava neku vrednost osobe koja ih kritikuje.

    Na kraju par reči o primanju kritike. Kada vas neko kritikuje dobro je prvo razjasniti u čemu je problem i napraviti razliku između razumevanja kritike i njenog prihvatanja. Ukoliko smo shvatili da smo pogrešili, treba prihvatiti kritiku, ako mislimo da smo u pravu, onda treba izraziti razumevanje i saosećanje, npr. „žao mi što ste se uznemirili zbog...“. Na ovaj način može da se izbegne konflikt većih razmera. Međutim, konflikti su sastavni deo života, neki se mogu rešiti, ali treba prihvatiti i one koji to ne mogu.

http://eoscentar.com/index.php/magazin/dilema.html

[Плутон]

Како смирити уплакану бебу.