Смрт детета

[JESSY]

  On 17. 4. 2013. at 16:45, Жељко рече

"Једини Творче који дубоком мудрошћу све човекољубиво уређујеш, и свима дајеш оно што је корисно, упокој, Господе, душу детета твога, јер у Тебе наду положи, Творца и Саздатеља и Бога нашега." " Господе, Ти чуваш децу у овом животу, и у будућем веку спремио си им ширину, Авраамово наручје, и према чистоти анђелска светозарна места, у којима бораве духови Праведних, Ти сам , Господе Христе , прими с миром душу слуге твога детета овога. Јер си Ти рекао : Пустите децу нека долазе к мени, јер је таквих царство небеско. Јер Теби приличи свака слава, част и обожавање, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин." Цитат са Блога Црквењак - Бајка у снегу - Ало црквењак! - Реци. - Ај се спремај имамо неку сарану , па дођи до гробља око три , ја не могу упалити кола . - Добро ми ниси јавио у 15 до 3 да се спремам, знаш да морам да пешачим по овом кијамету. - Ајде , видећу ако буде мого доћи по тебе отац Мирко , јавићу му ја. - А шта ће отац Мирко сад? - Ма биће нас четворо , ја и ти и још два свештеника. - Та кака је то сарана кад требају три попа и црквењак? - Ма од онога Милета , што има фирму , знаш онога, њему је неко умро па су долазили малопре , ето толко знам и ја, само су узели свеће и рекли кад је сарана. - Аха , од Милета, е па добро , ја реко да не идем на овај кијамет пешке и још за џаба, ал ако је од Милета... - Видећу ја да дође по тебе отац Мирко , саћу га ја звати. - Добро , ај видимо се... ... После сат времена зове ме отац Мирко, каже стиже да се спремим. Спремим се ја , шал, рукавице, пинклице ( кад иду попови у овим количинама обично појац ипак носи све потребне пинклице) , чизме, и дебелу капу. Изађем на улицу, снег веје ли веје, пола метра нападо и још му није доста , пичи ко блесав. Мајко моја ово ће нас побити, сад на ову кризу народ нема ни за леба, још нам је само фалио овај снег.А и ови метролози појма немају , гледо сам дугорочну прогнозу на маџарима у јануару веле зима се завршава крајем фебруара , а сад је питање кад ће се завршити можда негде у јулу. Иде комшија Лацика , једва се пробија, носи леба и још нешто у кесама . - Ооо комшо , де си ти изашла по овај време овакав? - Ево мало , комшо , да се нагледам ове лепоте од снега. - Уууу комшо какав лепота од овај снега , ово је грооознооо комшо , видиш да нема некога на улици, сви се греју у кући. Немој се ти смрзавати , што не уђеш у кућу? - Лепо ти кажем да сам изашо да гледам снег, што си досадан ?! - Ја мислила комшо баш код тебе да дођем на кафу, да попијемо један мушки кафа. - А који ћеш ми ти андрак? - Немој тако комшо , морамо да будемо добри сомседи, видиш каква времена долазу, ово ће бити страааашниии суууд комшо , страааашниии... - Ето ти сад ... сад сте и ви католици почели да се трипујете о "страаашнооом сууудууу" . - Немој тако комшо , ми кришћани морамо да се држимо заједно , ти си неки божији човек , радиш у цркви као кантор( тако се код Маџара каже појац-помоћник од попа) ,знаш кришћански закон, није добро да се комшије не поштују. - А јес , пише тамо свашта, а и нисте нам ви нека браћа , мало мало па пуцате на нас. - Па добро сомсед, то није од Исусове вере , то је политика. - А јес политика , а ваша вера је држава и бави се политиком, и онда се ти сад ту нешто измичеш од политике, ајд ти иди кући немој ме једити. - Види комшо , да ти кажем , ја нисам неки шовиниста, јесам Маџар и ја поштујем своје, али мени Срби не сметају , ми смо заједно ратовали против Турака и овде смо бранили кришћанство и ја мислим да ће опет доћи време да ми бранимо кришћанство од муслимана . Ето видиш шта се дешава доле на Косову , то су муџахедуини , они ће нама на крају направити велика проблеми , зато ми морамо да се не свађамо, разумеш ? - Е Лаци , знаш ти онај фазон кад су комунисти били код лале да га питају да ли у његовом селу има шовиниста? - Хехе, пааа не знам...кажи. -Па дођу они тако код лале и питају га " Је ли лало имал у овом селу шовиниста?" , а лала каже " Нема господине , ми толико мрзимо те шовинисте да смо их све истерали из села, ма толико их мрзимо , више их мрзимо него Маџаре!" , ето , хахахаха! - Е комшо па ти мене зафркаваш . - Ма иди , ди би ја... - Добро комшо , ајд лепо смо диванили идем ја сад... - Ајд у здрављу Лаци . ... Снег ми нападо на главу толико да сам сав бео , ко снешко белић , иде неки бели голфић од снега се ни не види, видим да је то попа Мирко , па изађем на пут да свати да сам ја, он стане полако , све кола клижу по снегу . -Помаже Бог оче Мирко, шта има код тебе на салашу ? - О црквењак , доклеш бити блесав? Код мене је на "салашу" боље него код вас у "граду" , сам сам па ме брига. - Него јел знаш ко је умро? - Е немам појма, јавише ми малопре да је од онога Милета буржуја неки род... - И мени исто тако ... ништа видећемо на гробљу, само треба се пробити сад до тамо, Миле ће добро да плати , чим је позвао три попа. - Па наравно што мислиш да сам потего из своје парохије , него да зарадим кинту. - Шта мислиш оче Мирко , а има свако да добије по 100 јерви ? - Паааа, сад , можда ми попови а ти ћеш можда 20 , ахахахаха! - Их који си баксуз , а што ја 20 , па ја на крају певам скоро све , ви само гунђате нешто... - Е па ко ти је крив , што ниси посто поп. - Значи тако? Протекција, класно раслојавање, шта ви мислите да сте ви нека виша раса?! - Хахаха , ајде црквењак , немој ме засмејавати, вероватно ћемо сви исто добити, у сваком случају по овом невремену , и с обзиром да је у питању Миле , немој да бринеш... Дођосмо на гробље, друга два попа дошли су заједно, мој попа и "мрачајски прота" (онај поп из Босне). Изађемо из кола , кренемо полако до капеле , полако се уз пут сви испозрављамо, оно класика, попови се обично навикну на овакве ситуације и на невреме и на изненадне доласке на гробља , тако да се понашамо опуштено. Прилазимо капели , видим ја нешто ми чудно још из далека , уочим бели крст. - Људи и попови , ово неће бити уобичајена сахрана, ено бели крст- рекох. Отац Мирко се сложи, рече - Изгледа да је неко млад. - Уф , биће кукњаве -Рече "Мрачајски прота" . Дођосмо сасвим близу капеле, призор да се заледиш. У отвореној капели на белом малом постољу , стоји бели мали сандук у њему детенце које као да је сад заспало . Око њега млади родитељи имају туј око тридесетак година, више немају.Од туге не могу ни да плачу ни да наричу само цвиле . Снег пола метра, све је у белом. Рекао би човек идила на гробљу ... О Боже како снег може да буде црн. Призор као из бајке , као трнова ружица, мало детенце лежи као да спава , на отвореном , на минус тридесет, све око њега у белилу , некако нестварно , толико нестварно да сам се уплашио. Узимам пинклице, постављам све , палим тамјан, руке ми дрхте, случајно ставим груменчић неког руског тамјана , ни сам не знам како се ту нашао, а он мирише предивно на овом оштром ваздуху на свежу боровину, атмосфера бајке употпуњена.Отварам требник, гледам опело .Не , неможе ово опело, ово уобичајено , где се помиње грех човеков, налазим страницу за дечије опело. Број странице 222 . Све ми постаје мистично , па и ови бројеви. Свештеници прилазе породици , изјављују саучешће. Атмосфера и даље нестварна. Све очекујем кад груну попови са басовима да певају да ће се некако слика променити. Али они никако да почну.Нису то свештеници од јуче, сви имају више од 10 година стажа. Али они почели да се врпоље , окрећу се, гледају у мене, ни сами не знају како да се поставе и понашају.Сва тројица имају и малу децу и мало већу а "мрачајски прота" има и унучад. Крећемо с опелом. Певамо први тропар: "Једини Творче који дубоком мудрошћу све човекољубиво уређујеш , и свима дајеш оно што је корисно , упокој, Господе , душу детета твога, јер у Тебе наду положи, Творца и Саздатеља и Бога нашега." Тропар сам мање више сам отпевао пошто је поповима стала кнедла у грлу, кад је стари прота чуо у тропару речи детета твога, затетура се и ухвати се за зид. Приђе му отац Мирко - Шта је оче прото? - Ма ништа, ништа.-рече прота побелео. Приђе ми прота и вели - Чуј црквењак ја ћу произности прозбе а ти певај и моје тропаре, не могу да певам, први пут у животу држим опело детету. - Ма о.ц. оче прото , саааамооо пооолаакоо. - рекох Настављамо даље , људи окупљени ћуте у немоћи својој , некима само немо лију сузе, неки ни то не могу... Дођемо до пола , прочита се некако апостол и јеванђеље а затим, прота узме отпуст: " Господе , Ти чуваш децу у овом животу, и у будућем веку спремио си им ширину, Авраамово наручје, и према чистоти анђелска светозарна места , у којима бораве духови Праведних, Ти сам , Господе Христе , прими с миром душу слуге твога детета овога.Јер си Ти рекао : Пустите децу нека долазе к мени, јер је таквих царство небеско. Јер Теби приличи свака слава , част и обожавање, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова.Амин." Тада , на речи "Пустите децу нека долазе к мени..." мајка детета и сама скоро дете, поче бесомучно да плаче и нариче да је то било страшно слушати. Стари порта у грчу лица једва је суздржавао сузе, а ми остали нисмо били у ништа бољем стању. После укопа детета , сви кренусмо према својим колима у тишини. Заборависмо и на "свакоме по 100 јерви" и на "Милета буржуја", и на све остале животне ствари и глупости. Стари прота само рече - Ех шта ти је живот ! Кад видиш вако нешто, схватиш да смо ми остали који имамо волко година, криви што смо живи.

[JESSY]

  On 17. 4. 2013. at 16:48, Жељко рече

Не знам да ли се о овоме писало на форуму. Али знам да има људи који су неутешни за изгубљеном децом. Смрт није природна, тако схвата и разуме наша Црква, она је накнадна појава која је касније ушла у време и простор у историју, а узрокована је грехом. Људи међутим умиру и људи су се навикли на то. Но смрт детета је нешто што је толико неприродно да се људи никако не могу навићи на то. Велики су проблеми на које наилазе млади родитељи који изгубе своје вољено мало биће. Сем тог губитка ту је и оно неминовно - окружење. Тада ти млади родитељи долазе у велика искушења. Чији је грех кад умре дете? Питају се родитељи, а пита се и њихово окружење, средина. Ко је ту крив? Зашто се то десило? Мора да су нешто згрешили ! Многа ће уста брзоплето изговорити ову реченицу. Али да ли је баш то тако?! Да ли је све увек због греха. Шта вели Христос кад га искушаваху за слепога од рођења - ко је крив, он или његови родитељи зато што је он слеп. А родитељи његови беху праведни и побожни. Како дакле они могу бити криви. А још глупље како може он сам бити крив кад није се ни родио да би нешто починио а за "казну" роди се као слеп. Христос вели ни због једног ни због другог, него да се покаже промисао Божији. Не можемо буквално применити ове речи на смрт детета. Али неки део те приче се важи и овде. Није све увек по гресима нашим, поготово не баш смрт детета. Али ће бити по гресима нашим ако по смрти детета родитељи се разиђу, ако очајавају деценијама, ако се не моле за душу његову, и ако почну кривити једно друго или неког трећег. Бог је изнад свих нас, и свет је овај само трунка једна у васиони. Смрт и живот у бесконачном времену је мање од секунда у очима Божијим и мерено вечношћу. Ми смо тренутак овде већ следећег тренутка смо тамо. Субјективан је осећај нас грешних људи на овој јадној планети да смо ми овде за дуго и дуго и да ко зна и да ли ћемо икад видети наше ближње покојне. Људи моји ми смо већ покојни, само тога још нисмо свесни. Радост живота ипак мора да постоји упркос свему. Али не бива без Христа. Не бива без благодати. Не бива без литургије и причешћа. И на крају оно што је најважније за родитеље који су изгубили дете јесте да се причешћују обоје редовно и да дају дететово име на помен поповима.

[JESSY]

  On 17. 4. 2013. at 17:19, Andre Williams рече

Било би лепо када би неко од теолога изнео виђење Православне Цркве у вези са овом темом. Како православнима, који нису литургијски хришћани, већ да кажем, традиционални најлакше помоћи да бол коју осећају ублаже или да ако су највероватније већ помислили "Боже зашто?!!" понудити утеху?

 

  On 17. 4. 2013. at 17:22, Vlada Lambada рече

Kada ode dete (umre) pre roditelja, to je uvek veoma teška rana. Nije bitno da li dete ima godinu, dve ili četrdeset. Kada se tiče smrti malenih, ne može se nikako govoriti o grehu, već isključivo o promisli Božijoj, a to najčešće može biti da se roditelji približe Bogu. Kada dete umre, shvataju da je dete dato na staranje, a da je pravi Otac, naš Nebeski. Svima nama. Kako savladati tugu? Najlakše je reći da sve prolazi, što je u krajnjem slučaju tačno, ali prolazi mnogo lakše uz Boga. Ko se god obrati Bogu, on odgovor dobije, ili utehu. Najgluplje je, mada opet tako karakteristično za naš pali rod, da kukamo i da se žalimo na Boga. Da se ljutimo na Svevišnjeg. Mada mislim da je to jedan od procesa kroz koji mora da se prođe, ukoliko ožalošćeni nisu vernici.

 

  On 17. 4. 2013. at 17:24, Andre Williams рече

Жељко погодио си суштину! ПС. Нисам прочитао твоју другу поруку, када сам написао своју...

 

  On 17. 4. 2013. at 17:31, Абу ал-Хасан ал-Шадили рече

Нисам баш сигуран да постоји икакво виђење по питању смрти детета, а које би било нешто посебније од питања смрти сваког човека. Моје лично мишљење! Једино што се овде може рећи је исто што и за сваког мртвог - Бог да му душу прости и чекамо васкрсење мртвих. Певао сам на десетинама сахрана и ништа није тако страшно као сахрана детета, нема на свету ништа потресније. Шта бих рекао као теолог, као поп, родитељима? Немам појма ... плакао бих са њима.

 

  On 17. 4. 2013. at 19:05, draganzzz рече

Ne zna se sta je gore smrt ili teska i neizleciva bolest deteta, nedavno sam slusao na Radiju Slovoljublje teske stvari povodom Dana dece obolele od malignih bolesti, i problem sa osobljem koje radi na decijoj onkologiji i tzv. emocionalnom i fizickom sagorevanju osoblja i cestom menjanju posla...! Sta tek reci o roditeljima umiruceg deteta koji ne mogu nikako da mu pomognu...tuga!

 

  On 17. 4. 2013. at 19:55, draganzzz рече

Zao mi je i malog Davida(2) iz vec zaboravljene Velike Ivance kao i malog Martina(8) prekljuce stradalog u Bostonu! Sada su valjda negde svi zajedno na nekom lepsem prostoru....

 

  On 17. 4. 2013. at 21:11, JESSY рече

Na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta.

 

  On 17. 4. 2013. at 21:11, мирођија рече

Знај да и јесте...

[JESSY]

  On 17. 4. 2013. at 19:35, YOKA рече

Шта рећи на ову тему... доживела сам и не бих то желела више иком да се деси. Сама спознаја да је сутра дан без њега је тешка баш ко она земља коју гробари не милосрдно набацују на већ измучено тело од болести. Све ти некако добије другу димензију... Само јака вера ти доноси утеху... а нарочито Литургија. Знам да је на бољем месту и знам да је нашао мир и оно што је најважније- НЕМА ВИШЕ БОЛИ.

 

  On 17. 4. 2013. at 20:30, Биљана рече

О оваквим стварима је јако тешко говорити! Неко напријед је рекао да је бол родитеља иста, било да изгуби дијете од годину или четрдесет година! Моја бака је изгубила четверо дјеце (двојицу близанаца док су били дјечаци од седам година, мог оца и мог стрица у рату)! Ја не смијем ни замислити како је тој жени било и уопште како је оним родитељима који изгубе дијете! Само нека је Господ на помоћи!

 

  On 17. 4. 2013. at 20:32, YOKA рече

Treba puno, puno vremena... secam se sahrane i mog brata koji je bio vezan za mog Petra, zalio se na popa jer je skratio opelo... Jedva sam ga ubedila da je sve bilo tacno od reci do reci. Kada je neko najblizi u pitanju u takvoj situaciji hteo bi da opelo traje vecno...

 

  On 17. 4. 2013. at 20:36, Абу ал-Хасан ал-Шадили рече

Тачно сам то исто осетио ...

 

  On 17. 4. 2013. at 20:52, YOKA рече

У тој ситуацији сваки детаљ ти је битан, гледаш у друштво свога детета и све имаш неки осећај да су они провели много више времена заједно... као да си ускраћен за минуту времена... грабиш погледом по маси и имаш утисак да можда има наде и да то није то што јесте... Чучала сам на гробу данима, месецима... једнога дана ми је пришао просјак и почео да виче на мене да је грех што сам нон стоп ту и што стално плачем. Просто ме је отерао и урлао за мном "Нађи утеху жено!!! Оно је сада на бољем месту! Дај му мир и не извлачи га из раја". Неко други звао би милицију а мени су те речи дошле као да их је сам мој Петар упутио...

 

  On 17. 4. 2013. at 21:01, Биљана рече

@Zorka Nedic, Зоки, ја ти се дивим

 

  On 17. 4. 2013. at 21:12, YOKA рече

Има нас мајки завијених у црно без зрна барута све више и више. Које су муке те деце која се разболе и њихових родитеља, то сам Бог зна , јер их даноноћно слуша како моле за милост... и те јадне мајке како себе нуде уместо деце... Неке умисле да су се разболеле од истих болести као и њихова деца... онда креће агонија... треба отићи код истих лекара који су лечили и то јадно дете. Ко ту остане нормалан, остаје му само да прича, на жалост тужне приче...

 

  On 18. 4. 2013. at 10:41, Драшко рече

мени кроз рођено дете од пет ипо година ко да ми је читала мисли, сасула ми је баш..........али на олакшање

 

  On 18. 4. 2013. at 12:21, свештеник Александар рече

Имао сам неколико сахрана деце.Две бебе, једну бебу коју је мајка крстила сам накнадно миропомазао,лекари су рекли да ће живети још месец дана, међутим умрла је сутрадан.Редовно помињем неколико њих на Литургији.Овом приликом молим да ми се пошаљу имена упокојене деце како би их помињао на Литургији,молим само да нагласите уколико неко дете можда није крштено,јер се онда они помињу на другом месту. Мислим да је овде немогуће на овај виртуелан начин и уопштено тешити људе.Треба са сваким човеком који је изгубио дете, разговарати интимно, лицем к лицу и насамо. Лично се придружујем саучешћу свима који су изгубили децу.

 

  On 18. 4. 2013. at 20:35, Tormentor рече

Смрт било кога са ким заснивамо лични однос је трагедија. Имам дете. Устајем и лежем са увек истим страхом. Тако разумем и Христово распеће које не гледа на своје клинове већ на своју мајку. Смрт се и на искуству показује као последњи непријатељ. Али сам дубоко свестан да смрт не бира. Као ни Васкрсење. Зато не би требало истицати смрт једног бића пред смрћу другог бића (релација: дете - старац). Остало су наше емотивне психозе које и не могу да не буду присутне ако до трагедије дође. Јер смрт је почетак постојања а не њено старачко исходиште.

 

  On 19. 4. 2013. at 10:37, Andre Williams рече

Помаже Бог оче. Помињите Богдана (1,5 год.). Крштен је.

 

  On 19. 4. 2013. at 17:38, obi-wan рече

Nikola. U pitanju je beba, krstena, koja je preminula sa mesec dana starosti.

 

  On 21. 4. 2013. at 11:13, Драшко рече

Соната коју је Бетовен посветио комшиници којој је дете умрло, да је утеши

 

  On 21. 4. 2013. at 14:43, YOKA рече

Помаже Бог оче Александре, мој син се звао Петар, крштен и имао је 21 годину. Хвала Вам

 

  On 21. 4. 2013. at 18:30, свештеник Александар рече

Преписао сам сва имена деце која сте ми послали,али тек сада.Идуће недеље ћу их поменути на Лит. и наравно после често ако не и редовно.Слободно напишите имена упокој. деце и назначите ми да су крштена.

 

  On 21. 4. 2013. at 18:34, свештеник Александар рече

Најбоље је да ми пошаљете имена упок.деце на пп.Изгубиће се тема и како онда да је нађем.

[JESSY]

  On 17. 4. 2013. at 21:19, JESSY рече

ПСИХОЛОГИЈА Гребање по сопственој души (2) У књизи „Првих десет година туговања” психолог Лидија Стојковић пише о ономе са чиме се суочавају родитељи који су остали без свог детета. Ауторка књиге доживела је исто искуство naslovna.jpg Насловна страна књиге Из праксе знам да људи који тугују обично чекају. Често и окружење својом неадекватном подршком спречава стручну помоћ, претпостављајући да ће време учинити своје... У таквим случајевима, обично за њих сазнамо када почине убиство или напусте породицу, откријемо их када дијагностикујемо алкохолизам или социопатске облике понашања, па у последњим редовима прочитамо о доживљеном трауматичном губитку – каже за наш лист Лидија Стојковић, ауторка књиге „Десет година туговања” („Губитак детета – психолошка обрада личне трауме”), написане после смрти њеног сина, а с циљем да пружи стручну подршку родитељима са којима дели исто искуство. – Људи не траже помоћ јер се питају ко да им помогне када им помоћи нема. Они, пак, који оду код психотерапеута вољни су да иду тежим путем, да сами дођу до реконструкције смисла свог живота, тако што ће истумбати свој живот ко зна колико пута, док га коначно не заволе таквог какав јесте, а не онаквог какав очекују да им припада. Како питања муче и разарају, неки од њих делимичну утеху налазе у религији, или су активни на оба ова терена – каже наша саговорница која са родитељима ради у свом приватном психолошком саветовалишту у Великој Плани. И управо та чињеница што је ауторка ове књиге психолог, са знатним опсегом знања и искуством у приватној пракси, јесте једна од вишеструких користи њене темељне и исцрпне студије. Она је конципирана тако да се прво наводи исечак из ауторкиног живота, аутентичан и уобичајен у процесу туговања, а потом даје његово стручно, психолошко сагледавање, прилагођено широкој публици. Она пружа објашњења и натчовечанским напорима тражи, и проналази, начине да се поставе неки нови животни темељи. Уз свест да се прошлост не може заборавити, а да љубав не престаје са губитком драгог бића. – Ја нисам писац, и волела бих да сам себе могла да представим у лепшем светлу, јер постоје сцене у књизи у којима мрзим саму себе, али другачије се није могло. Они који пролазе безнађе то знају. Да је огољеност суштина туговања, и да падају маске, док људи гребу по сопственој души не би ли пронашли смисао свог даљег живота. И зато желим да ова књига дође до сваког родитеља који је сахранивши своје дете сахранио и део себе. Да до њих допре бар једна порука ове књиге: мени се десило исто што и вама и ... жива сам. Оно у шта је наша саговорница једино сигурна јесте то да ће њена књига оставити траг, и покренути људе да успоставе унутрашњу везу са самима собом и својим губитком. Није много, али је нешто, довољно за ону мрвицу тренутка који ће олакшати интензивну патњу и немоћ – сматра Лидија Стојковић која је у жељи да се поново окуша у животним улогама које су је чиниле успешном и задовољном, после три године туговања, родила близнакиње. Тако је учврстила своју жељу за успостављањем равнотеже урушеног живота. – Неко ће да подигне ролетне и пусти сунце у своју собу како би започео нови дан. Други ће остати у мраку, не желећи да пусте јутро да уђе. Али оно је свануло и то се не може променити. Тако је и са животом. Ми смо ти који га бојимо и додајемо му зачине да би био подношљивији и укуснији. Ми одређујемо његов квалитет и степен трпљења. Постоје људи који нису доживели овакву трауму, али су стално незадовољни, и исто се, као и ми, питају „зашто живети”. Они који се то питају силе свој живот и увек им је потребан неко други да би га прихватили са задовољством тренутка који живе. Једноставно, такво питање је сувишно и оптерећујуће… Део епилога из њене књиге нека на крају говори сам за себе: „Укључујем рачунар, стављам воду да проври. Док палим цигарету уживам у мирису кафе и првим акордима добро познате песме. Застајем поред урамљене слике... Најлепши осмех на свету, и сјајне, продорне, црне очи... десетогодишњи пратиоци сваке моје намере, недоумице и одлуке; сваког новог обрачуна са сопственим животом и самим собом. И тада, као да његово око на слици затрепери... и ја добих осећај сигурности и снаге за још једну тиху победу... Запљусну ме љубав и преплави непролазност туге... и све се смеша у вртлогу неминовне свакодневице. Отварам прозор, пуштам свеж ваздух и јутарњу светлост у наш породични дом. Широм отворених очију гледам у сунце. Стигао је још један дан! Идемо да га одживимо, сине мој!”

[JESSY]

  On 17. 4. 2013. at 21:30, YOKA рече

Да то је буквално мој дан и мој стил данас, после годину и месец дана од Петрове смрти... Добра је ова књига. Џеси , ти си феноменална,,,

 

  On 17. 4. 2013. at 21:44, **Sarah рече

Jedini zadatak u koji smo sigurni u svom životu to je da podignemo svoju decu. Sve ostalo može da se bira, izbegne, otalja. Zato smrt deteta doživljavamo kao svoj životni poraz i neuspeh. Stoga je teško naći oproštaj i utehu roditeljima kojima se to desi.

 

  On 18. 4. 2013. at 8:36, keka рече

na zalost slicna prica... i koliko mi se cini ta bol se sa godinama povecava... barem gledajuci moju baku. slusajuci je kako mi se jada...

 

  On 18. 4. 2013. at 9:46, мирођија рече

Православље помаже да се сваки страшни бол, а од овог нема страшнијег(губитка детета), прегура уз јаку веру, да ћемо сви једнога дана бити на истом месту близу нашег Господа уз све наше најмилије, и рођаке и пријатеље, а да Бог подари то и нашим непријатељима, да се сви људи спасу. Само тако се може преживети губитак најдражих, детета,супружника, родитеља. Јер треба још у њиховим болестима осетити присуство Божије ако су били претходно болесни. Јер верујте, од сваке наше велике муке и бола има и може бити и страшнијих, и треба се молити ако већ нема наде за излечењем,да ако је то могуће Господ скрати бол и муке, да у миру одведе наше вољене са овога света, у миру и помирене са свима. Свесне да иду у сусрет Господу. Нама туга за њима вечно остаје. Али морамо пронаћи снаге и испраћати се међусобно са овог света, где смо се родили и пронашли са најмилијима. То је наша људска веза са животом који нам је дарован и који ћемо сви изнети пред Господа. То ми је рекла једна монахиња у тренуцима моје велике туге и бола недавно. И те речи су ме јако утешиле.

 

  On 18. 4. 2013. at 9:58, Драган Јашић рече

На сву срећу , Богу хвала , нисам имао такво лично искуство ! Али имао сам у жениној породици губитак њеног рођеног брата са непуних 28 година . Моја супруга , њене сестре и покојна ташта су то једва преживеле од превеликог бола . Покојна ташта је поживела са тим болом још дванаест година . Било је тешко слушати како су годинама из дана у дан жалили и плакали за вољеним братом и сином . Једном , ма не једном хиљаду пута сам јој говорио да је он сада на много бољем месту него што смо сви ми , нашта ми је одговарала да јој је то јасно и знано али да је то ипак јаче од њих самих . Причао сам им да их он све чује и да му је много теже него њима због тога што не може да им се обрати и да их утеши . Напомињао сам им да таквим њиховим понашањем , због неутешне боли , само га повлаче из Раја , у које сам сигуран да је тамо јер је насилно убијен . Говорио сам им да читају молитве за његову душу и да је то највећи лек и за њих саме а и за њега . И после годинама причања сам успео да их на неки начин смирим . После свега , прошле године се у мојој комплетној фамилији десила смрт моје мајке и женине мајке у размаку од свега петнаест дана . Наравно после дуге и тешке болести . Било ми је тешко као и свима када изгубе неког свог најближег али сам рекао себи и свима Богу хвала отишле су на неко мнооооооого боље место и да им је тамо боље и да су сада излечене . сада редовно заједно супруга и ја заједно читамо молитве за моју мајку , њену мајку и за шурака . БОГ ЈЕ МИЛОСТИВ и зна шта нам треба и све је са Божијом промишљу ! СЛАВА ТЕБИ ГОСПОДЕ !!!!!!

[JESSY]

  On 18. 4. 2013. at 20:27, JESSY рече

  On 12. 7. 2014. at 21:13, JESSY рече

Život posle smrti deteta: Ovaj anđeo nam je vratio osmeh Autor: Mariota Vlaisavljević | Foto: "Daily mail", arhiva "Mama" je reč za koju je Amanda Pik mislila da je nikada više neće čuti. Mislila je da je posle tragedije 7. juna 2008. kada je izgubila sinove Arona(10) i Bena(8) niko tako neće zvati. Tog dana ona i njen suprug Fil osetili su najveću bol. Njihova deca su poginula. 15132_zdrdepresija01-foto-dak-press_if.j Majka je poslednji put videla decu jutro uoči tragedije. Probudila ih je i spremila za odlazak na trku automobila Dečake je ubio engleski fudbaler Luk Mekkormik. On je pod dejstvom alkohola naleteo na kola kojima je upravljao Fil, a u kojima su bila i deca. Njih trojica su krenula u provod tog dana. Dečaci su poginuli na licu mesta, a Fil(42) je zadobio teške povrede kičme od kojih se ni danas nije potpuno oporavio. Amanda(34) je mislila da će i ona umreti. Od tuge. ČUDESAN OBRT Tragedija je uništila ovaj bračni par. Ona je oslabila 20 kilograma, on se borio za život. Želeli su da žive, ali nisu znali kako. Pred njima je bila samo mučna praznina. - Kada je prišao doktor u bolnici da mi saopšti vesti i on je plakao. Zurila sam u pod, nepomično sam ćutala. Onda sam otišla kući. Spakovala sam dečiju garderobu i dugo plakala u njihovoj sobi - seća se Amanda. Posle tragedije par se prijavio da usvoje dete, pošto Amanda nije mogla da rađa, jer joj je posle drugog porođaja izvađena materica zbog sumnje na rak. Nadležni su ih odbili uz objašnjenje - da su previše tužni da bi odgajali dete. - Bila sam besna. Pa ja ću do kraja života biti u žalosti, ali to ne znači da nisam sposobna da nekom pružim topao dom. Onda su našli Endžel. Dve godine posle smrti dece, zamoljeni su da brinu o ovoj devojčici, da joj pruže privremeni dom jer njeni roditelji nisu bili u mogućnosti da je odgajaju. Oni, iz bezbednosnih razloga, ne govore javno o tome kako je došlo do ovog obrta. Od oktobra prošle godine ona je njihova zvanično usvojena ćerka. - Ništa nikada neće promeniti činjenicu da smo izgubili decu. Još čuvam njihove stvari, odeću, bicikle koje bih volela da naša ćerka vozi kad poraste. Još je mala, ali zna da su dečaci postojali. Nismo joj rekli šta se desilo, jer ne bi ni razumela. Ali, za nas kao za roditelje njen dolazak u naše živote je bio potpuno nov početak - pričala je Amanda dok je nežno ljubila malenu Endžel. 24556_4_iff.jpg?ver=1331729474 ENDŽEL JE NJIHOV ANĐEO Kada je devojčica ustupljena bračnom paru Pik, imala je tri meseca. - To se desilo iznenada. Kontaktirali su nas njeni roditelji. Nisu imali novca i postojala je opasnost da je smeste u dom. Da ne bi do toga došlo prihvatili smo je. Sve se desilo munjevitom brzinom i ja sam odjednom menjala pelene i pripremala mleko i kašice za bebu. Koliko radosti sam osetila! Ali pomisao da će otići bila je za mene razorna. Mislila sam da će to biti još jedna gubitak za koji nisam spremna. Ipak, roditelji su odlučili da se odreknu devojčice i sada smo mi njeni roditelji - priča Amanda koja dane provodi u parku, dugim šetnjama, kuvajući ukusne obroke, birajući garedrobu za svoju mezimicu. Uz nju sve muke lako prevazilaze: Fila čeka još nekoliko komplikovanih zahvata, a ovaj par se suočio i sa nemaštinom. Od dve plate spali su na državnu pomoć. - Imam i dalje loše dane, ali Endžel mi daje razlog da živim, da guram dale i da se borim. Brinem se zbog budućnosti, ali probleme rešavam iz dana u dan - rekla je Amanda. https://www.pouke.org...вославље/page-4

 

  On 18. 4. 2013. at 20:27, JESSY рече

Драга сестро , искрено саучествујем у твом болу и тузи за изгубљеним сином. Хришћански је жалити и плакати, поготово за рано преминулим најближим сродницима. И Христос је заплакао кад је дошао на гроб свог пријатеља Лазара, а како да не плаче мајка за сином својим. Међутим, ако је хришћански туговати, није очајавати, јер тако поступају они који немају наде и не верују у васкрсење мртвих и вечни живот. Можда си, и поред неизмерне туге, могла чути и запамтити речи светог апостола Павла, читане на опелу твога сина: "Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим" (1. Сол. 4, 13–14). Драга сестро, ти си Хришћанка и верујеш да Бог управља овим светом и брине о сваком створењу, како то говори Христос: "Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избојана. Не бојте се, дакле, ви сте вреднији од много врабаца" (Матеј 10, 29–31). Ми не можемо знати зашто је Богу било угодно да узме твога сина у 25-ој години живота, у цвету младости. Од чега је хтео и њега и тебе да поштеди и спасе у будућности? Можда га је изненадном, тренутном смрћу спасио од неке веће несреће, која би га снашла у каснијем животу. У истој несрећи други, односно први, син је остао неповређен, родитељима на утеху. И добро је што у њему видиш наставак и твога живота. Он ће се (ако до сада није) оженити и засновати породицу, ти ћеш у унуцима гледати наставак живота ваше породице. Никада нећеш заборавити сина Николу, али ће можда један од унука понети то име, да те до твоје смрти потсећа на прерано изгубљеног сина. Она страшна мисао, коју си изразила узимањем целе ампуле инсулина, нека ти никад више не падне на памет. Бог је кроз тебе дао живот твоме сину и он је тај живот, кад је била воља Његова узео, јер је Он власник живота. Ти немаш права да узмеш оно што ти ниси дала, а то је твој живот. Самоубиство је највећи грех, који човек може да учини. Он тада постаје убица и жртва истовремено. Кад човек убије другог човека он има шансе да се за злодело покаје, да измоли од Бога опроштај, а самоубица нема те шансе, јер као жртва умире заједно са извршиоцем. Но, не само што немаш право да то учиниш према себи, ти треба да живиш за другог сина и његово потомство. Живот се у твојој породици није зауставио, он ће ићи даље и даће ти не само утеху за погинулим сином, већ и снагу да побеђујеш своју болест, како би била од што веће користи преосталој породици. Добро је и племенито што не мрзиш синовљевог пријатеља, који је управљао возилом у тренутку несреће. Он сигурно није хтео, нити прижељкивао ту несрећу. Могло се десити да буде обратно, да он погине, а сувозач да остане жив. Он ће можда и на суду проћи без веће казне за угрожавање људских живота и за смрт пријатеља из нехата. Суд га може потпуно ослободити одговорности. Међутим, постоји и један неумитни судија, којег је немогуће подмитити и ућуткати, који ће га докле год је жив потсећати, па и прогањати, јер је, у крајњем случају, ипак допринео смрти пријатеља. Његова савест га никада неће ослободити оптужбе, да је због њега престао да живи један његов пријатељ. Моли се Богу и за њега, да му Бог олакша доживотне муке. Ако је Никола погинуо 9. новембра после 16 часова, онда је 40-то дневни парастос заиста на празник Светог оца Николаја Чудотворца, чије име носи твој син. А ако је погинуо пре 16 часова, онда је четрдесетница у недељу 18. децембра. Немој се оптерећивати датумима, који се сада, на известан начин, поклапају. Сваки дан је дан Божији. У сваком дану се људи рађају и умиру. Добро је што је парастос на дан Светог Николе, по коме син носи име и што ћете се молити и светом Николи, да и он моли за душу твога сина. Имаш добру замисао да твојој парохијској цркви, у коју одлазиш на молитву, на Свету Литургију, поклониш нешто трајно у спомен и за покој твога сина. Изабрала си најбољи поклон, икону светог оца Николаја, која ће красити цркву и пред којом ћеш се и ти молити за покој душе сина Николе. Драга сестро Бранка, молим се Господу да ти даде снагу и веру Мајке Југовића, којој су девет синова погинули на Косову и многих мајки, које су у ратовима (па и овом последњем) изгубиле своје синове, како би и ти смрт свога сина прихватила хришћански, са вером у Бога и васкрсење мртвих, са вером у заједницу вечног живота. Николино име унео сам у моју читуљу и за његову душу ћу се молити Богу на свакој Светој Литургији, вадити честицу за њега на проскомидији, а посебно ћу бити са твојом породицом на празник Светог Николе, када будете вршили четрдесетодневни парастос. Да Господ Бог упокоји душу рано преминулог сина твога Николе, а теби и твојој породици да Бог даде утеху због прераног растанка овде на земљи. Уз молитвени поздрав ваш о. Душан''

[JESSY]

  On 28. 5. 2014. at 23:58, Рада. рече

Prošlo je 17 dana...i dalje sam u stanju šoka....pokušavam da skrenem misli ....ali ne ide.... kao da mi je neko otkinuo deo srca...osećam neku prazninu tu oko srca.... Ponedeljak 12.05.2014 Manastir Manđelos....gužva...osvećenje novog Manastira....pogledom tražim moju najbolju drugaricu... zovem da pitam gde je... telefon zvoni i zvoni, ne javlja se...javlja se njen brat....izgubila je bebu u 8-om mesecu trudnoće u toku noći. Trebalo je da budem kuma na krštenju toj devojčici (na jesen), u tom novom manastiru. Kad su bili kod mene u gostima vodila sam ih tu i oduševili su se mestom i odlučili su da tu krste dete. Prošlo je 17 dana a ja još uvek nemam snage da odem do tog manastira iako sam nestrpljivo čekala da ga završe. Za sada izbegavam da odem tamo. Znam da ću se rasplakati tamo, plašim se da ću očajavati i zato čekam da malo popusti ova tuga...

 

  On 12. 7. 2014. at 21:05, Дијана. рече

Plačite s onima koji plaču...

 

  On 12. 7. 2014. at 21:12, Дани рече

Баш тако не зна се шта је горе..а најтежа је код родитеља немоћ да помогне свом детету!

 

  On 12. 7. 2014. at 21:19, Дијана. рече

Da! Da da svoje zdravlje, svoju snagu, svoj život za njega...

 

  On 12. 7. 2014. at 21:33, Дијана. рече

Slučajevi koje znam: mlada žena (tj.bračni par). Ima poveliko bolesno dijete. Rađa zdravo dijete.Kad je prohodalo i progovorilo, izgubila ga je. Izmoljeno (na takve udara zlo naročito jako). Ponovo je rodila dijete, usudila se?... "Velika je vjera tvoja, ženo". Takvi krstovi ne mogu se iznijeti bez utjehe Raspetog. Ima jedan slučaj iz drugog svjetskog rata: muž nasilnik maltretirao silno ženu i djecu. Sin joj tragično nastradao. Ona zaklana. (Mučenica, otkad sam saznala dajem na spominjanje imena nje i dječaka). Još jedna mučenica: - u II svj.ratu zaklani joj otac, majka, sestra, (ona već bila mlada udata žena i majka), mlad brat, gotovo dijete, poginuo. Dijete joj umrlo. Tamo su "gdje odbježe svaka bol, žalost i uzdisanje... gdje će otrti svaku suzu sa lica njihovih"

 

  On 13. 7. 2014. at 11:58, Volim_Sina_Bozjeg рече

Naslov teme,...teška stvar, do bola teška stvar ...tu i ćutnja boli.

 

  On 15. 7. 2014. at 13:03, Дијана. рече

Кажу да се свака мајка којој смрт отме чедо од њене утробе, срца и крви, прије њене сопствене смрти, уподобљава, бар по патњи, Пресветој Богоматери. "Неизмјерне су патње Мајке Божије под крстом, јер је вољела свог Сина више но што можемо замислити. Ко више воли, више и страда. По својој људској природи Мати Божија не би могла поднијети своју тугу, али она се предала вољи Божјој и Дух Свети ју је снажио и помогао да претрпи страдање."

[JESSY]

  On 12. 7. 2014. at 21:17, JESSY рече

Kako preživjeti smrt djeteta? hrvoje_wide_66806S1.jpg - Prošle su tri godine otkako je naš sin poginuo na motoru u prometnoj nesreći. Nikad ne prebolite, ali naučite živjeti s tom boli i gubitkom. To je najstrašnije što se roditelju može dogoditi, a bol kada umre dijete najveća je bol koju roditelj mora podnijeti i ni sa čim se ne da usporediti. Nikom na svijetu to ne želim - pričaju Ana i Nenad Dekanić, roditelji koji su prvog dana proljeća 2004. godine ostali bez 16-godišnjeg sina Hrvoja u tragičnoj prometnoj nesreći u Svetoj Nedelji. Kako su preživjeli gubitak djeteta, ni sami još ne znaju, niti mogu opisati riječima osjećaje koji im se javljaju pri spoznaji da njihova sina više nema među živima. A život je izgubio u minuti, neopreznošću vozača na hrvatskim prometnicama. Tko je skrivio kobnu nesreću tog prvog proljetnog dana prije tri godine, ne znaju ni danas, a i kada se sudskim vještačenjem to utvrdi, kaže 51-godišnji Hrvojev otac Nenad, ne zna bi li mu bilo lakše kad bi mogao bijes, ogorčenje i tugu usmjeriti prema sasvim konkretnoj osobi koju bi mogao kriviti za smrt svog djeteta. Ovih se dana obitelj Dekanić suosjeća s velikogoričkom obitelji Pavić čija je kći Ružica (19) poginula prošle srijede u naletu BMW-a kojim je upravljao alkoholizirani Hrvoje Žužić (23), sin bogatog poduzetnika otprije policiji poznat po brojnim prekršajima u prometu. a-citat.gifNe zamišljamo kakav je život mogao imati, mislimo o 16 prelijepih godina - Obitelj Žužić je barem poslala telegram i izrazila kajanje. Nama nitko nije izrazio kajanje zato što je naš sin nečijom suludom vožnjom izgubio život. Nitko nije došao na sprovod, nitko se nije javio ni tri godine poslije nesreće. Ne znam bi li to pomoglo, ne znam kako bih takvu gestu doživio onda kada smo bili u potpunom šoku, ali danas, tri godine poslije, znam da bi to bila gesta koju bi netko u najmanju ruku trebao napraviti. Najgora je bahatost ljudi i nepoštivanje života - govori Nenad. Njegova supruga i dvije kćeri, 16-godišnja Eva i 21-godišnja Mirna, kažu da im se sledi srce baš svaki put kada vide da je izgubljen život u prometnoj nesreći. One same život, nakon smrti Hrvoja, mnogo više cijene. - Svaki dan živim sa spoznajom kako je ljudski život krhak i kako u trenu može biti oduzet. Više cijenim život ljudi oko sebe i svoj vlastiti - kaže majka Ana (43). Hrvojeve sestre su od te tragične večeri kada su se morale suočiti sa smrću brata još bliskije, a Ana i Nenad su svoju roditeljsku utjehu našli upravo u njima. - I da imate desetero djece, kada izgubite jedno to je strašno. No ako imate još djece i u tim teškim trenucima bola znate da vas djeca trebaju, morate krenuti dalje i nastaviti živjeti. Bol nikad ne nestaje, samo naučite živjeti s njom. Ne možete izbrisati nečiji život kao da nije postojao. Hrvoje je u našim mislima stalno, često o njemu pričamo i mislimo na njega. Odmah nakon nesreće prvo se javi nevjerica, ne možete vjerovati da vam je dijete umrlo, da ga nema više, a još ste ga tog jutra zagrlili. Potom šok i tuga, neopisiva bol. Ja uopće ne znam kako sam preživjela te dane. Sve mi je još u magli. Bila sam na sedativima, ne mogu se sjetiti tko je sve došao na sprovod. Znam da je bilo mnogo njegovih prijatelja iz škole. I nekako vam je drago da ga je toliko ljudi voljelo - kaže Ana. Odmah nakon smrti sina nastupila je depresija, neko je vrijeme Ana išla i kod psihijatra, no brzo se uspjela oporaviti, a Nenad je također posjećivao liječnika. - Razgovor pomaže. Lakše se prebrodi taj period neposredno nakon smrti djeteta. Ne možete prestati misliti na izgubljeno dijete, čekate da se vrati kući, a on ne dolazi. I prolaze dani, a njega nema. Teško je to. Suočavanje sa smrću djeteta je najteže, ali svjesni ste da ne možete iskočiti iz vlastite kože. Najgore je tih nekoliko dana kada jako patite, osjećate krivnju zašto vi niste mrtvi, a dijete živo. I najradije bi da se možete zamijeniti. Ja sam u tim trenucima želio da sam mrtav, a da Hrvoje živi, jer nije normalno da roditelj pokapa svoje dijete - kaže Nenad Dekanić. Tri godine poslije Hrvoje je u njihovim mislima onakav kakav je bio. a-citat.gifŽužići su barem poslali telegram i pokajali se. Nama to nitko nije učinio - Nastojim ne razmišljati kakav bi on bio danas. Imao bi 19 godina, možda bi imao i djevojku... Teže mi je kad tako razmišljam. I teže mi je kad o njegovoj smrti mislim kao o gubitku. Danas razmišljam na način da sam imala priliku živjeti s njim prelijepih 16 godina i da sam dobila barem tih 16 godina Hrvojeva života, zbog čega sam sretna - kaže majka Ana. Obitelj je nakon sinovljeve nesreće htjela darovati njegove organe, željeli su da on nastavi živjeti u nekom drugom, no za to je bilo prekasno jer je smrt bila trenutna. Danas znaju da im ne bi bilo lakše jer ništa ne može vratiti Hrvoja. Njegova majka danas ga zamišlja kao da je uvijek negdje oko njih, poput anđela čuvara, a jaka tuga obuzme je na prvi dan proljeća kada se sjeti Hrvoja koji bi tada sjeo na motor.   - Pokušavamo ne dopustiti tuzi da nas obuzme jer moramo živjeti dalje. Iako nas svaka stvar u kući podsjeća na Hrvoja, željeli bismo je prodati i sagraditi novu kuću - kaže Nenad koji često odlazi sinu na grob i priča s njim. - To me umiruje, osjećam ga tamo, kao i na mjestu gdje je poginuo. Na kaminu stoje njegove dvije slike, ponekad zapalimo svijeću i bude nam lakše - govore Dekanići. Vjera im nije pomogla. Nenad danas kaže da "ako postoji Bog, on sigurno nije dobar ni pravedan". Ana objašnjava da je smrt sina prihvatila onog trenutka kada je počela pozitivno razmišljati i naučila živjeti s tim da je Hrvoje u njihovim uspomenama. - Iz depresije sam izašla čim sam prestala nositi crninu. To me dodatno deprimiralo. No pritisak okoline i društva zna biti neumoljiv. Situaciju dodatno u tako tragičnim okolnostima pogoršava i to što vam okolina nameće svoje norme. No svatko ima svoj način žalovanja i oproštaja s mrtvim djetetom. U kakav će ga lijes pokopati, u kakvoj odjeći i kakav će sprovod biti vama u tom trenutku nije bitno. Vi ste izgubili dijete i u tom zadnjem trenutku želite još napraviti sve za njega. Mi smo tako Hrvoja pokopali u odjeći koju je svakodnevno nosio - u širokim hlačama i s majicom s likom Eminema. Godinu dana prije nego što je poginuo bio je u Amsterdamu na njegovu koncertu i njegovu muziku pustili smo na sprovodu - kaže Ana, dodajući da je on nakon toga u njihovim mislima živ i onakav kakav je bio. Nenad ga često sanja, uvijek u nekim životnim situacijama, na moru, na izletu, nikad mu se ne vrti scena nesreće niti sina na motoru. Sestre su danas postale prave "buntovnice". Ani i Nenadu ponekad se čini da se ponašaju kao dečki, kao Hrvoje. a-citat.gifNajgore je kad osjećate jaku krivnju što vi niste mrtvi, a dijete živo - To je valjda njihov neki bunt. Teško su prihvatile smrt brata, popustile su u školi, ali se pomalo svi zajedno oporavljamo i nastojimo živjeti dalje. Uzgajamo pse, idemo na izložbe, otvorili smo i hotel za pse. Puno vremena treba proći da prihvatite smrt djeteta, ali izbor ne postoji. Morate prihvatiti smrt i tek kada prihvatite tu spoznaju, možete relativno normalno nastaviti živjeti - kaže Ana, ističući da je za njih konkretno presudna u tim trenucima bila međusobna podrška i ljubav koju su si pružali. - Najgore je ako roditelji počnu jedan drugog okrivljavati za smrt djeteta, dovoljno je što se svaki roditelj sam okrivljuje - kaže Ana. U tom periodu žalovanja roditelji često sebi postavljaju pitanje zašto se to nama dogodilo, da smo napravili ovo ili ono, naše bi dijete bilo danas živo. - Nema smisla tražiti odgovore na takva pitanja jer odgovora nema. Ja sam sinu kupio motor kada je imao osam godina. Nisam mu kupio motor da pokažem susjedima da sinu mogu kupiti motor, nego sam procijenio da je dovoljno odgovoran i pametan da vozi motor i da ne nastrada. Oduvijek je želio motor i nikad nije pao s njega. Imao sam potpuno povjerenje u njega i nije me bilo strah. No danas, da koja od kćeri poželi motor, ne bi joj to dopustio, nikad joj ne bih kupio motor - priča Nenad. Mirna će uskoro polagati vozački ispit. Na pitanje je li ih toga strah, Ana i Nenad odgovaraju potvrdno jer nema dana da netko ne strada u prometu. Crne statistike s hrvatskih prometnica to i potvrđuju. U prvih šest mjeseci, prema MUP-u, život je na cestama izgubilo 287 ljudi u 28.519 prometnih nesreća, više od 2000 je teško, a 9543 lakše ozlijeđeno. Lani je u prometu smrtno stradalo 612 osoba, a zabilježena je 58.271 nesreća. Krivac za većinu nesreća je neprilagođena brzina i alkohol. - Zakone treba mijenjati. Treba uvesti drastične kazne za prekršitelje u prometu. Oni koji prouzroče nečiju smrt i to još u alkoholiziranom stanju zapravo su ubojice na cestama, trebali bi ići u zatvor i nikad više ne dobiti vozačku dozvolu niti sjesti za volan auta - slažu se Ana i Nenad Dekanić. To je, kažu, jedina preventiva da manje roditelja u budućnosti pokapa svoju djecu. - Umrlo dijete roditeljima ništa ne može vratiti - s tugom govore Ana i Nenad Dekanić. - Nema olakšanja, samo bol s vremenom postane podnošljivija. https://www.pouke.org...-5#entry1133355

[JESSY]

  On 27. 7. 2014. at 12:48, JESSY рече

Како преболети Одговор:Син који је рођен 25. 5.1986. године, погинуо је у саобраћајној несрећи као сувозач 9. 11. 2011. године. Поживео је 25 година и пет месеци. Његов лични број био је девет. Сахрањен је 11. 11. 2011. године. Звао се Никола, а четрдесет дана од смрти пада тачно на Светог Николу. У ауту у ком је погинуо налазио ми се и други, старији син, који је, хвала Богу преживео без већих повреда. Возио је синовљев најбољи друг, који је такође преживео. После свега трудим се да због другог сина живим колико је могуће нормално, али све мање имам снаге и жеље да живим. Иначе сам тешки дијабетичар на четири дозе инсулина и често ми пада на памет да једноставно дам себи целу ампулу инсулина и тако завршим. Молим Вас одговорите ми да ли има какве симболике у датумима, које сам навела за погинулог сина. Умро је насмејан, изгледао је као да спава. Био му је сломљен врат и лекари су казали да је исте секунде преминуо. Других повреда није имао. Такође, не знам да ли је исправно што не могу да мрзим човека, који је возио ауто. Мислим да ни њему није лако, јер знам колико је волео мог сина. Желела бих да цркви у којој иначе сваке недеље палим свеће за здравље преживелом сину и за покој душе погинулом, поклоним нешто. Да ли је у реду да то буде икона Светог Николе, пошто се и мој син звао Никола, а четрдесет дана му пада тачно на Светог Николу? Бранка Драга сестро Бранка, искрено саучествујем у твом болу и тузи за изгубљеним сином. Хришћански је жалити и плакати, поготово за рано преминулим најближим сродницима. И Христос је заплакао кад је дошао на гроб свог пријатеља Лазара, а како да не плаче мајка за сином својим. Међутим, ако је хришћански туговати, није очајавати, јер тако поступају они који немају наде и не верују у васкрсење мртвих и вечни живот. Можда си, и поред неизмерне туге, могла чути и запамтити речи светог апостола Павла, читане на опелу твога сина: "Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим" (1. Сол. 4, 13–14). Драга сестро, ти си Хришћанка и верујеш да Бог управља овим светом и брине о сваком створењу, како то говори Христос: "Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избојана. Не бојте се, дакле, ви сте вреднији од много врабаца" (Матеј 10, 29–31). Ми не можемо знати зашто је Богу било угодно да узме твога сина у 25-ој години живота, у цвету младости. Од чега је хтео и њега и тебе да поштеди и спасе у будућности? Можда га је изненадном, тренутном смрћу спасио од неке веће несреће, која би га снашла у каснијем животу. У истој несрећи други, односно први, син је остао неповређен, родитељима на утеху. И добро је што у њему видиш наставак и твога живота. Он ће се (ако до сада није) оженити и засновати породицу, ти ћеш у унуцима гледати наставак живота ваше породице. Никада нећеш заборавити сина Николу, али ће можда један од унука понети то име, да те до твоје смрти потсећа на прерано изгубљеног сина. Она страшна мисао, коју си изразила узимањем целе ампуле инсулина, нека ти никад више не падне на памет. Бог је кроз тебе дао живот твоме сину и он је тај живот, кад је била воља Његова узео, јер је Он власник живота. Ти немаш права да узмеш оно што ти ниси дала, а то је твој живот. Самоубиство је највећи грех, који човек може да учини. Он тада постаје убица и жртва истовремено. Кад човек убије другог човека он има шансе да се за злодело покаје, да измоли од Бога опроштај, а самоубица нема те шансе, јер као жртва умире заједно са извршиоцем. Но, не само што немаш право да то учиниш према себи, ти треба да живиш за другог сина и његово потомство. Живот се у твојој породици није зауставио, он ће ићи даље и даће ти не само утеху за погинулим сином, већ и снагу да побеђујеш своју болест, како би била од што веће користи преосталој породици. Добро је и племенито што не мрзиш синовљевог пријатеља, који је управљао возилом у тренутку несреће. Он сигурно није хтео, нити прижељкивао ту несрећу. Могло се десити да буде обратно, да он погине, а сувозач да остане жив. Он ће можда и на суду проћи без веће казне за угрожавање људских живота и за смрт пријатеља из нехата. Суд га може потпуно ослободити одговорности. Међутим, постоји и један неумитни судија, којег је немогуће подмитити и ућуткати, који ће га докле год је жив потсећати, па и прогањати, јер је, у крајњем случају, ипак допринео смрти пријатеља. Његова савест га никада неће ослободити оптужбе, да је због њега престао да живи један његов пријатељ. Моли се Богу и за њега, да му Бог олакша доживотне муке. Ако је Никола погинуо 9. новембра после 16 часова, онда је 40-то дневни парастос заиста на празник Светог оца Николаја Чудотворца, чије име носи твој син. А ако је погинуо пре 16 часова, онда је четрдесетница у недељу 18. децембра. Немој се оптерећивати датумима, који се сада, на известан начин, поклапају. Сваки дан је дан Божији. У сваком дану се људи рађају и умиру. Добро је што је парастос на дан Светог Николе, по коме син носи име и што ћете се молити и светом Николи, да и он моли за душу твога сина. Имаш добру замисао да твојој парохијској цркви, у коју одлазиш на молитву, на Свету Литургију, поклониш нешто трајно у спомен и за покој твога сина. Изабрала си најбољи поклон, икону светог оца Николаја, која ће красити цркву и пред којом ћеш се и ти молити за покој душе сина Николе. Драга сестро Бранка, молим се Господу да ти даде снагу и веру Мајке Југовића, којој су девет синова погинули на Косову и многих мајки, које су у ратовима (па и овом последњем) изгубиле своје синове, како би и ти смрт свога сина прихватила хришћански, са вером у Бога и васкрсење мртвих, са вером у заједницу вечног живота. Николино име унео сам у моју читуљу и за његову душу ћу се молити Богу на свакој Светој Литургији, вадити честицу за њега на проскомидији, а посебно ћу бити са твојом породицом на празник Светог Николе, када будете вршили четрдесетодневни парастос. Да Господ Бог упокоји душу рано преминулог сина твога Николе, а теби и твојој породици да Бог даде утеху због прераног растанка овде на земљи. Уз молитвени поздрав ваш о. Душан http://svetosavlje.o...njeOdgovor/2903

[JESSY]

O PLAČU ZA IZGUBLjENOM DECOM

 

Poštovani oče Aleksandre! Mnoge su porazili strašni događaji u Beslanu, 1. septembra. Mene muči strah za sudbinu naše dece. Ja ih imam troje. I šta mogu sada videti u životu - zlobu, laž, užas, smrt ? Ima poslovica "U velikim nesrećama stradaju i male stvari" - a to su u ovome slučaju naša dečica. Ona ginu od ruku terorista, u avionskim nesrećama, ili zbog nemarnosti lekara... Deca su takoreći taoci neodgovornosti sadašnjih vlasti. A mi ih sahranjujemo i oplakujemo. Ona su mučenici poput onih 14000 mladenaca ubijenih u Vitlejemu, po naređenju cara Iroda. Čemu se možemo nadati, ako našoj deci svakodnevno preti smrt, a mi tu ništa ne možemo izmeniti?

 

R. R. Nazarčuk, G. Nižnjevartovsk

 

Odgovor: Čitav naš život je put sledovanja za Hristom. A prvi put Bogomladenca Hrista vodi u Egipat, drevnom neprijatelju, ovaploćenju zla i svih zabluda. Prve večeri Roždestva, Hristos postaje izgnanik.

Vlastodršci o kojima vi govorite idu putem cara Iroda. Irod smišlja ubistvo Bogomladenca čim je saznao o Njemu. I posle povratka istočnih mudraca drugim putem kući, on se nije odrekao svoje zločinačke zamisli. On je uveren da će ubijanje svih mladenaca u Vitlejemu, među njima pogubiti i tek rođenog Cara judejskog.

Nas ne može da ne žalosti da je on lako našao ispunitelje ovog nečuvenog krvavog zločina, iako čitava istorija sveta svedoči da njih nikada nije nedostajalo. Istoričari pišu da je Irodu tada bilo oko 70 godina, tako da tek rođeni Mladenac nije mogao predstavljati za njega kao cara nekakvu opasnost. Da mu ne bi promakao Hristos, on ubija svu decu uzrasta od dve godine i niže. U bezumlju zla on ubija svu decu ne samo u Vitlejemu, već i u njegovoj okolini.

Ovaj zločin je bio izvršen čisto po nagovoru čovekomrsca đavola, koji je raspalio njegovu gordost i svirepost. Pred nama je preteča antihrista.

Sveta Crkva proslavlja mučeništvo ove nevine dece, čija je krv prolivena za Bogomladenca Hrista, Koji će posle proliti Svoju krv za njih. Ovom decom započinje nepobediva armija Hristovih mučenika.

A šta je sa roditeljima dece koja stradaju? Ovako se ispunjava proročanstvo sv. Pisma:"Glas u Rami se čuje: plač i ridanje, i uzdah veliki. Rahilja oplakuje decu svoju, i ne može se utešiti, jer ih nema."Ovo proročanstvo se ispunilo već jednom u vreme proroka Jeremije. Mi čitamo u sv. Pismu njegove reči o Jerusalimu, zapalom u ropstvo i judejima koji napuštaju zemlju gde je ostala grobnica Rahiljina. Nije Lija, nego Rahilja - slika obećane zemlje, ona plače zbog dece koja su trebala da budu tamo, no njih tamo nema. Tako isto u Vitlejemu, nada na budućnost iščezava sa smrću dece. O Roždestvu Hristovom ovo proročanstvo se raskriva sa još većom snagom.

I u naše dane ono se ponovo otkriva tamo, gde je bezutešna žalost zbog ubijene dece."Plač i ridanje, i uzdasi mnogi" - kao da prorok ne nalazi reči da izrazi svoju smetenost i užas koji je doživeo. Nekada je bio veliki plač u Egiptu zbog ubijenih prvenaca. I evo ponovo najmlađi stvorovi predaju se na smrt. Oni prema kojima mi osećamo naročitu ljubav. Tako je velika žalost da mi ne možemo da se utešimo.

No, nema takve žalosti u ovome svetu, da za nju ne bi bilo Božije utehe. Rahilja neće da se uteši zato što ih nema više u majčinom naručju. Ali kada ih stvarno ne bi bilo, mogla bi se razumeti žalost u kojoj nema nade.

Ali mi znamo da oni nisu poginuli, nego da idu ispred nas ka Bogu. Gorki plač u Rami je samo preddverje najveće radosti, jer postoji plata(nagrada) i nada na budućnost. Što je veća žalost, to će biti veća radost. Posle Svoje krsne smrti, Vaskrsenja i Vaznesenja, Hristos šalje Duha Svetoga, Koji nas poučava svakoj istini i utešuje istinom. On zida Crkvu Svoju, vođenu Duhom Svetim, a u njoj su ubijeni mladenci - njeni mučenici i njena slava. A njihova krv je seme Crkve.

Čini se da na zemlji nema većeg iskušenja, nego videti ubistvo dece. Ali, postoji ono što je neizmerno strašnije - a to je kada mi dopuštamo duhovno i moralno ubistvo naše dece."Ne bojte se onih koji ubijaju telo - kaže Gospod - a duši ne mogu nauditi". Zato što postoje dve smrti. Postoji dakle i druga smrt o kojoj govori Otkrovenje. Ona je povezana sa odbacivanjem Gospoda koje se projavljuje možda više od svega u ubijanju naše sopstvene dece pre njihovog rođenja i u njihovom razvraćivanju. I zato postoje dva plača. O, kada bi Rahiljin plač postao danas pokajnim plačem čitavog čovečanstva za ubijenim dušama ili telima dece! Tada bi mi svi saznali da je sa nama Bog. On spašava od smrti Mladenca Hrista da bi mi svi uvideli da je nada na Božiji Promisao - odgovor na beznadežnost ljudske situacije u kojoj smo se i mi našli.

 

Časopis "Ruski dom,

br. 1. 2005. g

 http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Knjige/Sargunov/Lat_Sargunov30.htm

[JESSY]

Кад сам био у Светој Земљи, видео сам како чобани не иду за овцама него пред овцама. И овце гледају свога пастира и следују њему ма куд он да пође. Једнога дана видим ја како неки чобанин хоће да преведе своје стадо преко потока. Пође чобанин напред и пређе поток, али овце стоје на обали и не усућују се да загазе у воду. Чобанин с друге стране ваби овце, маше штапом, даје им знаке, да би се кренуле, али овце никако да крену преко воде. Тако је то дуго потрајало. Онда се чобанин досети, па се врати овцама и узме једно јагње на руке, па опет пође преко потока. Заблеји јагње на рукама чобановим, а овца, мајка онога јагњета, одговори блеком, и одмах крочи у воду, а за њом кретоше и све остале овце. – О мој брате! Можеш ли извући за себе поуку из ове приче? Колико и колико је пута Бог давао теби знаке да би му се приближио, али ти ниси зато хајао. Гледај сада за сином и приближи се ономе који ти је узео сина. Није то Његова немилост, него једини преостали начин, да теби отвори очи и да те спесе.

Преузето из књиге: ''РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА'' – Свети Николај Охридски и Жички

[Несташна]

Pomozite mi molim Vas, moj suprug i ja očekivali smo blizance, medjutim  početkom sedmog meseca trudnoće došlo je do nekih komplikacija...jedna beba je umrla još dok je bila u stomaku, dok druga je prerano rodjena...živela je samo desetak sati...obe bebe su sahranjene... Pitanje je jel se pale sveće, kadi..., ? Uopšte kako nalažu pravoslavni običaji?

Послато са LG мобилног тел.

[Goku]

Најискреније саучешће због вашег губитка.
Лаички одговор би био да, некако ми је то блиско мозгу, а и осјећам да је то исправно. Божија воља, није њихова кривица што нису доживјели крштење, на крају крајева, били су чланови Цркве кроз породицу која је Црква у малом... Тако да нема разлога не молити се за њих, палити свијеће, кадити...
Понављам, лаичко размишљање, можда би неко стручнији требало да да одговор.

[Несташна]

Hvala Vam u svakom slučaju...